Živeti u izgnanstvu, veoma je teško. Ali umreti u tuđini, tuga je nemerljiva. Širi se ona nezaustavljivo sa tih tihih, senovitih mesta na kojima nema namernika da ostavi cvet. Tišina humki uraslih u travu, poruke u kamenu koje je okrnjilo vreme i misao o samotnosti u belom svetu, pokrenula je autorku da okupi ljude značajnu za srpsku istoriju koji su umrli daleko od svoje otadžbine, da budu zajedno bar na papiru. Mnogo je srpskih velikana sahranjeno daleko od rodne Srbije.Nebesnici srpskog roda. Od podobnih i nepodobnih, manje krivih i više krivih, onih koji su bili na pravoj strani i onih na pogrešnoj, od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka, članova srpskih dinastija Karađorđević i Obrenović, do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, generala, oficira, običnih ljudi koji su umrli sanjajući svoju domovinu… Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj… Neki su vraćeni u domovinu: urna sa pepelom Nikole Tesle stigla je u Srbiju 1957, testamentalna želja Jovana Dučića da bude sahranjen u zavičajnom Trebinju ispunjena je 2000. godine, na Oplencu u dinastičkoj kripti vraćeni su posmrtni ostaci Karađorđevića: kralj Petar Drugi i supruga Aleksandra, njegova majka Marija, princ Andrej, knez Pavle, supruga Olga i sin Nikola…U Srbiju je stigao i Slobodan Jovanović kojme je izbeglištvo bila sudbina: rodio se u izbeglištvu, umro je u izbeglištvu, a počiva u svojoj domovini. U ovoj knjizi je trideset i pet ličnosti važnih za našu istoriju koji su umrli u tuđini. Ima ih sigurno još koje nisam obuhvatila. Neke sam izostavila namerno, posebno one iz daleke prošlosti jer o njima nije bilo dovoljno podataka da se napiše priča, druge slučajno, treći tek čekaju da ih “ otkrijem“. Budući da je ovo prva knjiga koja je na jednom mestu sve njih okupila, najteži posao bio je najpre pronaći koji su to znameniti Srbi umrli u inostranstvu. Kada je ovaj rukopis počeo da nastaje, internet nije bio od velike pomoći jer nije imao dovoljno podataka o ovoj tematici. Generalno, kada je tačnost u pitanju, i nije od pomoći jer se „od šume ne vidi drveće“: informacije su nepouzdane i veoma često netačne, a ne navode se ni izvori, što može da zavede čitaoca i napravi veću štetu nego korist. Za informacijama sam tragala „ručno“, listajući enciklopedije, knjige i rodoslove. Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu Nebojši Đorđeviću koji mi je u tom ogromnom i mukotrpnom poslu najviše pomogao. Najteži deo posla obavili smo zajedno, a onda je usledilo pisanje priča o ljudima koji su zadužili srpsku istoriju, nazvala sam ih nebesnici srpskog roda. Dobar deo tih ličnosti naši istoričari su obradili i postoje izuzetno ozbiljne i dobre knjige o njima. Ali, takođe, ima i onih ličnosti o kojima se malo pisalo, kao, recimo Čučuk Stana, Vukašin Mrnjavčević, Teodor Janković Mirijevski, Ljuba Stojanović, Jelena Karađorđević Romanov… U svakom slučaju, u rupkopisu su ljudi koji su nas zadužili. Red bi bilo da im se odužimo. Ja to činim na ovaj način, okupivši naše blistave zvezde zajedno u ovoj knjizi, sa nadom da će država činiti svoje i vratiti posmrtne ostatke svih onih koji su ostavili traga u istoriji Srbije – kući. Do tada, biće zajedno – bar u ovoj knjizi.
Ima već decenija kako Siniša Kovačević, dramski pisac dobije nelagodu kada iz Surduka mora da krene za Beograd. Navikao se tamo na miris dunavske vode, ogromno nebo, svoj vinorad i baštu, i sve mu drugo nema mirise ni suštinu. Nije to da ne voli Beograd. Naprotiv.
