Da bi približio arheološka nalazišta deci, profesor Dušan Borić, trenutno gostujući istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, objavio je knjigu o Lepenskom viru. Najintrigantniju kulturu koja fascinira arheologe, pokušao je da približi deci kroz jednostavne priče o načinu kako se živelo u to doba. Da ih poveže sa Lepenskim virom kao što je on povezan još iz dečačkih dana.
– Još u srednjoj školi bio sam očaran gledajući fotografije Srejovićeve knjige o Lepenskom Viru iz 1969. godine. Kasnije sam mnogo čitao o Lepenskom Viru kao student i ubrzo sam upoznao i neke od ljudi koji su tamo radili tokom iskopavanja 1960-ih i 1970-ih kada su ta kao i nalazišta iz drugih perioda i otkrivena. Mom razumevanju te regije i tog kulturnog fenomena najviše je doprinosa dao pokojni akademik Borislav Jovanović, čije reči i nebrojene priče i anegdote sa tih iskopavanja sam upijao i pamtio tokom naših susreta u njegovoj kancelariji u Arheološkom institutu u Beogradu od sredine 1990-ih. Ipak, nisam posetio Đerdap sve do 1996. godine, kada sam već bio završio studije arheologije. Tada sam, zajedno sa svojim ocem i Jelenom Kondić, koja i danas, iako u penziji, i dalje radi na čuvanju i prezentovanju rimskog nasleđa na Đerdapu, prvi put obišao Đerdap i do danas je to putovanje nešto što ne mogu da zaboravim. Od tada, mislim da nije prošla ni jedna godina da nisam obišao taj čarobni pejzaž.
O Đerdap vas i danas očarava?
– Tvrdim da je to najverovatnije jedan od najlepših krajolika u Srbiji. Taj spoj snažne rečne matice, koja je ovde nekada pravila katarakte i brzake, pre stvaranja akumulacionog jezera, i okomitih karstnih (krečnjačkih) litica naročito je prelep u jesen kada crveni ruj dominira.
O Šta je to što kulturu Lepenskog Vira čini posebnom u odnosu na ostale?
– Ono što nazivamo kulturom Lepenski Vir zapravo čini nekih 20-ak nalazišta koja su pronađena na obalama Dunava u Đerdapu i koja se pružaju duž oko 150 km ove obale kako sa srpske tako i sa rumunske strane reke. Ovde, pre svega u pećinama, nalazimo tragove ljudskog života od perioda srednjeg paleolita, tj. od vremena neandertalca, ali su prva dugotrajnija naselja na otvorenom počela da se koriste od kraja poslednjeg ledenog doba, pre oko 11,500. Tokom nekoliko milenijuma u ovom krajoliku Đerdapa, holocenski (topli period nakon ledenog doba u kojem i danas živimo) lovci-sakupljači-ribari ubirali su plodove ove bogate životne sredine i vremenom razvili određene elemente kulturne zasebnosti koje možemo da sagledamo kroz običaje sahranjivanja ili ornamente koje su nosili. Sam Lepenski Vir je kulminacija ove kulture. Lepenski Vir svoj procvat, oličen u izgradnji staništa sa trapezoidnim osnovama kao i skulpturama od peščara, doživljava u momentu kada ove autohtone grupe lovaca-sakupljača-ribara dolaze u kontakt sa prvim neolitskim doseljenicima, zemljoradnicima i stočarima, za koje sada, na osnovu skorijih analiza drevne DNK, znamo da su poticali iz severozapadne Anadolije. Ove neolitske grupe se, po svemu sudeći, u velikom broju šire po Balkanu od pre oko 8500 godina. Gotovo da nema mesta u čitavoj Evropi gde možemo da sagledamo sa toliko jasnoće ovaj susret ili sudar dva veoma različita sveta. Ti ljudi su izgledali drugačije, govorili su različitim jezicima i imali su potpuno drugačije svakodnevne navike. Ovo je ono što čini kulturu Lepenskog Vira tako zanimljivom. Tokom kratkog perioda izgleda da ovde postoji suživot ovih različitih grupa i njihovih posebnih kultura. Na osnovu analize drevne DNK znamo da je došlo do mešanja lokalnih i novopridošlih ljudi, a na osnovu izotopa stroncijuma zaključili smo da su žene bile te koje su dolazile sa strane na Lepenski Vir, verovatno kao deo kulturne razmene.
O Da li se zna odakle su došli drevni stanovnici Đerdapske klisure?
