Pečat velikog župana Stefana Nemanje iz (najranije) 1166. godine, vraća se srpskoj baštini pošto ga je Istorijski muzej Srbije otkupio čim se saznalo za njega. Napravljen od olova, težak 21 gram, prečnika 35 milimetara sa natpisom na reversu na grčkom jeziku: „ Pečat Stefana velikog župana Nemanje“. Na aversu je natpis: „Prvomučenik Sveti Stefan zaštitnik dinastije Nemanjić“, sa prikazom Svetog Stefana koji u odelu đakona, u rukama drži darohranilac i kandilo. Pečat se pojavio na aukcijskoj prodaji ali Srbija je reagovala hitro, sa srećnim ishodom.
-S obzirom da muzeji ne mogu direktno da učestvuju na aukcijama, morali smo da imamo zastupnika – kaže direktorka Istorijskog muzeja Srbije Dušica Bojić u razgovoru za Balkan City Magazine. – U predaukcionoj fazi kolekcionari su podigli cenu pečata od 1.500 na 8.500 evra. Onda smo se oglasili da kao muzej imamo svog zastupnika, ušli u pregovore sa vlasnikom aukcione kuće, koji je obavestio ponuđača da pečat hoće da kupi Istorijski muzej Srbije. Vlasnik je odmah pristao, tako da smo imali veliku sreću. Inače, za pečat je bilo zainteresovano 70 ponuđača. Često na taj način veoma podižu cene jedni drugima.
O Da li imate saznanja da li se još nešto od predmeta vezanih za srpsku istoriju može nabaviti (kupiti) i gde?
-Vrlo redovno pratimo aukcije, na kojima kupujemo eksponate za koje je muzej zainteresovan. To zavisi od količine novca koji dobijemo na godišnjem nivou. Često radimo zajedno sa Ministarstvom kulture i Ministarstvom spoljnih poslova.
O Koga biste istakli od današnjih donatora muzeja? Šta te plemenite ljude rukovodi kada pomažu muzeju?
-Brako Stojanović, koji je živeo u Parizu je 2012. godine poklonio je više od 200 predmeta vezanih za kraljicu Nataliju. Miroslav Mlinar je poklonio pečat kraljice Drage Obrenović sa monogramom, Siniša Radovančević je poklonio kristalni bokal sa grbom Kraljevine Jugoslavije, kupljen na aukciji u Austriji. Tomislav Peterniki je muzeju poklonio čitavu kolekciju svojih kamera i fotoaparata, kao i dve kompletne izložbe: Studentske demonstracije 1968. i Bombardovanje 1999.
O Napisali ste knjigu o našoj kneginji Jelisaveti Karađorđević. Koja misao vas je rukovodila u odabiru ličnosti?
-Sa kneginjom je postavljena izložba u Istorijskom muzeju Srbije 2018. godine. Sastojala se od njenih i porodičnih fotografija, dokumenata, njenih umetničkih dela, haljina i cipela sa važnih prijema na kojima je bila. Kofer sa kojim su proterani iz Srbije za Keniju 1941. godine. U toku izložbe dogovorile smo se da u sažetoj formi objavimo knjigu vezanu za nju i njenu porodicu. Što smo i uradile.
O Koliko su srpske vladarke kroz istoriju imale mogućnosti i moći da učestvuju u vladarskim odlukama?
-Srpske vladarke u srednjem veku i potom u novom veku imale su ogroman doprinos u obrazovanju stanovništva. Svaka od njih je bila velika dobrotvorka, podizale su manastire i crkve, otvarale škole i bolnice, nesebično davale novac za siromašne, otvarale sirotišta. U 19. i 20. veku od kneginje Julije preko kraljice Natalije, kraljice Drage i kraljice Marije sve su bile nesebične i kada su bile proterane iz zemlje činile su čuda, posebno za srpsku decu i omladinu. U vlasti su učestvovale onoliko koliko im je bilo dato ili za šta su mogle da se izbore.
O Koje ste stare srpske porodice obradili radeći genealogiju ?
