Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom

Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom

  Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.

 Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj. Njegovi preci stigli su u Dalj posle Velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su tačno došli – nije poznato.

  Kada je Milankoviću bilo sedam i po godina, umro mu je otac, krajem 1886. godine. Na spomeniku u Dalju i danas  stoji epitaf koji je napisao  naš veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj( /Stan’, putniče/ Stan’, čoveče/Da mu duši daš / Jedan očenaš!/…). Majka Hristina je ostala sama  sa šestoro dece. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava – Voju i Bogdana, i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav umrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i bliznakinja Milena. Pošto su bili bogata familija, imanjem su rukovodile, posle očeve smrti, njegova baba po ocu Antica, majka Jelisaveta i ujka Vasa.

  Kao dete imućnih roditelja, osnovnu školu je završio privatno ali zatim kao naslednik poljoprivrednog poseda, nije upisao gimnaziju već  realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. Poput  Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), čiji je bio vršnjak i Milutin se upisao na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu kao Ajnštajn, već u Beču.  

 Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. A onda, gotovo odmah otišao da odsluži vojsku u Austro-Ugarskoj!

  Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel – preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter). Milanković je gradio brane, mostove, viadukte i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj.

 Poverena mu je rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, a kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.

  Gradio je po Beču do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede.   Tada  počinje njegova naučna karijera. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948.

  Po dolasku u Beograd počinju  balkanski ratovi – u Prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo – pa, Prvi svetski rat. U to vreme tek se bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).

  Radeći na teoriji planetskih klimata, Milanković je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem.

Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Usledile su teorije ledenih doba, teorija pomeranja Zemljinih polova.

   Rasprava u naučnom svetu na temu varijacija klime tekla je godinama. Sovjetski i italijanski naučnici bili su na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajnijih naučnika.

  Poštovan i slavan  Milutin Milanković je umro  12. decembra 1958. u svom domu u ulici Ljube Stojanovića broj 9, u Beogradu u 79 godini. Prvo je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu, ali je odatle, po njegovoj želji izrečenoj u „Uspomenama” i na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene, prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966. Tamo i danas počiva.

                

Kalendar

Najprecizniji kalendar na svetu napravio je upravo naš Milanković. U  njemu je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjen u praksi.

  Dunav

 Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama gde navodi kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.

Čovek fabrika

Za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, Milanković je govorio  „da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku“.


Potomci

 Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju.
Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu.
Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala.
Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu.
– Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina.

 Hrvati

 Rodna kuća Milutina Milankovića bila je oštećena  tokom rata devedesetih godina i zahvaljujući nadljudskom naporu  Đorđa Nešića, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju, obnova je započela 1994. godine. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a Hrvati, naročito u štampi, Milankovića  predstavljaju kao – hrvatskog naučnika.

   Dijana Dimitrovska

amerika arheolog beograd cern dinastija dirigent doktor filozof gitara glumac glumica hirurg istoričar jezik karcinom klasična muzika klavir knjiga književnica književnost kosmos more muzika muzičar narodno pozorište naučnik Nikola Tesla pacijenti pesnik pisac pozorište profesor reditelj rediteljka roker SAD slikar slikarka sloveni srbi umetnost virusi zemun zlato čovek