Svi srpski vladari, knjiga autora Nebojše Đorđevića i Dijane Dimitrovske, predstavljena je u sali „Ivo Andrić“ na beogradskom Sajmu knjiga.
O ovoj knjizi govorili su direktor izdavačke kuće Mali Nemo Milan Orlić, recenzent knjige, istoričar Nebojša Jovanović i sami autori.
Izdavač je predstavio knjigu kao poduhvat kakvih nikada nije dosta u srpskoj istoriografiji i kulturi. Zahvalio se autorima na predanom istraživačkom radu bez čega takvo delo ne bi ni moglo da nastane.
-Veoma mi je drago što sam dobio priliku da budem izdavač takve knjige koja je značajna za istoriju ali je istovremeno i pisana jednim pitkim, književnim stilom – rekao je Milan Orlić, dodajući da knjiga “ Svi srpski vladari“ može da se čita i kao hronološka celina, i kao zasebne priče, kao i da je namenjena svim generacijama, od dečjeg uzrasta do odraslih ljudi.
Istoričar Nebojša Jovanović je rukopis ocenio očekivanim uspehom, budući da je sa autorima već sarađivao i poznaje njihov rad. Osvrnuo se na detalje ubistva kneza Mihaila na Košutnjaku, podsećajući prisutne da tuda verovatno stalno prolaze i da duh nesrećno stradalog srpskog kneza, jednog od najprosvećenijih i najobrazovanijih vladara tu obitava.
Pisac i novinar Dijana Dimitrovska zahvalila se izdavaču što se odlučio da štampa knjigu, što ih je, kako je navela, učinilo veoma srećnim, a „nadam se i još ponekog iz publike kada knjigu pročita“.
-Knjiga je nastajala dugo i predano – rekla je Dijana Dimitrovska. – Kamen po kamen, ličnost po ličnost, iz veka u vek, gradili smo ovo zdanje u koje smo smestili 38 vladara. Ako ste se ikada zapitali koliko je vladara od prvog Nemanjića do poslednjeg srpskog kralja Petra II Karađorđevića bilo, onda je odgovor – 38. Počeli smo od rodonačelnika dinastije Nemanjić, Stefana Nemanje, koji je bio značaj ne stoga što je bio prvi u nizu, već zato što je, kako je zapisao njegov sin i biograf, Stefan Prvovenčani, bio “ sakupljač izgubljenih delova svoga otačastva i obnovitelj“.
On je, dakle, sakupio ono što je nekada bilo celo. Pre Stefana Nemanje postojala je država i to kakva. Akademik i istoričar Miloš Milojević nabrojao je 53 vladara u prenemanjićkom periodu. Ali, mi se još nismo usudili da zakoračimo u to daleko i maglovito doba, za koje nedostaje mnogo podataka i koje, budući da je na rubu istorije i pseudoistorije, ume da da sklizne u svoju suprotnost. To ne znači da nećemo obrađivati i to duboko prošlo vreme.
Autorka je istakla da je u rukopisu 38 vladara sa različitim titulama, od župana, kraljeva, careva do despota.
_ Tu su neverovatne privatne povesti naših vladara koje deluju kao film – istakla je Dijana Dimitrovska. – Ako pomislimo da se nešto prvi put događa, varamo se. Sve se već dogodilo. Sve je već bilo, samo su glumci drugi. Imali smo kralja koji se pet puta ženio, pa smo imali kralja koji je zaveo katoličku monahinju, pa kralja kome su oteli ženu, pa kralja koji se dva puta ženio istom ženom, imali smo vladare koji su svoje sinove koji su ustajali protiv očeva, tako surovo kažnjavali da su ih oslepljivali, onemogućujući im da ikada sednu za presto jer slep čovek u srednjem veku nije mogao da vlada.
Ali s druge strane, od kada je jedan Nemanjić, Sveti Sava osnovao samostalnu srpsku pravoslavnu crkvu, nastalo je dvojstvo – vladar i crkva – koje je donelo mnogo dobra. A zatim, kada se iz dvojstva rodi trojstvo – vera-kralj-otadžbina- Srbija će dobiti najsnažnijeg zaštitnika jer ništa tako ekfikasno nije čuvalo granice, državu i narod kao to univerzalno trojstvo.
