Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
Možda nijedno mesto ne nosi šarm i vibracije naše nestale dinastije kao letnjikovac Obrenovića na brdu Plavinac kraj Smedereva. Slatka svežina orezanih vinograda i životnost Dunava struji zajedno sa spletom emocija koje su ovde ostavili članovi dinastije Obrenović.
Letnjikovac Obrenovića, danas kao kakav emotivni spmenar, osmišljen je po ugledu na švajcarske vile 19. veka, a sagradio ga je arhitekta Jovan Ilkić, po želji kraljice Natalije 1896. godine. Vila ima 1200 kvadrata prostora, terasu sa veličanstvenim pogledom na vinograde i Dunav. U taj pogled sasvim skladno uklapa se i skulptura „Leda sa labudom“ koju je šezdesetih godina uradila Olja Ivanjicki. I pre nego što je vila sagrađena, njen mali konak bio je omiljeno mesto za odmor kneževskih parova Miloša i Ljubice, Mihaila i Julije ( Mihailo je tu 1865. izgradio skroman jednospratni letnjikovac tzv. „Salon“) , a zatim i kraljevskih porodica Milana i Natalije i nesrećno stradalog para kralja Aleksandra i kraljice Drage.
U kraljevskoj letnjoj rezidenciji u Smederevu na 30 hektara zemlje, rasprostreo se bio kraljev vinograd i park u kome je bilo prvo igralište za tenis i kriket u Srbiji.
U prizemlju vile, u centralnom delu letnjikovca dominira nameštaj Luj 16, pozlaćene, tokarene i rezbarene stolice, „beržere“ fotelje iz perioda Napoleona Trećeg i portreti (reprodukcije) svih članova dinastije Obrenović (originalni su u Narodnom muzeju). Salon je Obrenovićima služio za igru, pošto je Mihajlo uveo dvorski protokol. Pret toga, Obrenovići nisu marili za ples, a istorija kaže da je tokom posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji (1871), careva ćerka poželela da pleše sa srpskim knezom ali se ispostavilo da on ne zna da igra. U drugom salonu može se videti originalni sto za igranje karata kneza Mihaila, sto za igranje šaha (figure nisu pronađene), muzička kutija iz Švajcarske i muzički orman (poklon Bečkog dvora patrijarhu Rajačiću koji ga je potom darivao dvoru), nameštaj je u bidermajer stilu. Lepotom plene dve korpe (sa intarzijom) za ručni rad, svećnjaci iz 17. veka, satovi i figure istočnjačkog porekla. Na spratu, prostorije za čitanje, odmor i spavanje, ne odaju utisak da tu davno niko nije boravio. Sve je autentično (osim zavesa): radni kabinet sav u intarziji, tabernakul, putujući kovčeg neizrecive lepote, komode sa pozlatom, persijski tepisi stari 300 godina… Otmena jednostavnost vidi se u spavaćoj sobi kralja Milana I kraljice Natalije, a u sobi kralja Aleksandra i kraljice Drage biljurno ogledalo, zrači tako životno. Možda baš zbog nasilne smrti kraljevskog para koja je pokidala korene dinastiji.
Deo vrednih slika nalazi se u Narodnom muzeju, deo je na sigurnom u raznim državnim sefovima, rekoše.
Rezidencija je bila decenijama zatvorena za javnost da bi od pre par godina otvorila svoja vrata turistima.
Brižljivo je čuvana, i održavana skromnim sredstvima, a za poslednjih 70 godina jedino je Miloševićeva vlada platila restauraciju originalnog nameštaja porodice Obrenović. Vremenom, neke stvari dobiju drugačiji izgled.
Iako sakrivena decenijama od očiju javnosti- letnjikovac nisu mnogo koristili srpski funkcioneri. Stariji se sećaju da je letnjikovac Obrenovića ugostio Tita. Od srpskih funkcionera stare garde na Plavincu je bio nekadašnji premijer Mirko Marjanović, i to poslovno. Gledao je koliko je vila ruinirana i koliko u nju treba uložiti. Slobodan Milošević, recimo, nikada nije bio, nije bio ni Zoran Đinđić, ni Vojislav Koštunica.
Za razliku od domaćih funkcionera, u lepoti vile su uživali inostrani. A kako je potpisniku ove reportaže zvanično rečeno, escajg, tanjiri, posude sa monogramima i skupocene figurine dinastije samo su jednom izneseni iz sefa za francuske funkcionere.
