Kada profesorki Jeleni Erdeljan dođu prijatelji ili kolege iz inostranstva, ona ih prvo odvede u Narodni muzej Srbije. Ta riznica prošlosti u kojoj su složeni fragmenti naše istorije, delići, delovi, katkada i čitave epohe, rečito će kazivati ko smo. Tu na licu mesta mogu da slažu mozaike srpske i evropske prošlosti.
-Mogu da vide sve one slojeve različitih kulturnih epoha – od skulptura iz Lepenskog Vira, preko kameje iz Kusatka, prstena kralja Stefana Prvovenčanog, fragmenata živopisa i skulpture srednjovekovnih crkava, do ikonopisa, svakako i najstarije sačuvane srpske rukopisne knjige – Miroslavljevog jevanđelja, do barokne grafike, te slikarstva Konstantina Danila, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović i Mila Milunovića, na primer – kaže Jelena Erdeljan, profesorka istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
O Koliko umetnost može da govori o jednoj epohi?
-Umetnost tj. vizuelna kultura jedne epohe prvorazredni je izvor za poznavanje svih aspekata života pojedinca i društva jednog vremena.
O Ako bi se gledalo područje današnje Srbije kroz umetnost, koja je epoha bila najdarežljiva?
-Kulturno blago Srbije je ogromno. Na teritoriji Srbije nastale su i trajale kulture praistorije poput onih Lepenskog Vira i Vinče. Na teritoriji Srbije rođeno je čak 17 rimskih imperatora, tu su nastali važni urbani centri i carski kompleksi rimskog sveta, Sirmium, Singidunum, Viminacium, Felix Romuliana, Iustiniana Prima. Srpska srednjovekovna kultura ostavila je neke od svojih najsjajnijih svedočanstava upravo na tlu Srbije, među kojima su i spomenici svetske baštine pod zaštitom UNESKA poput Studenice, Starog Rasa sa Sopoćanima, Dečani i drugi. Podjednako je značajno i nasleđe epohe osmanske vlasti, džamije Novog Pazara, utvrđenja u Nišu i Beogradu, ali i crkve i manastiri iz vremena obnovljene Pećke patrijaršije. Barokna umetnost na severu zemlje, Sremski Karlovci, a zatim i umetnost epohe obnove srpske državnosti i sve što čini kulturno nasleđe Srbije do današnjih dana dragoceno je i važno ne samo u lokalnim okvirima.
O Koja vam se tri svetska umetnička predmeta lično najviše dopadaju?
-Pojam predmet je možda pomalo ograničavajući, moguće da je bolje da govorim o umetničkim delima za koja sam i lično vezana, ne samo zato što sam profesor istorije umetnosti i istraživač koji se bavi vizuelnom kulturom uglavnom predmodernog doba. Svaki izbor je, takođe, i stvar trenutka, pa čak i stvar „uzrasta“. Da ste me pitali pre neku deceniju, izvesno da bi se moj izbor u ponečemu razlikovao. Danas moj odgovor glasi – Madone Đovanija Belinija, Odaliske Fransoa Bušea, slike enterijera Anrija Matisa.
O Koja vam se tri umetnička predmeta ( freske, arhitektura, sliakrstvo, vajarstvo, kamena plastika…) iz kulture sa našeg podneblja najviše dopada?
-Ne mogu reći da mi se ono što nije ušlo u ovaj izbor manje ili uopšte ne “dopada”. Budući da sam nedavno pisala o manastiru Banjska, grobnoj crkvi kralja Milutina, a da trenutno pišem knjigu o mauzoleju cara Dušana, manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, moj odgovor se oslanja na reči slavnog Karlovačkog rodoslova. Prizrenske crkve patos, dečanska crkva i pećka priprat, banjsko zlato i resavsko pisanije ne obretaet se nigdeže!
O Kako je zapravo nastala kovanica „mračan srednji vek“?
