Spušta se žustro potok niz strmine kanjona Morače, sve do platoa drevnog istoimenog manastira, gde se iznenada umiri i utiša. Miran i bešuman nastavi tiho kraj nemanjićke bogomolje, i sam kao u nekoj molitvi, a kad je promine, zaleti se i sjuri niz 60 metara dubok vodopad Svetigora, rasprskavajući molitvu na sve strane i priču o manastiru.
Drevnu bogomolju podigao je knez Stefan (Nemanjić), sin Vukana Nemanjića i unuk rodonačelnika dinastije Nemanjića Stefana Nemanje. Predanje kaže da je manastir Morača sagrađen na mestu gde je nekada bio kruškov panj po kome je svake godine, uoči velikih praznika, padala luča sa neba.
Na tom mestu obasjanom lučom s neba, knez Stefan Nemanjić sagradio ga je 1252. godine. Na hramu je dao da se zapiše ( prevedeno sa staroslovenskog) : „ Ovaj božanstveni hram sazidah i ukrasih i posvetih imenu i uspenju Presvete Bogorodice 1252. za vreme kralja Uroša I i sagradih i ukrasih freskama i obogatih imanjima“.
Želeo je knez Stefan, koji je zapamćen kao kralj, da napravi sasvim poseban manastir. Naložio je da se gradi od prozračnog, profinjenog kamena sige, koji je dopreman iz kamenoloma rukama. Išao je od ruke do ruke, u beskrajnoj koloni naroda Morače.
Od tih davnih vremena pa do danas Moračani su čuvali ovu svetinju, obavljajući u njoj najvažnije životne stvari. Tu su se krštavali, mirili, zaklinjali, obećavali…
U reci vremena, koja poput same Morače protiče tuda, u kamenu su utisnuti dokazi raznih događaja. Kao u starinskom vremeplovu zapisano je na staroslovenskom „ Bitka na Kosovo 15 juna 1389 godine“, ili „ pogibija Smail –age Čengića u Drobnjacima i sa njima 70 aga i begova 1840“ i tako više od 30 natpisa.
Jedna od najlepših građevina pravoslavnog sveta posvećena je svetom Stefanu, ktitorovom imenjaku i zaštitniku, za koga se veruje da počiva u sarkofagu u središtu crkve.
Manastir Morača je jedan od najznačajnih istorijskih i kulturnih spomenika iz drevne srednjovekovne srpske države Zete, današnje Crne Gore. Morački hram pripada raškoj školi gradnje sa romanskim obeležjima. Građen po ugledu na vladarske zadužbine Žiču, Studenicu, Mileševu.
Crkva je živopisana u 13. veku kada su nastale najlepše freske pravoslavnog sveta. Posebnu lepotu ima 11 fresaka iz ciklusa o Svetom Iliji gde je prikazano rođenje proroka, njegov život, isposništvo, svetaštvo. Freska „Gavran hrani proroka Iliju“ je u Parizu 1952. godine proglašena za drugu najlepšu fresku na svetu.
Nažalost, nije sav živopis iz 13. veka sačuvan. Osmanlije su uništile dobar deo. Od drevnog živopisa koji je prekrivao sve zidove bogomolje ostale su samo freske u đakonikonu, i to u lošem stanju. Manastir je obnavljan i ponovo oslikavan u 16. i 17.veku kada je nastala freska „Bogorodica sa Hristom“, koja je bila na naslovnoj strani kataloga za izložbu 1970. godine u Parizu.
Remek-dela freskoslikarstva potpisuju Pop Strahinja iz Budimlja, zatim iz kasnijeg perioda hilandarski monah Georgije Mitrofanović, zoograf Jovan, majstor Radulča.
Manastir Moraču krasi profinjena kamena dekoracija i figuralni ukrasi.
Episkopski presto iz 13.veka ukrašen reljefom sa grifonom spada u najlepši kameni presto pred kojim zastaje dah.
Lepota se prosipa i sa ikonostasa, koji zajedno sa onim u manastiru Piva spada u najlepše iskonostase postvizantijskog razdoblja.