-U publikaciji Dunavski ribari i porodica Bogdanović, osima Bogdanovića, pominju se brojne porodice sa Jalije i Starog Slankamena. Dok se u publikaciji Sećanje porodice i memoari general Ljubomir Marić (1878–1960), nalaze porodice Jovanović, Bošković, Bać, Mišković, Anaf… U publikaciji Srbi iz Kumanovskog sreza u 19. i poloviniom 20. veka, popisane su sve familije sa biografijama značajnih pojedinaca učitelja, sveštenika, kmetova i drugih ukupno 64 pojedinačne biografije.U publikaciji General dr Žarko Ruvidić, preci, potomci i prijatelji, popisane su porodice Okoličanji, Šegović, Petrović, Đakov, Despić, Eranović, Popadić, Mirić, Živković, Đorđević, Šterić, Tomić, Pavlović, Antonijević, Lazarević, Džaka, Krstić, Blaznavac, Dimitrijević, Joksimović, i Bodi, Garašanin, Mišković.
O Kojim se tempom organizuju izložbe u inostranstvu za našu dijasporu? Da li ih je dovoljno?
– U proteklih deset godina imali smo izložbe u Bukureštu, Skoplju, Atini, Tunisu, Maroku, Parizu, Stokholmu, Londonu, Banjaluci, Bijeljini, Cetinju, Buenos Airesu, Solunu, u Grčkoj nekoliko puta, Paragvaju.
Učstvovali smo i na izložbi pod nazivom „Zbogom pameti“ o bombardovanju SR Jugoslavije 1999. u Srpkom kulturnom centru u Parizu 2019. godine, kada su muzeju poklonili svoje radove Biljana Vilimon i Vladimir Veličković.
Značajna su i „gostovanja“ rekonstruisanih kruna kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića u Kini, gde su se našle zajedno sa rekonstrukcijama ženskih kruna dinastije Ming i Đing. Izložba je organizovana na poziv kineske vlade i UNESK-a.
O Da li, po vašem mišljenju, naša dijaspora ima dovoljno saznaja o našim dinastičkim porodicama? O srpskoj istoriji, uopšte, o svojim korenima?
-Sve zavisi ko ima kakva interesovanja. Mnogi Srbi koji su otišli u inostranstvo odlično ili dobro poznaju svoju istoriju. Nekoga istorija zanima više a nekoga manje, sve je to individualno.
O Šta biste istakli iz zbirke Istorijskog muzeja Srbije?
– Originalne insignije kralja Petra I Karađorđevića, njegov beli salon… Zatim zaostavština Karađorđa (srebrnina, pečatni prsten i pečat, svečana dolama, dokumenta, umetnička dela, zastave iz Prvog srpkog ustanka, njegovo oružje…). Ručna apoteka njegovog sina kneza Aleksandra, umetnička dela vezana za porodicu Karađorđević. Nakit porodice Obrenović, brojni lični predmeti koji su pripadali knezu Milošu, njegovim sinovima Milanu i Mihailu, Mihailovo odelo u kome je ubijen, uniforme po najmodernijim primerima u vremenu u kome su nastale polovinom 19. veka. Zatim lični predmeti kneginje Ljubice, lični predmeti kneginje Julije Hunjadi Obrenović, kraljice Natalije i kraljice Drage. Zatim lični predmeti i fotografije i umetnička dela kralja Milana i Aleksandra…i mnogo drugih eksponata .
O Šta je vama posebno drago?
– Lično meni posebno znače idealne rekonstrukcije srednjevekovnih kruna (kralja Milutina, kraljice Simonide, Jelene Anđel-Anžujske, cara Dušana i carice Jelene, despota Stefana Lazarevića i despota Đurđa Brankovića, žezla caice Jelene i kraljice Simonide, ručni krstovi cara Dušana i kralja Milutina, žezlo Svetog Save, u izradi su kruna Mihaila Voislavljevića-Stonskog, kruna Tvrtka I Kotromanića) odežde i obuća 12 srednjevekovnih srpskih vladara…
O Koji biste istorijski trenutak u našoj prošlosti voleli da promenite?
-Svaki trenutak u kome je neko stradao i izgubio život na ovoj planeti. Mnogo se teško rađamo a lako nestajemo.
Maglič je zagonetan za nauku, privlačan za turiste. Tvrđava kao magnet odvlači pogled putnika u visine, ukazujući na svoju lepotu. Zimi je to nestvaran prizor izmešane beline oblaka i snega, leti je to slika rascvetalog jorgovana i monolitnog kamena.
