Srpski jezik je za nju bio kao ples. Kada je počela da ga uči, profesorki ruskog jezika na Svartmor koledžu u Filadelfiji,SAD, Sibelan Forester, izgledalo joj je kao da pleše umesto što hoda. – Utisak srpskog jezika bio je snažan – reći će nam tokom razgovora koji smo vodili u Beogradu, jednom od njenih omiljenih gradova. – Bilo mi je neobično što naglasak svake reči u srpkom dolazi obično kasnije nego u ruskom – jeziku koji sam studirala četiri godine. Uz to, zvukovi su otvoreniji, ponekad poneki glasnik izostane ali, uglavnom, sve je jasnije, nekako otvorenije, u poređenju sa ruskim. Nisam verovala da ću toliko zavoleti srpski jezik i kulturu, uopšte. o Šta vam je bilo najteže da naučite? – Ne sećam se! Znam samo da mi je sve bilo veoma interesantno kada sam učila srpski. Ali dan – danas ruski ima jak uticaj na mene pa, često ubacujem koju rusku reč. o Da li vidite sličnosti između srpskog i ruskog jezika? – Naravno da ima puno sličnosti. Drago mi je da sam već znala ćirilicu pre nego što sam došla u Beograd pošto ruska ćirilica nije potpuno ista. Tokom vremena sam navikla toliko da ne primećujem da li čitam ćirilicu ili latinicu. o Koje jezike prosečni Amerikanac govori? – Zavisi o tome odakle su, jer, naravno, ima puno Amerikanaca koji su došli iz neke druge zemlje,ili su rođeni u familiji gde govore navajo ili hopi jezik itd. Ali je španski drugi jezik U Americi po broju govornika, i on nije u SAD uopšte strani jezik. S druge strane, prosečni Amerikanac govori samo engleski. Ja sam, recimo, počela da učim francuski kad sam imala 12 godina, i još uvek žalim što nisam počela ranije, kad je dečji mozak mekan kao sunđer i sve upija.
O Šta je fascinanto kod jezika? – Sve je fascinantno! Lepota nekih reči, pa i gramatički sistemi. Volim svoj posao, ali bih volela i da budem lingvista. (Kao klinka čitala sam rečnik i baš uživala u tome, posebno u etimologijama.) Volim i da slušam kada neko malo drugačije govori,kada koristi reči koje su za mene nove ili neobične.
O Da li kosmos, bog, Bog, tvorac, zna da prepozna da želite, recimo, ljubav, iako se ona izgovara drugačije na svim jezicima sveta?
– To je veliko pitanje. Sigurno svaki pojedinac lakše dolazi do samospoznaje ako može da izgovara svoje želje naglas, jezikom. Mnogi kažu da se osećaju drugačije kada govore neki drugi jezik, i da mogu drugačije pisati na stranom jeziku jer se ne boje. Ili zato što novi jezik otvara druge mogućnosti. Bog sigurno voli kad čovek nešto uči, posebno ako je to jedan novi jezik na kojem on može govoriti s drugim, novim ljudima. o Kako se najbolje uči jezik? – Najbolje se uči u sredini gde svi (ili mnogi) govore taj jezik. Za odraslog čoveka (i ovde mislim i na sebe sa 12 godina), nema smisla samo slušati – puno je bolje i brže ako imaš i kurs gde objašnjavaju pravila gramatike. Doduše, ima ljudi koji su duže zadržavali „plastiku” jezika, pa možda i mogu brzo i lako da prihvate novi jezik.
o Šta Amerikanac zna o Balkanu? – Mnogi nemaju pojma, i kad stižu vesti do nas, to je često uz neke komentare. Dok sam bila u Beogradu, stalno sam čula američku, odnosno anglojezičnu muziku u prodavnicama i na ulici, i najvažnije vesti iz SAD koje sam pratila u internetu čula sam i na srpskoj televiziji. S druge strane, mnogi (to znači, nešto manje mnogi od onih u prethodnoj rečenici!) jako vole balkansku muziku, smatraju da je odlična, idu na koncerte i kupuju diskove. Imam kolege koji ne znaju ni srpski ni ruski, ali vole grupu Gogol Bordello. Bila sam ovog leta u Šapcu na letnjem festivalu gde sam slušala grupu Kal. Znam da bi oni koji vole Gogol Bordello mnogo toga prepoznali kod njih. O Da li u Srbiji, Rusiji, ili u zemljama gde otputujete osećate uticaj američke kulture? – Naravno, posebno u muzici. Nisam išla u McDonalds jer ne idem tamo čak kad sam kod kuće, ali bi bilo zanimljivo gledati kako oni menjaju svoj jelovnik u zavisnosti na kom su mestu. Čitala sam negde da u Nepalu nude burgere s mesom jaka. Znači da na Balkanu kafa mora biti bolja nego u McDonaldsu kod nas! O Da li je preterana zamerka Balkanaca koji smatraju da prosečni Amerikanac nema ni pola srpskog obrazovanja? – Jeste da mnogi Amerikanci ne žele da studiraju, i neki koji su na fakultetu žele samo da piju pivo i da prelete svoje studije što brže, bez obzira jesu li nešto korisno ili važno naučili. Sigurno ima takvih studenata i bivših studenata i na Balkanu! Ali, dobro obrazovani Amerikanci se odlikuju time što smatraju da je važno istraživati šta misle neobrazovani prosečni ljudi, i zašto take misle.