Centralni deo manastira namenjen je velikom horosu koji je zakačen za 12 gvozdenih lanaca, okićen ikonama. Nekada je to mesto bilo sveto jer su se pod njim u davnini zaklinjali i molili pred polazak u boj…
Najveću pažnju privlače prekrasna vrata sa umetnim belim pločicama od slonovače u tamno drvo. Izuzetne su lepote.
Mnoge istorijske i kulturne dragocenosti čuva drevni manastir čija je biblioteka jedna od cenjenijih. Tu se čuva Oktoih štampan u Crnojevića štampariji na Obodu iz 1493. godine neprocenjive vrednosti, kao i ostroška Biblija štampana u Ostrogu u Ukrajini 1581.godine, koja je prva potpuna slovenska Biblija. Potpisuje je čuveni ruski prosvetitelj i štampar Ivan Fedorov. Sve ostale slovenske knjige štampane su u Moskvi.
Tu su i dva četvorojevanđela i Služavnik iz 15.veka, Apostol iz 16, Pomenik morački iz 17.veka.
Dragocenosti iz moračke riznice sačuvane su uprkos nevoljama koje je manastir zadesio. Turci su ga spalili 1505. godine, a njegov krov pretopili u municiju, što je bila njihova uobičajena praksa u pravoslavnim zemljama. Ostao je pust više od pola veka. Kada je počela obnove Pećke patrijaršije 1557. godine odlučeno je da se obnovi i manastir Morača. Narod i sveštenstvo su ga obnovili 1574. godine.
Svetli luča i danas u manastiru Morača, hramu gde su oduvek istorija i vera bili – jedno.
Srpska prestonica ima jedno mesto gde se život čudom obnavlja. U Galeriji fresaka u Beogradu žive mnogobrojne kopije srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva koje kad god dožive ličnu sreću da postanu jedini svedoci, država doživi koletivnu nesreću da izgubi original. Mnogo je prekrasnih fresaka srpska baština izgubila, posebno u ratovima, kao što je mnogo i sačuvano u kopijama u Galeriji fresaka čiji se stručnjaci bore za njihov život .
– Trudimo se da produžimo stari kvalitet u budućnost – kaže upravnik galerije fresaka Bojan Popović u razgovoru za Balkan City Magasine – Mi to činimo ponavljanjem istog umetničkog postupka. Time ponovo rađamo delo nastalo davno u prošlosti od nekog drugog autora. To bismo mogli nazvati kreativnim delom, koje na neki način zamenjuje čudo, jer original ne možemo duplirati i imati drugi original, ali možemo da imamo repliku kod koje je poklapanje sa originalom veliko, gotovo u potpunosti kod najboljih kopija.
O Koje kopije fresaka ili kamene plastike čiji su originali uništeni ima Galerija ?
-Postoje dve vrste, one uništene stihijama, delovanjem prirode i one koji su uništene ljudskom rukom. Na primer, ove godine je izašla monografija Đurđevih Stupova u Rasu, monografije manastira koga je Stefan Nemanja podigao posle 1171. godine, dao da se oslika 1175. godine, u znak pobede nad svojom braćom, stoga i posvećen sv. Đorđu. U njoj se nalazi niz ilustracija kopija fresaka, koje su danas jedino svedočanstvo vrednosti originala stradalog usled stihija. Postoje kopije fresaka iz hramova kao što je Rečane, koji su uništeni od albanskih terorista, kao što ima i veliki broj odlivaka natpisa iz hramova Kosova i Metohije, poput Mušutišta, takođe miniranog, u kome se pominje Veliki kaznac Jovan Dragomir, sa suprugom Jelenom, sinom Stanišom i ćerkom Anom.
O Da li je teško napraviti kopiju podjednako kao i original? Koliko je vremena potrebno da se izradi kopija jedne freske?