– Uprkos pomaku u analizama drevne DNK iz Đerdapa, a kojem sam u skorije vreme doprineo zajedno sa nekoliko drugih kolega iz Srbije i kroz saradnju sa peleogentičarima iz Harvarda i Beča, i dalje nismo sasvim sigurni o svim detaljima genomske slike ove populacije u Đerdapu pre dolaska severozapadno-anadolskih zemljoradnika i stočara. Ipak, kako se očekivalo, mezolitska đerdapska populacija potiče od mnogo ranijih populacija evroazijskih lovaca-sakupljača a koje su tokom paleolita nastanjivale veoma veliku teritoriju. Genetski gledano, mezolitski lovci-sakupljači-ribari imaju karakteristike kako zapadnih tako i istočnih evroazijskih lovaca-sakupljača. Ovo znači da potiču iz začetne populacije pre razdvajanja ovih grupa. Moguće je da je jedan deo ove populacije u većem broju naselio Đerdap tokom faze paleolita koju nazivamo gravetijen, u maksimumu glacijacije tokom poslednjeg ledenog doba kada su južni delovi Evrope bili naseljeni grupama koje su se pomerala sa severa ka južnim refugijima zbog izrazito hladnog perioda pre oko 20 hiljada godina, a koji je trajao nekoliko hiljada godina. Detaljnije analize drevne DNK na kojima trenutno radimo pružiće preciznije odgovore u bliskoj budućnosti.
O Zašto su izabrali klisuru za svoje stanište?
– Đerdap je vekovima bio odlično mesto za ribolov i to pre svega za ulov krupne ribe, poput soma, jesetre ili morune, o čemu detaljno govori naš slavni matematičar i pasionirani ribar Mihailo Petrović Alas u svojoj knjizi Đerdapski ribolovi (1941) koja je redak i dragocen dokument o sada izumrlim veštinama i tehnikama ribarenja s kraja 19. veka. Zbog osobene geološke istorije sa veoma različitim tipom stena čitavo korito Dunava u ovoj regiji doživelo je veoma različite erozivne procese koji su na mnogim mestima ostavili velika udubljenja, a u kojima su posle nastajali virovi – poput vira koji se nalazio ispred nalazišta Lepenski Vir ili mnogo snažnijeg vira na mestu gde se nalazilo nalazište Padina-Gospođin vir. Na drugima mestima postojala su suženja ili plitko položene stene koje su omogućavale da se riba lako ulovi. Sve ovo je moralo biti od značaja i praistorijskim stanovnicima Đerdapa te je odabir ovih mesta verovatno u velikoj meri bio vezan za njihov značaj u ribarenju.
O Šta kao arheolog znate o troprstnim mumijama iz Perua? Da li je otkriće zaista senzacionalno?
-Na ovo pitanje ne bih odgovorio jer je u pitanju tipično denikenovska nadrealna priča koja nema veze sa realnošću i može da se svrsta zajedno sa tvrdnjama o nepostojećim piramidama u Bosni!
o Čemu je služila čuvena ribolika skulptura?
– S obzirom da je riba imala veliki značaj u životu praistorijskih stanovnika Đerdapa, nije neobično da su oni razvili odnos prema različitim vrstama riba koje su po svemu sudeći doživljavane ne samo kao hrana već kao neljudska bića koja su ipak značajno povezana sa ljudima i njihovim sudbinama. Na primer, jedna od spekulacija je da su verovatno verovali u metamorfozu ljudi u ribe nakon smrti. Naročito periodičan dolazak, odlazak i ponovni povratak jesetre i morune, a koje su anadromne, što znači da zbog mrešćenja sezonski putuju Dunavom do Crnog mora i nazad, mogao je da bude od važnosti zbog ideje cikličnosti i obnove životne energije. Otuda verovatno ribolike skulpture i hibridni oblici u kojima su predstavljene izmešane fizičke odlike ljudi i riba. Teško je reći čemu su tačno služili ovi predmeti, ali nalazimo ih često oko ognjišta i moguće je da su imali ulogu da podcrtaju elemente mitova o poreklu i ciklusu života i smrti, a ponekad možda i kao otelotvorenje pojedinih individua iz prošlosti.
o Kako biste jednostavno opisali ljude Lepenskog vira? Ili, kako je izgledao jedan njiihov dan? Šta su radili?