– Ima gradova sa lepšom arhitekturom – kaže on – ali nema grada koji može da se meri s njim po duhu i kosmopolitizmu. I nema grada koji vas tako ljudski kao Beograd odmah prihvati. Popnete se Balkanskom ulicom, otresete prašinu koju ste na cipelama poneli iz svoje provincije i postanete odmah stanovnik Beograda i Beograđanin. Ali, obožavam i Surduk, sada toliko da kada dolazim u Beograd imam osećaj da idem kod ginekologa. Beograd je moja druga kuća.
O Kako to da ste se preselili u Surduk?
– Surduk je moj izbor ili fatalistički koncept koji je mene doveo tamo, pored Dunava, pa još na brdo,a odozgo pogled na – divotu. U stvari, izgleda da je mene Surduk izabrao a ne ja njega. Svojevremeno sam tamo gradio vikendicu a ona je prerasla u moju adresu. Kad hoćete da zasmejete Boga vi recite imam planove. Nema planova u životu čoveka, ili ih bar mi sami ne određujemo, već neko bira kojim ćemo putem ići.
O Kakvu ideju imate o Bogu?
– Ja sam duboko religiozan čovek, pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slavim slave, idem s vremena na vreme u crkvu, poštujem običaje. Bog je toliko važan za naše živote da, kao što je rekao Dostojevski, da Boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Zašto? Bog bi trebalo da bude sistem vrednosti, branika, granica do kojih možete, altruizma, ljubavi, i u suštini Bog je mera koje se ljudski rod mora držati da bi bio uopšte srećan. Ili još tačnije, da bi opstao. Iz viška vere ili straha od Boga, činite ne činite pasjaluke. To je poenta. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, to je kvintesencija života.
O Da li verujete da Bog danas ima uticaja na nove generacije?
– Nemojte da vas prividna slika zavara. Čovečanstvo funkcioniše u amplitudama. Bilo je perioda u istoriji kada su ljudi više negirali Boga, kada nije bilo sveto ništa, ni tuđa žena, ni nečija ćerka…Ovo sada je neko ponovljeno vreme, neki već viđeni odraz. Vera je osećaj za meru, a sve u životu takođe, pa čak i talenat. Talenat je, kako je primetio ( Nikolaj) Ostrovskie, osećaj za meru. Taj osećaj mere važi za sve, za umetnost, slikarstvo, književnost, ali i za seks, kuvanje, obične stvari, pa i na odnos sa Bogom. Iz preteranog laičkog ide se u fundamentalizam.
O Zašto je danas etika sporedna, nebitna stvar?
– Sve vrline, humanizam, čast, čistota, viteštvo, junaštvo itd. Jednostavno su zamenjene jednom rečju – interes ili novac. Ako vam podvođenje devojčica donosi dovoljno para, vi ćete to nastaviti da činite, ne misleći da ta deca imaju očeve, braću, sestre i da je to nemoralno činiti. Ne misleći takođe da ta mlada bića nisu svesna onoga što čine, jer su nezrela, neiskusna. Isto tako je i na makro planu. Imate Sibir koji je bogat i moramo ga oteti Rusima.
O Mislite da će ga oteti?
– Ne znam. Da je Jeljcim ostao na vlasti, siguran sam da Rusija ne bi danas bila ovoliko velika. Takođe znam da ako neko želi da Putina predstavi kao kriminalca, on će to u očima onih koji upijaju tu sliku, to zaista i biti. Sve možete ako imate ljude kojima ćete to plasirati.
o Da li ste primetili izrazitu erotizaciju društva? Sve je u znaku seksa;sloboda, demokratija, škole, ministarke, pa čak i one plavuše na RTS-u o kojima ste govorili? Zašto je to tako?
– Ni to nije ništa novo. Bilo je slavljenja erosa, veličanja seksualnog čina, bilo je seksualnih revolucija. To je prolazno, bez vrednosti. Ili ima lažnu vrednost. Vrednost je u vama. To znaju i mala deca. Ali, ako je telo hram duše, nemate prava da ga unakazujete. Osećaj za meru jeste da budete prijatelj svom telu i svom duhu, da ne idete u krajnosti.Ja nisam protiv estetskih korekcija nego protiv erotskih. Ako neko ima nos kao manastirski ključ, sasvim je u redu da ga smanji, ali ako vi sad sebe erotizujete silikonima u grudima i zadnjici, onda sam protiv toga. Kao i za tatu. U moje vreme tetovažu su nosili kući za uspomenu vojnici nižeg intelektualnog sloja i zatvorenici. To nije bila čak ni umetnost, crtali su JNA, sidro ili ružu koja je izgledala kao mozak na peteljci. Sada je to, kažu, umetnost. A ja pitam devojčice i dečake : Kako će izgledati šareni leptirić kada ona bude imnala 60 ili taj likovni motiv na mišici dečaka kada bude imao 70?
o Da li volite da dajete?
