Dragan Vukić, teolog: šta donose lažna dobročinstva
Dragan Vukić čini svakodnevno dobra dela. To je najvažnija stvar na svetu. Prava dobročinstva jedina mogu da pobede zlo. I ono vidljivo i ono pritajeno koje ne primećujemo. Dobročinstvo treba raditi čista srca, jer ona čine čoveka najdivnijim bićem. Ali, šta se dešava kada zao čovek čini dobročinstva? Dragan Vukić, teolog, direktor pokloničke organizacije Srpske crkve „ Dobročinstvo”, odgovara:
– Neki čine dobročinstva da ostave utisak, da dobiju poene, da steknu ugled, da se o njima govori. Ali od takvog dobročinstva nema nikakve duhovne koristi. To spada u lažna dobročinstva pošto se „dobročinitelj“ i ne trudi da se oplemeni, da postane bolji, i da se oboži – kaže Dragan Vukić
o Da li se neko rodi zao, sebičan, sujetan ili to postane vremenom?
– Često čujem da kažu za neku osobu da se u starosti progoropadila, postala zla, a to ranije nije bila. Ne znam! Mislim da se ljudi, generalno, mnogo ne menjaju. Već samo u mladosti imaju bolju samokontrolu, koja sa godinama popusti, i njihova prava priroda izađe na površinu. S druge strane, žitija svetih pružaju nam drugačije primere, ali taj preobražaj desio se na kolenima i u molitvi. Sveti su očistili svoju dušu stalnim bdenjem, smirenošću, pokajanjem, postom i molitvom. Postali su mnogo bolji nego što su bili, postali su izabrani sasud Duha Svetoga.
O Šta je potrebno za dobročinstva da to i ostanu, a da se, vremenom ne pretvore u koristoljublje?
– Sveti apostol Pavle nas podseća: „ Činite dobro da vam ne dosadi“. Potrebno ja da čovek ima, ili da izgradi, osećaj da je hrišćanski, da je ljudski, činiti dobra dela. Ima ljudi koji su bili vredni, radni, štedljivi, i dosta su stekli za sebe i svoju porodicu. Ali, po dobroti duše i mekoti srca, žele deo da podele sa onima koji nemaju, koji su nemoćni, bolesni, beskućnici… To je dobročinstvo, ono hrišćansko milosrđe koje se ovih pedesetak godina tanjilo, da smo skoro i zaboravili na njega. Blago onima koji ga imaju i nose – stekli su ovde na zemlji milost Božiju, za sebe i za svoje najbliže. Uostalom, kad dođe trenutak koji se zove smrt niko ništa sa sobom ne ponese sem prekrštenih ruku i pravednih dela svojih. Koliko puta sam nem stajao pred česmom na putu i čitao tekst da česmu podiže taj i taj da utoli žeđ žednom putniku.Zar to nije divno?
O Da li ste ikada upoznali čoveka koji je zaista veličanstven u ljudskim vrlinama?
– Da. Pored patrijarha Pavla, imao sam sreću i zadovoljstvo da upoznam, među duhovnim licima, divne ljude, angele u telu, koji su slobodno mogli reći: „Ne živim ja već Hristos u meni“. Jedan od njih je dugogodišnji duhovnik manastira Žiča, arhimandrit Dositej. Navešću samo jedan od brojnih primera, kad je svetio vodicu. Bilo je zimsko doba. Kamen je od studi pucao. Sreo je beskućnika, skinuo svoj kaput i ogrnuo ga. Monah Agaton, hilandarski starac koji je disao samo da bi nekom dao duhovnu pouku, sav je kipteo od dobrote i duhovne lepote. Arhimandrit Tadej vitovnički mnogima je bio pouzdani duhovni putevoditelj. Nikoga nije odbio, svakoga je primao sa njegovom mukom i pružio mu duhovni lek. Nije umeo, a ni hteo, da se štedi. Jednom je, za jedan dan, primio pedesetoro nevoljnih. Promenili su svet sva trojica duhovnika, ali se i dalje mole za nas, kao što su se predano molili i u ovom svetu.
o Šta ste naučili od patrijarha Pavla?
-Jednom prilikom rekao sam patrijarhu Pavlu: „ Vaša Svetosti, Vi stalno govorite da je skromnost najveća vrednost. Verujte mi, nije. Ne pamtim da sam skoro čuo da je to neko rekao. Najčešće se čuje on je bogat, moćan, uticajan, ima moćne prijatelje, može da završi svaki posao, druži se sa biznismenima, ima kuma doktora….Niko ne pominje skromnost“. Na to mi patrijarh Pavle odgovori: „Dragane, može ceo svet da govori šta hoće, ali za mene je skromnost bila i ostala najveća vrlina“. Za njega je uistinu i bila. Bio je sazdan od dobrote i poštenja. Ničeg nameštenog i od poze nije bilo kod njega. Zbog toga ga je narod i voleo. Skromnost ne može da se odglumi – ili je imaš ili je nemaš.
O Da li vera pomaže čoveku da srećnije i zadovoljnije živi?
– Pomaže. Hrišćanska etika uči čoveka da bude bolji, da ljubi bližnjeg kao samoga sebe, da ne krade, ne laže… Sve je dato u Dest Božijih zapovesti, u hrišćanskoj etici. Kada bismo češće čitali Novi Zavet, išli na bogosluženja i živeli po hrišćanskim načelima bili bismo srećniji i zadovoljniji. Iz nezadovoljstva se rađa i nesreća. Nije cilj religije da u čoveku ostavi pustoš, već da ga učini srećnim.
