Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske,koju je štampala izdavačka kuća Mali Nemo, biće predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, koji počinje sutra i traje do 27. oktobra.
Ova knjiga sažima 9 vekova srpske istorije i predstavlja 38 vladara, koliko je, inače, Srbija imala u svojoj istoriji počev od Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića.
Rukopis Svi srpski vladari nastajao je dugo i uporno, kako su istakli autori.
– Cigla po cigla, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovu kuću srpskih vladara. U veličanstveno zdanje istorije smestili smo 38 ličnosti koje su kroz istoriju vodile srpski narod. Krenuli smo od dinastije Nemanjić, od 12. veka. U period pre Nemanjića, koji je baš dalek, maglovit, nejasan i neuhvatljiv, nismo se usudili da se uputimo, što ne znači da se nećemo. Poznato je da je srpska država pre Nemanjića bila jaka, da je imala nekoliko dinastija, i svoje uspone i padove. Bila je to država koja je imala svoju celinu, a zatim izgubljene delove, kako Stefan Prvovenčani navodi za svoga oca Stefana Nemanju, kazujući da je on „ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”. U ovom rukopisu su vladari za različitim titulama: srpski župani, kraljevi, carevi, despoti koji su rukovodili državnim tvorevinama i organizacionim društvenim strukturama: kneževinama, kraljevinama, carevinama,despotovinama. Imali smo čak i despote, a da uopšte nismo imali državu u pravom smislu reči već prosto izbegli srpski narod pred turskim osvajačima koji je potražio spas u Ugarskoj. Imali smo i (poslednjeg) srpskog kralja koji nije imao ni kraljevstvo ni domovinu. Krenulo sse od prvog Nemanjića, od rodonačelnika ove dinastije, koji je počeo da stvara državu koja će u srednjem veku imati nesagledivne razmere, ali će kasnije, tokom svoje istorije biti i na kolenima, ili je uopšte neće biti- kazao je Nebojša Đorđević.
-Ovaj rukopis je kao film. U njemu može da se „vidi“ kako su živeli vladari i njihove porodice, kakvo je bilo država, narod, susedi, vojska, naoružanje, stanovanje, putevi…On je neka vrsta razglednice: ekonomske, etnološke, vojne, diplomatske, psihološke razglednice iz 12,13. i tako redom do 20.veka. U ovom rukopisu se može sagledati kako se razvijala država ali i crkva, dva stuba neraskidivo vezana, koja su jedno drugo podupirali i nadograđivali. Od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava formirao samostalnu srpsku crkvu, svi srpski vladari su za nju bili izuzetno vezani. Oni su za života gradili svoje veličanstvene zadužbine, po završetku vladanja predavali se monaškom životu, a neki su i posle smrti postajali sveci. Istorija nas uči da je u tim vremenima ukorenjeno moćno, univerzalno trojstvo: vera, kralj i otadžina koje je najsnažnije čuvalo državu. Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe hiljade predivnih hramova, zadužbina naših vladara i velikaša, znakova da su ti ljudi nešto učinili za državu, narod i buduća pokolenja. Tragična novovekovna istorija, nažalost, otela nam je deo teritorije, a sa njom je odvojena od matice i srpska baština. Te zadužbine, manastire, crkve, rodna mesta, kamene mostove i nestale dvorove čuvamo u sećanju i na ovaj način – kroz zapise, istorijske priče i podsećanja. I, nadamo se, da tako gradimo svest da ono što je deo naše kulture, tradicije i istorije – nikada ne sme da se napusti i zaboravi. Ogromna reka vremena od devet vekova ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao mali potok, koji žubori i priča priču o prošlim vremenima, ne dajući čoveku da je zaboravi- istakla je Dijana Dimitrovska.
Knez Lazar se rodio u Pobrđu, u Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju, kako su isticali stariji istoričari, bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali, a posebno italijanski hroničari. Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih… I, tako – vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju:
“ Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!“ – Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o knezu Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti – veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.
Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima – grbava. – A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom – ubacuje novu mogućnost Kostić. Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u – nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi… Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor. – Pošto je sin na Grblju sve i svja – veli Kostić – otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.
Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez. – I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost – razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao. Na jednima je sveti knez Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović. Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva – ćuti. – Nikome ne odgovara činjenica da je knez Lazar odavde – veli Knežević. – Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama. A, Vasko Kostić veli: – Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio:“ To je isto“.
„Nije isto“ – kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.“ U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče: – Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja. Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar… Grbalj ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.
Grbalj je slavan u svim slojevima istorije. Odavde su preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.
Oduvek poseban, oduvek poravoslavan, oduvek srpski, Grbalj je pevao: „Od tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“. U vremenima kada je politika pravila granice i određivala nacionalnost, i kada je bila poništena srednjovekovna istorija srpskog naroda, bilo im je teško. Tešili su se, kao što kaže Ivan Knežević, rečima i mislima:
– Grbalj je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Šta god da bude, mi znamo ko smo. Deca kneza Lazara.