– Evanđelista Mateja kaže da je veća radost davanja. Davanje ispunjava. Ima priča Radoja Domanovića, Zahvalnost, u kojoj onaj daje siromahu svinjsku glavu a onda, sve vreme, ide po selu i priča kako je siromahu dao svinjsku glavu, negirajući tako svoje dobročinstvo.
O Šta mislite o iluzijama kojima se obavijamo?
– Ne znam nijednog čoveka koji će za sebe reći da je đubre. To zavisi od čoveka do čoveka. Neko živi u velikim iluzijama, neko nema iluzija. I jedni i drugi su krajnost, dakle, opet ona mera o kojoj stalno pričam. Iluzije bole.
O Da li verujete da će doći preporod kao logičan odgovor ovom vremenu?
– Mora doći! Svet i čovečanstvo funkcionišu po sistemu koncetričnih krugova, određeni događaji se u jednom vremenskom intervalu prikazuju kao tragedija, a u drugom kao farsa. Uzmimo za primer gej orijentacija koja je postala od pamtiveka. Nisam za to da izbacimo sve homoseksualce iz nauke, kulture, istorije,umetnosti jer bismo ostali skoro bez najvažnijih dostignuća. Ali, takođe mislim da će se priča Oskara Vajlda ponoviti, da će ta ispolitizovana agresija homoseksualaca dovesti do toga da se u narednoj generaciji zbog pederastije ide na robiju, ili da ih dave u kacama za izmet kao što su to radili Crnogorci. Osećaj za meru drži čovečanstvo. Kako i kaže Sterijin Kir – Janja „ sas mera će si dođeš do velika sreća”. Bitno je, dakle, da sa svojom slobodom ne ugnjetavaš tuđu slobodu.
O Da li ima smisla da trošimo papir na medije? Kakvi su?
– Isto kao kad pitatete seljaka iz Ivanjice kakav je krompir. On kaže: Ovaj krupan je dobar, ovaj sitan – nije.
O Da li intelektualci po vama imaju pravo da ćute?
– Po meni – ne. Ali i oni su kao i krompiri. Neki veliki, neki sitni. Obaveza je intelektualca da govori. Uz poštovanje svih pekara, molera, autolimara, logično je da se glas intelektualca dalje čuje.? Ako ja imam privilegiju da me čitaju ljudi, onda ću ja svkakao iskoristiti svoju obavezu i privilegiju da kažem to što mislim.
O Zašto časni, pošteni, skormni, teže dolaze do uspeha od onih koji se savijaju, laktaju, ulizuju šefovima?
– Dolaze teže zato što je njihov put teži, ali je lepši. Lepši je za dušu i savest. Tačno je da je lakše na beščastan način doći do nečega, ali se to prirodno teže zadržava i kratko traje. Ovo je vreme protuva i bitangi. Zbog toga takvi brše uspevaju. Ali to ne traje dugo
O Šta reći ljudima koji žive u opseni da su lepi, pametni, da dobro rade, da su dobri ljudi a zapravo su sve suprotno?
– Ništa, jer neće čuti. Ali će sigurno doživeti poniženje. Na sceni, figurativno rečeno, neće pevati kao Marija Kalas, iako su mislili i govorili da mogu. Oni su tragikomični. Ali, još je gore ako neko nije svestan vlastitog potencijala. Zato što ga imaju, a nisu ga osvestili. E oni su tragični. I opet, dolazimo do suštine – do prave mere. Mera čuva sve i čini da sve bude lepše.
Bila je kosmički sjaj u munji vremena, trajni život za književnost. Stvarni lik iz nekog romana. Kćerka Vladimira Velmar Jankovića, pisca i člana Nedićeve Vlade Nacionalnog spasa u Drugom svetskom ratu i beogradske lepotice Mimi M. Vulićević, pesnikinje. Obrazovana, lepa, pametna i najvažnije Svetlana Velmar Janković bila je – srećna.