Na Plavincu je boravio i Maradona. Ne u samoj vili već u srpskoj kući pored, koju su takođe gradili Obrenovići, na stotinak metara od letnjikovca, u senci starog parka. Slavni fudbaler spavao je u apartmanu namenjenom za goste, gde nameštaj, osim kaljeve peći, nije obrenovićevski, već je novijeg datuma.
Uživao je Maradona i u vrhunskom vinu, istina ne od loze koju je kralj sadio i koja je na takmičenju u Bordou osvojila drugo mesto. Nje više nema. Nestala je u spletu sudbinskih okolnosti, kao što je nestala i dinastija Obrenović.
Zbog toga i Dunav kod Plavinca tiho zastane, ne verujući da se tako zaista i zbilo.
Nebojša Jovanović je istoričar koj najviše uči baš od istorije. Čitajući može da spozna šta je i kako bilo i kako može biti. Ali, Nebojša Jovanović, istoričar i pisac, naučio je od istorije bolje nego od vlastitih bora šta znači prolaznost vremena.
-Kad čitate istoriju vidite vreme kao reku, koja teče i postanete svesni toga – kaže Nebojša Jovanović. – Milan Rakić peva: „Sve je na meni kao na grobnoj ploči, ja prošlost branim od smrti što preti (…) Al, zaborav je, gospo, sav i svuda, zaborav svirep, neumitan, zao…“ Nadgradnja svesti o prolaznosti vremena može da postane istorijska svest, ali i ne mora. Poznavanje istorije tu igra ključnu ulogu. Pravilno poznavanje istorije, nebitno po obimu faktografije, već po rasuđivanju. Pretpostavljam da se i vaše pitanje ne odnosi na puku faktografiju, već na filozofiju istorije, promišljanje prošlosti, etičku dimenziju čoveka koji ima istorijsku svest i njegovo ponašanje u istorijskom vremenu.
o Šta je za vas istorija, da li je posmatrate kao celinu, kao fragmente nečega, kao vreme,kao …?
Vremenska i prostorna vertikala, koordinatni sistem koji obrazovanom čoveku daje vremensku i prostornu kompletnost. Omogućava lakše sagledavanje drugih društvenih nauka (npr. filozofije, sociologije, političkih nauka…), književnosti i umetnosti uopšte, jer daje kontekst, od najstarijih vremena do danas.
o Da li je istorija Srba potpuna, jasna, bez nedoumica?
– Naravno da nije, kao ni istorija bilo kog naroda, uostalom. Ili bilo čega drugog. Istorija je nauka koja metodološki priznaje tzv. prazna mesta u prošlosti, oslanja se na kritiku istorijskog izvora kao osnovu svoje naučne discipline (što znači da ne prihvata ni sve izvore, posebno ne one koji ciljaju na senzaciju ili nešto slično tome) i govori samo o onome što se naučno utvrdi kao činjenica. U istorijskoj nauci nema „slobodnih konstrukcija“ (mašte, imaginacije, pretpostavki, nagađanja…) između dva vremenski udaljena događaja. Istorija sme da kaže da se nešto jednostavno ne zna, jer nema izvora za to.
O Ima mnogo „ nezapisanih“ događaja i nedoumica?
– Otuda i postoje veliki razmaci između događaja kad je reč o starijoj prošlosti, a u bližoj prošlosti dobro odmerava gomilu svakojakih izvora koji se nude preko različitih medija, odbacuje falsifikate i sve „navodne“ izvore i traga za naučnom istinom tek kad dobro obradi svaki mogući izvor, i s lica i s naličja. To je osnova naučne discipline koja počiva na kritici istorijskog izvora. Na kraju se opet dolazi do činjenice da je najpouzdanije mesto za istraživanje svakog istoričara arhivska građa, odnosno dokumenti koji ostaju posle izvesnog protoka vremena, a koje su pisali ili potpisivali ljudi kojima se, uslovno rečeno, može više verovati nego nekim drugim ili koji su bili u situaciji da neki događaj sagledaju bolje nego neko drugi.
O Da li je istorija Srba bar potpuna i nedvosmislena od skorijeg vremena?