-Zografi koji poznaju oba posla, izradu novog živopisa i kopiranje fresaka, obično tvrde da je, manje više, dvostruko teže kopirati nego slikati „slobodno“. Slikar kopista mora stalno da prati i ispituje original, ne sme da se udaljava od uzora. Kada je Zdenka Živković kopirala studeničko Raspeće, delo visine četiri, a širine pet metara, morala je da urolava platno s partijama koje je iskopirala, tako da do završetka posla nije mogla da poredi svoj početak sa krajem. Ipak, u potpunosti je uspela, kako je sama rekla, jer se držala originala, pa joj boja i potez nisu pobegli. Ona je ovaj posao završila za mesec dana, ali je imala rok i radila po ceo dan. Sopoćansko uspenje, koje je nešto manje površine od 40 metara kvadratnih, ista umetnica je radila šest meseci, praktično cele sezone tokom 1978. godine. Inače, u Galeriji fresaka, prema informacijama Dejana Milosavljevića, bilo je pravilo da profesionalni zograf može da iskopira između tri i četiri metara kvadratnih, uz dobar rad.
O Da li su srednjovekovne freske izrađivane u duhovnoj atmosferi, iščitavanjem psalama?
– Svakako je za neke od zografa duhovna priprema bila neophodna. Ipak, i zograf je, kao i đakon, sveštenik, episkop, monah, samo grešan čovek. Ne treba očekivati da on bude princ vrline. I kod sveštenika mi ne očekujemo ličnu harizmu, već, kroz njega, božju blagodat. Naravno, sve je bolje i uspešnije ako se živi u skladu sa zajednicom. Umetnici su uvek i pomalo razbarušeni, kreativne prirode, i pored poštovanja svih ikonografskih okvira, ne trpe previše zabrana koje potiču od normi. Na koji god način se slikar pripremao, važno je da je uspeo da prenese prvotnu ideju, prototip, sa uzora u svoje delo.
O Koliko imamo prikaza ličnosti na freskama?
-Prema našoj statistici, ukupan broj predstavljenih osoba u srpskoj umetnosti srednjeg veka iznosi sedam stotina i osamdeset osoba. Reč je o svim predstavama ljudi u srednjem veku. U konačnom broju izostavljen je izvestan broj sporednih figura. Sa njima bi broj porastao na devet stotina i dvadeset figura. Sa druge strane, zbiru nismo priključili predstave balkanskih pustinožitelja, nestalih portreta, postvizantijskih portreta koji ponavljaju srednjovekovne, brojne figure sa scena poput Uspenja Gavrila Lesnovskog u Lesnovu. Zbiru bi se mogle dodati i predstave iz Staničenja i Donje Kamenice, jer je reč o našoj vlasteli.
O Da li se objektivno može reći da je naša umetnička baština izuzetna?
– Retko je gde u srednjem veku sačuvan tako veliki broj portreta kao u Srbiji. Naprimer, očuvanih portreta cara Dušana je trideset, carice Jelene sedamnaest. Treba napomenuti da se stalno otkrivaju nove predstave, poput predstave Dušana sa porodicom u Seresu, srednjovekovnom Seru, u Grčkoj, koje je bilo najjužnije mesto u kome je Dušan držao dvor.
O Koji su portreti nestali?
– Sv. Simeon i Sava – Gradac , iguman Jefrosin – Dobrun , Danica – Ljuboten , vlastelin – Sveta Nedelja nad Treskom, despot Stefan i arhijerej – Sisojevac, figure dvojice monaha – Kalenić, ktitorska kompozicija -Studenica, ktitorske kompozicije – Morača, ktitorska kompozicija – Sv. Nikola u Banji Pribojskoj …
O Koliko još ima fresaka koje bi trebalo kopirati?
-Taj posao nikada ne može biti završen, jer pored izuzetnog kvaliteta mi imamo verovatno i najveći kvantitet fresaka. Borislav Mihajlović Mihiz se šalio da bi bilo bolje da je očuvana samo četvrtina kopletnog srpskog srednjovekovnog slikanog opusa, jer bi onda ljudi lakše cenili preostalo. Veoma bi bilo dobro kopirati freske iz ugroženih hramova, naročito onih sa Kosova i Metohije, s time da to nije posao koji se može lako organizovati.