Za nju je sreća bila trenutak dubokog spokoja u kojem se gube granice ličnog „ ja ” i uspostavlja dodir sa „ ja ” onog drugog, voljenog, bliskog.
-Sreća je – rekla je naša najpoznatija književnica u razgovoru koje smo vodile 2014. godine (neposredno pred njenu smrt) – doticaj sa samim trenutkom koji je neuhvatljiv koliko i nezaboravan, trenutak ostvarenog emocionalnog sjaja u munji vremena.
O Šta je za vas suština života? I, šta je za vas od života, ili u životu, najznačajnije?
-Ljubav i rad. I, još jednom, i uvek: ljubav i rad.
O Da li život ima neku tajnu koju retko ko vidi?
– Svačiji život ima mnogo tajni što se ne vide, i ne prepoznaju, i koje se nikad ne otkriju – jer je svačiji život divno čudo: to su naslućivali i stari filozofi, a i pesnici kako i u davnim tako i u modernim vremenima. Divna i strašna tajna je život, svačiji.
O Koji je vaš omiljeni cvet ?
– Crvena ruža, dostojanstvena lepotica iz Holandije, ili pitoma, mirišljava, baštenska, umiljata crvena miljenica, naša. Dakle, uopšte nisam originalna, pristajem uz mitološki i mitski cvet koji su izabirali ljudi od vajkada, kad holandske ruže nisu bile poznate širom sveta.
O Kada ste poslednji put slušali pesmu šume ?
– Letos, u julu, na Tari. I nije to bila jedna jedinstvena pesma, nego ih je bilo više, i raznovrsnih. Ujutru, u ranim časovima, iz šume nam je dopirala pesma ispletenih ptičjih glasova: oglašavali su se kosovi, slavuji, žunje, kreje, drozdovi i, najbrojniji, golubovi. Pred podne, kad je, za vrelih letnjih dana, osvajala vrućina, ptice bi ućutale i povlačile se u svoja nevidljiva skrovišta a preko usijane zemlje i zanemele trave klizila je pesma šumske tišine, kao ugrejani kosmički dah što miluje šumski zemaljski prostor. Uveče – e, uveče je bilo najviše pesama. U svetlim noćima, sa Mesecom koji raste ili opada, i pod nebom koje je, u mesečini, izgledalo podjednako i shvatljivo i nedostupno, grane borova su počinjale da stvaraju pesmu tihih šumova, svaki list je treperio na svoj način, šaputao, a onda se taj šum svih šumova podizao prema vrhovima borova i treperio, upravljen, činilo se, visinama neba. Najuzbudljivija je bila pesma šume, uoči nepogode i oluje: krošnje moćnih, visokih borova su se savijale uz opominjujući huj i bruj, grane su se preplitale udarajući se, listovi dozvoljavali da ih olujni vetar odnese i ponese ne zna se kud, a tamni oblaci su se spuštali brzo, prema zemlji, nanoseći bleskove munja i bliskost gromova. To, u stvari, i nije bila pesma šume nego preteći hor svih glasova prirode, zemaljskih, vodenih i vazdušnih, pod pobesnelim nebeskim prekrivačem: bila je to zastrašujuća, očaravajuća, tajanstvena, potmula rika prirode, zgusnuta u tvrđavi šume.
o Kada biste mogli da birate, gde biste živeli: na obali mora, jezera, reke, na planini, u ravnici…?
– Živim na prostoru koji mi je život odabrao, ali kao da sam taj prostor sama odabirala: u mom rodnom gradu Beogradu, u velikoj blizini moćnog Dunava koji je naš veliki pesnik Vasko Popa nazvao Gospodin Dunav.
O Koju osobinu najviše cenite kod ljudi? Zašto?
– Sposobnost da vole i da budu voljeni. To je jedna od najtananijih i najsuštinskih ljudskih osobina ili, bolje da kažem, darova života, bez kojeg u životu nema ni draži, ni vrednosti, ni smisla. Ali ljubav je osetljiva biljka i najveći poklon koji se mora neprekidno negovati pažnjom iz duše.
O Da li se sećate svog poslednjeg, velikog razočaranja?