Maglič je čaroban, mističan i privlačan. Poziva da se uspnete do vrha, koji se sada naziva Stolov, ali je njegovo pravo ime Kamarište ili Ravni sto. Tako je nazivan u prethrišćanskom vemenu. Maglič miriše na maglu, kao i reka Maglaštica koja tuda protiče, pa nema sumnje da je magli baš tu dom.
Kule i zidine koje danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Bio je komandant odbrane Hilandara i desna ruka kralja Milutina. Nosio je i mač i krst.
Ali, pre nego što je on podigao novo, tu je bilo starije utvrđenje. Arheolška istraživanja su registrovala ostatke keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras. Pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca srpske države od prodora Huna i Bugara, iz pomoravske ravnice.
Građen je da bude neosvojiv. Upotreba sprava ili juriš vojske nije bio moguć zbog strmih padina. Za sprečavanje brzog upada s jedine otvorene strane, presečena je jarkom stena na kojoj je zamak sagrađen.
Tako je postao neosvojiva kula stražarnica nad karavanskim putem koji je spajao Nemanjinu Studenicu, sa Žičom, koju je Stefan Prvovenčani podigao kao sedište arhiepiskopije. U slučaju napada,tim putem, stanovništvo je moglo da da potraži sigurnost u Magliču.
Čuvao je lepi, moćni Maglič i drevni put koji je spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem. Osam moćnih kula, čvrsti bedemi, voda obvezbeđena cisternama u kamenu- svi preduslovi za dug boravak su ostvareni.
U okviru utvrđenja pronađeni su i ostaci velike palate, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za stanovanje. Otkud sve to u vojničkom utvđenju? Možda je odgovor dao učenik i biograf Danila Drugog koji je zapisao:
“ U Magliču gradu, i tu su bila poznata dela njegovih trudova. Jer u njemu podiže prekrasne palate i ostale ćelije, na prebivanje onima koji su tamo. I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon da se u njoj neizmenjeni svagda vrši, obilno u njoj postavivši božanstvene knjige i sve ostale crkvene potrebe. Za takve njegove mnoge podvige i priloženija domovima Božjim, neka mu Gospod dade večno blaženstvo…“
Danilo Drugi bio je plemić i ratnik, aktivan u političkom životu, nastupao je kao pomiritelj, prvo kralja Dragutina i kralja Milutina, a zatim Milutina i Stefana Dečanskog. Bo je Milutinov najpoverljiviji saradnik, a kao prosvetitelj je srpskom narodu ostavio najvažniju srednjovekovnu knjigu „Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih“ koje je pisao sa svojim učenicima. To je najvažnije biografsko delo o svetovnim i duhovnim srpskim vladarima srednjeg veka. Rukovodio je radovima na zadužbinama Banjskoj i Visokim Dečanima, a sam dozidao pripratu i crkvu Bogorodice Putevoditeljice u Pećkoj patrijaršiji.
Smatra se da je grad utemeljio Uroš I Veliki koji je Srbiju uzdigao zahvaljujući bogatstvima iz rudnika. Maglič je čuvao, zajedno sa drugim utvrđenjima, bogatstva iz rudnika.
U isto vreme, Uroš je, po predanju, zasadio duž litica Ibarske klisure aleju jorgovana. Želeo je da obraduje svoju nevestu Jelenu Anžujsku i učini joj dolazak u njegovu zemlju – prijatnijim.
Ti jorgovani, mirisni i bujni, i danas cvetaju, ukazujući na živu prošlost koja žubori,moćno i stameno kao i Ibar moravskom Srbijom.
Dijana Dimitrovska
Konji
Oko Magliča mogu da se vide divlji konji koje deca hrane šećerom i jabukama. Oni nisu plašljivi pa je susret sa konjima prelepo iskustvo. Turistički vodiči povezuju ih sa legendom koja kaže da je Miloš Obilić baš tu tražio najmoćnijeg konja na kome će da odjezdi na Kosovo ravno. Tu je našao Ždralina sa kojim će zajendo ući u istoriju. Potomci Ždralina i danas jezde po obroncima oko Magliča.