O Koje su po vama tri najlepše freske koje Muzej ima?
-Moj spisak najlepših broji 30 fresaka, a među njima tri su najlepše: Uspenje iz Sopoćana, Poslednji sud iz Dečana i predstave svetih ratnika iz Resave ili Kalenića.
O Kako tumačite predstave zodijačkih znakova u manastiru u Lesnovu u Severnoj Makedoniji?
– Manastir Arhanđela Gavrila u Lesnovu, zadužbina despota Jovana Olivera, velikaša cara Dušana, jedan je od istaknutih spomenika sredine XIV veka. U njemu su ilustrovani i hvalitelni psalmi, koji se čitaju na svakom jutrenju u kojima nailazimo da „Gopoda slave sunce, mesec i sve zvezde na nebu“, a učeni slikar je znao kako se predstavlja zodijak, u vidu horoskopskog znaka. Slikari Lesnova su uopšte bili učeni, prikazali su i jedinstvenu scenu učiteljstva sv. Jovana Zlatoustog, kome u uho šapuće Sv. Pavle. Na toj sceni je i uputstvo slikarima, tekst koji inače nema nikakvu vezu sa ikonografijom scene. U njemu piše da slikari treba da oponašaju prirodu, razređujući boje vodom mudrosti.
O Da li pored monografije „ Srpka srednjovekovna vladarska i vlasteoska odeća“ pripremate još neku knjigu?
-Monografiju Sveti Nikola u Velikoj Hoči, malu crkvu velike umetnosti, u naselju koje je nekada brojilo četrnaest crkava i koje je danas najbolji primer opravdanosti naziva celokupne oblasti imenom Metohija. Iako crkvica, pravi je biser, jer se na freskama nastalim posle 1577. godine, nalazimo i takva sjajna dela poput predstave Raja, Adama i Eve, do predstava Svetog Save, kraljeva Milutina, Stefana Dečanskog i cara Dušana.
O Čemu se nadate u ovoj godini?
-Nadam se da ćemo ponovo da otvorim Galeriju fresaka ( zatvorena zbog rekonstrukcije narodnog muzeja) kako bismo Srbiji i gostima mogli da pokažemo sjajna dela koja su nam prethodnici ostavili, oponašajući davne, srednjovekovne pretke.
Jasmina Ćirić, profesorka Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, putuje kroz najtužnija i najsamotnija mesta naše istorije. Ona rasklanja guste slojeve prošlosti i stiže tamo gde nema nikog sveću da zapali.
To su mesta gde mi ne možemo da kročimo. Naša divna Simonida u Starom Nagoričanu kod Kumanova, prikazana kada je imala 22 godine, sama je u mraku i bez ljubavi. Freska neverovatne lepote Kolo ili predstava zodijačkih znakova, obe u manastiru Lesnovo, kod Kratova, strpljivo čekaju posetioce iz Srbije, duže od dve decenije. Ne mogu putnici namernici iz Srbije da se prekrste pred brojnim zadužbinama srpskih kraljeva i careva i druge srpske vlastele kojih je puna današnja Severna Makedonija. Po nekim podacima više od 50 spomenika iz srpske prošlosti neprocenjive vrednosti ( pojedini istoričari umetnosti navode 800 ) nalazi se u Severnoj Makedoniji i odlukom Srpske pravoslavne crkve, zbog teške situacije, predati su na upravljanje Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Oni sada katastarski pripadaju MPC ali je većina njih zapravo priopada hilandarskom metohu.
– Među tim manastirima ima i onih koji su u ovom trenutku u izuzetno teškoj situaciji – kaže profesorka Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja je svoj naučni život posvetila očuvanju srpske baštine u ovom delu nekadašnje Jugoslavije.
O Koji su najugroženiji manastiri i crkve?