– Poslednjeg se ne sećam, jer ih je bilo baš prilično poslednjih godina, ko bi ih sve pamtio po broju i redosledu. Ali prvo razočaranje, verovatno i najveće i najdublje, i te kako pamtim, savršeno jasno. Pogodilo me je u mojoj jedanaestoj godini kada me je “izdala”, (tako sam ja to doživela), moja najbolja drugarica, ljudsko biće koje sam volela gotovo koliko i svoju obožavanu majku i kojoj sam isto toliko verovala. Nisam sigurna ni da sam se i sada, posle sedamdeset godina, oporavila od tog udarca, taj ožiljak još nosim u sebi, i ne mogu da ga ne osećam: povremeno bridi.
o Da ste tvorac, i da možete da pravite ponovo čoveka od gline, šta biste mu dodali, a šta oduzeli?
– Ne smem ni da zamišljam sebe u ulozi Tvorca jer je, i po mojoj – hrišćanskoj misli i uverenju – Tvorac samo jedan, i nedostižan i nepojaman, Gospod, kojeg čovek ne može da podražava ni u kojoj ulozi, a da ne huli. Današnji čovek se često, pre svega onaj koji je uveren da nema Boga, oseća nadmoćnim nad svetom prirode i ljudi – dok ne postane svestan da je samo smrtno biće.
O Da li imate osećaj da ogromna većina prećutkuje istinu i da je govoriti istinu skoro pa revolucionarni čin ?
– Pravo da vam kažem, kad tako nešto čujem ne samo da mi to zvuči potpuno neshvatljivo, nego i smešno. Govoriti istinu – svakodnevni čin u svakodnevnoj ljudskoj komunikaciji označen kao revolucionaran? Takva zamisao, čini mi se, može da se začne samo u umu koji je dugo bio izložen spoljnim pritiscima u nekom totalitarnom, represivnom društvu i u kojem su mnoge istine strogo zabranjene. Tamo gde se govoriti istinu doživljava kao „revolucionarni čin „ – bojim se da će se laž doživljavati kao jedina prava stvarnost, čime počinje kraj moći ljudske misli.
O Kako se borite protiv tuge? Nervoze? Ljutnje? Protiv tih naših demona koji hoće da nas unište?
– Čini mi se da nije reč o borbi u uobičajenom smislu reči, nego o vidu bitke sa samim sobom, o vidovima te bitke. Na jedan način usvajamo tugu kad postaje deo naše ličnosti, na drugi se vežbamo da savlađujemo nervozu ili ljutinu. Podrazumevam, pri tom, svakodnevne duhovne vežbe koje valja primenjivati: to se može uz pomoć joge, na primer.Život je lakši uz jogu.
Svetlana Velmar Janković je objavila romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, monografiju o Beogradu Kapija Balkana, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, prvi deo autobiografske proze Prozraci, molitve Svetilnik. Dobitnik je svih najznačajnijih književnih nagrada u zemlji a francuski časopis Lire stavio je 1997. godine roman Lagum na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih y toj godini y Francuskoj. Roman je bio y najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.
Na Sajmu knjiga 2015. godine posthumno, predstavljena je njena nova knjiga eseja („Srodnici“), izdanje „Matice srpske“.
O Da li postoji neka ličnost koju neizmerno cenite? I zašto?
– Moja majka: volim je i cenim, zbog neverovatne snage i hrabrosti s kojima se nosila u životu, pri tom uvek nasmešena i blaga i u najtežim časovima kojih je bilo na pretek, prelepa a iskonski izvor nežnosti, čarobnica života. U svom dugom životu nisam srela ni jednu ličnost sličnu njoj.
o Čega se bojite?
– Bolesti i smrti mojih najvoljenijih.
o Da li uživate u hrani?
– Da. Mnogo volim da jedem, ali to ne smem. Sad najviše i najradije jedem voće i povrće u čemu uživam, jer sam to volela i u detinjstvu.
O Sigurno puno sedite pred kompjuterom. Da li čuvate svoju kičmu?