-Nastao je u Firenci u vreme Medičijevih. Skovao ga je Đorđo Vazari kako bi na taj način posebno podvukao uspeh Firence i moć Medičijevih čije je doba doživljavano kao zlatno doba, poput samih zenita klasične antike, te je bilo potrebno suprotstaviti ga “mračnom dobu” koje mu je istorijski prethodilo. U tom kontekstu jasna je pozadina kao i značenje tog izraza u jednom sasvim određenom političkom i kulturnom kontekstu. Problem je, međutim, što se “mračni srednji vek” koristi gotovo uvek bez ikakvog znanja o ovom kontekstu a kao odrednica koja sobom nosi nešto zastrašujuće i veoma negativno. Razdoblje nazvano srednjim vekom, uglavnom istorijskom periodizacijom određeno kao vreme između pozne antike i sredine tj. kraja 15. veka (1453. godina pada Carigrada tj. 1492. godina Kolumbovog putovanja u potrazi za Indijom). Kad sasvim slobodno i kolokvijalno kažu “mračni srednji vek” ljudi obično misle na ratove, epidemije, verske sukobe, jak uticaj religije i crkve što se u evropskoj kulturi, od vremena prosvetiteljstva, smatra nazadnim i negativnim. Ovakvo uopštavanje, razume se, ne odgovara niti se oslanja na kontekstualizovano razumevanje istorijskih događaja i procesa u društvu. Kao da druge, nama vremenski daleko bliže epohe, nisu u podjednakoj meri bile mračne. Retko ko se danas poziva na značaj obrazovanja i ima na umu, na primer, da je univerzitet, onakav kakav danas znamo, nastao upravo u “mračnom srednjem veku”.
O Šta kazuju srednjovekovni nadgrobni spomenici , šta od njih možemo da saznamo?
–Srednjovekovni nadgrobni spomenici, naročito oni koji su pripadali sferi popularne kulture srednjeg veka, a poznati su široj javnosti pod jednim zajedničkim imenom – “stećci”, govore nam o onim običnim ljudima, često iz ruralnih sredina, koji možda nisu ostavili druga, niti pisana svedočanstva o svom postojanju. Govore o njihovim verovanjima, o njihovoj hrišćanskoj veri spojenoj sa starim još predhrišćanskim verovanjima vezanim za kult predaka, o životu i trajanju više nego o odlasku i nestajanju.
O Da li je običan čovek u srednjem veku imao dodira sa umetnošću?
-Da, svakako. Svet svakog čoveka svake epohe, pa tako i srednjeg veka, oblikovan je i oblikovao je ono što se naziva vizuelnom kulturom – što je daleko širi pojam od onoga što, zapravo istorijski gledano, tek od skoro nazivamo “umetnošću” a sobom nosi jedan elitistički prizvuk i ideju da “umetnost” pripada isključivo privilegovanima i elitama.
O Čemu još, osim istorije umetnosti, učite vaše studente?
-Istorija umetnosti je, kao humanistička disciplina, sama po sebi kompleksna i podrazumeva oslanjanje na druge humanističke discipline društvenih nauka. Najvažnije je, uz sve to, kod studenata razvijati i podsticati sposobnost samostalnog istraživanja i kritičkog mišljenja. Dati im slobodu koje nema bez odgovornosti.
O Kakav ugled u svetu ima srpska srednjovekovna umetnost?
–O srpskoj srednjovekovnoj umetnosti uči se i govori, ona je predmet istraživanja na svim velikim svetskim univerzitetima – od Beča, Atine, Pariza, Minhena, Oksforda do Petrograda, Moskve i Prinstona.
O Da možete da vratite neki uništeni spomenik kulture u svetu, koji bi to bio?
Zamislite, grad Viminacijum, peti je vek. Grad Viminacijum, 12 kilometara od današnjeg Požarevca. U gradu od oko 48.000 stanovnika sve vri kao u košnici. Tu se gužvaju najrazličitije nacije, mogu se videti raznobojne nošnje od lana, grubog i finijeg, odela tkana konopljom, dominira rimski stil izmešan sa raznim paganskim elementima.
Ulice su široke, čiste, ljudi hitaju svojim poslom, trguje se. U gostionicama se pije vino iz zemljanih čaša, pivo i medovača, ima brze hrane kao što je odrezak ili hleb sa raznim namazima od povrća, menjačnicama ne zna se broj jer u glavnom gradu rimske provincije Gornje Mezije gde se račvaju putevi na sve četiri strane sveta ima mnogo valuta i svaka može da se promeni.