– Zahvaljujući tom trojstvu, ostalo nam je u nasleđe na hiljade veličanstvenih hramova kojima se dive pokolenja i koji i danas predstavljaju izazov i graditeljima i umetnicima. Nažalost, mnogi od njih nisu na teritoriji Srbije ali su u našim srcima i molitvama.
-Ogromna reka vremena ulila se u ovaj rukopis i iz njega izlazi kao potok koji žubori i pripoveda o tom slavnom vremenu i događajima, ne dozvoljavajući čitaocu da to vreme i naše pretke zaboravi – kazala je Dijana Dimitrovska. – Takođe, ova knjiga je jedan mali kamen koji drži branu nadirućem globalizmu koji sve uniformiše i boji u jednu boju, ne dozvoljavajući osobenost ni državi ni čoveku.
Nebojša Đorđević, publicista i novinar istakao je da je rad na knjizi bio naporan ali i da je istovremeno predstavljao za njega veliko zadovoljstvo bez koga, kako je rekao, ne može da nastane ništa ni dobro, ni lepo.
-Trudili smo se da od toliko informacija i toliko “ debelih“ istorijskih tomova napravimo pitke i kratke priče i nadam se da nam je to pošlo za rukom. – rekao je Nebojša Đorđević i dodao da su priče začinjene književnim duhom .
Govoreći o srednjovekovnoj Srbiji autor je istakao da ona ne samo da je bila samostalna već je bila i poštovana i cenjena od svih evropskih država toga vremena.
-To se najbolje vidi – kazao je Nebojša Đorđšević – po sporazumima i ugovorima koje je Srbija potpisivala, ali i po tome koliko su eropske države želele da im Srbija bude saveznik i prijatelj, pa su često svoje ćerke princeze, sestre i bliske rođake udavali za srpske vladare. U međunoradnim diplomatskim ugovorima srpski jezik, kako je zabeleženo u dubrovačkim spisima, bio je jedan od tri međunarodna diplomatska jezika,pored turskog i grčkog.
Gledano geografski, i tada, kao i sada Srbija se nalazila na ruži vetrova, gde je Srbija bila ruža a vetrovi, jači sa zapada nego sa istoka, oko nas, često razorni kojima je ona odolevala.
-I ne samo politički, zapad je pokušavao i verski da nas preoblikuje. Za sve nas, i one koji su rođeni u prošlom veku i u ovom, ovo je knjiga koja ukazuje da treba da budemo ponosni na svoju istoriju, veru i baštinu, pa čak i malo uobraženi. U tome će svakako pomoći i ova knjiga koja je za nezaborav naše istorije.
Ćilibarska kiselina, jantarna kiselina ili Sunčev kamen ima magijsku kombinaciju: lep je za oko, lekovit za telo. Nosi se kao nakit, ali se i njegov prah pije, produžavajući život do krajnjih granica.
Ako se uzima pravilno, ova kiselina može čoveku da olakša život i omogućiti mu da bude zdrav, imunološki jak, poletan i lep – jer čini fantastične stvari za kožu. U dejstva ćilibarske ili jantarne kiseline kunu se i bolesni od tumora kojima umnogome ovaj prah olakšava život.
Neverovatno korisna
Marija N. Kondrašova, doktor bioloških nauka i autor knjige „ Terapijsko delovanje ćilibarske kiseline“ navodi niz terapijskih dobrobiti ove supstance koje ja neverovatno korisna za ljude, životinje i biljke koje od nje brže rastu.
Moćna je kod bolesti srca, vaskularnih grčeva, aeroskleroze, alergija. Upotreba ćilibarske ili jantarne kiseline smanjuje proizvodnju prirodnog histamina. Stimuliše mozak (poboljšava snabdevanje kiseonikom). Može da izleči dijabetes tipa II, da smanji telesnu težinu.
