Marija Bubanj voli život u Americi. Voli taj fleksibilan sistem koji ceni talenat i na svaki trud odgovora otvaranjem vrata. I njoj je Amerika otvorila vrata i pomogla da krene svojim putem devedesetih, kada je dobila priliku da studira muziku na čuvenom Roosevelt Univerzitetu u Čikagu.
-Kada sam stigla u Ameriku shvatila sam koliko mogućnosti postoji za napredak – kaže violinistkinja, rodom iz Beograda, Marija Bubanj u razgovoru za Balkan City Magazine. – Amerika mi je pružila ne samo kvalitetno muzičko obrazovanje, već i priliku da gradim karijeru na način koji bi bio mnogo teži u mojoj rodnoj zemlji, pogotovo u to vreme rata.
O U kojoj meri muzika može da transformiše ličnost? Da li ste imali prilike da gledate takvu transformaciju?
–Muzika ima ogromnu moć da transformiše ličnost, jer ne deluje samo na emocije već duboko utiče na način razmišljanja, samopouzdanje i životne stavove. Kroz muziku se ljudi otvaraju, oslobađaju potisnutih emocija i grade samopoštovanje. To sam mnogo puta imala priliku da vidim kako kod sebe, tako i kod svojih učenika, naročito odraslih koji su godinama verovali da je prekasno da ostvare svoje muzičke snove.
Imala sam učenike koji su bili stidljivi, nesigurni, sa manjkom vere u sebe, a onda, kroz sviranje violine i osećaj postignuća, doživeli su neverovatne promene. Postali su hrabriji, samouvereniji i počeli su da veruju da mogu postići mnogo više u životu. Muzika im je otvorila vrata prema ličnoj slobodi i autentičnosti.
O Koje su po vama „najlekovitije“ melodije?
-Za mene one koje dolaze iz klasične muzike, džeza, bluza, pa čak i neke pop melodije, kao i naša tradicionalna muzika. Imala sam priliku da se oprobam u svim tim žanrovima, i svaki od njih poseduje svoju posebnu lepotu i moć da isceli dušu i podigne duh.
Klasična muzika ima dubinu i sposobnost da nas poveže sa sopstvenim emocijama na najdubljem nivou. Džez i bluz su neverovatni zbog svoje spontanosti, izražajnosti i oslobađajuće energije, dok pop melodije često imaju zarazan optimizam i lakoću. Naša starogradska muzika donosi toplinu, nostalgiju i osećaj pripadnosti, što je izuzetno lekovito za srce.
O Svaki narod ima svoju muziku tradicije i ona je specifična, prepoznatljiva i kao takva prenošena kroz dugi vremenski period. Da li se može reći da narodi imaju svoje muzičke tonove, note, frekvencije?
-Da, može se reći da narodi imaju svoje specifične muzičke tonove, note, pa čak i frekvencije koje ih čine prepoznatljivim i jedinstvenim. Svaki narod je kroz istoriju razvio svoj sistem zvukova, melodija i skala, što je posledica njihove kulture, tradicije i načina života.
Na primer, indijska muzika koristi čak i četvrt-tonove, što je vrlo specifično i neuobičajeno za zapadnjačku muziku, gde se uglavnom koriste celi i polustepeni tonovi. Ovi četvrt-tonovi omogućavaju posebnu izražajnost i suptilne emocije koje nisu moguće u zapadnim tonskim sistemima.
Džez skale su takođe unikatne i prepoznatljive upravo zbog svog specifičnog obrasca celih i polustepenih tonova, koji stvaraju poseban zvuk, prepoznatljiv po slobodi, improvizaciji i spontanosti. Sa druge strane, afrička tradicionalna muzika ima snažan ritmički karakter, često koristeći poliritam i polimetriju, koji su veoma kompleksni i fascinantni za slušanje i sviranje.
Američki starosedeoci takođe imaju autentične muzičke sisteme, gde dominiraju pentatonske skale i melodije koje odražavaju njihovu duboku povezanost sa prirodom. Kineska muzika isto koristi pentatonske skale, ali na svoj jedinstven način, stvarajući mirnije, meditativne zvukove.
O Kako muzičari u Americi žive? Da li lako nađu posao? I da li mogu od toga da žive?
-Muzičari u Americi žive vrlo različito, a njihov uspeh i finansijski kvalitet života u velikoj meri zavise od modela rada, profesionalnosti, kreativnosti, talenta, motivacije, ali i od sreće. U Americi ne postoji samo jedan šablon ili definicija kako muzičar živi ili kako se bavi svojim poslom. Postoji ogroman spektar opcija i mogućnosti.