– Ima svega što god vam padne na pamet – kaže profesor Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta u Beogradu i rukovodilac projekta Viminacijum, zahvaljujući kome je ovaj nekadašnji grad i vojni logor ( trajao od 1. do 7. veka) postao popularan i van Srbije. – U to doba Rimljani u velikim gradovima imaju ležećeg policajca da dvokolice ne bi zgazile decu i stare, uspešno se operiše katarakta, koriste se pilule kao narkotici… Antički čovek je izuzetno napredan i bez obzira na to što mi mislimo da smo mnogo napredovali on bi se iznenadio jedino kada bi video avion
Amfiteatar
Amfiteatar u Viminacijumu jedan je od malobrojnih sačuvanih. Imao je oko 7.000 mesta i građen je od sibirske jele. Očuvana je gornja konstrukcija i podzemni deo arene gde su se pripremali gladijatori. Prilikom obnove amfiteatra arheolozi su pronašli 50.000 predmeta od kojih 1.000 od zlata, i više desetina unikata izuzetne vrednosti.
o Da li tako, zamišljajući ondašnje situacije, razgovaraju arheolozi?
– Da. Generalno, razgovaramo kao da smo tamo. Uklapamo se u to vreme, vidimo državu, grad, vidimo kako sve funkcioniše, zdravstvo, službe, činovnici, gradska uprava. Prebacujemo se fizički u to doba.
O Šta vas najviše fascinira u Viminacijumu?
– Bukvalno sve. Viminacijum je bio važan grad. Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije prošao kroz Viminacijum, ili u njemu boravio, duže ili kraće vreme. Bio je tu Trajan tokom zime me 98/99. godine, u okviru priprema za rat sa Dačanima. Hadrijan je dva puta bio u organizovanom lovu, u dva maha posećuje ga i Septimije Sever, a kasnije su u njemu boravili i drugi imperatori: Gordijan III, Filip Arabljanin, Trebonije Gal, Hostilijan, Dioklecijan, Konstantin Veliki, Konstancije I i Julijan. Koliko je poznato, Gracijan je bio poslednji imperator koji je posetio Viminacijum.
Viminacijumski meni
Šta se jelo i pilo u Viminacijumu, može da se proba na licu mesta. Tursti koju dođu na ovaj lokalitet mogu da ručaju u rimskoj kuhinji („Cucina Romana”), u trpezariji koja je replika nekadašnje, sva od rezbarenog drveta, sa klupama, stolicama i stolovima, dok su zidovi oslikani mitološkim motivima. Na meniju je hleb bez aditiva, od punog zrna raži, razni namazi od graška, boba, maslina, sira, jaja, zatim suvo meso i riba. Glavna jela su sve vrste mesa sa mnoštvom začina koje su Rimljani obilato koristili, kao što su korijander, lovor, peršun, biber, beli luk, med, kim ali i gurum koji se pravio tako što se riba iskuvala i pomešala sa dosta soli i drugih začina. Pilo se, naravno, vino belo, žuto, roze i crveno u koje su stavljani razni začini i voda. Vino se pilo toplo ili tokom leta rashlađeno snegom.
O Koliko je grad Viminacijum bio veliki ?
– Za ondašnje okvire je to ogroman grad, kao danas Meksiko Siti, na primer, ili Hong Kong. Imao je više desetina hiljada stanovnika,do 48.000, kao danas grad koji ima više desetina miliona stanovnika. Grad Viminacijum je nastao oko logora koji je bio sedište VII Klaudijeve legije.
O Zašto je postao poznat u svetu?
-Po tome što je to lokalitet mesto na kojem je obrađeno najviše vojnih grobova. Ja lično, otkopao sam 300 – 400 grobova.
O Srbija ima šta da ponudi sve brojnijim strancima koji pohode našu zemlju?
– Da, naravno. Ali, takođe, moram da napomenem da nas nisu naučili da našu prošlost moramo da čuvamo. Prošlost je budućnost, i zato je taj momenat važan. Našu baštinu bi trebalo da iskristimo što bolje jer drugi narodi od svoje prošlosti zarađuju veliki novac, a mi to još ne umemo da radimo.
