Dušan Borić, profesor arheologije koga je očarao Đerdap

Dušan Borić, profesor arheologije koga je očarao Đerdap

 Da bi približio arheološka nalazišta deci, profesor Dušan Borić, trenutno  gostujući istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, objavio je knjigu  o Lepenskom viru. Najintrigantniju kulturu koja fascinira arheologe, pokušao je da približi deci kroz jednostavne priče o načinu kako se živelo u to doba. Da ih poveže sa Lepenskim virom  kao što je on povezan još iz dečačkih dana.

– Još u srednjoj školi bio sam očaran gledajući fotografije Srejovićeve knjige o Lepenskom Viru iz 1969. godine. Kasnije sam mnogo čitao o Lepenskom Viru kao student i ubrzo sam upoznao i neke od ljudi koji su tamo radili tokom iskopavanja 1960-ih i 1970-ih kada su ta kao i nalazišta iz drugih perioda i otkrivena. Mom razumevanju te regije i tog kulturnog fenomena najviše je doprinosa dao pokojni akademik Borislav Jovanović, čije reči i nebrojene priče i anegdote sa tih iskopavanja sam upijao i pamtio tokom naših susreta u njegovoj kancelariji u Arheološkom institutu u Beogradu od sredine 1990-ih. Ipak, nisam posetio Đerdap sve do 1996. godine, kada sam već bio završio studije arheologije. Tada sam, zajedno sa svojim ocem i Jelenom Kondić, koja i danas, iako u penziji, i dalje radi na čuvanju i prezentovanju rimskog nasleđa na Đerdapu, prvi put obišao Đerdap i do danas je to putovanje nešto što ne mogu da zaboravim. Od tada, mislim da nije prošla ni jedna godina da nisam obišao taj čarobni pejzaž.

dušan borić

O Đerdap vas i danas očarava?

–  Tvrdim da je to najverovatnije jedan od najlepših krajolika u Srbiji. Taj spoj snažne rečne matice, koja je ovde nekada pravila katarakte i brzake, pre stvaranja akumulacionog jezera, i okomitih karstnih (krečnjačkih) litica naročito je prelep u jesen kada crveni ruj dominira.

O Šta je to što kulturu Lepenskog Vira čini posebnom u odnosu na ostale?

– Ono što nazivamo kulturom Lepenski Vir zapravo čini nekih 20-ak nalazišta koja su pronađena na obalama Dunava u Đerdapu i koja se pružaju duž oko 150 km ove obale kako sa srpske tako i sa rumunske strane reke. Ovde, pre svega u pećinama, nalazimo tragove ljudskog života od perioda srednjeg paleolita, tj. od vremena neandertalca, ali su prva dugotrajnija naselja na otvorenom počela da se koriste od kraja poslednjeg ledenog doba, pre oko 11,500. Tokom nekoliko milenijuma u ovom krajoliku Đerdapa, holocenski (topli period nakon ledenog doba u kojem i danas živimo) lovci-sakupljači-ribari ubirali su plodove ove bogate životne sredine i vremenom razvili određene elemente kulturne zasebnosti koje možemo da sagledamo kroz običaje sahranjivanja ili ornamente koje su nosili. Sam Lepenski Vir je kulminacija ove kulture. Lepenski Vir svoj procvat, oličen u izgradnji staništa sa trapezoidnim osnovama kao i skulpturama od peščara, doživljava u momentu kada ove autohtone grupe lovaca-sakupljača-ribara dolaze u kontakt sa prvim neolitskim doseljenicima, zemljoradnicima i stočarima, za koje sada, na osnovu skorijih analiza drevne DNK, znamo da su poticali iz severozapadne Anadolije. Ove neolitske grupe se, po svemu sudeći, u velikom broju šire po Balkanu od pre oko 8500 godina. Gotovo da nema mesta u čitavoj Evropi gde možemo da sagledamo sa toliko jasnoće ovaj susret ili sudar dva veoma različita sveta. Ti ljudi su izgledali drugačije, govorili su različitim jezicima i imali su potpuno drugačije svakodnevne navike. Ovo je ono što čini kulturu Lepenskog Vira tako zanimljivom. Tokom kratkog perioda izgleda da ovde postoji suživot ovih različitih grupa i njihovih posebnih kultura. Na osnovu analize drevne DNK znamo da je došlo do mešanja lokalnih i novopridošlih ljudi, a na osnovu izotopa stroncijuma zaključili smo da su žene bile te koje su dolazile sa strane na Lepenski Vir, verovatno kao deo kulturne razmene.

