Ana Besarab, vlaška princeza, koja se udala za Uroša V – imaće na srpskom srednjovekovnom dvoru jednu od najtežih istorijskih uloga. Biće poslednja srpska carica koja državi i dinastiji Nemanjić neće podaritii naslednika.
To teško breme nosiće zajedno, ona i Uroš V Nemanjić, sve vreme braka, 11 godina, do Uroševe smrti 1371. godine.
Kada je vlaška princeza došla na srpski dvor 1360. godine, Srbija je bila gotovo u raspadanju. Prvo se mladi Uroš borio za svoja nasledna prava, porazivši svog polubrata Simeona Nemanjića. Onda je u maju 1359. godine Srbija doživela strašan poraz od ugarske vojske koja je prodrla “osam dana hoda” od dunavske i savske linije. Slede unutrašnji problemi, osamostaljivanje Zete pod Balšićima, a zatim i desetine drugih velikaša koji vladaju u svojim oblastima, poput Brankovića na Kosovu, Lazara Hrebeljanović na severu, Mrnjavčevića, Altomanovića…
Mladi Uroš koji je postao car sa 19 godina posle iznenadne smrti svog oca Dušana Silnog, nije držao konce u svojim rukama. Carica Jelena, Uroševa majka, pokušavala je na sve načine da ojača političke veze sa susedima ne bi li Srbiju spasila od propasti i zadržala je na međunarodnoj političkoj sceni na kojoj je sa carom Dušanom bila najmoćnija država. Jedan od pokušaja spasavanja bio je i brak sa vlaškom princezom, ćerkom vlaškog vojvode Aleksandra Besarabe i majke Klare.
Pre ove ženidbe, bilo je ponuda da se oženi srpski mladi kralj. Nemoćan da zaustavi srpsku vojsku, mladi vizantijski car Jovan Paleolog ponudio je caru Dušanu svoju malu sestru za shanu. Uroš je tada imao pet, šest godina i caru Dušanu nije bilo potrebno da ženi sina pre vremena. Kada je Uroš statasao u mladića, car Dušan je od bosanskog bana tražio njegovu ćerku Jelisavetu za snaju, a zatim je tražio i ćerku francuskog kralja Jovana. Obe prosidbe su propale.
Car Dušan Silni je iznenada umro, a na Jeleni je bilo da utanači brak za mladog Uroša.
Uroš V poslednji srpski car, međutim, nije bio nimalo nalik svom moćnom ocu Dušanu Silnome. Narod ga je prozvao Nejaki i to ne samo zbog njegove mladosti već i zbog njegovih intelektualnih osobina. Tadašnji srpski letopisi koji su o njemu pisali sa vidljivim saučešćem navode da je bio “ po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu”, ali “ mlad smislom”, kao i da je odbacivao savete starijih, a primao i voleo savete mladih i da je zbog toga zlo prošao.
Car je car, a i mlade u to vreme nisu mogle da biraju.
Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Ana Nemanjić, u dinastiji Nemanjić prva srpska vladarka, imala je decu čija slava i danas plamti, a za nas je i dalje žena neznanog roda.
Majka Svetog Save, Stefana Prvovenčanog, Vukana i još dve, možda i tri kćeri ušla je u srpsku istoriju iz neke tišine koju ništa ni do dana današnjeg ne remeti.
Žena sa kojom se oženio Stefan rodonačelnik dinastije Nemanjić, intrigira istoričare koji ne mogu da reše misteriju odakle se ona pojavila i koje je njeno poreklo. Mozaik se slaže godinama i sporo napreduje sigurno i zbog toga što postoji nekoliko pisanih navoda, od kojih se ne zna koji je tačan a koji pogrešan, o Aninom poreklu. Oni su prilično različiti i idu dotle da jedni tvrde da je Ana bila bosanska princeza, drugi da je bila francuskog roda, treći da je bila ugarska princesa, četvrti da je grčkog porekla…
Dva krina
Tronoški letopisac je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja i o tome donosi ovu legendu: „Kad se Nemanja spasao od braće, pomoću Sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan. Izaslanstvo srpskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva sina njegova, koje nazva pri rastanku „dva krina svoja’ kao „znamenje krvi francuskog kralja'“. Tako dođoše u pečat Nemanjin „dva krina“, a time Tronošac objašnjava i unošenje dva krina u grb „beli orao“ koji je Nemanja uzeo kad je raširio svoje carstvo. Istoričar Miodrag Purković navodi podatak da je Ana „roda fruškago“, dakle Francuskinja, ali je dodao da za to nema potvrde.
Od mnogo istorijskih tvrdnji najbliža istini zbog nedostatka argumenata je zasada tvrdnja Ilariona Ruvarca koji kaže: „Stefan Nemanja izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri…“
Pišući opširne biografije oca Stefana Nemanje, i Sveti Sava i Stefan Prvovenčani majku pominju tek uzgred. Razlog je srednjovekovni položaj žene koji slabijem polu nije dao neku ozbiljnu ulogu osim uloge majke i supruge. Uz to, srednjovekovni pisci bili su uglavnom monasi, pa i tu valja tražiti razlog zbog koga se o ženama nije mnogo pisalo. Pominjane su monahinje, kao što će kasnije, kada se Ana bude zamonašila, o njoj biti reči u zapisima kao monahinji Anastasiji.
Srednjovekovni biografi nisu zabeležili gde su se Ana i Nemanja upoznali, kada su se uzeli i gde. Možda je brak sklopljen 1142/43
Teodosije hvali vrline Stefana Nemanje i pominje Anu, ali samo uzgred:
„Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen , uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu“.