Monogram
Viminacijum se prostirao na 450 hektara i za trećinu je bio veći od Pompeje. Arheolozi se nadaju da će iskopati i carsku palatu, kovnicu novca i druge objekte. U Viminacijumu je pronađen jedan od najlepših i najočuvanijih Hristovih monograma. To je monogram kakav je car Konstantin video u snu pre odsudne bitke sa Meksencijem kod Milvijskog mosta, posle koje je zavladao celim Rimom. Hrišćanski pisac iz 4. veka Laktancije zapisao je da su se caru na nebu ukazala grčka slova x (hi) i р (ro), što je skraćenica od grčke reči Hristos.
Meni
O Većina ljudi zamišlja arheologa kao Indijanu Džonsa. A zapravo, on više vremena provede za stolom?
– Danas je u arheologiji mnogo različitih stručnjaka. Projekat nazvan grad Viminacijum, pored arheologa, okuplja matematičare, elektroinženjere, geofizičare, geologe, biologe, hemičare, istraživače koji se bave daljinskom detekcijom, 3D modelovanjem i prepoznavanjem oblika, ali i veštačkom inteligencijom. Tu su forenzičari, stručnjaci za satelitske navigacije…Osim analitike, danas je potrebna i fizička pripremljenost za teren. Istraživanja obično traju po desetak meseci i morate biti spremni da to izdržite. Neka istraživanja traju i po 30 godina, kao što je to u mom slučaju.
o Svaki arheolog sanja da pronađeno nešto veliko, dragoceno, vredno, posebno. Vi ste imali sreće?
– Da. Moj život je Viminacijum. Ja sam njegov sluga. Ja mu se dobrovoljno predajem zato što je to nešto izvanredno. Veliki arheolozi, kao što su Srejović ili Garašanin, naučili su me da je u arheologiji sve višedecenijski rad, dakle ne višegodišnji! Višedecenijski, koji na kraju može da da senzaciju. Arheologija je nauka senzacije s krajnjim dometom, a iza nje se krije strpljivi, višedecenijski rad. Imam dečju znatiželju i potrebu da otkrivam i da se tome radujem, ali moram da kažem da shvatam da sam privilegovan zato što radim na Viminacijumu. Viminacijum fascinira obične ljude, a kamoli arheologe.
O Koja su , po vama tri najlepša srpska kulturna spomenika?
– Lepenski vir, Gamzigrad, Dečani. I naravno, svi drugi…
o Da li je naša prošlost stvarno zanimljiva ili samo to mi mislimo jer je prosto naša?
– Ona je fascinantna. Pre 10.000 godina stanovnici Lepenskog vira počeli su da prave nešto što nije hrana, male figure. Pre 7000 godina imali smo prve metalurge na svetu, onda dolazi Vinčanska kultura koja se prostire od Nemačke i Slovenije do Bugarske i Grčke. Na našem području se rodilo 18 rimskih imperatora. To je četvrtina svih imperatora… Bili smo veliki i to nam daje nadu da ćemo opet biti. Siguran sam u to. Sve te različitosti napravile su istorijsko đubrivo iz koga niču najlepše „lale”, kao što su Tesla, Milanković, Djoković…
Mamuti
U blizini Viminacijuma je 2009. godine pronađen skelet mamuta starog oko milion godina, popularno nazvanog Vika. Mamutica Vika spada među najstarije na svetu (potiče iz praistorijskog perioda, miocena). Zahvaljujući Viki, otvoren je u junu 2014. godine „Mamut park“ koji se prostire na 1.500 kvadratnih metara i zapravo je u podzemnoj pećini, gde su smešteni skeleti i ostaci još četiri mamuta, iskopanih 2011. godine koji su nazvani: Nosko, Trbuško, Đomla i Lenka.
O Da li je arheologu jasnije ko su Srbi?
– Postoji jedan mineral, stroncijum koji ima veliki poluraspad meren u hiljadama godina, a koji se koristi u istraživanjima u arheologiji. On se taloži u kostima i zubima i pokazuje nam odakle potiču ti ljudi. U Viminacijumu mapiramo stroncijum od 2010. godine u saradnji sa Antropološkom zbirkom iz Minhena. Rezultati pokazuju da od 9 kategorija ljudi koje smo mapirali i istražili 7 uopšte nisu sa našeg područja! Tako da, ruku na srce, lično, uopšte ne znam ko smo mi.