đerdap je rasadnik arheoloških nalazišta

O Da li se zna odakle su došli drevni stanovnici  Đerdapske klisure?

– Uprkos pomaku u analizama drevne DNK iz Đerdapa, a kojem sam u skorije vreme doprineo zajedno sa nekoliko drugih kolega iz Srbije i kroz saradnju sa peleogentičarima iz Harvarda i Beča, i dalje nismo sasvim sigurni o svim detaljima genomske slike ove populacije u Đerdapu pre dolaska severozapadno-anadolskih zemljoradnika i stočara. Ipak, kako se očekivalo, mezolitska đerdapska populacija potiče od mnogo ranijih populacija evroazijskih lovaca-sakupljača a koje su tokom paleolita nastanjivale veoma veliku teritoriju. Genetski gledano, mezolitski lovci-sakupljači-ribari imaju karakteristike kako zapadnih tako i istočnih evroazijskih lovaca-sakupljača. Ovo znači da potiču iz začetne populacije pre razdvajanja ovih grupa. Moguće je da je jedan deo ove populacije u većem broju naselio Đerdap tokom faze paleolita koju nazivamo gravetijen, u maksimumu glacijacije tokom poslednjeg ledenog doba kada su južni delovi Evrope bili naseljeni grupama koje su se pomerala sa severa ka južnim refugijima zbog izrazito hladnog perioda pre oko 20 hiljada godina, a koji je trajao nekoliko hiljada godina. Detaljnije analize drevne DNK na kojima trenutno radimo pružiće preciznije odgovore u bliskoj budućnosti.

O  Zašto su izabrali klisuru za svoje stanište?

– Đerdap je vekovima bio odlično mesto za ribolov i to pre svega za ulov krupne ribe, poput soma, jesetre ili morune, o čemu detaljno govori naš slavni matematičar i pasionirani ribar Mihailo Petrović Alas u svojoj knjizi Đerdapski ribolovi (1941) koja je redak i dragocen dokument o sada izumrlim veštinama i tehnikama ribarenja s kraja 19. veka. Zbog osobene geološke istorije sa veoma različitim tipom stena čitavo korito Dunava u ovoj regiji doživelo je veoma različite erozivne procese koji su na mnogim mestima ostavili velika udubljenja, a u kojima su posle nastajali virovi – poput vira koji se nalazio ispred nalazišta Lepenski Vir ili mnogo snažnijeg vira na mestu gde se nalazilo nalazište Padina-Gospođin vir. Na drugima mestima postojala su suženja ili plitko položene stene koje su omogućavale da se riba lako ulovi. Sve ovo je moralo biti od značaja i praistorijskim stanovnicima Đerdapa te je odabir ovih mesta verovatno u velikoj meri bio vezan za njihov značaj u ribarenju.

dušan borić

o Čemu je služila čuvena ribolika skulptura?

– S obzirom da je riba imala veliki značaj u životu praistorijskih stanovnika Đerdapa, nije neobično da su oni razvili odnos prema različitim vrstama riba koje su po svemu sudeći doživljavane ne samo kao hrana već kao neljudska bića koja su ipak značajno povezana sa ljudima i njihovim sudbinama. Na primer, jedna od spekulacija je da su verovatno verovali u metamorfozu ljudi u ribe nakon smrti. Naročito periodičan dolazak, odlazak i ponovni povratak jesetre i morune, a koje su anadromne, što znači da zbog mrešćenja sezonski putuju Dunavom do Crnog mora i nazad, mogao je da bude od važnosti zbog ideje cikličnosti i obnove životne energije. Otuda verovatno ribolike skulpture i hibridni oblici u kojima su predstavljene izmešane fizičke odlike ljudi i riba. Teško je reći čemu su tačno služili ovi predmeti, ali nalazimo ih često oko ognjišta i moguće je da su imali ulogu da podcrtaju elemente mitova o poreklu i ciklusu života i smrti, a ponekad možda i kao otelotvorenje pojedinih individua iz prošlosti.

o Kako biste jednostavno opisali ljude Lepenskog vira? Ili, kako je izgledao jedan njiihov dan? Šta su radili?