– Bilo je to tipično ribolovačko naselje. Ljudi su se intenzivno bavili ulovom ribe i dosta vremena provodili na vodi, moguće tokom čitave godine, tako da na velikom broju ljudskih ostataka nalazimo koštana zadebljanja na slušnom kanalu zbog hronične izloženosti hladnoj vodi. Ipak, moguće je da čitava populacija nije sve vreme tokom godine provodila uz reku već pre svega tokom glavnih ribolovnih sezona tokom proleća i jeseni, a koje su verovatno koincidirale sa nizom ceremonijalnih i ritualnih aktivnosti. Riba se verovatno sušila iznad pravougaonih ognjišta građevina sa trapezoidnim podovima, a oko ognjišta su, verovatno, sedeli, slušajući priče, mitove i legende o prošlosti i njihovim precima. Život nije bio lak, verovatno je bilo perioda tokom kojih su oskudevali u hrani, a deca i novorođenčad su umirala često, najverovatnije zbog nehigijenskih uslova.
O Da li ste razmišljali, u čemu je suštinska razlika između kulture Lepenskog vira i ove naše danas?
– Naravno, vreme i dostupna tehnologija koje nas razdvajaju čine ogromnu razliku između našeg i sveta đerdapskih mezolitskih ribara. Ono što je zasigurno suštinska razlika jeste odnos prema okolini i razumevanje sveta. Njihovo se zasnivalo na ideji stalne razmene i zavisnosti od drugih neljudskih bića. Naš svet je zasnovan na ideji eksploatacije prirodnog okruženja i otuđenja od sveta. Moguće je da je seme ovih razlika u razumevanju sveta posejano već tokom neolita.
O U čemu se ogleda složenost pogrebnih rituala u Lepenskom viru?
– Imamo pokazatelje da pogrebni rituali i sam čin sahranjivanja nisu bili kraj odnosa živih sa preminulima. Izgleda da se taj odnos nastavljao kroz takozvane sekundarne pogrebne običaje, poput ekshumacije kostiju pokojnike, katkad njihovog čišćenja kako bi se sastrugalo preostalo tkivo i potom možda ritualnog korišćenja ovih ostataka u određenim ceremonijama pa sve do njihovog ponovnog i konačnog polaganja, često samo delova skeleta sa naglaskom uglavnom na lobanjama i mandibulama, u grobove drugih individua ili na nekim drugim mestima.
o Da li su srpska arheološka nalazišta zanimljiva, u svetskim okvirima?
– Svakako da jesu, i na području Srbije imamo veoma važna nalazišta iz različitih perioda praistorije kao i iz kasnijih perioda. Međutim, ono što je važno je ne samo da su nalazišta od velike važnosti, jer mnoga arheološka nalazišta bilo gde u svetu mogu da budu od važnosti ako se u njihovom istraživanju primeni inovativna i moderna metodologija i ako se potom rezultati istraživanja predstave tako da pokušaju da daju odgovore na neka opšta teorijska pitanja o razvitku ljudskog društva, kulture, tehnologije što ih čini relevantnim širom sveta. Ovo poslednje često nije perspektiva koju imaju neki arheolozi u Srbiji. Ne pokušavajući da svoje rezultate prikažu u svetlu širih teorijskih problema značajno umanjuju važnost zaključaka do kojih dolaze. Takođe, kada su u pitanju iskopavanja i laboratorijske analize, da bi rezultati vašeg rada bili uzeti ozbiljno u svetskim okvirima neophodno je istražiti, tj. iskopavati, po najvišim standardima i primenom danas dostupnih metoda beleženja. Drugim rečima nije dovoljno imati ašov, lopatu i radnu snagu kako bi se istražio neki arheološki lokalitet. Proces terenskog rada u arheologiji danas je značajno kompleksniji i zahtevniji.
O Kao arheologa, koje vas nalazište najviše intrigira u svetu ili kod nas?
– Mene najviše intrigiraju još neotkrivena nalazišta i nalazi kojih sigurno ima u svakoj regiji. Umesto da idemo za već poznatim, mislim da se treba usredsrediti na ono što još nismo otkrili, osmisliti načine istraživanja i doći do podataka koji do sada nisu bili dostupni.
o Da li ste imali prilike da u SAD obiđete neko arheološko nalazište?
– Obišao sam neka nalazišta u SAD, a naročito zanimljiv mi je bio obilazak velikih kružnih i linearnih zemljanih konstrukcija na nalazištu Nuark (Newark) u Ohaju, koja su deo autohtone Hopvel kulture. Veoma me interesuje da obiđem nalazišta u oblasti Čako kanjona u državi Novi Meksiko. Tokom boravka na Kolumbiji ove godine pomogao sam u organizaciji simpozijuma o ugroženosti kulturnog nasleđa u okviru nacionalnog spomenika Medveđe Uši (Bears Ears) na teritoriji države Juta, gde je tokom Obamine administracije velika teritorija ispravno uvrštena u okvire nacionalnog spomenika da bi bila gotovo za 85 % smanjena nakon Trampovog dolaska na vlast prošle godine. Neverovatno je da su nasleđe i kultura autohtonih stanovnika severnoameričkog kontinenta i dalje kritično ugroženi zbog pohlepe korporacija, političara i kapitala koji ne prežu od dalje devastacije ove teritorije na štetu njenih preostalih indijanskih stanovnika.