Legende su žilavije nego istina. Žive uporno i dugo, menjajući tokom vekova svoj spoljni izgled. Jedna takva legenda obavija Pirotsku tvrđavu, toliko dugo da mogi veruju da je skladne zidine podigao vojvoda Momčilo, i da je i tu pod njima okončao život i on i njegov jednako slavni konj Jabučilo.
Nije baš tako. Jedna od najlepših tvrđava u Srbiji sagrađena je mnogo pre Kosovskog boja i kneza Lazara u čije su vreme dograđene gornje kule. Za vreme Rimskog carstva u 3. i 4. veku nosila je naziv Turres ( Kula), pa Pirgos, Thurib. Piroćanci su je nazivali jednostavno Kale, retko Momčilov grad a najčešće Pirotska tvrđava. Prema arheološkim nalazima, Gornji grad je sagrađen prvi, a tvrđava je kasnije dograđivana, Srednji grad je podignut u vreme despota Stefana Lazarevića, dok su Donji grad podigli Turci krajem 18. veka o čemu svedoči ploča sa natpisom koji kazuje da je 1804. Rahim paša obnovio grad.
U vreme kneza Lazara, najnesrećnije vreme u istoriji srpske države, u Pirotskom utvrđenju bila je smeštena vojska , vlastela i gradska uprava. Kada se u periodu od 1385. do 1386. godine Lazar suočio sa Turcima – tvrđava je pala u prvom naletu moćne vojske.
Vojvoda Dimitrije koga je knez poslao da povrati grad, to uspeva ali Pirotska tvrđava je kratko u srpskim rukama. Silna nova turska vojska ponovo je osvojila grad.
Pirot koji je bio u sastavu države Stefana Nemanje (оd 1183. dо 1189. godine) još jednom će za vreme Stefana Lazarevića biti u srpskim rukama, dok konačno ne padne u turske ruke.
Mesto pogibije slavnog junaka nije ispod zidina ove sada obnovljene i blistave tvrđave koja mami poglede prolaznika, već mnogo dalje.
Georgije Ostrogorski u svojoj “ Istoriji Vizantije” navodi da je Momčila savladao Kantakuzin I Umur u okršaju 1345. godine kod primorskog grada Periteoreje na Egejskom moru. Bežeći sa četom od grčko-turske armije, junak se obreo pred zidnama tvrđave u Periteoreji, čiji stanovnici nisu hteli da mu otvore kapiju. Umoran, on mora da se bori i pred zidinama nalazi svoj kraj. Ovaj grad je u servernoj Grčkoj.
Ali se takođe identifukuje i sa Pirlitorom u Crnoj Gori. Kako pesma kaže: “Knjigu piše žura Vukašine u bijelu Skadru na Bojani, te je šalje na Hercegovinu, bijelome gradu Pirlitoru, Pirlitoru prema Durmitoru, Vidosavi, ljubi Momčilovoj.”
Piroćanci kažu, nije važno gde je poginuo, neka mu je laka zemlja, važno je odakle potiče. A potiče iz pirotskog kraja.
Dečak iz pogranične oblasti između Srbije i Bugarske izrašće u nepobedivog junaka kome će se diviti i kraljevi. Hrabar, moćan, neustrašiv, postao je sevastokrator a carica Ana Paleolog mu je dala titulu despota.
Bio je impozantnog izgleda. U “ Rimovanoj turskoj hronici o Omar paši” navodi se da da je Momčilo bio toliko visok “ da je ličio na minare”. Danas Momčilo stoluje u blistavoj i sjajnoj tvrđavi čiju je obnovu finansirala Evropska unija kroz projekat prekogranične saradnje sa susednom Bugarskom, ( izrada tehničke dokumentacije i nadzor finansiran je novcem poreskih obveznika).
Jabučilo se odmara na livadi ispod tvrđave gde ga je smestio vajar Zoran Mojsilov – spreman da poleti, daleko u prošlost, u vreme kada su on i njegov gospodar bili deo tradicije i vere da pravedni nikada ne umiru.