– Bilo je to tipično ribolovačko naselje. Ljudi su se intenzivno bavili ulovom ribe i dosta vremena provodili na vodi, moguće tokom čitave godine, tako da na velikom broju ljudskih ostataka nalazimo koštana zadebljanja na slušnom kanalu zbog hronične izloženosti hladnoj vodi. Ipak, moguće je da čitava populacija nije sve vreme tokom godine provodila uz reku već pre svega tokom glavnih ribolovnih sezona tokom proleća i jeseni, a koje su verovatno koincidirale sa nizom ceremonijalnih i ritualnih aktivnosti. Riba se verovatno sušila iznad pravougaonih ognjišta građevina sa trapezoidnim podovima, a oko ognjišta su, verovatno, sedeli, slušajući priče, mitove i legende o prošlosti i njihovim precima. Život nije bio lak, verovatno je bilo perioda tokom kojih su oskudevali u hrani, a deca i novorođenčad su umirala često, najverovatnije zbog nehigijenskih uslova.

Da li ste razmišljali, u čemu je suštinska razlika između kulture Lepenskog vira i ove naše danas?

– Naravno, vreme i dostupna tehnologija koje nas razdvajaju čine ogromnu razliku između našeg i sveta đerdapskih mezolitskih ribara. Ono što je zasigurno suštinska razlika jeste odnos prema okolini i razumevanje sveta. Njihovo se zasnivalo na ideji stalne razmene i zavisnosti od drugih neljudskih bića. Naš svet je zasnovan na ideji eksploatacije prirodnog okruženja i otuđenja od sveta. Moguće je da je seme ovih razlika u razumevanju sveta posejano već tokom neolita.

srpska nalazišta  iz doiba neolita

O  U čemu se ogleda složenost  pogrebnih rituala u Lepenskom viru?   

– Imamo pokazatelje da pogrebni rituali i sam čin sahranjivanja nisu bili kraj odnosa živih sa preminulima. Izgleda da se taj odnos nastavljao kroz takozvane sekundarne pogrebne običaje, poput ekshumacije kostiju pokojnike, katkad njihovog čišćenja kako bi se sastrugalo preostalo tkivo i potom možda ritualnog korišćenja ovih ostataka u određenim ceremonijama pa sve do njihovog ponovnog i konačnog polaganja, često samo delova skeleta sa naglaskom uglavnom na lobanjama i mandibulama, u grobove drugih individua ili na nekim drugim mestima.

o Da li su  srpska arheološka nalazišta zanimljiva, u  svetskim okvirima?

– Svakako da jesu, i na području Srbije imamo veoma važna nalazišta iz različitih perioda praistorije kao i iz kasnijih perioda. Međutim, ono što je važno je ne samo da su nalazišta od velike važnosti,  jer mnoga arheološka nalazišta bilo gde u svetu mogu da budu od važnosti ako se u njihovom istraživanju primeni inovativna i moderna metodologija i ako se potom rezultati istraživanja predstave tako da pokušaju da daju odgovore na neka opšta teorijska pitanja o razvitku ljudskog društva, kulture, tehnologije što ih čini relevantnim širom sveta. Ovo poslednje često nije perspektiva koju imaju neki arheolozi u Srbiji. Ne pokušavajući da svoje rezultate prikažu u svetlu širih teorijskih problema značajno umanjuju važnost zaključaka do kojih dolaze. Takođe, kada su u pitanju iskopavanja i laboratorijske analize, da bi rezultati vašeg rada bili uzeti ozbiljno u svetskim okvirima neophodno je istražiti, tj. iskopavati, po najvišim standardima i primenom danas dostupnih metoda beleženja. Drugim rečima nije dovoljno imati ašov, lopatu i radnu snagu kako bi se  istražio neki arheološki lokalitet. Proces terenskog rada u arheologiji danas je značajno kompleksniji i zahtevniji. 

dušan borić

Kao arheologa, koje vas nalazište najviše intrigira u svetu ili kod  nas?

