Ana Anđelina Komnina Dukina bila je jedno vreme, bez sumnje, najmoćnija osoba u srpskom kraljevstvu. Moćnija, govorilo se, i od svog supruga, srpskog kralja Radoslava Nemanjića. Zajedno sa njim kraljevala je od 1228. do 1234.godine.
Najstarija ćerka epirskog despota i solunskog cara Teodora Anđela Duke Komnina i Marije Petralifene koja je pripadala vizantijskog porodici italijanskog porekla, udala se za srpskog kralja Radoslava iako su bili u sedmom stepenu krvnog srodstva.
Političke prilike tada su bile takve da sedmi stepen srodstvo nije smetao, a samo par godina pre toga, u slučaju jedne druge žene – jeste.
Stefan Prvovenčani, otac Radoslavljev pokušao je, naime, 1216. godine da organizuje brak između svog najstarijeg sina (Radoslava) i Teodore, ćerke Mihaila I Komnina Duke osnivača epirske despotovine. Ali – nije išlo. Crkva je zabranila sklapanje braka zbog bliskog krvnog srodstva. Bio je to sedmi strepen krvnog srodstva, što se smataralo nedopustivim za brak, pa do njega nije ni došlo.
Nove političke prilike omogućile su ubrzo da se ipak orode epirska i srpska dinastija.
Na sklapanje braka insistirao je Anin otac Teodor jer mu je bila potrebna podrška moćne Srbije. Iako je Ana bila u istom stepenu krvnog srodstva sa Radoslavom kao i Teodora – volja glavara bila je presudna. Kanonska pravila su mogla da budu prekršena ili bar im se progledalo kroz prste.
Pripreme za brak koje su učvrstile vezu epirske despotovine i srpske kraljevine trajale su, kako su zabeležili hroničari, gotovo godinu dana. Verovatno je brak konačno blagoslovio i srpski arhiepiskop Sava.
Ana i Radoslav su se venčali 1219. ili 1220. godine.
Tada je Radoslav Ani poklonio čuveni verenički prsten koji i danas možemo da gledamo u Narodnom muzeju u Beogradu i zamišljamo sa kakvom radošću ga je ona primila od Radoslava i sa kakvom nadom ga je on njoj dao.
Bio jednom jedan grad u zaleđu Leskovca, u opštini Lebane, koji je bio centar pravoslavnog sveta na Balkanu. U 6.veku bio je jedan od najvećih i najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkana. Sagradio ga je naš čovek, rođen u okolini Lebana, u mestu Tauresiji, koji se zvao Justinijan Flavije Petar Savatije. Naš Savatije će postati vizantijski car Justinijan koji će vladati punih 38 godina (527-565). Grad koji će sagraditi u blizini mesta svog rođenja nazvaće Justinijana Prima.
Moć pod Radan planinom
U tom veličanstvenom gradu koji je osnovao, stvorio je jedinstevnu crkvenu organizaciju na prostoru od jugoistoične Panonije do Makedonije. Grad je postao sedište arhiepiskopije koja je bila nezavisna od pape i carigradskog i solunskog episkopa i kojoj su bili su potčinjeni episkopi svih srednjobalkanskih provincija. U isto vreme, bila je i sedište prefekta ilirske prefekture.
Silna moć bila je skoncentrisana ispod Radan planine u novom centru vizantijskog carstva. Po svom značaju Justinijana Prima zamenila je Sirmijum, nekadašnji grad Ilirika. A po lepoti grad se takmičio sa samim Carigradom. Justinijan ga je gradio po najboljim standardima tadašnjeg vremena i graditeljskoj lepoti koja je neprolazna. Ukrasio ga je trgovima i tremovima, crkvama, javnim kupatilima i fontanama. Svuda su bili mozaici, koje arheolozi pronalaze i konzerviraju, pokušavajući da sačuvaju istoriju od zaborava i propadanja.
Grad je imao i akropolj i to je jedini lokalitet u Srbiji gde je otkriven akropolj. Arheološka istraživanja, započeta 1912. godine, otkrila su Akropolj sa bedemima, kulama i kapijama. Na uzvišenju,395 metara od zemlje, gde je akropolj( u prevodu akropolj znači grad na vrhu) izgrađena je i episkopska bazilika i palata, krstionica, prostrane ulice, popločane sivim krečnjačkim pločama. Tu je izgrađena i velika katedralna crkva koja spada u red najmonumentalnijih spomenika vizantijske arhitekture.