– Zbog problema sa desnom nogom i nogama uopšte, pre svega sa stopalima, vežbam svakog jutra najmanje 40 minuta, a tri puta nedeljno pun sat. Te vežbe mi pomažu da mi se očuva i kičma jer, na žalost, sve manje šetam a sve više sedim. Zaista mnogo provodim pred kompjuterom, ali pišem prve verzije svojih rukopisa sedeći u krevetu, u takozvanom „turskom sedu”, pišući rukom na hartiji postavljenoj na naročitu dasku, kao na stočić. Ta vrsta sedenja mi takođe, kažu, spasava kičmu. Ah, ti naši Turci!
O Koje su tri najbolje knjige koje ste pročitali?
– Eseji Mišela de Montenja, Kralj Lir Viljema Šekspira, Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar.
O Da li radite na novom rukopisu i kojem?
-Naravno da radim na novom rukopisu, ali morate da se strpite: kad je reč o deci ili o rukopisu u nastajanju strahovito sam sujeverna,kao neka moja pra-pra-prabaka. Ni reč ne progovaram!
Marko Vidojković ne veruje da čovek može da bude srećan. Razlog za to leži u njegovom promišljanju da niko od nas nema čistu savest, da je negde, na svom putu, posrnuo, jednom ili mnogo puta, svejedno, i da, prema tome, ne može mirno da spava.
– Nažalost, nema nagrade za one koji hodaju uspravno i čestito kroz život – kaže ovaj pisac. – Kao nagradu za tu čuvenu, pravu kičmu ne dobije – ništa. Čovek nije pas da bi se uspravljao ili krivio zbog nagrade, već to radi iz ličnih ubeđenja.
O A miran san? Ili čistu savest, na primer?
-Kad je neko đubre, on izuzetno mirno spava. Pošto đubrad nemaju savesti, onda o njoj ne moraju da brinu. Nemiran san i nečistu savest mogu da imaju samo dobri ljudi, koji su na mukotrpnom životnom putu posrnuli, a pošto smo svi u nekom trenutku posrnuli, to znači da niko ko ima imalo savesti ne može imati „miran san“, dok god ne padne u večni san. Savest je nešto što normalan čovek stalno preispituje, kritikuje i ona nije nimalo lak teret. Stajati ponosito kao klisurine ne može da doprinese ni kvalitetu spavanja niti kvantitetu griže savesti.
O Onda, vi savetujete drugima da se savijaju, da ćute, da trpe da bi imali da pojedu komad hleba i salamu?
– Nipošto. Voleo bih kad bih ličnim primerom uticao na njihove stavove o životu, koji se svakako ne svode na to da ćutiš i trpiš. Na žalost, ovde svi masovno ćute, trpe i jedu, ne salamu, već govna, strašila na vlasti odradila su svoj posao. Dok oni kradu ogromne pare, bacilli su narod u frku, to je bedna i providna taktika, sramota je što su to ljudi popušili s takvom lakoćom.
O Mislite da biste bolje prošli da ste ćutali?
– Ako bih gledao kroz materijalna dobra, bolje bih prošao, ali nikada nisam na život gledao materijalistički, već hedonistički. Imao sam priliku da uštedim brdo para u vremena kada je lova stizala i od uređivanja Plejboja i od knjiga i od promocija i od kolumni, međutim, sve sam spiskao, svestan da neću dvaput u ovom životu imati trideset godina i priliku da radim gotovo sve što poželim. Nikada se nisam bojao ratovanja s državom, sramota je što ljudi to percipiraju kao hrabrost. Hrabrost je hodati po žici iznad provalije, a glasno govoriti ono što misliš je hrabrost samo u zemlji pičketina.
o Zašto ljudi nemaju hrabrosti da kažu ono što misle, a još manje da urade ono što žele?
– Zato što ljudi ne žele da ugrožavaju svoju egzistenciju, a danas je govoriti slobodno u Srbiji jednako raditi sebi o glavi. To znači, u stvari, da su oni koji govore šta misle, zapravo budale. Što se rada tiče, to je sasvim drugi nivo, ljudi od silnog straha kako će da skrpe kraj sa krajem i nekako dočekaju blaženstvo smrti bez prevelikih dugova nad svojim sandukom, ni ne stignu da sagledaju kakve im se mogućnosti u životu otvaraju, a one su beskonačne.
O Da li ste, onda, vi budala?