–  Mene najviše intrigiraju još neotkrivena nalazišta i nalazi kojih sigurno ima u svakoj regiji. Umesto da idemo za već poznatim, mislim da se treba usredsrediti na ono što još nismo otkrili, osmisliti načine istraživanja i doći do podataka koji do sada nisu bili dostupni.

o Da li ste imali prilike da u SAD obiđete neko arheološko nalazište?

– Obišao sam neka nalazišta u SAD, a naročito zanimljiv mi je bio obilazak velikih kružnih i linearnih zemljanih konstrukcija na nalazištu Nuark (Newark) u Ohaju, koja su deo autohtone Hopvel kulture. Veoma me interesuje da obiđem nalazišta u oblasti Čako kanjona u državi Novi Meksiko. Tokom boravka na Kolumbiji ove godine pomogao sam u organizaciji simpozijuma o ugroženosti kulturnog nasleđa u okviru nacionalnog spomenika Medveđe Uši (Bears Ears) na teritoriji države Juta, gde je tokom Obamine administracije velika teritorija ispravno uvrštena u okvire nacionalnog spomenika da bi bila gotovo za 85 % smanjena nakon Trampovog dolaska na vlast prošle godine. Neverovatno je da su nasleđe i kultura autohtonih stanovnika severnoameričkog kontinenta i dalje kritično ugroženi zbog pohlepe korporacija, političara i kapitala koji ne prežu od dalje devastacije ove teritorije na štetu njenih preostalih indijanskih stanovnika.

               

bogata srpska nalazišta

 Nadrealna priča

O  Šta kao arheolog znate o troprstnim mumijama iz Perua? Da li je otkriće zaista senzacionalno?

Na ovo pitanje ne bih odgovorio jer je u pitanju tipično denikenovska nadrealna priča koja nema veze sa realnošću i može da se svrsta zajedno sa tvrdnjama o nepostojećim piramidama u Bosni!

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Tajne Viminacijuma

Dragan Janković, arheolog  koji se zaljubio u Vinču

Dragan Janković, arheolog koji se zaljubio u Vinču

  Davno, davno pre nego što će Sloveni dotutnjati od Karpata, na prostoru današnje Srbije  rubnih delova svih okolnih država živela je civilizacija nazvana Vinčanska kultura koja je ostvarila ljudski san. Dobila je ime po mestu blizu Beograda gde je pronađeno  najveće neolitsko naselje, i uspela je nešto što niko do dana današnjeg nije: ona nije znala za rat, živela je u prefinjenom skladu sa prirodom,u punom komforu i, nesumnjivo, zbog svega toga bila je – srećna.

  Kako je to pošlo za rukom ljudima koji su živeli pre 7000 ili 8000 godina a nama nije?  Kustos arheološkog nalazišta u Vinči i areheolog  Muzeja grada Beograda Dragan Janković, koji o Vinčancima gotovo sve zna, daje nam sliku vinčanskog čoveka. 

 –  Vinčanci su srećni ljudi  koji žive u prostranim, komotnim i lepo uređenim kućama – kaže kustos Dragan Janković.-  Iskopali smo  ostatke kuća koje su velike od  20 do 80 kvadrata, one imaju po nekoliko soba, drvenu konstrukciju, i sve su malterisane. I to ne  blatom, nego pravim malterom koji se pravi od gline, peska, pleve i vode. Ta vrsta izolacije je savršena termoizolacija koja se danas vraća na velika vrata. Na krovu je bila trska, takođe odlična izolacija koja ne propusta vodu. A pod je bio  savršenstvo, napravljen je od  istog tog maltera  koji je uglačan da bi se lako održavao. Sve kuće su imale peć. Ne ognjište. Ta peć je bila naprvaljena od istog materijala kao i pod. I pogledajte sada njihove genijalnosti. Kada bi založili peć koja je bila povezana sa podom,  toplota bi se širila celim podom i grejala celu kuću. Imali su podno grejanje!

vinčanska kultura

 O  Da li su svi imali kuće? 