Postojale su najmanje četiri crkve unutar grada i još najmanje 6 izvan gradskih zidina.
Grad je bio okružen bedemima i delio se na tri dela: Donji,Gornji i Akropolj. Imao je i unutrašnje bedeme a sam Akropolj bio je okružen jakim bedemima sa centralnim kružnim trgom gde se odvijao javni život grada.
Veličanstvena lepota
Po ostacima koji su nam ostali, može se samo zamišljati lepota grada. Kamene sive ploče dole, crvena cigla gore, tremovi sa stubovima svuda okolo, mozaici, dekorativna plastika, umetnost, žubor vode, lepota.
Imao je svu kraljevsku udobnost, saune, terme, vodovode, kanalizaciju, podno grejanje koje se zagrevalo toplim vazduhom – hipokaust.
Ali, iako ga je izgradio Justinijan, grad koji nosi njegovo ime ipak se u narodu naziva Caričin grad. Čvrsto utkano predanje, koje se i danas prepričava u selima oko Lebana, kazuje da je bila neka bezimena carica koja je imala ćerku koju je ponudila onome ko reši problem vode u gradu. Neki svinjar iz mesta koje kasnije nazvaše po njemu, Svinjarica, osmisli vodovod i beše pravo da dobije caričinu ćerku. Ali carici se nije dopalo što je on bio svinjar pa je pokušala da opovrgne obećanje. Svinjar beše lepuškast i naočit i zapade za oko caričinoj ćerki pa ona odluči da pobegne sa njim.
Imena po događajima
Kako su bežali, tako su se rađali nazivi mesta. Tamo gde su ko nju stavili štulu zbog povrede, mesto je dobilo naziv Štulac. Tamo gde im je ispao hleb mesto nazvaše Lebane, gde su ih pčele napale – Prekopčelice, gde su ih vojnici uhvatili – Bojnik…
Voda je, po ovoj još živoj legendi, stigla u grad. Arheolozi su ustanovili da se snabdevao vodom iz veštačkog jezera čija je brana bila dugačka 100 a visok 6,15 metara. Urbanistički planiran, grad je imao razvijenu vodovodnu i kanalizacionu mrežu, kupatila i česme. Akvaduktom dugim 17 kilometara, voda je dovođena u grad do velikog rezervoara za vodu.
Voda je toliko značila ljudima ovog kraja da je legenda bila jača od istorije. Moćan i veliki Justinijan, graditelj i vizantijski car, u sadašnjoj perspektivi, u istoj je ravni u narodnom pamćenju sa bezimenom caricom po kojoj se i danas Justinijana Prima naziva – Caričin grad. Toliko moćne i žilave legende znaju da budu. I ko zna, možda tako neuništive ipak nose delove istine koje traže da žive.
Kada mu je došlo vreme, Justinijan je sahranjen u crkvi Svetih apostola u Carigradu. Njegov prekrasan grad zbrisali su vek kasnije, u vreme cara Iraklija (610-641), Avari i Sloveni, ostavljajući nama samo ruševine iz kojih možemo da zamislimo lepotu koju je u zaleđu Lebana stvorio srpski car.
Zadenuo je za štap zavežljaj vere Slobodan Kotlica i krenuo, ima tome četvrt veka, na put gde nema skretanja, gde se samo otvorenog srca ide. Tražio je sebe u raznim borilačkim veštinama: karate-do i kik-boks, džudo, tradicionalni boks, rvanje, brazilska džiu-džica, bio je pripadnik specijalnih jedinica policije, ušao je zatim u jogu. Izučavao je taoizam, sufizam, budizam, zen budizam, hinduizam, pravoslavno tihovanje…Gore-dole, s brda na planinu pa u udolinu i opet gore, sve u potrazi za sobom.
Razne veštine i „put ratnika“ donele su mu disciplinu, mentalnu snagu, empatiju, svest o slobodnoj volji i zdravo telo koje ga je nagradilo titulom – najsnažnijeg Crnogorca.
-Mnogo toga čovek može da nauči kroz borilačke veštine – kaže Slobodan Kotlica majstor hata joge, hiropraktičar, duhovni i fizički iscelitelj. – U prošlim vremenima, kada je život vrijedio mnogo manje nego danas, dolazile su do izražaja te divne osobine ratnika. U modernom dobu, prave borilačke vještine se sve rjeđe izučavaju i već duže vrijeme su se transformisale u borilački sport koji je, iako ima pozitivnih strana, predstavlja iskrivljenu sliku života. U njemu se osoba takmiči da bude bolja od druge osobe i to je polazište za različite loše pojave.