Kod hroničnog umora – ona je čudotvorac, kao i kod spoljne upotrebe, u dermatološke svrhe kada koža postaje čista i jedra. Nestaju sve nepravilnosti, pa čak i dermatitis.
U doba korone je ova kiselina izvučena iz zabotrava jer je poznato njeno svojstvo da ubrzava imunitet.
Ono što retko koje prirodno sredstvo može da učini za mozak, to čini jantarna kiselina. Ruski lekari preporučuju je za sve cirkulacijske poremećaje u mozgu.
Ona vraća pamćenje, otklanja glavobolje uzrokovane nedostatkom kiseonika.
U ruskoj tradiciji jantarna kiselina ima značajano mesto u lečenju mamurluka. Rusi kažu da vodka može biti koliko hoćeš jaka , ako u kući imaš jantarne kiseline, ništa ti ne može.
Ona normalizuje metaboličke procese, smanjuje koncentraciju glukoze u krvi, normalizije aktivnost štitne žlezde.
Ovaj čudotvorni prah koga još nazivaju sukcinska i dikarboksilna kiselina, u stvari je prirodni jantar pretvoren u prah. Kiseo je i podseća na limunsku kiselinu. Kod nas može da se nabavi u poljoprivrednim apotekama jer se koristi za ubrzani rast biljaka. U Rusiji se kupuju bez lekarskog recepta u apotekama. Ima ga u prahu ili u tabletama.
Kada nastane deficit, valja ga nadoknaditi. Ljudski organizam može da proizvede sam janatarnu kiselinu i, kako objašnjava doktorka Kondrašova, zdravo telo je ima u dovoljnim količinama.
“U telu je ima ”, navodi ona,” u obliku soli i jona. Dnevno telo troši prosečno 200 g jantarne kiseline. Ali kada je izloženo nepovoljnim uslovima – stresu, povećanom naporu, bolesti – telu je potrebno više jantarne kiseline, što dovodi do njenog nedostatka. Ljudi koji imaju manjak ove kiseline, osećaće se umorno, slabo, slomljeno, bez imuiteta.”
Leči starost
U Rusiji lekari preporučuju da svi ljudi stariji od 55 godina koriste janatrnu kiselinu. Sve što je nestalo iz njihovog organizma, to ova kiselina nadoknađuje.
Sunčev kamen koji leči sve bolesti pomaže da izbegnemo virusne infekcije, navodi dalje doktorka Kondrašova, a čak iako se razbolimo, velike doze će nas brzo podići na noge u roku od tri dana.
Posebno se ističe moć jantarne kiseline da ukloni edem kod smanjene cirkulacije i kao diuretik koji imamoć da zadrži kalijum.
Kod osteohondroze, osteoartroze jantarna kiselina će smanjiti otoke I deformaciju zglobova, povećaće pokretljivost. U celom telu će smanjiti mokraćnu kiselinu.
Dobrobiti su registrovane i kod: mioma materice, mastopatije, ciste jajnika, endometrioze, fibroma i drugih benignih formacija.
Sve u svemu, priroda je dala više nego čovek. Prah od ćilibara neophodan je kao i so. Ima jaka antioksidativna svojstva, neutrališe slobodne radikale, poboljšava mozak, jetru, srce, jača imunološki sistem, sprečava razvoj malignih tumora, upala, snižava šećer, umiruje žice, izbacuje otrove, otapa kamen u bubregu.
Uzima se neposredno pre jela tako što se tableta otopi u vodi. Najviša dnevna količina za odraslu osobu je 3 tablete, najmanja 0,5. Zapravo, telesna težina osobe se množi sa 0,03 grama i tako se uzima. Uzima se mesec dana. Za te 4 nedelje, Sunčev kamen koji leči učini više za čoveka nego svi hemijski lekovi zajedno.
Dijana Dimitrovska
Ćelijsko disanje
Sukcinska kiselina (butanska kiselina) je organski spoj koji učestvuje u ćelijskom disanju živih organizama i doprinosi proizvodnji adenozin trifosfata (ATP), navodi doktorka Kondrošova. Bez jantarne kiseline ljudsko telo ne može postojati. Sukcinska kiselina i njeni derivati učesnici su i metaboličkih procesa. Svakog dana ljudsko telo proizvodi 200 grama kiseline dnevno, koje se koristi za održavanje životnih ciklusa.