– Ne samo da su svi imali kuće, nego su svi imali prostrane kuće!

A uz to, svaka kuća je imala žrvanj.  Ne samo bogate kuće, nego sve kuće su imale žrvanj na kome su mlele žitarice za sebe. A to znači da su  vodili računa da jedu sveže. Kada im je bilo potrebno, oni su pravili brašno. Znali su odlično da se integrlano brašno jako brzo kvari. Zato su svi imali svoje mlinove.

 O  To upućuje da su se zdravo hranili?

  – Jeli su idelanu hranu, ili,  što bi rekli nutricionisti,pravilno balansiranu. Jeli su žitarice sa ljuskom kao što su ječam, pšenica, grašak, grahorica, lan, imali su doimaće životinje i divlje, jeli su ribe ali i dosta  bobica, pečuraka, plodova prirode uopšte. 

 O Da li je to neko idealno društvo?

– Nije bilo socijalnog raslojavanja. Oni su imali privatnu svojinu. Ali, u  to vreme bilo je neprihvatljivo da neko ne živi od svog rada. Dokaz?! Pa, eto, ga, svi imaju lepe kuće. A nemoguće da ih imaju ako ne žive od svog rada.U neolitu tako imamo privatnu vojinu bez socijalnog raslojavanja. A ima viška vrednosti. To je nama san koji nismo dostigli.U stvari, pokazali su nam da je to što mi sanjamo, već bilo.

vinčanska kultura i danas iznenađuje

 O Kako je izgledao taj drevni grad?

– Vinča je bila urbano naselje. Imala je kuće u nizu, koje su isto orijentisane, i  retko koja ima dvorište i okućnicu. Očigledno je za njih prostor dragocen. Sve to upućuje da Vinča nije bila seosko područje. Profesor Srejović je u jednoj studiji procenio da je u Vinči živelo do dve i po hiljade ljudi. To je za neolit ogroman broj stanovnika. Ako to potvrdimo, dobićemo Vinču kao evropsku metropolu. Jedan od prvih evropskih gradova.

 O Od čega su živeli Vinčanci?

–  Poljoprivredom su se bavili izvan naselja. Vinčanska kultura pripada drugoj polovini neolita. Ljudi u prvoj polovini neolita su  pripitomljavali životinje, kultuvisali biljke, bavili se stočarstvom. U drugoj polovini počeli su da đubre zemlju i da stvaraju viškove hrane. Viškovi su omogućili specijalizaciju delatnosti i trgovinu.

 O Počinju da putuju?

– Da,počinju stalno da  putuju i da sa putovanja donose nešto čega ovde nije bilo, a da istovremeno odnose ono što su imali. Donosili su iz Tuzle so, a sa Karpata opsidijan  – vulkansko staklo  od koga su pravili oštra sečiva. I danas se, inače, sklapeli izrađuju od opsidijana. Pravili su brijače, razne alatke, među kojima one za sečenje trave koja im je bila važna da prehrane zimi životinje. Na putovanja su nosili ono što su imali, a imali su nešto veoma dragoceno: boje. Na Avali su imali cinabarit redak  crveni mineral, malahit od koga se pravio nakit i zelena boja,  azurit oksid bakra plave boje i oker mineral. Putovali su rečnim dolinama  Dunava, Save, Drave, Morave, Tise…Išli su pešice čak do Egeja, odakle su donosili školjke.

Dnevno su prelazili 50 kilometara. Kako to znamo, pa lepo, izračunali smo. Ako se pređe 6 km na sat, dnevno je to pedesetak. Pravili su odeću od lana i nije im bilo hladno.

vinčanska kultura  je bila kolevka civilizacije

 O I niko ih nije napadao da im to otme?

 – Ne, ljudi se se radovali kada bi im trgovac došao. Ne samo da su mogli od njega da kupe boje, recimo,  nego su mogli svašta da saznaju. Trgovac je bio internet. Živa vest.

  o Vinčanska kultura ima veoma neobične figure? Šta one predstavljaju?