O Šta predajete na koledžu? Koji su vam ruski pisci najdraži? – Naš je fakultet dovoljno mali (imamo ukupno oko 1500 studenata; mislim da na Balkanu nema takve pojave “small liberal arts college”), svi moramo da predajemo i jezik i književnost odnosno kulturu. Ja obično predajem drugu godinu ruskog jezika, pa onda razne predmete iz književnosti i njenih okolina (naučnu fantastiku, Dostojevskog, ruske bajke) i svake druge godine teoriju i praksu prevođenja. Volim takve pisce kao Marinu Cvetajevu, Osipa Mandeljštama, Mariju Stepanovu, objavila sam članke o folkloru i poeziji ali i o tome kako je Lidija Čukovskaja koristila podtekst romana Maksima Gorkoga „Majka” u svom neobičnom romanu „Sofija Petrovna”. O Kako vam deluje Beograd i Srbija? Da li smo mi depresivni, mračni, nezadovoljni? – Vidim da se mnogi žale, i to od prve moje posete,još 1986. godine. Kad bih naslikala Beograd, on bi bio tamno siv, sa mnogo asfalta i kestenova, vidi se da mislim o centru. Ovog leta sam malo više putovala, i moram reći da i pored suše, zemlja krasno izgleda.
o Da li su u realnom životu Indijanci oprostili Amerikancima genocid …kakav je zaista njihov odnos? – Sigurna sam da mnogi nisu oprostili, pa kako bi kad je jedini način da u životu uspeju da se nametnu kao dominantna kultura. Moja kćerka ima jedan mali deo indijanske krvi (šestnaesti dio), ali se to čak ne vidi, njen otac ima plave oči i ne može ostati predugo na suncu. Treba znati i da su mnogi ljudi u Americi sa latinoameričkom kulturom zapravo Indijanci, i neki (njihovi preci) nisu nikad ostavili SAD, već su se granice promenile.
o Da li Amerikanci koriste narodne lekove i travare?
– Mnogi se Amerikanci zanimaju za prirodne sastojke, recimo, kupuju šampon od koprive, indijansku suvu glinu za čišćenje lica, čajeve od svakojakih biljki, neguju kožu medom ili je peru šećerom. Mnogi koriste biljku, odnosno koru slippery elm, iz koje prave čajeve i pastile koje pomažu kad boli grlo. Bazga ili zova podržava imuni sistem, i čula sam od jedne prijateljice da veštice u Americi smatraju da ako imaš grm kraj kuće to te štiti od svakojakog zla. Ja sam zasadila zovu. O Šta je po vama najvažnije da imate da biste bili srećni? – Valjda mi je najvažnija neka ravnoteža. Volela bih da ne radim stalno, da imam više vremena za svoju decu i prijatelje. Bila sam ozbiljno bolesna prošle godine (rak grudi, srećom u prvoj fazi i barem za sad bez komplikacija), pa mi je sada nešto manje važno da li imam sjajnu karijeru itd. O Šta je vaš smisao života? – Ne znam. Valjda da budem dobra, a šta znači biti dobra to zavisi od dana i položaja. Želim da činim sve što mogu da bi svet bio malo bolji. o Kada biste mogli da pitate tvorca da vam otkrije neke tajne, šta biste ga pitali? – E, pitala bih: kako se može otvoriti tuđe srce?
Bila je kosmički sjaj u munji vremena, trajni život za književnost. Stvarni lik iz nekog romana. Kćerka Vladimira Velmar Jankovića, pisca i člana Nedićeve Vlade Nacionalnog spasa u Drugom svetskom ratu i beogradske lepotice Mimi M. Vulićević, pesnikinje. Obrazovana, lepa, pametna i najvažnije Svetlana Velmar Janković bila je – srećna.