– U najtežoj situaciji su manastir Ljuboten iz 1337. godine koji je, kako natpis govori, sagradila vlastelinka „ gospođa Danica“, u blizini Skoplja, i manastir Mateiče iz 11. veka blizu Kumanova, koji je teško stradao 2001. godine od albanskih terorista. Reč je o jednom od najvažnijih manastira koji se vezuje i za kralja Milutina, budući da se spominje u povelji iz 1300. i za cara Dušana, carice Jelene i njihovog sina Uroša. Oni su uostalom i naslikani u enterijeru hrama koji neumitno propada.
Tokom ratnih sukoba bio je glavni štab paravojne Oslobodilačke narodne armije. Ni danas, posle dve decenije, u Mateič putnik namernik ne može da dođe. Pre 2001.godine, poznato je da je makar bilo meštana u selu, koji su održavali i hram. Od maja 2001.godine, kada je došlo do sukoba sa albanskim ekstremističkim grupama, a Srbima i Makedoncima naređeno da napuste zauvek svoja ognjišta, manastir je u potpunosti prepušten zaboravu i propadanju.
O U kakvom stu stanju feske i sama crkva?
– Nakon ovih strašnih događaja, stručnjaci iz Makedonije u saradnji sa stručnjacima ICOMOS-a uspeli su da snime stanje, digitalizuju, i da registruju brojna oštećenja fresaka. Freske su očišćene koliko je to bilo moguće. Izvanredno je restaurirana freska Svetog Apostola Petra uz severna vrata hrama, kao i još nekoliko fresaka koje su bile oštećene sprejevima i markerima.
Međutim vlaga, uticaji sunca, kiše, vetra i snega učinili su svoje. Ovakvo stanje, dodatno naglašeno povremenim nasilnim odstranjivanjem vrata, prozora, dodatno je pojačano kada su pripadnici albanskih grupa u januaru 2022. godine uklonili olovne ploče sa krova.
O Zašto nismo tražili pomoć za Mateiče i za druge manastire od države i međunarodne zajednice?
-Medijskim apelima, kako sasvim skromno sa moje strane posredstvom Redakcije RTS Svet i emisije ,,Srbija na vezi“ i aktivnostima SKIC Spona iz Skoplja, dalja oštećenja su na neki način usporena. Ministarstvo kulture RSM izdvojilo je određena sredstva za obnovu krova. Ove godine bilo je vlage u samom hramu, i to upravo na severnoj strani zapadnog zida gde je prikazana Loza dinastije Komnina kojom se pokazuje neposredno poreklo carice Jelene kao carice srpskoga Carstva. Ponovo je Ministarstvo kulture RSM dodelilo sredstva za određene sanacije, tako da su vidljivi procesi revitalizacije objekta.
O Kakva je situacija sa manastirom Lesnovo koji ima freske neverovatne lepote?
-Za razliku od Mateiča koji je napušten i koji tek čeka neke svetlije dane, Lesnovo ipak ima opštežiće, tamo su monasi sa kojima nije bilo smetnji za rad. Tako je i sa crkvom sv. Dimitrija u Markovoj Sušici, tzv. Markovim manastirom. To su dva svetla primera po stepenu očuvanosti fresaka, ali i pokazatelji da živa zajednica može imati udela u očuvanju kulturnog nasleđa, razume se ukoliko uvažava preporuke stručnjaka, zaštitara, konzervatora
O Jedna ste od retkih naučnica koja izlazi na teren i pokušava da pomogne našoj baštini?
-Mene inspiršu misli svakog obrazovanijeg čoveka u srpskim zemljama u srednjem veku. Inspiriše me uočavanje njihove svesti koja je iskazana izgradnjom i živopisanjem hramova. Fascinanto je sagledavanje mesta Srba u srednjem veku u hrišćanskoj vaseljeni. To me vuče svaki put napred, južno u predele naših nekadašnjih država.
O Kako spasiti srpsko kulturno i istorijsko nasleđe u Severnoj Makedoniji?
-Pre svega, smatram da je neophodno obezbediti podršku UNESCO i drugih međunarodnih relevantnih organizacija i institucija, kako bi bili obezbeđeni dodatni resursi za očuvanje i primarno za zaštitu srednjovekovne kulturne baštine.
