Inostrani je član SANU od 2021. godine, akademik Kanadske inženjerske akademije od 2013. i Kraljevskog društva Kanade od 2020, predavač na fakultetima širom sveta i jedan od 1000 najuticajnijih naučnika koji se bave klimatskim promenama (2021). Mnogo titula i nagrada, i mnogo zasluga ima akademik Slobodan Simonović, srpski i kanadski stručnjak za hidrografiju i klimatske promene, ali su njemu od svih najdraže tri:
-Još u ranim danima moje profesionalne karijere uspeo sam da dam značajan doprinos primeni sistemskog pristupa vodoprivrednim problemima. Taj doprinos je krunisan mojom prvom knjigom (Simonovic, S.P., Managing Water Resources: Methods and Tools for a Systems Approach, UNESCO, Paris and Earthscan James & James, London, pp.576, ISBN 978-1-84407-554-6, 2009) – kaže u razgovoru za časopis San, profesor Slobodan Simonović. – Drugo najdraže profesionalno dostignuće je broj studenata kojima sam bio mentor: 22 postdoktoranta, 24 doktoranta, 45 magistara, i hiljade redovnih studenata. I treće najdraže dostignuće je interes za moj naučni i praktični rad koji su manifestovani kroz preko 121,000 preuzimanja mojih radova od strane istraživača iz 191 zemlje širom sveta.
O Koja je po vama najveća razlika između studiranja u Srbiji i u Kanadi? Šta je , po vama, dobro a šta loše i za studente i za profesore?
-Najveća razlika je u organizaciji obrazovnog sistema, pristupu nastavi i istraživanju, kao i u mogućnostima koje se pružaju studentima i profesorima.
U Kanadi, univerziteti su uglavnom fleksibilniji u pogledu izbora predmeta i trajanja studija. Studenti sami biraju tempo kojim će završiti studije, dok je u Srbiji struktura studija tradicionalnija, s unapred definisanim programom i manjom mogućnošću prilagođavanja. Sistem u Kanadi je više orijentisan na istraživanje i praktičnu primenu, dok se u Srbiji i dalje mnogo oslanja na teorijsko znanje. Kanadski univerziteti koriste interaktivniji pristup, uključujući rad u malim grupama, case study analize, projekte i praktičnu primenu znanja.
U Srbiji je nastava češće bazirana na predavanjima i reprodukciji gradiva. Profesori u Kanadi često funkcionišu više kao mentori i podstiču studente na kritičko razmišljanje, dok u Srbiji postoji veći autoritet profesora, gde se znanje uglavnom prenosi kroz predavanja i ispitivanja. U Kanadi su istraživanja znatno više finansirana i univerziteti imaju pristup većim budžetima, što omogućava bolje uslove za rad, veće plate i više prilika za istraživače. U Srbiji je problem nedostatak sredstava, što otežava konkurentnost domaćih istraživača na globalnom nivou. U Kanadi ocenjivanje uključuje kontinuirani rad tokom semestra (eseji, projekti, kvizovi, istraživački radovi), dok u Srbiji preovladavaju završni ispiti koji često imaju presudan uticaj na ocenu.
Studenti u Srbiji su pod većim pritiskom tokom ispitnih rokova, dok je u Kanadi pritisak ravnomernije raspoređen tokom cele akademske godine.
Studiranje u Kanadi pruža više mogućnosti, ali dolazi s višim troškovima i većim pritiskom. U Srbiji su studije povoljnije, ali manje fleksibilne i s manjim istraživačkim kapacitetima. Za profesore, rad u Kanadi donosi bolje uslove, ali i veću konkurenciju, dok je u Srbiji profesorski posao sigurniji, ali s manje resursa i motivacije za istraživanje.
o Šta biste savetovali mladima koji žele da studiraju?
-Da pažljivo razmotre svoje interese, ciljeve i mogućnosti pre nego što donesu odluku o studijama. Evo nekoliko ključnih saveta: Izaberite oblast koja vas zaista zanima; Istražite mogućnosti u zemlji i inostranstvu; Kombinujte teoriju i praksu; Razvijajte kritičko razmišljanje i samostalnost; Učite strane jezike i usavršavajte digitalnu pismenost; Gradite mrežu kontakata; Budite spremni na izazove i kontinuirano učenje.
Bez obzira na to gde i šta studirate, najvažnije je da budete radoznali, uporni i da uvek tražite načine da se usavršavate!
o Za prošlu godinu ste rangirani na 74. mestu u Kanadi i 1725. u svetu po ekološkim zaslugama. Šta vam ta nagrada lidera znači?
-Izuzetno mi je drago da moj istrajan rad utiče na moju disciplinu i mlade istraživače koji rade u istoj oblasti. U avgustu 2024. godine objavljena je „Ažurirana baza podataka standardizovanih indikatora citiranja za sve naučne oblasti“. Ovo je javno dostupna baza podataka najcitiranijih naučnika (od ukupno 6.880.389 iz svih disciplina) koja pruža standardizovane informacije o broju citata, h-indeksu, hm-indeksu prilagođenom za koautorstvo, citatima radova u različitim autorskim pozicijama i kompozitnom indikatoru (c-score). Moje ime je uključeno u listu, a moja pozicija me svrstava u prvih 0,4% naučnika u svetu. Veoma sam ponosan na ovo lično dostignuće.
o Kako se najbolje čuvaju vode?