Istorija Srba nije potpuna ni kad je reč o 20. veku, a kamoli starija istorija. Posebno je važno naglasiti da su istoriju Srba u 20. veku namerno prekrajali ili je nisu dovoljno rasvetljavali u vreme postojanja jugoslovenske države, zbog niza razloga, ideoloških pre svega, a postojali su i mnogi drugi razlozi. Ona ni danas nije sasvim rasvetljena, ali postoji izvestan napredak i trud da se bar pravilno ustanovi ono za šta postoje relevantni izvori.
o Objavili ste nekoliko knjiga, poslednja „ Knez Aleksandar Karađorđević”. Da li ima nedoumica oko Karadjordjevića ili je sve istorijski potkrepljeno?
– Nije ni o Karađorđevićima moguće još uvek dati konačnu sliku.Do skoro, opšte znanje o njima bilo je prava paradigma opšteg nepoznavanja među Srbima sopstvene istorije. Postoji mnogo nedoumica vezanih za svakog vladara iz te dinastije, ali oni su svojim delom bar zaslužili da im se konačno priđe pošteno i istraživački neutralno, pa kad god bude ispisana neka nova, potpunija istorija te dinastije ona će biti na tragu sve poštenijeg opisa i njihovog državničkog rada i značaja, i njihovih privatnih, porodičnih života. Oni su to, naglašavam, posebno zaslužili jer je upravo nad njima izvršen najveći ideološki „masakr“ u vremenu posle 1945. godine, toliko rogobatan da je, recimo, tek u najnovije vreme – ljudima koji nisu iz nauke – počelo bivati poznato ili jasno da je vrhovni komandant srpske vojske u Prvom svetskom ratu bio Aleksandar Karađorđević.
O Zbog čega to nije bilo poznato?
– Jednostavno, nigde se, ni u školama, ni u udžbenicima, ni u javnom manifestovanju sećanja na Prvi svetski rat, to nije smelo reći, jer je on bio ideološki protivnik komunista. Brisano je svako sećanje na tu činjenicu, rušeni su bukvalno svi spomenici koji su o tome svedočili ili – u najmanju ruku, natpisi na spomenicima koji su slavili vrhovnog komandanta srpske vojske u njenom najslavnijem dobu. Neka anketa među građanima ili odgovori koji su davani u brojnim kvizovima (a ima ih danas na skoro svakoj televiziji), na to pitanje, davali su niz različitih odgovora a nijedan pravi: neko bi rekao da je to bio Živojin Mišić, neko Stepa Stepanović, neko Putnik, neko kralj Petar Prvi (ovo je makar najbliže pravom odgovoru), a skoro niko nije znao da kaže da je to bio regent Aleksandar Karađorđević, docniji kralj (1921-1934).
O Da li je slika Petra Drugog jasnija?
Za njega će nam i danas svi reći da je bio kralj od 27. marta 1941. dok nije napustio zemlju, aprila iste godine, a on je zvanično bio kralj od 1934. do 1945. godine, kad su komunisti ukinuli monarhiju u Jugoslaviji. Da li je imao namesnike kao maloletan vladar i da li je poslednje četiri godine vladavine proveo u Londonu, zbog Drugog svetskog rata, manje je bitna činjenica u odnosu na to da je on za sve to vreme bio jugoslovenski i srpski kralj. I tačka. Naposletku, ja pripadam krugu istoričara koji smatra da istorija Karađorđevića, kao vladarske dinastije a ne samo porodice, još nije završena, opravdano, jer zašto bi Srbi i dalje poštovali odluku komunista iz 1945. godine, koja nije poštovala Srbe i koja je, kao takva, udarila diretno u simbol državotvornog bića srpskog naroda, a samim tim i u ponos i jednu od najvažnijih identitetskih tačaka našeg naroda? Danas Jugoslavije (ako je ona uopšte bila problem?) više nema, komunisti više nisu na vlasti, ne znam u čemu je problem da se vratimo Kraljevini Srbiji i parlamentarnoj monarhiji?
o Kao urednik u Zavodu za udžbenike, šta mislite, da li naša deca danas uče istoriju prilagođenu njihovom uzrastu, i lišenu politike?