Za nju je sreća bila trenutak dubokog spokoja u kojem se gube granice ličnog „ ja ” i uspostavlja dodir sa „ ja ” onog drugog, voljenog, bliskog.
-Sreća je – rekla je naša najpoznatija književnica u razgovoru koje smo vodile 2014. godine (neposredno pred njenu smrt) – doticaj sa samim trenutkom koji je neuhvatljiv koliko i nezaboravan, trenutak ostvarenog emocionalnog sjaja u munji vremena.
O Šta je za vas suština života? I, šta je za vas od života, ili u životu, najznačajnije?
-Ljubav i rad. I, još jednom, i uvek: ljubav i rad.
O Da li život ima neku tajnu koju retko ko vidi?
– Svačiji život ima mnogo tajni što se ne vide, i ne prepoznaju, i koje se nikad ne otkriju – jer je svačiji život divno čudo: to su naslućivali i stari filozofi, a i pesnici kako i u davnim tako i u modernim vremenima. Divna i strašna tajna je život, svačiji.
O Koji je vaš omiljeni cvet ?
– Crvena ruža, dostojanstvena lepotica iz Holandije, ili pitoma, mirišljava, baštenska, umiljata crvena miljenica, naša. Dakle, uopšte nisam originalna, pristajem uz mitološki i mitski cvet koji su izabirali ljudi od vajkada, kad holandske ruže nisu bile poznate širom sveta.
O Kada ste poslednji put slušali pesmu šume ?
– Letos, u julu, na Tari. I nije to bila jedna jedinstvena pesma, nego ih je bilo više, i raznovrsnih. Ujutru, u ranim časovima, iz šume nam je dopirala pesma ispletenih ptičjih glasova: oglašavali su se kosovi, slavuji, žunje, kreje, drozdovi i, najbrojniji, golubovi. Pred podne, kad je, za vrelih letnjih dana, osvajala vrućina, ptice bi ućutale i povlačile se u svoja nevidljiva skrovišta a preko usijane zemlje i zanemele trave klizila je pesma šumske tišine, kao ugrejani kosmički dah što miluje šumski zemaljski prostor. Uveče – e, uveče je bilo najviše pesama. U svetlim noćima, sa Mesecom koji raste ili opada, i pod nebom koje je, u mesečini, izgledalo podjednako i shvatljivo i nedostupno, grane borova su počinjale da stvaraju pesmu tihih šumova, svaki list je treperio na svoj način, šaputao, a onda se taj šum svih šumova podizao prema vrhovima borova i treperio, upravljen, činilo se, visinama neba. Najuzbudljivija je bila pesma šume, uoči nepogode i oluje: krošnje moćnih, visokih borova su se savijale uz opominjujući huj i bruj, grane su se preplitale udarajući se, listovi dozvoljavali da ih olujni vetar odnese i ponese ne zna se kud, a tamni oblaci su se spuštali brzo, prema zemlji, nanoseći bleskove munja i bliskost gromova. To, u stvari, i nije bila pesma šume nego preteći hor svih glasova prirode, zemaljskih, vodenih i vazdušnih, pod pobesnelim nebeskim prekrivačem: bila je to zastrašujuća, očaravajuća, tajanstvena, potmula rika prirode, zgusnuta u tvrđavi šume.
o Kada biste mogli da birate, gde biste živeli: na obali mora, jezera, reke, na planini, u ravnici…?
– Živim na prostoru koji mi je život odabrao, ali kao da sam taj prostor sama odabirala: u mom rodnom gradu Beogradu, u velikoj blizini moćnog Dunava koji je naš veliki pesnik Vasko Popa nazvao Gospodin Dunav.
O Koju osobinu najviše cenite kod ljudi? Zašto?
– Sposobnost da vole i da budu voljeni. To je jedna od najtananijih i najsuštinskih ljudskih osobina ili, bolje da kažem, darova života, bez kojeg u životu nema ni draži, ni vrednosti, ni smisla. Ali ljubav je osetljiva biljka i najveći poklon koji se mora neprekidno negovati pažnjom iz duše.
O Da li se sećate svog poslednjeg, velikog razočaranja?
– Poslednjeg se ne sećam, jer ih je bilo baš prilično poslednjih godina, ko bi ih sve pamtio po broju i redosledu. Ali prvo razočaranje, verovatno i najveće i najdublje, i te kako pamtim, savršeno jasno. Pogodilo me je u mojoj jedanaestoj godini kada me je “izdala”, (tako sam ja to doživela), moja najbolja drugarica, ljudsko biće koje sam volela gotovo koliko i svoju obožavanu majku i kojoj sam isto toliko verovala. Nisam sigurna ni da sam se i sada, posle sedamdeset godina, oporavila od tog udarca, taj ožiljak još nosim u sebi, i ne mogu da ga ne osećam: povremeno bridi.
o Da ste tvorac, i da možete da pravite ponovo čoveka od gline, šta biste mu dodali, a šta oduzeli?