-Čuvanje voda je od ključnog značaja za održivi razvoj, zdravlje ekosistema i budućnost čovečanstva. Najbolje prakse za zaštitu voda obuhvataju smanjenje zagađenja voda, racionalno korišćenje vode, prirodni pristup zaštiti voda, i obrazovanje i način upravljanja vodama.
Najbolji način očuvanja voda zahteva kombinaciju odgovorne upotrebe, efikasnih tehnologija, ekoloških pristupa i obrazovanja stanovništva. Svi – od pojedinaca do industrije i vlada – moraju doprineti održivom upravljanju vodama kako bismo osigurali dovoljno čiste vode za sadašnje i buduće generacije.
o Šta najviše zagađuje reke i mora?
-Industrijski i poljoprivredni otpad, kanalizacija, plastika, rudarstvo i termalno zagađenje. Ovo zahteva bolje upravljanje otpadom, efikasniju preradu vode i međunarodne napore za zaštitu vodnih resursa.
o Koja vas je emocija vezala za Kanadu?
-Moja veza sa Kanadom je više praktična nego emotivna. Pozivom da dođem u Kanadu su mi se otvorila mnoga vrata koja u nekom drugom kontekstu ne bi. Moja porodica i ja smo u Kanadi našli mesto za život, uslove za rad i okolinu koja nas je brzo prihvatila. Kao prvoj generacija imigranata, moja veza sa Srbijom i dalje ima značajnu ulogu. Uzimajući u obzir decu i unuke, Kanada postaje svakim danom sve više moja zemlja.
o Zašto su reke i jezera Kanade posebni?
-Kanada je jedna od najbogatijih zemalja u svetu po količini slatke vode, što je čini hidrološki jedinstvenom. Sa oko 20% svetskih rezervi slatke vode, od kojih je 7% obnovljivo, njene reke i jezera predstavljaju vitalni resurs za prirodu i ljude.
Kanada ima više od dva miliona jezera, što je više nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Značajne reke, poput Svetog Lavrentija, Makenzija, Jukona i Frejzera, igraju ključnu ulogu u ekosistemima i privredi zemlje. Jedna od glavnih karakteristika kanadskih voda je njihova čistoća. Veliki deo vodnih resursa nalazi se u nenaseljenim ili slabo naseljenim područjima, što ih čini manje podložnim zagađenju. Reke i jezera Kanade imaju dubok istorijski i kulturni značaj. Pored toga, kanadske reke su važan izvor obnovljive energije. Hidroelektrane na kanadskim rekama proizvode veliki deo električne energije zemlje, što Kanadu čini liderom u korišćenju čistih energetskih izvora.
o Da li imate neki san koji se još nije ostvario?
-Kao i mnogi drugi i ja volim da sanjam. Jedna želja koju već mnogo godina nosim sa sobom je formiranje tima stručnjaka koji bi pod mojim vođstvom napravili Globalni modeni model – sistemski model planete koji bi definisao integralnu ulogu koju voda ima u budućem razvoju civilizacije. I san se nastavlja…
Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.
Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj. Njegovi preci stigli su u Dalj posle Velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su tačno došli – nije poznato.
Kada je Milankoviću bilo sedam i po godina, umro mu je otac, krajem 1886. godine. Na spomeniku u Dalju i danas stoji epitaf koji je napisao naš veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj( /Stan’, putniče/ Stan’, čoveče/Da mu duši daš / Jedan očenaš!/…). Majka Hristina je ostala sama sa šestoro dece. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava – Voju i Bogdana, i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav umrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i bliznakinja Milena. Pošto su bili bogata familija, imanjem su rukovodile, posle očeve smrti, njegova baba po ocu Antica, majka Jelisaveta i ujka Vasa.
Kao dete imućnih roditelja, osnovnu školu je završio privatno ali zatim kao naslednik poljoprivrednog poseda, nije upisao gimnaziju već realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. Poput Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), čiji je bio vršnjak i Milutin se upisao na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu kao Ajnštajn, već u Beču.
Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. A onda, gotovo odmah otišao da odsluži vojsku u Austro-Ugarskoj!
Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel – preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter). Milanković je gradio brane, mostove, viadukte i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj.
Poverena mu je rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, a kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.
Gradio je po Beču do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede. Tada počinje njegova naučna karijera. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948.
Po dolasku u Beograd počinju balkanski ratovi – u Prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo – pa, Prvi svetski rat. U to vreme tek se bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).
Radeći na teoriji planetskih klimata, Milanković je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem.
Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Usledile su teorije ledenih doba, teorija pomeranja Zemljinih polova.
Rasprava u naučnom svetu na temu varijacija klime tekla je godinama. Sovjetski i italijanski naučnici bili su na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajnijih naučnika.
Poštovan i slavan Milutin Milanković je umro 12. decembra 1958. u svom domu u ulici Ljube Stojanovića broj 9, u Beogradu u 79 godini. Prvo je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu, ali je odatle, po njegovoj želji izrečenoj u „Uspomenama” i na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene, prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966. Tamo i danas počiva.
Kalendar
Najprecizniji kalendar na svetu napravio je upravo naš Milanković. U njemu je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjen u praksi.
Dunav
Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama gde navodi kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.
Čovek fabrika
Za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, Milanković je govorio „da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku“.
Potomci
Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju. Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu. Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala. Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu. – Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina.
Hrvati
Rodna kuća Milutina Milankovića bila je oštećena tokom rata devedesetih godina i zahvaljujući nadljudskom naporu Đorđa Nešića, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju, obnova je započela 1994. godine. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a Hrvati, naročito u štampi, Milankovića predstavljaju kao – hrvatskog naučnika.