– Pronašli smo na hiljade predmeta koji nemaju praktičnu namenu već pripadaju oblasti kulta. Među njima je najviše  kultnih predmeta, figurina. To su najčešće predstave žena. Oni su slavili kult velike majke. Za opstanak im je bila potrebna hrana, a za hranu njiva. Njiva im je rađala, pa su je poistovećuivali sa ženom. Žena je simbol plodnosti. To je majka, velika majka. Te figure imaju velike oči jer majka predstavlja i budnost i brižnost. Te oči su  zaštitinici. Mi kažemo: Neka te Bog čuva. A oni su najverovatnije govorili: Neka te čuva velika majka. Figure nemaju usta. Pretpostavljamo zbog toga da bi se naglasile oči i budnost. Kao što žene ne našminkaju usta kada žele da istaknu oči, tako su i oni, pretpostavljamo, sakrivali usta da bi se istakle oči. Neke figure imaju raširene ruke, što znači dobrodošlicu.

 O Šta su držali u posudama?

 – Pa, recimo, seme. Ono je bilo dragoceno. Bili su izuzetni dizajneri. Uživali su u lepom, pa su im i posude bile lepe. Imale su  poklopce sa licem i na njima se ponavljaju motivi očiju i ušiju. Oči su čuvari. Oči su čuvale to seme, uši u funkciji budnosti. 

Vinčanci su uživali u lepom

 O Da li se zna nešto o njihovoj religija?

 -Znamo da iz toga vremena  njihova religija ima dva najdominantnija kulta. Kult rađanja i budnosti. Oni nemaju kult lovca i kult ratnika  Oni ne slave smrt. Oni slave prirodu i život! To je vreme kada se slavio život. To nije samo priča o Vinči, već o jednom čudesnom  vremenu. Vinča je najlepši primer evropskog neolita.

O Teško je današnjem čoveku da shvati da ljudi u neolitu nisu ratovali?

 – Vinčanska kultura nije imala organizovano nasilje, rat. Bilo je pojedinačnog nasilja. Postoje tragovi, nalazili smo skelete sa očigledno povredama. Oni nemaju strah od neprijatelja. Nema  ozbiljnih fortifikacija. Njihove kuće su na otvorenom prostoru. Nema orzužja. Nigde. Ni na jednom nalazištu nismo našli oružje.Pre njih su živeli od lova i branili su svoja lovišta. Kada je počela trgovina  menja se logika. Onaj stranac preko brda nije bio uzurpator, nego trgovac, potencijalni kupac  i rado viđen stranac.

vinčanci nisu imali nasilja

 O Kako su uspeli da  eliminišu nasilje?

–  Na neki način su  uspeli da izopšte nasilnike! To je bio ključ uspeha. Na taj način su rešili problem koji danas mori današnjicu.

 O Kako su to uspeli?

 – To ne znamo.  Znamo samo da nije bilo socijalnog raslojavanja i organizovanog nasilja.

 O Onda su odjednom nestali?

 –  Naprasno je nestala vinčanska kultura i civilizacija. Slojevi iz kraja vinčanske kulture pokazuju da je bilo tragova ratova, nasilja. Kuće su tada na uzvišenijim položajima, ali te kuće više nisu prostarane i lepe i velike kao što su bile ranije. Oni žive u kolibama ili u poluukopanim kućama. Oni beže, sele se i komfor im nije primaran. Većina u tom periodi ne živi od svog rada. A oni koji žive, oni prave zidane palate koje utvrđuju. Tada počinje socijalno raslojavanje. Ne zbog viška vrednosti, već zbog ideje da može da se živi od tuđeg rada. Tako dolaze ratovi, koji su kasnije doneli nove sisteme vrednosti koji počivaju na pljački i nasilju.

 O Šta ste naučili istražujući vinčansku kulturu?