Prvi put je dobijena iz jantara u 17. veku. Danas se kiselina hidrogenira i soli i esteri se nazivaju sukcinska kiselina.
Karcinom
Jantarna kiselina ima mnogo dobrobiti za ljude obolele od karcinoma. Glavni- deluje protiv deobe ćelija. Soli ili sukcinati su koncentrisani na mestu karcinoma i sprečavaju njegovo širenje. Često se i zvanično prepisuje nakon hemoterapije kada su pacijenti slomljeni i umorni jer podiže imunitet.
Kozmetika
Kažu da nema bolje maske za lice od jantarne kiseline. Rastvori se sa vodom i nanese na lice, vrat i dekolte. Mađioničar je za podmlađivanje kože i obnovu strukture kose.
Gde je ima
Ima je: aloa, rabarbara, nezrele bobice, kopriva, suncokretove semenke, ječam, jagode, školjke kamenice, šećerna repa, glog, gorki pelin, raž, pivski kvasac, jogurt, kiselo mleko, tvrdi sirevi, stara vina.
Kada smo pre dvadeset godina došli u naselje iznad Jadranskog mora, gde su rodiitelji moga muža kupili plac i započeli kuću, odlazili smo na plažu Ploče, koja je tada bila divlja i pusta ali prekrasna i netaknuta, kao kakvo izgubljeno ostrvo. Tu si mogao samo da vidiš meštane koji su u avgustu dolazili da “ beru” so.
Smejali smo se glagolu „brati“ koji su upotrebljavali za sakupljanje morske soli. Onda smo u nekom smešnom videu čuli i da ga Cigani koriste za „ branje kartona“ što nas je još više nasmejalo.
Vreme je prekrilo sećanje meštana koji su brali, i ja sam nastavila da kupujem , uglavnom, pašku, nejodiranu, pa iz Mrtvog mora, pa himalajsku i razne druge dok nisam spoznala da su stara znanja najvrednija i da ne postoji bolja so na svetu od one koju sam, na čistom mestu ne sakupiš. Vratila su se sećanja na meštanke, pa sam i sama počela da „berem“ , čudeći se kako te u životu sve zapravo dovede do onoga što zovemo „znanje naših baka“ i kako se ono produžava nekom nevidljivom niti koja je očigledno i mene u to uvezala. Tako to znanje živi.
U međuvremenu su Ploče postale jedna od najpopularnijih plaža, ali samo deo koji je kultuvisan, ogromna divljina iza ostala je nedostupna za ljude sedalačkog načina života, uz to ispunjene raznim strahovima, uglavnom od prirorde.
Prvi put je moj podoh na so bio nespreman, ali je ulov bio dobar i doneo mi je neizmernu sreću. Tu so sam dodatno osušila na suncu i cele gode solila pomalo, kao da je neka sveta so, što u stvari i jeste.
Druge put sam pripremila kašiku, koficu, patike za pentranje po stenama, šešir, ali sam morala da čekam jer su talasi isprali so koja se bila nakupila na stenama. Ubrala sam tek nešto malo.
Treće put je bila ogromna vrućina a ja sam se u putešestvije koje traje otprilike dva, dva i po sata, uputila bez vode, pa sam dehidrirala i na pola puta morala da se vratim, takođe sa malim „ulovom“.
Četvrti put je bila čudna godina, soli uopšte nije bilo.
Pete put sam zakasnila, stigla sam na more u septembru kada je više nije bilo.
Šesti put sam sa prijateljicom krenula ali je ona izvrnula nogu na oštrim stenema pa smo se uz peripetije vratili.
Sedma godina je bila berićetna. Ja sam tada shvatila d aje bilo potrebno sedam godina da naučim da berrem so. Ubralo se skoro dva i po kilograma, što je bilo dovoljno za dve godine. U soli su bile školjkice i krabice koje nisu mogle da prežive, pa sam dobila i so i oligoelemente i morsku dekoraciju.