O Da li se ikada završava „ put ratnika“?
-Ne, to je put do prosvijetljenja. U početku su protivnici spoljnje prijetnje koje pokušavamo savladati. Kako vrijeme prolazi, mi uviđamo da su te spoljašnje prijetnje samo projekcije našeg uma, te se ratništvo okreće ka unutra. Ego, um, podsvijest… Njihovo nadvladavanje predstavlja unutrašnji put ratnika koji se ne završava dok se ne vratimo u Boga, Izvor, Supersvijest ili kako već kome odgovara.
O Držite časove hata joge, zašto je uopšte joga važna za naše telo i naš duh?
-Hata joga ima za osnovni cilj pripremanje organizma za unaprijeđivanje našeg nervnog sistema, za provođenje božanskih energija.
O Da li su i koliko Crnogorci zainteresovni za jogu?
-Crnogorci na jogu uglavnom gledaju kao na neku čudnu, nerazumljivu disciplinu sa egzotičnog Istoka. U crkvenim redovima kažu čak, da je joga đavolja stvar. Oni koji je praktikuju, pak, po mojim saznanjima ne dostignu visok nivo duhovnog razvoja jer se ovdje joga reklamira kao sredstvo za mršanje, kao fitnes disciplina i slično.
O Kako menjamo sebe?
-Kada pominjemo „sebe“, moramo imati na umu definiciju toga. Postoji malo „ja“ koje je zapravo naša ličnost i koje predstavlja skup impresija od momenta začeća pa do određenog trenutka u životu, kao i naslijeđenu karmu i impresije iz prethodnih života. To je ono što mi nijesmo. Ono što mi istinski jesmo, je naše veliko „Ja“ a to je nemanifestovana, bezvremena, božanska priroda koja je čisto Biće, čista ekstatična ljubav/ blaženstvo. Mi možemo mijenjati naše malo ja, šta više to je smisao postojanja ljudskih bića, da transmutacijom našeg malog „ja“ spoznamo svoje veliko „Ja“. Svaka osoba ima svoj put i svoj način i zato može postojati religija koliko je ljudi na ovom svijetu. Bitno je shvatiti da sve patnje, teškoće i prepreke imaju uzrok unutar nas samih i onda čitav novi svijet kreće da se otvara. To je ozbiljan posao.
O Kako da umirimo um i naše postupke?
-Najjednostavnija alatka za smirenje uma i postupaka je duboko disanje. Dostupna je svima i možemo je praktikovati bilo gdje i bilo kada. Kada duboko dišemo, u organizmu se aktivira prirodni mehanizam za samoizliječenje. Udahnite duboko na nos, zadržite 3 sekunde i zatim lagano izdahnite na usta. Ponovite 3 puta ovaj proces i osjetićete kako se vašim tijelom širi talas svježine i opuštenosti. U jogičkim naukama postoji mnogo različitih tehnika disanja, pranajama, za različite benefite vašeg organizma.
O Šta mislite, koja je od svih osobina koje posedujemo najgora po nas?
-Vjerujem da je najgori po nas pretjeran materijalizam.
O Da li imate savet kako da pobedimo naš ego?
-Ne treba se boriti protiv ega. Buda je pomagao svojim sledbenicima da „vide“ kroz ego, da ga „provale“, drugim riječima, da vidimo da ego nije čvrst entitet koji povezujemo sa svojim tijelima i umovima, već samo misao ili niz misli koje se javljaju s vremena na vrijeme, i da se prema njemu postupa sa saosećanjem, kao što se odnosimo prema egu drugih. Jednostavno rečeno, mislim da treba da „smrtno volimo ego“. Ego napreduje u našim naporima da ga pokorimo, i zato bismo mogli pokušati da usvojimo prihvatljiviji stav prema njemu.
O Danas decu non-stop voze po nekakvim treninzima ali ona, izgleda, dobiju uglavnom prezauzetost…?
– Ne bi valjalo na djecu prenositi svoje ambicije. Svako dijete ima svoj put u životu i roditelji treba da budu više kao logistička podrška.
O Ta svakodnevna užurbanost i lažna zaposlenost sveta – kuda ona vodi i kako joj se odupreti?