Neki muzičari rade kao predavači ili prosvetni radnici u državnim školama, muzičkim akademijama ili privatnim školama, a neki razvijaju sopstveni privatni biznis kroz individualnu nastavu ili online kurseve. Drugi se fokusiraju na izvođačke veštine, pa nastupaju u orkestrima, bendovima, idu na turneje, putuju, ili rade na zabavnim nastupima, venčanjima i specijalnim događajima. Ima i onih koji se bave snimanjem (recording artists), komponovanjem, muzičkom produkcijom, marketingom, istraživačkim radom ili pisanjem o muzici.
O Šta volite da svirate za svoju dušu?
-Za svoju dušu najviše volim da sviram klasičnu muziku, džez, bluz, ali posebno volim i našu starogradsku i balkansku muziku koja je neiscrpna inspiracija. Ovakva muzika pruža mnogo mogućnosti za improvizaciju, džeziranje, ili čak dodatno komponovanje i prilagođavanje, što mi pruža veliko zadovoljstvo i slobodu.
O Vodite edukativni onlajn program, ko su polaznici i odakle?
-Moj edukativni onlajn program “Confident Violinist” je nastao tokom pandemije, iako su pripreme i ideje bile prisutne još mnogo pre toga. Polaznici dolaze sa različitih strana sveta, uglavnom Amerika, Evropa i Kina. Imam učenike koji su deca ili tinejdžeri, imam odrasle koji su nekada davno svirali violinu ili violu, pa su iz različitih razloga prekinuli. Sada žele ponovo da se povežu sa muzikom. Poseban deo mog programa je i music coaching namenjen drugim profesionalnim muzičarima koji traže bolje modele rada i poslovanja, kao što su profesori i nastavnici muzike. Moj cilj je da im pomognem da pronađu održivije modele, uz upotrebu digitalnog marketinga, kreiranja onlajn kurseva ili grupnih radionica, gde mogu ostvariti bolje finansijske rezultate uz manje stresa.
Takođe, volim muzički marketing povezan sa onlajn predavanjem. Ovaj program je vrlo fleksibilan—može biti potpuno onlajn, ali i hibridnog tipa, gde se možemo ponekad uživo okupiti, proslaviti zajedničke uspehe, i dodatno se povezati.
O Da li u Čikagu ima žive muzičke scene, ili rečeno u žargonu, srpske svirke?
-U Čikagu postoji veoma bogata i živa srpska muzička scena. Imamo često prilike da uživamo u mnogobrojnim srpskim svirkama pri našim crkvama, zabavnim centrima, pozorištu, ali i na različitim proslavama i obeležavanjima—bilo religioznim, kulturnim, obrazovnim ili čak kućnim okupljanjima „za dušu.“
Više puta sam imala priliku da nastupam sa jednim triom u sastavu: violina, gitara i klavir, pri našoj crkvi na Redwood Drive, kao i na nekim drugim mestima u različitim muzičkim sastavima.
O Koja je razlika u muzičkom školovanju kod nas i u Americi?
-Muzičko školovanje kod nas i u Americi se zaista dosta razlikuje. Kod nas je sistem muzičkog obrazovanja znatno strožiji, selektivniji i rigorozniji, posebno kada se radi o višem obrazovanju, kao što su muzičke akademije ili fakulteti. Bez obzira da li neko studira instrument, solo pevanje, kompoziciju ili teoretske predmete, kriterijumi su vrlo visoki i samo određeni broj veoma talentovanih i posvećenih studenata može da se upiše.
U Americi je situacija drugačija: muzičko školovanje je fleksibilnije i prilagođeno širokom spektru potreba i interesa. Ovde postoji pristup „ko kako hoće“—što znači da svako može da pronađe mesto u nekom od muzičkih programa, naravno u zavisnosti od finansijskih mogućnosti. Postoji mnogo različitih modela muzičkih škola i programa: neki su namenjeni vrlo motivisanim pojedincima koji žele ozbiljne studije, dok su drugi više usmereni ka zabavi ili obogaćivanju života (enrichment).
Naravno, postoje i elitne institucije poput Juilliarda, gde su prijemni ispiti izuzetno strogi, i koje ne primaju baš svakoga. Ali generalno, Amerika pruža znatno više mogućnosti, različitih modela obrazovanja, i programa koji mogu da zadovolje različite potrebe i ambicije—od vrlo ozbiljnih i profesionalnih do onih ležernih i rekreativnih.
O Da li postoje neke grupe ili muzičari iz Srbije koje vi preporučujete Amerikancima da poslušaju?