Energija sunca, mora i stena koje nisu porozne, pravila je čudo: male kristalne barice koje su podsećale na zimu i zamrznutu vodu. To je u stvari najvrednije – cvet soli.
Toliko cenjen kod Francuza, koji svoju Fleur de Sel obožavaju. U mestu Guerande, u Francuskoj, svaki glineni bazen proizvodi samo oko dva kilograma dnevno zbog čega je, i zbog ručno načina sakupljanja, Fleur de Sel jedna od najskupljih soli na tržištu.
Cvet soli ima brojne korisne minerale i strukturu kristala. Jako je osetljiv na vremenske prilike jer potone pri svakoj kišici ili iole jačem vetru, može se skupljati isključivo ručno, nakon čega se suši, najbolje bi bilo na drvenim stolovima, i čisti od eventualnih nečistoća.
Mnogo truda treba da se on ubere i ja se posle svakog putešestvija po strmim strenama vraćam oznojena i iscrpljena čak i kada to radim rano ujutru. Ne postoji snažnija aktivnost za sportiste od ubiranja nečega na strmom području što se nalazi ispod tla na kome stojite.
Ipak, nagrada sledi. Kada se osuši dobija se prava riznica zdravlja. Cvet soli je nerafinisana so, dakle prirodna, i osim natrijum hlorida ima i drugih minerala, kao što kalcijum, magnezijum hlorid i razne druge oligoelemnte koji joj daju neverovatan ukus. Slanija je od obične kuhinjske soli i , naravno, ukusnija.
Tu so ne koristim za kuvanje, samo dodajem u tanjir. Uzimam prstohvat zdravlja da posolim salatu, ili jelo. Daje jedinstven aromat – miris čistog mora i deluje kao molitva.
Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Tiho, gotovo bez zvuka i odjeka – srpska baština u Republici Severnoj Makedoniji otrgnuta je iz srpske istorije. Ogromno, neprocenjivo istorijsko materijalno nasleđe utapano je decenijama u makedonske i bugarske legende, nepotpune priče i neistine. Kada se na internetu na engleskom jeziku potraži neka nemanjićka crkva u Severnoj Makedoniji Googl će „izbaciti“ dobro rangirane sajtove u kojima nema ni pomena o Nemanjićima i srpskoj srednjovekovnoj državi i njenog ogromnoj baštini.
Pretraživač će, recimo, za crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, kraj Kumanova, veličanstvenu crkvu koju je obnovio kralj Milutin, dati podatak na makedonskom ili engleskom jeziku ,da je reč o „vizantijskoj crkvi“, pa neko lokalno predanje kako je vizantijski car Diogen lovio tuda u 6. veku, itd. Ni pomena da je to crkva koju je obnovio kralj Milutin 1313.godine, da je dao da se živopišer, da je i sam prikazan kao ktitor koji prinosi model hrama svom zaštitniku Svetom Đorđu, dok druga freska prikazuje kralja Milutina i Simonidu kako stoje na purpurnim jastucima ukrašenim dvoglavim orlovima, amblemom vizantijskih careva koji u ranom 14. veku uvek prate srpske vladare. U ovoj crkvi se, inače, i Stefan Dečanski 1330 godine pred bitku sa bugarskim carem Mihailom Šišmanom, kojeg je pobedio, molio Svetom Đorđu.
Uzmimo dalje, manastir Lesnovo, za njega se navodi da je ktiror Jovan Oliver ali ne i da je to bio srpski velmoža i komandant vojske cara Dušana! Pa, Markov manastir, za koje Makedonci navode da je „najpoznatiji ratnik protiv Turaka“ . Manastir koji se nalazi nedaleko od srednjovekovnog srpskog prestonog grada Skoplja, gde se krunisao car Dušan, daje nam autentičan prikaz čuvenog Kraljevića Marka, srpskog kralja i sina kralja Vukašina , koji su i ktitotori manastira. Kraljević Marko je bez premca najopevanija ličnost u srpskoj epskoj poeziji.