autor: Dijana Dimitrovska, izvor:Balkan City Magazine
Davno, davno pre nego što će Sloveni dotutnjati od Karpata, na prostoru današnje Srbije, i rubnih delova svih okolnih država, živela je civilizacija nazvana Vinčanska kultura koja je ostvarila ljudski ideal. Dobila je ime po mestu blizu Beograda gde je pronađeno najveće neolitsko naselje, i uspela je nešto što niko do dana današnjeg nije: ona nije znala za rat, živela je u prefinjenom skladu sa prirodom,u punom komforu i, nesumnjivo, zbog svega toga bila je – srećna.
Kako je to pošlo za rukom ljudima koji su živeli pre 7000 ili 8000 godina, a nama nije? Kustos arheološkog nalazišta u Vinči i areheolog Muzeja grada Beograda Dragan Janković, koji o Vinčancima gotovo sve zna, daje nam sliku vinčanskog čoveka.
– Vinčanci su srećni ljudi koji žive u prostranim, komotnim i lepo uređenim kućama – kaže kustos Dragan Janković.- Iskopali smo ostatke kuća koje su velike od 20 do 80 kvadrata, one imaju po nekoliko soba, drvenu konstrukciju, i sve su malterisane. I to ne blatom, nego pravim malterom koji se pravi od gline, peska, pleve i vode. Ta vrsta izolacije je savršena termoizolacija koja se danas vraća na velika vrata. Na krovu je bila trska, takođe odlična izolacija koja ne propusta vodu. A pod je bio savršenstvo, napravljen je od istog tog maltera koji je uglačan da bi se lako održavao. Sve kuće su imale peć. Ne ognjište. Ta peć je bila naprvaljena od istog materijala kao i pod. I pogledajte sada njihove genijalnosti. Kada bi založili peć koja je bila povezana sa podom, toplota bi se širila celim podom i grejala celu kuću. Imali su podno grejanje!
O Da li su svi imali kuće?
– Ne samo da su svi imali kuće, nego su svi imali prostrane kuće!
A uz to, svaka kuća je imala žrvanj. Ne samo bogate kuće, nego sve kuće su imale žrvanj na kome su mlele žitarice za sebe. A to znači da su vodili računa da jedu sveže. Kada im je bilo potrebno, oni su pravili brašno. Znali su odlično da se integralno brašno jako brzo kvari. Zato su svi imali svoje mlinove.
O To upućuje da su se zdravo hranili?
– Jeli su idelanu hranu, ili, što bi rekli nutricionisti,pravilno balansiranu. Jeli su žitarice sa ljuskom kao što su ječam, pšenica, grašak, grahorica, lan, imali su domaće životinje i divlje, jeli su ribe ali i dosta bobica, pečuraka, plodova prirode uopšte.
O Da li je to neko idealno društvo?
– Nije bilo socijalnog raslojavanja. Oni su imali privatnu svojinu. Ali, u to vreme bilo je neprihvatljivo da neko ne živi od svog rada. Dokaz?! Pa, eto, ga, svi imaju lepe kuće. A nemoguće da ih imaju ako ne žive od svog rada.U neolitu tako imamo privatnu vojinu bez socijalnog raslojavanja. A ima viška vrednosti. To je nama san koji nismo dostigli.U stvari, pokazali su nam da je to što mi sanjamo, već bilo.
Pismo
Vinčanska kultura ima znakove – kaže Dragan Janković.- Mi to ne zovemo pismom. Pronašli smo u neolitu znakove koje su ljudi urezivali u keramiku. Ti znakovi nisu urezivani pre pečenja gline, već posle, tokom upotrebe. To znači da su beležili nešto. Pretpostavljamo da su na keramici zapisivali znakove koji predstavljaju računovodstvo. To mora da se zapisuje, nije vredno da se pamti. To su interni znaci. Paralelo sa tim pojavila se potreba da se znacima beleži sadržaj posude a samim tim se pojavila potreba da se ti znaci standardizuju. Standardizacija znakova je korak ka pismu. Ali još nije pismo. Da se vinčanska kultura nije nasilno ugasila, verovatno bi sledeći korak bio pismo.
O Kako je izgledao taj drevni grad?