Smederevska tvrđava živi kao nekada. Silni vitezovi bez mane i straha – kako kaže čuvena pesma Milana Rakića – stižu svakog maja u srpski srednjevekovni prestoni grad Smederevo na Svetsko prvenstvo u borbi vitezova. Hiljadu vitezova, i još toliko “štitonoša” iz svih zemalja sveta, oživljava jednu od najvećih i najlepših tvrđava u Srbiji.
U smederevskoj tvrđavi sa 25 monumentalnih kula, na 10 hektara koje uokviruje bedem dug 1500 metara, tada vreme ide šesto godina unazad. U donjem gradu vrvi kao u košnici: na sve strane vitezovi i princeze, šatori beli razapeti svuda, trgovci nude autentične torbice, sandale, kacige, sve vrste oružja od topuza, preko mača i koplja, do helebardi i falkona. Samo konji nedostaju.
Despot Đurađ Branković, najbogatiji vladar u istoriji Srbije ikada, gleda odnekud i sigurno zadovoljno trlja ruke. U njegovom Smederevu ovakva revija viteštva, snage i umeća.
Otac mu je bio čuveni Vuk Branković, koga je istorija nepravedno ocrnila, a majka Mara ćerka kneza Lazara. Njegov rođeni ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao sopstvene dece, pa je za naslednika odredio baš svog sestrića Đurađa Brankovića, prethodno ga posinivši. A Djurađ, nije sedeo skrštenih ruku.
Pošto je u spletu političkih prilika postao turski vazal, Đurađ je bio primoran da vrati Beograd Ugarima, početkom 1428. godine koji je Stefan Lazarević dobio samo na uživanje – odlučio se da gradi novu prestonicu.
U to vreme Srbija je bila bogata zemlja. Zapravo, kako se slažu istoričari, nikada u svojoj istoriji, ni pre ni posle toga Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurđa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država.
To ogromno bogastvo Srbije despot je iskoristio da za samo dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu!
Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, brat njegove žene Jerine. Na izgradnji je bila mobilisana cela Srbija. Tome u prilog govori i predanje, prisutno u celom dunavskom priobalju, da su iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni veliki komadi kamena, belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku.
Uvedena je čvrsta disciplina, kako bi se posao što pre okončao. To je značilo da red održavaju čete koje su bile sastavljene od grčkih vojnika koji su se u Srbiju sklanjali od Turaka. Za težak i naporan rad narod nije okrivio despota Đurđa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Despotica je zato dobila naziv – prokleta Jerina.
Devet godina kasnije Smederevo će pasti pod najezdom Turaka. Despotova ćerka Mara završiće u haremu kod sultana Murata II,a sinovi Stefan i Grgur biće oslepljeni! Tu u Smederevu gde se aplaudira vitezovima, dogodila se jedna od najtužnij istorijskih scena: kada je otac Đurađ izašao da dočeka oslepljene sinove.
Živeo je 90 godina, dovoljno dugo, da uživa u lepoti tvrđave koju je podigao i ostavio generacijama. Da ga ne bismo zaboravilio napisao je :
Hristu bogu blagoverni, despot Đurađ, gospodin Srbljem, i Pomorju Zetskom naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938. ( 1430).
Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
Bio jednom jedan grad u zaleđu Leskovca, u opštini Lebane, koji je bio centar pravoslavnog sveta na Balkanu. U 6.veku bio je jedan od najvećih i najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkana. Sagradio ga je naš čovek, rođen u okolini Lebana, u mestu Tauresiji, koji se zvao Justinijan Flavije Petar Savatije. Naš Savatije će postati vizantijski car Justinijan koji će vladati punih 38 godina (527-565). Grad koji će sagraditi u blizini mesta svog rođenja nazvaće Justinijana Prima.
Moć pod Radan planinom
U tom veličanstvenom gradu koji je osnovao, stvorio je jedinstevnu crkvenu organizaciju na prostoru od jugoistoične Panonije do Makedonije. Grad je postao sedište arhiepiskopije koja je bila nezavisna od pape i carigradskog i solunskog episkopa i kojoj su bili su potčinjeni episkopi svih srednjobalkanskih provincija. U isto vreme, bila je i sedište prefekta ilirske prefekture.