–  Otkako se pojavio, homo sapiens je mogao da zadovolji svaku  svoju realnu potrebu. Mi smo danas pomešali  potrebe i želje.Potreba je da imamo kuću, a palata je naša želja. Potrebu moramo da zadovoljimo ali želju – ne moramo. Oni su imali izuzetnu tehnologiju, alatke kojima su polirali i bušili kamen, toliko precizno da  se zapitate kako je to moguće. Više su koristili mozak. Današnjem čoveku kada nešto treba on ode i kupi. Neolitskom čoveku kad nešto treba on naprvi. To ga je, prirordno, ispunjavalo. Imao je sasmim tim i samopouzdanje, a sve to donosi osećanje sreće.

  O Šta mi možemo da naučimo od  naših davnih, davnih predaka?

–  Mi mislimo da je uspeh ako ne radimo. Ali, ako ne radimo, mi ne možemo biti samopouzdani i srećni. To je taj čarobni krug. Oni su nam pokazali kako  biti srećan. Vinčanci su budni i odgovorni. Prema porodici, zajednici, prema prirordi, prema sebi. Mi smo odavno prestali da budemo budni i zato smo kao cilizacija u problemu.

 Ako danas želimo nešto da postignemo, nije dovoljna samo visoka tehnologija. Bez visoke svesti  nikuda nećemo stići. Oni su nam pokazali da tamo gde smo krenuli – možemo stići. I drugo, pokazali su nam – put.

                                      Dijana Dimitrovska

 Prvi

 Vinčanska kultura je napredna, ona se bavi metalurgijom, oni tope bakar. U  Kembridžu su  potvrdili da je  Vinča prva civilizacija koja se bavi metalurgijom – ističe Dragan Janković.

vinčanska kultura

 Priča

Priča o Vinčanicma je priča o nama samima – govori Dragan Janković.- Pokazali su nam pravu suštinu da čovek čoveku nije vuk. To nam je kasnije  nametnuo rat.

Naš predak iz neolita bio je mnogo mudriji. On nije gospodario prirodom kao mi danas. On je  shvatao da je sastavni deo prirode.  Ako želimo da preživimo, moramo se vratiti njihovom konceptu. Moraćemo da menjamo svest.

vinčanska kultura

  Gradonačelnik

 „Gradonačelnika” su Vinčanci birali po tome znanju. Onaj ko je najviše znao, on je bio najkorisniji član zajednice i najodgovorniji. On je bio vođa. Ali on nije imao nikakve dodatne privilegije. Da je neolitski „gradonačelnik” imao privilegije, mi bismo ih našli. Nema ih- navodi Dragan Janković. 

vinčanska kultura

 Pismo

    Vinčanska kultura ima znakove – kaže Dragan Janković.- Mi to ne zovemo pismom. Pronašli smo u neolitu znakove koje su ljudi urezivali u keramiku. Ti znakovi nisu urezivani pre pečenja gline, već posle, tokom upotrebe.  To znači da su beležili nešto. Pretpostavljamo da su na keramici zapisivali znakove koji predstavljaju računovodstvo. To mora da se zapisuje, nije vredno da se pamti. To su interni znaci. Paralelo sa tim pojavila se potreba da se znacima beleži sadržaj posude a samim tim se pojavila   potreba da se ti znaci standardizuju. Standardizacija znakova je korak ka pismu. Ali još nije pismo. Da se vinčanska kultura nije nasilno ugasila, verovatno bi   sledeći korak bio pismo.

vinčanska kultura

 Predrasude

  Praistorijski čovek u suštini ne postoji. Postoji homo sapiens koji je živeo u periodu koji smo mi nazvali praistorija. Ne možemo sagledavati čoveka iz praistorije ako ne uzmemo u obzir klimu. Klima je ta koja određuje nekoga. Homo sapiens koji živi u pećini nije tamo zbog toga što je primitivan, već  zato što je tada bilo ledeno doba. Bilo je mnogo hladno. Pre 11 500 godina  bili smo na prelasku iz ledenog doba i on se bavio onim što mu je klima omogućavala. Ako je bilo vrlo hladno područje, tadašnji čovek je mogao da lovi, a tek kada je otoplilo –  mogao je da se bavi zemljoradnjom. Vinčanski čovek je smešten u holocenu, a to znači da je živeo u klimi koja je vrlo slična našoj danas – kaže Dragan Janković.

vinčanska kultura

Za druge intervjue