– Vinča je bila urbano naselje. Imala je kuće u nizu, koje su isto orijentisane, i retko koja ima dvorište i okućnicu. Očigledno je za njih prostor dragocen. Sve to upućuje da Vinča nije bila seosko područje. Profesor Srejović je u jednoj studiji procenio da je u Vinči živelo do dve i po hiljade ljudi. To je za neolit ogroman broj stanovnika. Ako to potvrdimo, dobićemo Vinču kao evropsku metropolu. Jedan od prvih evropskih gradova.
O Od čega su živeli Vinčanci?
– Poljoprivredom su se bavili izvan naselja. Vinčanska kultura pripada drugoj polovini neolita. Ljudi u prvoj polovini neolita su pripitomljavali životinje, kultuvisali biljke, bavili se stočarstvom. U drugoj polovini počeli su da đubre zemlju i da stvaraju viškove hrane. Viškovi su omogućili specijalizaciju delatnosti i trgovinu.
O Počinju da putuju?
– Da, počinju stalno da putuju i da sa putovanja donose nešto čega ovde nije bilo, a da istovremeno odnose ono što su imali. Donosili su iz Tuzle so, a sa Karpata opsidijan – vulkansko staklo od koga su pravili oštra sečiva. I danas se, inače, sklapeli izrađuju od opsidijana. Pravili su brijače, razne alatke, među kojima one za sečenje trave koja im je bila važna da prehrane zimi životinje. Na putovanja su nosili ono što su imali, a imali su nešto veoma dragoceno: boje. Na Avali su imali cinabarit redak crveni mineral, malahit od koga se pravio nakit i zelena boja, azurit oksid bakra plave boje i oker mineral. Putovali su rečnim dolinama Dunava, Save, Drave, Morave, Tise…Išli su pešice čak do Egeja, odakle su donosili školjke.
Dnevno su prelazili 50 kilometara. Kako to znamo, pa lepo, izračunali smo. Ako se pređe 6 km na sat, dnevno je to pedesetak. Pravili su odeću od lana i nije im bilo hladno.
Predrasude
Praistorijski čovek u suštini ne postoji. Postoji homo sapiens koji je živeo u periodu koji smo mi nazvali praistorija. Ne možemo sagledavati čoveka iz praistorije ako ne uzmemo u obzir klimu. Klima je ta koja određuje nekoga. Homo sapiens koji živi u pećini nije tamo zbog toga što je primitivan, već zato što je tada bilo ledeno doba. Bilo je mnogo hladno. Pre 11 500 godina bili smo na prelasku iz ledenog doba i on se bavio onim što mu je klima omogućavala. Ako je bilo vrlo hladno područje, tadašnji čovek je mogao da lovi, a tek kada je otoplilo – mogao je da se bavi zemljoradnjom. Vinčanski čovek je smešten u holocenu, a to znači da je živeo u klimi koja je vrlo slična našoj danas – kaže Dragan Janković.
O I niko ih nije napadao da im to otme?
– Ne, ljudi se se radovali kada bi im trgovac došao. Ne samo da su mogli od njega da kupe boje, recimo, nego su mogli svašta da saznaju. Trgovac je bio internet. Živa vest.
o Vinčanska kultura ima veoma neobične figure? Šta one predstavljaju?
– Pronašli smo na hiljade predmeta koji nemaju praktičnu namenu već pripadaju oblasti kulta. Među njima je najviše kultnih predmeta, figurina. To su najčešće predstave žena. Oni su slavili kult velike majke. Za opstanak im je bila potrebna hrana, a za hranu njiva. Njiva im je rađala, pa su je poistovećuivali sa ženom. Žena je simbol plodnosti. To je majka, velika majka. Te figure imaju velike oči jer majka predstavlja i budnost i brižnost. Te oči su zaštitinici. Mi kažemo: Neka te Bog čuva. A oni su najverovatnije govorili: Neka te čuva velika majka. Figure nemaju usta. Pretpostavljamo zbog toga da bi se naglasile oči i budnost. Kao što žene ne našminkaju usta kada žele da istaknu oči, tako su i oni, pretpostavljamo, sakrivali usta da bi se istakle oči. Neke figure imaju raširene ruke, što znači dobrodošlicu.
Gradonačelnik
„Gradonačelnika” su Vinčanci birali po tome znanju. Onaj ko je najviše znao, on je bio najkorisniji član zajednice i najodgovorniji. On je bio vođa. Ali on nije imao nikakve dodatne privilegije. Da je neolitski „gradonačelnik” imao privilegije, mi bismo ih našli. Nema ih- navodi Dragan Janković.
O Šta su držali u posudama?
– Pa, recimo, seme. Ono je bilo dragoceno. Bili su izuzetni dizajneri. Uživali su u lepom, pa su im i posude bile lepe. Imale su poklopce sa licem i na njima se ponavljaju motivi očiju i ušiju. Oči su čuvari. Oči su čuvale to seme, uši u funkciji budnosti.