– Teška budala, budimo precizni. Ipak, kad su mogućnosti koje ti se nude svedene na to da možeš da budeš ili budala ili smrad, onda to što si budala kod drugih budala stvara iluziju kako je reč o dobroj osobini.
O Da li opravdavate one ljudi koji stignu do cilja koristeći nečasna sredstva? Da li poznajete nekog ko je stigao do cilja pošteno i zahvaljujući svojim kvalitetima?
– Ko sam ja da bilo koga opravdavam u ovom nepravednom svetu, u ovom nepravednom društvu, u ovoj nepravednoj zemlji, među ovim nepravednim ljudima? Stići do cilja pošteno svojstveno je zdravim ljudskim sredinama i nekim zdravijim vremenima. Ja sam zahvaljuući svojim “kvalitetima”, “poštenju” i nesavijanju kičme stigao, još malo, pa do udarca u zid.
O A da li čovek koji nema hrabrosti da ispravi svoju kičmu i ponekad kaže ili uradi ono što želi – može da bude srećan čovek?
– Može. Besavesnim jajarama je dovoljno jako malo da budu srećni. Odsustvo bilo kakvog talasanja, mirna žabokrenčina, mnogima je isto što i sreća. Raditi ono što želiš veze nema sa time da li ćeš biti srećan. Možeš u životu da uradiš bukvalno sve što poželiš, a da i dalje ne budeš sasvim srećan, jer je život, generalno gledano, jedno veliko i mučno sranje.
O Da li bi ljudi čitali vaše knjige da ne znaju ko je Marko Vidojković? Ili, da li pisac može da napiše dobru knjigu, a da za njega niko ne zna? Da se knjiga, jednostavno, prodaje bez marketinga?
– Nekada su preko mojih knjiga saznavali ko sam ja, a danas ih baš briga za moje knjige, ma koliko puta lajao po medijima. Oni vole moj lavež, koji nužno ne mora da ih dovede do mog pisanja, štaviše, u doba plitkih umova i još plićih medija, konzumenti se uglavnom zadovoljavaju lavežom, a ako u budućnosti lavež izostane, neće im mnogo nedostajati.
O Da li čovek može da živi bez smisla? Koji je vaš smisao?
– Nema smisla. Život radi života je jedini smisao života. Utoliko je teže živeti ga kao čovek.
O Da li imate osećaj da je naše društvo opsednuto seksom, drogom i lažnim uspehom?
– Imam osećaj da naše društvo smrdi, a to je zato što tim društvom upravljaju govnari. Seks i droga nisu nužno lose stvari, a lažni uspeh je u lažnom društvu zapravo pravi uspeh.
O Da li ste primetili nešto u našoj zemlji za šta možete da kažete da funkcioniše ( od sabraćaja, školstva, sira na pijaci, zdravstva, dobrih cigareta…)?
– Ne. Ovde je sve disfunkcionalno, uključujući i sir na pijaci. Iz svakog kutka vreba opasnost od razočaranja.
O Koja su dva razloga zbog kojih neko treba da ostane u Srbiji?
– Svako ko može da ode iz Srbije negde gde će mu biti bolje nego u Srbiji, treba da ode iz Srbije. Ovaj brod je potonuo, mi plivamo na pučini, a kapetan i oficiri se slade šampanjcem i kavijarom, sedeći u čamcima za spasavanje.
O Koje su tri najbolje knjige koje ste pročitali? i)?
– Zadržaću se samo na proteklih šest meseci i to na najboljim knjigama koje sam pročitao: Mišel Uelbek “Pokoravanje”, NOFX “Hepatitis Bathtub and Other Stories” i Ralf Eperson “Nevidljiva ruka”.
O Da li ste uradili nešto što je opteretilo vašu savest zbog čega se danas kajete?
– Mnogo toga takvog sam uradio, mnogo toga opterećuje moju savest, kajem se zbog sijaset stvari, ponešto od toga podelim sa svojim knjigama.
O Da li je izmurlo poštenje?
– Ne. Nije. Susrećem se sa poštenjačinama svakog dana, evo, šlepadžija koji me je šlepovao do majstora pre nekoliko dana je bio izuzetno pošten čovek. Takođe, lik koji prodaje punjače za mobilne telefone na Cvetkovoj pijaci je neviđena poštenjačina. Ima ih, hvala Bogu,ima ih…