-Vjerujem da je to nametnuto, jer nas samo odvlače od naše istinske svrhe, spoznaje Boga ili Sopstva. Znate, nijednom današnjem savremenom društvu nijesu potrebni prosvijetljeni ili produhovljeni ljudi. Njima se ne može manipulisati.
O Kako biti zdrav, šta raditi?
-Najjednostavnije rečeno, s jedne strane mi smo duh a sa druge materija. Održavanje balansa je ključno.
O Šta vas u životu ispunjava?
-Ja sam ispunjen sam po sebi, samo mi je trebalo vremena da se sjetim toga.
Čovek se uči dok je živ, a Ljubivoje Ljuba Ršumović , pesnik koji je nekada učio od svojih roditelja, a danas uči od svojih sinova i unuka, zna da na neka pitanja nikada i neće dobiti odgovor.
-Umreću, a neću saznati zašto je Dostojevski rekao da dva plus dva može da bude – pet – kaže u razgovoru za naš časopis pesnik Ljubivoje Ršumovć, za decu iz milošte Ljuba, za odrasle Ršum. O Šta vas najviše brine u savremenom svetu?
-Brine me pretpostavljena činjenica, i saznanje – da se sudbina planete Zemlje, pa samim tim i sudbina srpskog naroda, nalazi u rukama budala i siledžija! O U poređenju sa vašim odrastanjem, koja osobina danas nedostaje svetu oko vas?
-Nedostaje uljudan, i uvek pun poštovanja, odnos prema Majci Zemlji, ovoj crnici koja nas hrani i poji, koja nas je rodila, i koja nas i dalje rađa. Da li ćemo moći da gajimo pšenicu na Mesecu, kad zatrujemo Vojvodinu, kad zagadimo Ukrajinu, kad opustošimo Libiju?… O Da li se deca koja su odrastala uz “ Fazone i fore” i deca koja čitaju “Dva jaja na oko“ knjigu koju ste izdali pre par godina – razlikuju?
– Sad je važno, najvažnije rekao bih, da oni odrastaju uz dobru literaturu, da čitajući knjige prožive još poneki život… Mladim ljudima uvek pričam da sam proživeo sto osam života… Kako? Tako što sam živeo zajedno sa Tomom Sojerom i Haklberi Finom, pa onda sa Mačkom Tošom, pa onda sa Alisom u zemlji čuda, pa sa Nikoletinom Bursaćem… A brojku stotinu osam sam, naravno, izmislio. Pročitao sam mnogo više knjiga!
O Šta ste najdragocenije naučili od dece?
– Da je IGRA – božanski imperativ detinjstva, kako naših tako i životinjskih mladunaca! Njihova igra je programirana da ih pripremi za ozbiljan život, koji ih očekuje! Igra im govori da su jedinstvena bića, da su hrabri, da mogu da pobeđuju. Da se raduju kad pobede, ali da se ne ljute kad ne pobede!
O Snimali ste TV seriju “Priče o ljudima i naravima“, pisali poeziju i prozu, pronicali u dubinu i suštinu…Da li posle svog tog iskustva znate ko je čovek?
– Čovek je stvoren da bude dobri sin majke Zemlje, ali on je često i neposlušni sin, rob svih zala koje bi trebalo da čuva boginja Elpida, varljiva Nada!
O Radili ste na radiju, televiziji u pozorištu, kako je danas, kroz koji medij, najbolje obraćati se deci?
-Najbolje bi bilo da im se obraćamo uživo, bez elektronske pomoći i nakita! Deca se najbolje vaspitavaju ličnim primerom! Privatovizije se upinju da preuzmu na sebe taj posao, pa često moramo da se borimo protiv njih dobrim pesmama, lepim, vedrim rečima i mudrim razmišljanjem! O Vas je Duško Radović pitao da vam objavi pesmu na radiju. Da li današnji mladi mogu da dožive tako nešto? Da sretnu nekoga ko je spreman da im pomogne?
-Moje kolege i ja svake godine na Zlatiboru održavamo kampove Akademije Saradnici sunca, sa mladim ljudima, talentovanim za pisanje. Cilj nam je da ih podržimo i uputimo u spisateljski zanat, ali i da nešto naučimo od njih, kao i oni od nas! Uskoro će Akademija organizovati naučni razgovor o fenomenima i tajnama detinjstva. Biće to seminar za učitelje, nastavnike i vaspitače! Cilj nam je da obogatimo i teoriju i praksu o tim pitanjima! O Kako danas mlad čovek može da izda knjigu?