O Da li se zna nešto o njihovoj religija?
-Znamo da iz toga vremena njihova religija ima dva najdominantnija kulta. Kult rađanja i budnosti. Oni nemaju kult lovca i kult ratnika Oni ne slave smrt. Oni slave prirodu i život! To je vreme kada se slavio život. To nije samo priča o Vinči, već o jednom čudesnom vremenu. Vinča je najlepši primer evropskog neolita.
O Teško je današnjem čoveku da shvati da ljudi u neolitu nisu ratovali?
– Vinčanska kultura nije imala organizovano nasilje, rat. Bilo je pojedinačnog nasilja. Postoje tragovi, nalazili smo skelete sa očigledno povredama. Oni nemaju strah od neprijatelja. Nema ozbiljnih fortifikacija. Njihove kuće su na otvorenom prostoru. Nema oružja! Nigde! Ni na jednom nalazištu nismo našli oružje. Pre njih su živeli od lova i branili su svoja lovišta. Kada je počela trgovina menja se logika. Onaj stranac preko brda nije bio uzurpator, nego trgovac, potencijalni kupac i rado viđen stranac.
O Kako su uspeli da eliminišu nasilje?
– Na neki način su uspeli da izopšte nasilnike! To je bio ključ uspeha. Na taj način su rešili problem koji danas mori današnjicu.
O Kako su to uspeli?
– To ne znamo. Znamo samo da nije bilo socijalnog raslojavanja i organizovanog nasilja.
Priča
Priča o Vinčanicma je priča o nama samima – govori Dragan Janković.- Pokazali su nam pravu suštinu da čovek čoveku nije vuk. To nam je kasnije nametnuo rat. Naš predak iz neolita bio je mnogo mudriji. On nije gospodario prirodom kao mi danas. On je shvatao da je sastavni deo prirode. Ako želimo da preživimo, moramo se vratiti njihovom konceptu. Moraćemo da menjamo svest.
O Onda su odjednom nestali?
– Naprasno je nestala vinčanska kultura i civilizacija. Slojevi iz kraja vinčanske kulture pokazuju da je bilo tragova ratova, nasilja. Kuće su tada na uzvišenijim položajima, ali te kuće više nisu prostarane i lepe i velike kao što su bile ranije. Oni žive u kolibama ili u poluukopanim kućama. Oni beže, sele se i komfor im nije primaran. Većina u tom periodi ne živi od svog rada. A oni koji žive, oni prave zidane palate koje utvrđuju. Tada počinje socijalno raslojavanje. Ne zbog viška vrednosti, već zbog ideje da može da se živi od tuđeg rada. Tako dolaze ratovi, koji su kasnije doneli nove sisteme vrednosti koji počivaju na pljački i nasilju.
O Šta ste naučili istražujući vinčansku kulturu?
– Otkako se pojavio, homo sapiens je mogao da zadovolji svaku svoju realnu potrebu. Mi smo danas pomešali potrebe i želje.Potreba je da imamo kuću, a palata je naša želja. Potrebu moramo da zadovoljimo ali želju – ne moramo. Oni su imali izuzetnu tehnologiju, alatke kojima su polirali i bušili kamen, toliko precizno da se zapitate kako je to moguće. Više su koristili mozak. Današnjem čoveku kada nešto treba on ode i kupi. Neolitskom čoveku kad nešto treba on naprvi. To ga je, prirordno, ispunjavalo. Imao je sasmim tim i samopouzdanje, a sve to donosi osećanje sreće.
Prvi
Vinčanska kultura je napredna, ona se bavi metalurgijom, oni tope bakar. U Kembridžu su potvrdili da je Vinča prva civilizacija koja se bavi metalurgijom – ističe Dragan Janković.
– Mi mislimo da je uspeh ako ne radimo. Ali, ako ne radimo, mi ne možemo biti samopouzdani i srećni. To je taj čarobni krug. Oni su nam pokazali kako biti srećan. Vinčanci su budni i odgovorni. Prema porodici, zajednici, prema prirordi, prema sebi. Mi smo odavno prestali da budemo budni i zato smo kao cilizacija u problemu.
Ako danas želimo nešto da postignemo, nije dovoljna samo visoka tehnologija. Bez visoke svesti nikuda nećemo stići. Oni su nam pokazali da tamo gde smo krenuli – možemo stići. I drugo, pokazali su nam – put.
autor:Dijana Dimitrovska, izvor:Balkan City Magazine
Zamislite, grad Viminacijum, peti je vek. Grad Viminacijum, 12 kilometara od današnjeg Požarevca. U gradu od oko 48.000 stanovnika sve vri kao u košnici. Tu se gužvaju najrazličitije nacije, mogu se videti raznobojne nošnje od lana, grubog i finijeg, odela tkana konopljom, dominira rimski stil izmešan sa raznim paganskim elementima.