– „ Dobročinstvo“ je pokloničke agencije srpske crkve. „Dobročinstvo“ je osnovano 1990. godine sa namerom da kroz putovanja na sadržajan način omogući našim sunarodnicima odlazak na izvore duhovnog i nacionalnog identiteta, da se pomole u našim svetinjama, u manastirima. Istovremeno i da se upoznaju sa njihovom istorijom i umetničkim vrednostima, da pohode Svetu zemlju; Svetu Goru, manastir Hilandar. Kroz putovanja, „Dobročinstvo“ neguje i produbljuje prijateljstva i bliskosti sa narodima sa kojima delimo istu veru. Šire, omogućuje putnicima da se upoznaju sa kulturom i istorijom drugih naroda: Mađara, Turaka, Izraelaca….
O A da li može da srećno i duhovno živi i onaj ko ne veruje u Boga?
– Ima ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti, često su dobri, plemeniti, lepo se odnose prema drugim ljudima, zadovoljno i srećno idu kroz život ispunjeni poslom koji rade i porodicom koju imaju. Ja verujem da je Bog duboko u njima ali ga oni nisu saznali kao Boga iako žive po njegovim načelima.
O Da li znate kako da postanemo bolji ljudi?
– Otac Tadej vitovnički je rekao : „ Uspostavi mir u sebi i bićeš u miru sa celim svetom“. To, naravno, nije nimalo lako. Čovek treba stalno da se bori sa iskušenjem zla u sebi. A kad taj mir uspostavi, imaće ljubavi za sebe, ali će se ta ljubav prelivati i na druge. Treba svakog čoveka gledati kao brata, truditi se da nikoga ne povredimo, jer svaki čovek je sazdan po liku Božijem. Toliko nam treba da bismo bili srećni, a često i to malo ne možemo da imamo.
O Svet je postao isuviše materijalan. Da li je duhovnost izgubila bitku?
– Ne, duhovnost nije izgubila bitku, niti će je ikad izgubiti. Svet bez duhovnosti – to je kao čovek bez duše. Duhovno drži čoveka. Uspešan čovek na Zapadu sve više traži psihologa, a na pravoslavnom Istoku duhovnika. Opterećujući rad proizvodi umor a umor nezadovoljstvo. Čovek bi trebalo da bude radostan i zadovoljan. Bez duhovnosti nema ni radosti.
O Da li je Sveta Gora mesto gde materijalno nema nikakvu moć?
– Sveta Gora živi 1000 godina. Drže je post i molitva njenih monaha. Oni su napustili „svet“ da bi bili intimni sa Bogom. Ta intimnost sa Bogom – mistika, jeste smisao njihovog monaškog života. Manastiri su stari, oštećeni, zahtevaju obnovu. Za obnovu su potrebna sredstva. Monasi moraju da ih pribave. U tom smislu materijalno dolazi na Svetu Goru. Ako neki monah nosi skupe patike, dobio ih je na poklon, one su za njega udobna i jaka obuća, jer mnogi rade u šumi ili bašti. Monasi su došli praznih ruku na Svetu Goru, praznih ruku žive na Svetoj Gori, i praznih ruku će otići u večnost.
O Koja je ljudska osobina po vama najgora?
– Pakost i duševna pokvarenost. Kada drugome činite zlo i radite o glavi. Ogovaranje. Širenje neistina. Nažalost, upoznao sam i takve ljude. Ničeg ljudskog u njima, sem ljudskog fizičkog obličja. A i oni takvi postoje da bi nas opominjali kakvi ne treba da budemo.
O Šta je to po vama najlepše u čoveku?
-Dobrota. Iskrenost. Plemenitost. Potreba da se drugima pomogne. Da se ni za koga ne kaže ništa ružno. Da ne bude povod svađe i raznih podela. Da bude miritelj.
O Šta se strancima najviše dopada?
– Od aprila do oktobra vodimo naše sugrađane po manastirima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Svakog vikenda vodimo na Ostrog, to veliko svetilište Srpske crkve i naroda. Strancima se najviše dopadaju naši srednjovekovni manastiri Raške i Moravske škole, zadužbine Nemanjića.
o Šta se ponese u sećanju sa Svete Gore?
– Sveta Gora je jedinstvena u svetu, država monaha, poslednji kovčeg Vizantije. Mesto gde vreme prolazi, a mudrost se umnožava. Sveta Gora je bila i ostala mesto molitve. Ostala je mesto na kome su lepotom Hrista zablistali toliki svetitelji, mesto sa kog su se duhovno preobrazili brojni narodi. Svetom Gorom leluja miris večnosti. Njeni manastiri, vekovima stari, divnih arhitektonskih oblika i bogati umetničkim dragocenostima, natapani su mirisom tamjana. Drhtavi plamen sveća miluje likove u hramu naslikanih svetitelja, naših istinskih zastupnika pred Presvetom Trojicom, i razgoneći tamu, urezuje se nezaboravanim utiskom u naša pamćenja. Raskošno zelenilo koje je prekrilo Svetu planinu i obgrlilo njene manastire, u saglasju sa morskim plavetnilom, čini jedinstveni i neponovnjivi pejsaž. I sama priroda, svojim skladom, peva u slavu Gospodnju.
Dijana Dimitrovska
autori beograd car dušan crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske glumac glumica istorija istoričar knez lazar knjiga manastir manastiri more muzika muzičar nauka naučnik nebojša đorđević nemanjići pesnik pisac pozorište pravoslavlje profesor profesorka reditelj slikar slikarka SPC srbi Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani svi srpski vladari tvrđava umetnost voda
Vidi još: Istoričar koji uzburkava Balkan