Za crkvu u Ljubotenu, na čijim se zidovima nalaze prekrasni porteti cara Dušana, njegove žene Jelene i sina Uroša, budućeg cara, piše tek „Macedonian Orthodox Church” .
I tako – redom, crkva do crkve, zadužbina do zadužbine širom RSM nemaju ni „ s „ od srpske baštine.
Ali ne samo da se briše srpska istorija, njena srednjovekovna država, vladari, velmože koji su ostavili dela za divljenje – ona se uništava i krivotvori.
Tužne su slike manastira Mateiče, pored Kumanova, zadužbine carice Jelene i njenog sina Uroša, gde su freske uništene UČK simbolima, sprejovima ili kišom koja je padala kroz oštećeni krov! Širom RSM nailazi se na te tužne scene.
A freske se čak i porekrštavaju!
– Tako su u velikoj crkvi manastira Svetog Joakima Osogovskog kraj Krive Palanke u Severnoj Makedoniji, promenjena imena na freskama koje prikazuju srpske srednjovekovne vladare i svetitelje, pa su sveti carevi Uroš i Lazar, i sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski “postali” car Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka itd. – kaže Jasmina Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, koja obilazi srpsku baštinu u RSM, dajući svoj lični doprinos njihovom očuvanju.
Nove generacije studenata u Severnoj Makedoniji obrazuju se na laži. Profesorka Ćirić dodaje:
-U skriptama Filozofskog fakulteta u Skoplju, u udžbeniku iz 2009. godine “Makedonija u 14. veku” koja je namenjena studentima doktorskih studija istorije, istorije umetnosti i arheologije, na više mesta iznosi se tvrdnja da su srpski manastiri zapravo bile predratne vojne baze, a za primer se navodi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina i Simonide. U prevodu na srpski doslovce u tom udžbeniku stoji: “Ta imanja služila su kao okupacione baze za izvršavanje srpske vlasti u Makedoniji.” Ovakve tvrdnje, krivotvorenje istorije, počelo je još ranih sedamdesetih godina prošlog veka. I nanele su neprocenjivu štetu srpskom nasleđu.
Laži prelaze u grotresku, poput makedonsko-albanskih interpretacija Skenderbega, čiji je spomenik postavljen u Skoplju, kojom je prilikom od srpskog porekla postao čistokrvan Albanac.
Kulturno i istorijsko blago neprocenjive vrednosti oteto je iz srpskog duhovnog i materijalnog prostora,a da stvar bude još komplikovanija, početkom juna prošle godine Srpska pravoslavna crkva priznala je autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve i ustupila na korišćenje „ novoj autokefalnoj sestrinskoj pravoslavnoj Crkvi“ sve svoje hramove, nemanjićke i druge srednjovekovne zadužbine, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Na prvi pogled, vest je užasnula građane Srbije, ali na drugi pogled, većina je shvatila da drugog izbora Srbija i nije imala.
Koliko je tačno objekata iz srpske prošlosti predato MPC- nema podataka. Jedni istoričari tvrde da ih je u ovoj bivšoj republici na čijoj teritoriji je nekada bilo srce srpske srednjovekovne države, bilo oko 800, drugi navode da je samo u Skopskoj Crnoj Gori 50 zadužbina.
U svakom slučaju, srpska baština U RSM traži pomoć od svakoga ko je srpskog roda. Kako joj pomoći?
-Kroz obrazovne programe, kroz hodočašća, izlete i ekskurzije, kroz kulturne manifestacije, otvorene forume i diskusije, kroz snimanja emisija, podcasta – kaže profesorka Ćirić.- Mi smo upravo završili snimanje serijala o zadužbinama Nemanjića na teritoriji RSM koji će biti emitovan na kanalu SrbTel, a biće dostupan i na You Tube. (Reč je o deset epizoda, deset zadužbina, gde sam angažovana kao narator (snimatelj dr Goran Naumovski, redovni profesor filmske kamere, Fakultet za filmske umetnosti iz Skoplja; produkcija Goran Stojiljković u ime „Award“ produkcije). Zatim kroz kreiranje i veb stranica, blogova, društvene medije i digitalnih platformi posvećenih kulturnoj baštini. Naravno, i naši naučni radnici bi mogli da se potrude da svoje radove prevedu na engleski, italijanski ili španski jezik, čime bi više ljudi za njih znalo, a time bi se sprečila ili makar usporilo širenje dezinformacija u naučno opredeljenoj istoriografiji.