– Ne smem ni da zamišljam sebe u ulozi Tvorca jer je, i po mojoj – hrišćanskoj misli i uverenju – Tvorac samo jedan, i nedostižan i nepojaman, Gospod, kojeg čovek ne može da podražava ni u kojoj ulozi, a da ne huli. Današnji čovek se često, pre svega onaj koji je uveren da nema Boga, oseća nadmoćnim nad svetom prirode i ljudi – dok ne postane svestan da je samo smrtno biće.
O Da li imate osećaj da ogromna većina prećutkuje istinu i da je govoriti istinu skoro pa revolucionarni čin ?
– Pravo da vam kažem, kad tako nešto čujem ne samo da mi to zvuči potpuno neshvatljivo, nego i smešno. Govoriti istinu – svakodnevni čin u svakodnevnoj ljudskoj komunikaciji označen kao revolucionaran? Takva zamisao, čini mi se, može da se začne samo u umu koji je dugo bio izložen spoljnim pritiscima u nekom totalitarnom, represivnom društvu i u kojem su mnoge istine strogo zabranjene. Tamo gde se govoriti istinu doživljava kao „revolucionarni čin „ – bojim se da će se laž doživljavati kao jedina prava stvarnost, čime počinje kraj moći ljudske misli.
O Kako se borite protiv tuge? Nervoze? Ljutnje? Protiv tih naših demona koji hoće da nas unište?
– Čini mi se da nije reč o borbi u uobičajenom smislu reči, nego o vidu bitke sa samim sobom, o vidovima te bitke. Na jedan način usvajamo tugu kad postaje deo naše ličnosti, na drugi se vežbamo da savlađujemo nervozu ili ljutinu. Podrazumevam, pri tom, svakodnevne duhovne vežbe koje valja primenjivati: to se može uz pomoć joge, na primer.Život je lakši uz jogu.
Svetlana Velmar Janković je objavila romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, monografiju o Beogradu Kapija Balkana, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, prvi deo autobiografske proze Prozraci, molitve Svetilnik. Dobitnik je svih najznačajnijih književnih nagrada u zemlji a francuski časopis Lire stavio je 1997. godine roman Lagum na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih y toj godini y Francuskoj. Roman je bio y najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.
Na Sajmu knjiga 2015. godine posthumno, predstavljena je njena nova knjiga eseja („Srodnici“), izdanje „Matice srpske“.
O Da li postoji neka ličnost koju neizmerno cenite? I zašto?
– Moja majka: volim je i cenim, zbog neverovatne snage i hrabrosti s kojima se nosila u životu, pri tom uvek nasmešena i blaga i u najtežim časovima kojih je bilo na pretek, prelepa a iskonski izvor nežnosti, čarobnica života. U svom dugom životu nisam srela ni jednu ličnost sličnu njoj.
o Čega se bojite?
– Bolesti i smrti mojih najvoljenijih.
o Da li uživate u hrani?
– Da. Mnogo volim da jedem, ali to ne smem. Sad najviše i najradije jedem voće i povrće u čemu uživam, jer sam to volela i u detinjstvu.
O Sigurno puno sedite pred kompjuterom. Da li čuvate svoju kičmu?
– Zbog problema sa desnom nogom i nogama uopšte, pre svega sa stopalima, vežbam svakog jutra najmanje 40 minuta, a tri puta nedeljno pun sat. Te vežbe mi pomažu da mi se očuva i kičma jer, na žalost, sve manje šetam a sve više sedim. Zaista mnogo provodim pred kompjuterom, ali pišem prve verzije svojih rukopisa sedeći u krevetu, u takozvanom „turskom sedu”, pišući rukom na hartiji postavljenoj na naročitu dasku, kao na stočić. Ta vrsta sedenja mi takođe, kažu, spasava kičmu. Ah, ti naši Turci!
O Koje su tri najbolje knjige koje ste pročitali?
– Eseji Mišela de Montenja, Kralj Lir Viljema Šekspira, Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar.
O Da li radite na novom rukopisu i kojem?
-Naravno da radim na novom rukopisu, ali morate da se strpite: kad je reč o deci ili o rukopisu u nastajanju strahovito sam sujeverna,kao neka moja pra-pra-prabaka. Ni reč ne progovaram!