Ulice su široke, čiste, ljudi hitaju svojim poslom, trguje se. U gostionicama se pije vino iz zemljanih čaša, pivo i medovača, ima brze hrane kao što je odrezak ili hleb sa raznim namazima od povrća, menjačnicama ne zna se broj jer u glavnom gradu rimske provincije Gornje Mezije gde se račvaju putevi na sve četiri strane sveta ima mnogo valuta i svaka može da se promeni.
– Ima svega što god vam padne na pamet – kaže profesor Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta u Beogradu i rukovodilac projekta Viminacijum, zahvaljujući kome je ovaj nekadašnji grad i vojni logor ( trajao od 1. do 7. veka) postao popularan i van Srbije. – U to doba Rimljani u velikim gradovima imaju ležećeg policajca da dvokolice ne bi zgazile decu i stare, uspešno se operiše katarakta, koriste se pilule kao narkotici… Antički čovek je izuzetno napredan i bez obzira na to što mi mislimo da smo mnogo napredovali on bi se iznenadio jedino kada bi video avion
Amfiteatar
Amfiteatar u Viminacijumu jedan je od malobrojnih sačuvanih. Imao je oko 7.000 mesta i građen je od sibirske jele. Očuvana je gornja konstrukcija i podzemni deo arene gde su se pripremali gladijatori. Prilikom obnove amfiteatra arheolozi su pronašli 50.000 predmeta od kojih 1.000 od zlata, i više desetina unikata izuzetne vrednosti.
o Da li tako, zamišljajući ondašnje situacije, razgovaraju arheolozi?
– Da. Generalno, razgovaramo kao da smo tamo. Uklapamo se u to vreme, vidimo državu, grad, vidimo kako sve funkcioniše, zdravstvo, službe, činovnici, gradska uprava. Prebacujemo se fizički u to doba.
O Šta vas najviše fascinira u Viminacijumu?
– Bukvalno sve. Viminacijum je bio važan grad. Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije prošao kroz Viminacijum, ili u njemu boravio, duže ili kraće vreme. Bio je tu Trajan tokom zime me 98/99. godine, u okviru priprema za rat sa Dačanima. Hadrijan je dva puta bio u organizovanom lovu, u dva maha posećuje ga i Septimije Sever, a kasnije su u njemu boravili i drugi imperatori: Gordijan III, Filip Arabljanin, Trebonije Gal, Hostilijan, Dioklecijan, Konstantin Veliki, Konstancije I i Julijan. Koliko je poznato, Gracijan je bio poslednji imperator koji je posetio Viminacijum.
Viminacijumski meni
Šta se jelo i pilo u Viminacijumu, može da se proba na licu mesta. Tursti koju dođu na ovaj lokalitet mogu da ručaju u rimskoj kuhinji („Cucina Romana”), u trpezariji koja je replika nekadašnje, sva od rezbarenog drveta, sa klupama, stolicama i stolovima, dok su zidovi oslikani mitološkim motivima. Na meniju je hleb bez aditiva, od punog zrna raži, razni namazi od graška, boba, maslina, sira, jaja, zatim suvo meso i riba. Glavna jela su sve vrste mesa sa mnoštvom začina koje su Rimljani obilato koristili, kao što su korijander, lovor, peršun, biber, beli luk, med, kim ali i gurum koji se pravio tako što se riba iskuvala i pomešala sa dosta soli i drugih začina. Pilo se, naravno, vino belo, žuto, roze i crveno u koje su stavljani razni začini i voda. Vino se pilo toplo ili tokom leta rashlađeno snegom.
O Koliko je grad Viminacijum bio veliki ?
– Za ondašnje okvire je to ogroman grad, kao danas Meksiko Siti, na primer, ili Hong Kong. Imao je više desetina hiljada stanovnika,do 48.000, kao danas grad koji ima više desetina miliona stanovnika. Grad Viminacijum je nastao oko logora koji je bio sedište VII Klaudijeve legije.
O Zašto je postao poznat u svetu?
-Po tome što je to lokalitet mesto na kojem je obrađeno najviše vojnih grobova. Ja lično, otkopao sam 300 – 400 grobova.
O Srbija ima šta da ponudi sve brojnijim strancima koji pohode našu zemlju?