Na kraju, svako ko se (o)seća svog srpskog porekla može pored selfija, fotografija sa odmora ili proslave da podeli na internetu tekst o nekom srpskom manastiru, zadužbini ili neku fresku, toliko lepote ima u srpskom nasleđu. Tako će dati svoj mali, digitalni doprinos baštini svojih predaka.
I da ne znate da je to na Luštici, pored sela Radovići u Crnoj Gori, nikada ne biste pogodili u kojoj ste državi na svetu.
Skladne i lepo oblikovane kamene kuće sa senovitim terasama, drvenim škurama, vitkim lukovima, i kaskadama koje presecaju kamena stepeništa. Svuda su čempresi koji hitaju ka nebu, mimoze raspevane u decembru, uvek rascvetani ruzmarini,kamelije blistave i nežne puzavice koje grle kamene zidove.
Luštica bay je potpuno nov gradić sa marinom u kojoj danas bezbrižno spavaju zimski san male i veće jahte. Čuva ih svetionik koji simbolično označava ulaz u tu rajsku luku.
Uz obalu tihi restorani raznih kuhinja, ulice sa kamenim kockama i kandelabrima, besprekorno čisto more, beskrajno plavetnilo i zelenilo.
Lepotica u kršu, rasla je u spletu osporavajućih okolnosti. Kada je investitor, egipatsko – švajcarski konzorcijum Oraskom, počeo da gradi na obali gde ničeg bukvalno nije bilo, mnogi su gunđali zbunjeni što ne gradi samo hotel kao većina velikih investitora koji unakaze okolinu i zakrče ulice i zaprljaju sve što može da se zaprlja. Čak su osnivaču kompanije Oraskom Samihu Savirisu zagledavali u krštenicu, govoreći kako će usred Luštice, nići prvo džamija.
Ali, projekat težak 1, 1 milijardu evra, u koga je do sada uloženo više od 300 miliona evra ide napred u skladu sa visokim standardima zelene gradnje, u predivnoj sinergiji čoveka i prirode.
Za razliku od elitnog Miločera i Svetog Stefana koji su simboli Crne Gore i oko kojih se i danas vode zakulisni i tajkunski poslovi, na Luštici raste, bez preterivanja, najlepše i najhumanije naselje sa vilama i stanovima u Crnoj Gori.
U toj lepoti već uživaju novi žitelji koji su kupili stanove, a kako kažu investitori, vlasnici su ljudi iz 46 država sveta.
Svi stanovi su namešteni, neki su od 46 kvadrata, drugi od stotinak, treći imaju bazene…
Treba naravno imati para za stan ovde, ali ne više nego što je potrebno za stan u Beogradu na vodi, koji nema dodirne tačke. Vlasnici stanova u Luštici bay ne moraju sami da plaćaju račune, sve radi Oraskom: plaća račune, održava stambeni prostor i zelenilo, čisti ulice i zgrade, a vlasnici stanova imaju besplatan pristup plažama i bazenima i velnesu, besplatne usluge e-auta ( električno vozilo) a ukoliko vlasnik želi da iznajmljuje svoj stan, Oraskom će ga rentirati. Svi stanari imaju 24-satni nadzor i obezbeđenje.
U ovom gradiću izgleda da su svi ostvarili svoje snove. I investitor da stvori harmoniju prirode, arhitekture i kulture stanovanja. I kupac da živi u gradu u kome su čovek, kamen i biljka – jedno.
I gde god da se vratite posle boravka u Luštici bay, sve će vam izgledati manje lepo, manje novo i manje svetlo.