Silna moć bila je skoncentrisana ispod Radan planine u novom centru vizantijskog carstva. Po svom značaju Justinijana Prima zamenila je Sirmijum, nekadašnji grad Ilirika. A po lepoti grad se takmičio sa samim Carigradom. Justinijan ga je gradio po najboljim standardima tadašnjeg vremena i graditeljskoj lepoti koja je neprolazna. Ukrasio ga je trgovima i tremovima, crkvama, javnim kupatilima i fontanama. Svuda su bili mozaici, koje arheolozi pronalaze i konzerviraju, pokušavajući da sačuvaju istoriju od zaborava i propadanja.
Grad je imao i akropolj i to je jedini lokalitet u Srbiji gde je otkriven akropolj. Arheološka istraživanja, započeta 1912. godine, otkrila su Akropolj sa bedemima, kulama i kapijama. Na uzvišenju,395 metara od zemlje, gde je akropolj( u prevodu akropolj znači grad na vrhu) izgrađena je i episkopska bazilika i palata, krstionica, prostrane ulice, popločane sivim krečnjačkim pločama. Tu je izgrađena i velika katedralna crkva koja spada u red najmonumentalnijih spomenika vizantijske arhitekture.
Postojale su najmanje četiri crkve unutar grada i još najmanje 6 izvan gradskih zidina.
Grad je bio okružen bedemima i delio se na tri dela: Donji,Gornji i Akropolj. Imao je i unutrašnje bedeme a sam Akropolj bio je okružen jakim bedemima sa centralnim kružnim trgom gde se odvijao javni život grada.
Veličanstvena lepota
Po ostacima koji su nam ostali, može se samo zamišljati lepota grada. Kamene sive ploče dole, crvena cigla gore, tremovi sa stubovima svuda okolo, mozaici, dekorativna plastika, umetnost, žubor vode, lepota.
Imao je svu kraljevsku udobnost, saune, terme, vodovode, kanalizaciju, podno grejanje koje se zagrevalo toplim vazduhom – hipokaust.
Ali, iako ga je izgradio Justinijan, grad koji nosi njegovo ime ipak se u narodu naziva Caričin grad. Čvrsto utkano predanje, koje se i danas prepričava u selima oko Lebana, kazuje da je bila neka bezimena carica koja je imala ćerku koju je ponudila onome ko reši problem vode u gradu. Neki svinjar iz mesta koje kasnije nazvaše po njemu, Svinjarica, osmisli vodovod i beše pravo da dobije caričinu ćerku. Ali carici se nije dopalo što je on bio svinjar pa je pokušala da opovrgne obećanje. Svinjar beše lepuškast i naočit i zapade za oko caričinoj ćerki pa ona odluči da pobegne sa njim.
Imena po događajima
Kako su bežali, tako su se rađali nazivi mesta. Tamo gde su ko nju stavili štulu zbog povrede, mesto je dobilo naziv Štulac. Tamo gde im je ispao hleb mesto nazvaše Lebane, gde su ih pčele napale – Prekopčelice, gde su ih vojnici uhvatili – Bojnik…
Voda je, po ovoj još živoj legendi, stigla u grad. Arheolozi su ustanovili da se snabdevao vodom iz veštačkog jezera čija je brana bila dugačka 100 a visok 6,15 metara. Urbanistički planiran, grad je imao razvijenu vodovodnu i kanalizacionu mrežu, kupatila i česme. Akvaduktom dugim 17 kilometara, voda je dovođena u grad do velikog rezervoara za vodu.
Voda je toliko značila ljudima ovog kraja da je legenda bila jača od istorije. Moćan i veliki Justinijan, graditelj i vizantijski car, u sadašnjoj perspektivi, u istoj je ravni u narodnom pamćenju sa bezimenom caricom po kojoj se i danas Justinijana Prima naziva – Caričin grad. Toliko moćne i žilave legende znaju da budu. I ko zna, možda tako neuništive ipak nose delove istine koje traže da žive.
Kada mu je došlo vreme, Justinijan je sahranjen u crkvi Svetih apostola u Carigradu. Njegov prekrasan grad zbrisali su vek kasnije, u vreme cara Iraklija (610-641), Avari i Sloveni, ostavljajući nama samo ruševine iz kojih možemo da zamislimo lepotu koju je u zaleđu Lebana stvorio srpski car.