-Treba da napiše knjigu, pa da zamoli nekog da mu je ilustruje i pripremi za štampu. A onda, da prištedi pet-šest stotina evra, ode u prvu štampariju i preda knjigu da se štampa! Onda dolazi najteži deo ovog posla: nestrpljivo čekanje da se knjiga pojavi!
O Da li je danas društvo sebično i otuđeno? Kako to menjati?
– Ne misli da je to tačno, i siguran sam da ne treba ništa menjati! Čovek je božija slika, a Bog je i sebičan i otuđen, baš koliko je i nesebičan i neotuđen! Ne bi valjalo mućkati božije poslove, i praviti se pametnijim od Boga!
O U Sopotu jedna privatna škola koja nosi naziv “ Ljubivoje Ršumović”, da li je to za vas najveće priznanje?
– Kad su mi predložili da daju moje ime školi, razmislio sam, i rekao sebi: „Ne“! Onda sam pitao sinove – bili su „za“! Pitao sam kumove – rekli su „da“! Pitao sam novinare, i to one za koje sam znao da su strogi. (Za njih sam svojevremeno napisao slogan: „Slavnim su me učinile – siledžije sedme sile! Sad mi malu decu prave – pod parolom cena slave!“) Oni su mi rekli „ zaslužio si“!
O Kako podučavate mlade u Sopotu da pišu? Čemu ih tu zapravo učite?
-To je neka vrsta drugarske razmene mišljenja. Moje kolege i ja pričamo o svojim mukama, željama, neuspesima i uspesima, a zatim slušamo njihova iskustva. Jer to su mladi ljudi koji su već pobeđivali na nekim festivalima poezije, pa ih savetujemo kako da nose taj teret slave! Kako da se snalaze, šta da čitaju, šta da gledaju, kome da veruju. Duško Radović, mada pokojni dvadeset godina – naš je veliki učitelj! Uskoro izdajemo knjigu „Dušanov zakonik“ – o tome kako treba pisati za decu! O Imate naslov knjige “Još nam samo ale fale”, a pošto znamo da u naslovu krijete uvek neku zagonetku, da li smo kao država i društvo dobila i ale…?
-Nismo ih „dobili“ nego smo postali ale! Umesto da učimo od prirode, drveća i životinja, mi hoćemo po svaku cenu njih da nateramo da uče od nas! Hoćemo da dresiramo potoke – da teku uzbrdo! O Da li ima neka misao koja vas raduje kada pomislite na svet oko sebe?
-Rekao sam jednom doktoru Vladeti Jerotiću da je moja majka uvek govorila „Moj Ljube stalno nešto fantazira, ko da nije svoj!“ Odgovorio mi je da me majka nije mogla bolje pohvaliti! „To da nisi svoj znači da si rođeni stvaralac! Pa kad fantazira neko ko je stvaralac – to je milina! Ali kad fantazira neko ko nije stvaralac – mi ga lečimo!“ O Da li postoji neko mesto, u prirodi, na primer, koja vas čini srećnim?
-To mesto se zove Zlatibor! Sve što sam napisao, i sve što ću još uraditi, vodi poreklo iz Ljubiša, sa Zlatibora! Bog je bio široke ruke kad ga je stvarao, pa je zemlju obogatio mineralima, stvorio predominaciju magnezijuma nad kalcijumom. Kako u zemlji tako i u vazduhu, pa i u vodi, i u svemu što raste iz zemlje. A ta predominacija stvara takozvane lake negativne jone – dragocene za metabolizam i hemo-poetiku, stvaranje krvi! Takav zdravstveni raj na zemlji postoji još samo negde u severnoj Americi!
Bila je toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!
Stefan Nemanjić je to i uradio, postavši prozapadni srpski vladar.
Ali, taj potez je bio duboko taktički i omogućio mu je da dobije papsku krunu, a da država koju je tek bio preuzeo od oca stekne status međunarodno priznate kraljevine.
Ako je to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.
Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube) bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.
Poticala je iz vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.
Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je pristala da se uda za Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.
Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.
U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.
Mnogi ljudi sanjaju kako da postanu popularni i čine sve da se nađu na tom putu, a Ana Đurić koja se kao Konstrakta svojim šarmom, talentom i originalnošću vinula u te nebeske sfere, traži način kako da je se bar malo reši.