O A na terenu?
-Neophodno je hitno podizanje svesti o postojanju srpskog kulturnog nasleđa među lokalnim stanovnicima i mladima. Iako se u RSM trenutno realizuje projekat ,,Monitoring kulturnog nasleđa” potrebno je popisati spomenike, manastire, freske od posebnog značaja (istorijske teme, ktitorski portreti) i druge kulturne objekte koji su ugroženi ili oštećeni.
Srpska kancelarija za saradnju sa crkvama bi eventualno mogla biti uključena, kako bi se dodatno, zajedničkim snagama radilo na očuvanju verskih objekata i njihovih kulturnih vrednosti.
Takođe, stvaranje ozbiljno organizovanih digitalnih arhiva i dokumentacije o srpskom kulturnom nasleđu predstavlja condition sine qua non ukoliko mislimo da zaista sačuvamo kulturno nasleđe za buduće generacije.
O Kako običan čovek rodom iz Srbije, gde god da se nalazi u svetu, može da pomogne?
-Svako može da širi svest i znanje putem digitalnih medija. Može da prevede tekst na jezik koji poznaje i da ga deli. Može da napiše svoja zapažanja, putopis, priču, potpis ispod fotografije …Mi koji se bavimo istorijsko umetničkom disciplinom, iako raspolažemo odgovarajućim znanjima o zadužbinama, ipak nismo dovoljno aktivni u ,,digitalnom svetu“. Pohvalno je postojanje Digitalnog atlasa kulturnog nasleđa Srbije, a zanimljivo je i to da je grupa istoričara umetnosti sa Univerziteta Prinston (SAD) pokrenula projekat Mapping Eastern Europe. Na toj platformi na engleskom jeziku postavljena je mapa gde je moguće doći do brojnih podataka u vezi sa našim zadužbinama koje se danas nalaze u Severnoj Makedoniji. Tekstovi su napisani tako da ih mogu pratiti i učeniji laici, ali namenjen je i za sve one koje malo produbljenije zanima tematika. Poput ovog o manastiru Mateič kod Kumanova.
O Dok jedni pale crkve i puštaju da se kiša sliva niz lice srpskih ktirotora i vladara, drugi brišu, prepravljaju i krivotvore istinu?
– Na albanskom, ali i na makedonskom jeziku na Googlu teško da ćete naći ko su pravi osnivači i graditelji srednjovekovnih manastira. Ili još gore, naćiće te krivotvorinu. Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su Sveti carevi Uroš i Lazar, i Sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski prekršteni u Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka…Kada je u Skoplju podignut spomenik Skenderbegu, albanskom nacionalnom heroju, naručioci su svesno minimizirali njegovo srpsko poreklo.
U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze. Kao primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski piše: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakvo krivotvorenje istorije počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka, ali je najgore od svega što se nove generacije istoričara u Severnoj Makedoniji uče upravo na ovakvoj laži.
O Koje su za vas tri najlepša detalja iz naše baštine u SM?
-Simonidin portret u Starom Nagoričinu, skriveni monogram Dmitar na portalu crkve u Ljubotenu i pogled za večnost u očima cara Dušana u Lesnovu.
Dve freske neverovatne umetničke slobode krase crkvu u Sukovu. Jedna je Bogorodica sa krilima a druga svetac sa likom životinje.
Legenda se trajno uselila u Sukovski manastir i ne napušta ga do današnjih dana. Još iz doba Rimljana prenosi se ona usmeno i pismeno govoreći da je mesto na kome će kasnije biti podignuta crkva – bilo oduvek sveto.
Ko je podigao crkvu ispod planinskog vrha Carev kamen, i kada, međutim, nije ostalo zabeležno. Zna se samo da je crkva živopisana 1606. godine. Crkva je mnogo puta rušena i iznova podizana a građevina kojoj se posetioci danas dive sagrađena je između 1857. i 1859. godine. Crkvu je, po predanju, podigao Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljene sina Emina. Zabeleženo je i da je crkva živopisana 1869. godine.