– Da, naravno. Ali, takođe, moram da napomenem da nas nisu naučili da našu prošlost moramo da čuvamo. Prošlost je budućnost, i zato je taj momenat važan. Našu baštinu bi trebalo da iskristimo što bolje jer drugi narodi od svoje prošlosti zarađuju veliki novac, a mi to još ne umemo da radimo.
Monogram
Viminacijum se prostirao na 450 hektara i za trećinu je bio veći od Pompeje. Arheolozi se nadaju da će iskopati i carsku palatu, kovnicu novca i druge objekte. U Viminacijumu je pronađen jedan od najlepših i najočuvanijih Hristovih monograma. To je monogram kakav je car Konstantin video u snu pre odsudne bitke sa Meksencijem kod Milvijskog mosta, posle koje je zavladao celim Rimom. Hrišćanski pisac iz 4. veka Laktancije zapisao je da su se caru na nebu ukazala grčka slova x (hi) i р (ro), što je skraćenica od grčke reči Hristos.
Meni
O Većina ljudi zamišlja arheologa kao Indijanu Džonsa. A zapravo, on više vremena provede za stolom?
– Danas je u arheologiji mnogo različitih stručnjaka. Projekat nazvan grad Viminacijum, pored arheologa, okuplja matematičare, elektroinženjere, geofizičare, geologe, biologe, hemičare, istraživače koji se bave daljinskom detekcijom, 3D modelovanjem i prepoznavanjem oblika, ali i veštačkom inteligencijom. Tu su forenzičari, stručnjaci za satelitske navigacije…Osim analitike, danas je potrebna i fizička pripremljenost za teren. Istraživanja obično traju po desetak meseci i morate biti spremni da to izdržite. Neka istraživanja traju i po 30 godina, kao što je to u mom slučaju.
o Svaki arheolog sanja da pronađeno nešto veliko, dragoceno, vredno, posebno. Vi ste imali sreće?
– Da. Moj život je Viminacijum. Ja sam njegov sluga. Ja mu se dobrovoljno predajem zato što je to nešto izvanredno. Veliki arheolozi, kao što su Srejović ili Garašanin, naučili su me da je u arheologiji sve višedecenijski rad, dakle ne višegodišnji! Višedecenijski, koji na kraju može da da senzaciju. Arheologija je nauka senzacije s krajnjim dometom, a iza nje se krije strpljivi, višedecenijski rad. Imam dečju znatiželju i potrebu da otkrivam i da se tome radujem, ali moram da kažem da shvatam da sam privilegovan zato što radim na Viminacijumu. Viminacijum fascinira obične ljude, a kamoli arheologe.
O Koja su , po vama tri najlepša srpska kulturna spomenika?
– Lepenski vir, Gamzigrad, Dečani. I naravno, svi drugi…
o Da li je naša prošlost stvarno zanimljiva ili samo to mi mislimo jer je prosto naša?
– Ona je fascinantna. Pre 10.000 godina stanovnici Lepenskog vira počeli su da prave nešto što nije hrana, male figure. Pre 7000 godina imali smo prve metalurge na svetu, onda dolazi Vinčanska kultura koja se prostire od Nemačke i Slovenije do Bugarske i Grčke. Na našem području se rodilo 18 rimskih imperatora. To je četvrtina svih imperatora… Bili smo veliki i to nam daje nadu da ćemo opet biti. Siguran sam u to. Sve te različitosti napravile su istorijsko đubrivo iz koga niču najlepše „lale”, kao što su Tesla, Milanković, Djoković…
Mamuti
U blizini Viminacijuma je 2009. godine pronađen skelet mamuta starog oko milion godina, popularno nazvanog Vika. Mamutica Vika spada među najstarije na svetu (potiče iz praistorijskog perioda, miocena). Zahvaljujući Viki, otvoren je u junu 2014. godine „Mamut park“ koji se prostire na 1.500 kvadratnih metara i zapravo je u podzemnoj pećini, gde su smešteni skeleti i ostaci još četiri mamuta, iskopanih 2011. godine koji su nazvani: Nosko, Trbuško, Đomla i Lenka.
O Da li je arheologu jasnije ko su Srbi?
– Postoji jedan mineral, stroncijum koji ima veliki poluraspad meren u hiljadama godina, a koji se koristi u istraživanjima u arheologiji. On se taloži u kostima i zubima i pokazuje nam odakle potiču ti ljudi. U Viminacijumu mapiramo stroncijum od 2010. godine u saradnji sa Antropološkom zbirkom iz Minhena. Rezultati pokazuju da od 9 kategorija ljudi koje smo mapirali i istražili 7 uopšte nisu sa našeg područja! Tako da, ruku na srce, lično, uopšte ne znam ko smo mi.