-Ono što je donela popularnost je i, za mene, preterana količina komunikacije-kaže Konstrakta u razgovoru za Slovo.- Usled toga i ne stižem da se posvetim mislima, promišljanjima i odnosima onako kako sam navikla. Ali, nadam se da ću se navežbati, bar ako ništa da se oslobodim nepotrebnih komunikacija i informacija.
O Upoznali ste popularnost, šta je zapravo to?
–Popularnost donosi poziciju u kojoj te ljudi vide, ne moraš da ulažeš preterano puno napora da bi dobio pažnju za ono što radiš. Sa druge strane, u kontekstu današnjih medija, izložen si stalnom procenjivanju ne samo svog rada, nego i ličnosti, koje je često svedeno na like/dislike ili čak glorifikovanje/osudjivanje, bez ulaganja napora u razumevanje šireg konteksta. Ali to je i deo medijske pismenosti na kojoj treba da radimo kao društvo.
Takodje, u zapadnom svetu popularnost se tretira kao merilo uspeha i to je dosta opterećujuće za decu.
O Šta kažu vaša deca, i kako iz dečje perspektive izgleda opšte popularna Konstrakta?
-Na početku je bilo malo zbunjujuće, pa čak i smešno, kada nismo bili u mogućnosti da odemo do prodavnice bez fotografisanja, kada smo nalazili fotografe u žbunju ispred zgrade. Takodje, bilo je kod dece i malo stida, i malo neprijatnosti zbog upiranja prstom. Ali brzo je sve to prošlo. Ja sam i dalje ista mama, sa malo više obaveza, i malo više fotografisanja na ulici.
O Kada se sve sleglo, kako tumačite činjenicu da je veliki deo „rijaliti“ Srbije i onaj koji sluša novokomponovane narodnjake prepoznao i prihvatio modernu, urbanu i neobičnu Konstraktu?
-Ne potcenjujem široku publiku. Mislim da ona ima kapaciteta da prepozna nešto što ima smisla, ali pitanje je kako to plasiratu kad ne postoji medijska podrška. Nekad je za to potrebna ozbiljnija podrška platformi koje stoje iza tvog rada, kao što smo mi imali sa PZE i RTS-om.
– Ako pričamo o dominantnim medijskim trendovima u Srbiji, imam utisak da se ovde lako zapale besmislene stvari, da lako zaokupe pažnju, i i da se to dosta koristi upravo za skretanje pažnje sa važnijih i smislenijijh tema. Oni koji su u poziciji da kreiraju sadržaje i koji od tih sadržaja profitiraju, retko ulaze u rizik da plasiraju nešto novo, novo koje je van davno savladanih principa šoka, šoka u smislu logike turbo-folka.
O Da li vam je Evrovizija donela novi pogled na svet?
-Donela je jedno veliko profesionalno iskustvo. I iskustvo sa popularnošću i medijima. To je dosta.
O U mentalnom smislu, kako ste prelomili da se prijavite za takmičenje na Evroviziji? Šta ste rekli sebi?
-Inicijativa za prijavu na Pesmu za Evroviziju, naše nacionalno takmičenje, nije potekla od mene. Potekla je od kolega iz Gruvlenda, našeg studija. Meni se tada činilo da nećemo naići na razumevanje, i drago mi je što sam pogrešila. To je bio samo odraz mog stereotipnog doživljaja ovog takmičenja.
O Šta je za vas zdrav život?
-Život u kome svega ima umereno – posla, druženja,razonode. Život u kome imaš vremena da budeš sam sa sobom.
O Da li postoji neka lepa zgrada koja vam se dopada u Beogradu?
-Svakako čuvena Genex kula, na koju gledam iz mog stana. Volim čitavu novobeogradsku gradnju do devedesetih.
o Ana Đurić u Zemlji gruva peva da se ne menja a Konstrakta?
-Ono što pominjem u pesmi Nisam znala da sam ovo htela, kroz stih “ne menjam se, a da si me pitao ranije, nikad ne bih rekla da je sve što sada imam najbolje moguće” se odnosi na to da se ne bih zamenila za neki drugi život, da je ovaj kakav jeste, sasvim dobar za mene.
Što se tiče promena u sagledavanju stvari, to je konstanta. Identitet i doživljaj sveta je nešto živo, vazda promenljivo.