U tom periodu nastale su i dve jedinstvene freske u manastiru Sukovo.
Prva, za koju kažu daje apsolutno jedinstvena na području Srbije, predstavlja Presvetu Bogorodicu sa krilima. Nigde do sada nije zabeležno da Bogorodica ima krila, pre svega zbog toga što nije po kanonskim pravilima.
– Ta freska je jedinstvena i neobična – kaže otac Teofilo iz Sukovskog manastira. – Iznad nje bledim slovima piše na staroslovenskom Presveta Bogorodica. Ona je naslikana sa krilima da bi simbolizovala jedinstvo jer se narod okuplja oko njenog skuta.
Zašto ona, ipak, ima krila, za sada niko nije odgovorio osim da je to možda zbog umetničkog doživljaja freskoslikara.
Druga freska koja intrigira jeste freska svetog Hristofora koji je prikazan sa živoitinjskom glavom.
– Freska predstavlja svetitelja Hristofora koji je živeo u 3. veku kada je ispovedanje vere bilo smrtno opasno po život. Zapravo, svakome ko je ispovedao hrišćansku veru sledila je smrtna kazna. Rimski car Dekije, kada je video Hristofora koji je bio malo ružniji od ostalih ljudi, ali visoki rastom i impozantan, poželeo je da im takvog vojnika. Uzeo ga je i držao u prvim redovima da bi plašio neprijatelja. U žitijama stoji da je Hristofor imao psetoliku glavu. Smatralo se da je pripadao plemenu ljudoždera. Oni, istina, nisu imali glavu psa ali jesu bili ružniji malo – govori otac Teofilo.
Smatra se da je zbog toga i sveti Hristoror naslikan sa životinjskom glavom. Kao neka vrsta metafore i umetničke slobode.
– Ali – nastavlja otac Teofilo – Hristofer je bio hrišćanin i nije želelo da se klanja idolima već samo jednom bogu. Car se naljutio, zapretio, zastrašivao ali kako to nije imalo odjeka poslužio se lukavstvom i pošalje Hristoforu u ćeliju dve zavodnice. Hristoforova vera i volja je bila toliko jaka da su dve zavodnice iz ćelije izašle preobraćene u hrišćanke.
Jedinstven je manastir Sukovo i po tome što jedini u Srbiji proizvodi mirišljavi tamjan.
-Sama proizvodnja tamjana podseća na pravljenje hleba, kao kada brašnu dodate vodu i mirise i ispečete ga – kaže otac Teofilo.- To je uprošćeno rečeno, ali postoji sijaset tajni . Mi pravimo mirišljave tamjane sa mirisom jasmina, ruža, gardenija, magnolija,orlovi noktiju, mira, jagoda, čempres…Mirise uvozimo iz Afrike, a tamjan kupujemo, takođe.
Možda se njegova slava pronosi i po posebnom pirotskom siru. Od dvadesetak krava koje čuvaju, monasi prave razne vrste sireva, kojima dodaju razne ukuse: sa paprikom, kimom, kaparom, lekovitim biljem.I najpoznatiji žuti pirotski kačkavalj.
Na sto hektara imanja monasi uzgajaju od svega po malo i nema čega nema u ovom prelepom manastiru. Mnogo je stvari po kojima je poseban manastir Sukovo ali ona najposebija su – ljudi. Bratstvo sačinjeno od desetak monaha došlo je u sukovski manastir 2006. godine iz manastira Prohor Pčinjski. Zatekli su ruševine koje su bile u zagrljaju zaborava. Bratski, složno sa verom u Boga podigli su manasti i oživeli metoh. Danas je to raj na zemlji.
Svake godine 28. avgusta manastirsko dvorište na desnoj obali reke Jerme puno je ljudi. Manastirska je slava, i staro i mlado, tog dana dođe da podeli radost vere sa duhovnicima. Tu na licu mesta mogu da vide kako se monaška ljubav i rad udružuju u veličanstvenu tvorevinu.