– Udžbenici koje objavljuje Zavod za udžbenike – za sve nastavne predmete i za sve razrede osnovne i svih srednjih škola u Srbiji – prilagođeni su uzrastu učenika i lišeni su bilo kakve politike. Nisam siguran za naše konkurente na tržištu udžbenika ni da su njihovi udžbenici prilagođeni uzrastu ni da su lišeni bilo kakve politike, pogotovu ako znamo da su im centrale u Zagrebu ili Ljubljani – ili već ko zna gde? – a da je najveći magnat među njima neko ko se imenom i prezimenom zove Slavko Kvaternik. Zar su se za tako nešto borili naši preci i u Prvom i u Drugom svetskom ratu? Da nam Kvaternik piše istoriju?
o Udžbenici vrve od rogobatnih rečenica, birokratskih fraza, stranih izraza, kovanica… ne razumeju ih ni odrasli, a kamoli deca. Da li stručnjaci za jezik obrađuju udžbenike matematičara, hemičara, fizičara itd…?
Sukob interesa
oNastavnici i profesori danas pišu udžbenike i iz kojih njihovi đaci uče. Zar to nije sukob interesa? – Svakako da jeste. Ali, to je dozvolila i uslovila već pomenuta konkurencija („liberalizacija tržišta“), a ne Zavod za udžbenike, pa se utešno čuje da je bolje i to nego da nam udžbenike istorije, recimo, pišu stranci, a ima i toga. Mnogi udžbenici naših konkurenata su samo prevedeni na srpski jezik i odštampani na ćiriličnom pismu, a pravi autori su zaista stranci, bez obzira čija su navodna imena navedena na koricama. Zavod za udžbenike ne dozvoljava takvu praksu, niti ima potrebe za nekim sličnim potezima.
-Za razliku od naših konkurenata, Zavod za udžbenike ima specijalizovanu službu lekture i korekture, koja odlično radi svoj posao otkako postoji Zavod i to je, uz specijalizovane urednike za svaki nastavni predmet, nešto čime se Zavod ponosi kao svojim proverenim, tradicionalnim kvalitetom. Kod naših konkurenata jedan čovek može biti u isto vreme i urednik za biologiju, i za matematiku, i za istoriju, i lektor i korektor svih svojih udžbeničkih naslova. Tako nastaju birokratske fraze, kovanice i strani izrazi pomenuti u vašem pitanju, koje ne razumeju ni odrasli a kamoli deca kojoj je udžbenik namenjen.
O Da li verujete u kovanicu da „ istoriju pišu pobednici”?
– To je delimično tačno i nije za potcenjivanje, a ilustrovao sam to kroz odgovor vezan za Karađorđeviće i skrnavljenje sećanja na njih koje je trajalo više od pola veka. Ali, postoji ona narodna mudrost koja kaže: „Svaka sila za vremena svoga“ ili : „Ničija sveća ne gori do zore“. Pobednici se trude da prekroje istoriju, ali kad „njihova sveća izgori“ istorijska nauka, opet, sve postavi na svoje mesto, a i istorijska svest nacije proradi, tako da istorija „koju pišu pobednici“ važi samo određeno vreme, duže ili kraće, ali ipak oročeno i nikada trajno. I ne prekraja istoriju svaka nova vlast, daleko bilo, već vlasti koje nastaju iz revolucionarnih događaja, raspada država, bratoubilačkih ili identitetskih ratova, više nego posle nekih, uslovno rečeno, klasičnih ratova. Nama najbliži i najsvežiji, a loši i nezgrapni primeri za to su slučajevi Bosne, Crne Gore, Makedonije, Kosova… Tu identitetski ratovi koji se vode (i sa i bez oružane sile) već poprimaju karikaturalne oblike. Najpozitivniji primer za to dali su Karađorđevići, kada su došli na presto Srbije 1903. godine: nisu dozvolili da se promeni nijedna ulica (njen naziv), nijedan spomenik i nijedno drugo javno obeležje u Beogradu i u celoj Srbiji koje je čuvalo sećanje na dinastiju Obrenović.
o Kada bi vam tvorac otkrio tri tajne iz istorije, šta biste ga pitali da vam otkrije? – Teško pitanje, ali verovatno nešto o Gavrilu Principu, Kosovskoj bici ili Svetom Nikoli, ne bih se usudio da mu postavljam pitanja o budućnosti…- kaže Nebojša Jovanović.
autro:Dijana Dimitrovska, izvor: Balkan City Magazine