-Svakako uvek preporučujem Amerikancima da poslušaju našu starogradsku i balkansku muziku uopšte, jer ona ima duboku emociju i jedinstvenu melodijsku strukturu. Sećam se, na primer, jednog divnog trenutka kada sam davno, na poznatoj čikaškoj radio stanici WFMT, čula predivnu improvizaciju pesme „Biljana platno beleše “, i to u izvođenju američkog violiniste! Bila sam iznenađena i oduševljena činjenicom koliko naša muzika ima uticaja širom sveta i kako može sjajno da se džezira i podigne na još viši, svetski nivo. I Amerikanci se uvek prijatno iznenade visokim kvalitetom izvođaštva, bilo da je reč o klasičnoj muzici, rock’n’roll-u, džezu ili bilo kojoj balkanskoj melodiji. Raznovrsnost i talenat našeg tla i porekla je zaista neprikosnoven! Zato često pozivam svoje kolege muzičare američkog porekla ili nekog drugog da idemo zajedno na neke naše koncerte i žive svirke, kao na primer, kad gostuju Bajaga, Zdravko Čolić i mnoge druge poznate grupe i ličnosti, ili kad su neke proslave pri našoj crkvi gde dolaze ansambli iz Srbije.
O Šta vam nedostaje iz Srbije?
– Nedostaje mi ta spontanost i toplina našeg naroda, koje ovde uglavnom nema. Takođe, nedostaju mi i neki dragi ljudi koji su nas napustili, ali koji i danas žive i zauvek će ostati u mom sećanju i u mom srcu.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, 2025
Marija Bubanj se posle završene Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu odselila u Čikago, gde je na Roosevelt University magistrirala 1997. godine. Predavala je na koledžu „Kolumbija” u Čikagu. Poseduje sertifikat za muzičku edukaciju „suzuki” metodom. Bavi se i istraživanjem šireg uticaja muzike na čoveka, posebno na njegov mozak, i zastupa holistički pristup.
Sonja Kalajić gaji neobične mačke alhemičarke i zna jednu važnu stvar u životu : čovek je slobodan onoliko koliko zaista želi. Tu duboku mudrost violinistkinja, koja je pokorila zvuk, naučila je u džungli, u Argentini, od pustinjaka Robriga Gera koji joj je, između ostalog, pokazao i kako da svira na testeri. Možda su joj malo pomogle i neobične mačke alhemičarke.
– Mi često mislimo da moramo da radimo stvari koje nam nalaže naša sredina i da tu naprosto nema izbora – kaže Sonja Kalajić.- Mislimo da moramo da se ponašamo na odredjeni način, da moramo da živimo baš u odredjenom gradu, da moramo da imamo osmočasovno radno vreme, da moramo da se viđamo sa odredjenim ljudima, da radimo stvari koje društvo od nas očekuje..Robrigo mi je svojim ličnim primerom, svojim načinom života i pristupom muzici pokazao kolika je sreća biti istinski veran sebi i svojoj prirodi i koliko je velika naša iluzija o tome da smo sigurniji i srećniji ukoliko smo socijalno prihvatljiviji. Reč je zapravo o robiji i dresuri na koju samovoljno pristajemo i koju, nažalost, stavljamo pod znak pitanja najčešće tek onda kada nam veći deo života prodje. To ne znači naravno da je baš sve u društvu naopako već da često sebe poslednje pitamo o tome šta zapravo hoćemo, kako želimo da živimo i u šta istinski verujemo. Zato sam nabavila neobične mačke alhemičarke d ame to stalno podsećaju kad njega nema.
Neviđene tajne
O Osetili ste prašumu. Kako biste je opisali?
– Generalno, svaki moj susret sa divljinom je neka vrsta inicijacije. Dodir sa tako bujnom, i do tada nevidjenom vegetacijom, za mene je bilo otkrivanje novih, lično duhovnih i stvaralačkih dimenzija. I kao kad se začudite kad vam neko muzičko delo koje ste dugo vežbali bez uspeha najedanput krene i otvori čitav vatromet uzvišene slobode i mogućnosti, tako je za mene svako otkrivanje nevidjenih tajni prirode svejevrsna ekstaza nakon koje nikada nisam ista. To je blagoslov za koji ne postoje reči.
O Da li ljudi u Argentini znaju gde je Srbija? Ili išta o njoj?
– Začudili biste se do koje mere su Argentinci obrazovani i informisani. Oni nas najviše cene i pamte po ratu devedesetih i herojskom otporu tokom bombardovanja. Govorili su mi da su očarani hrabrošću jedne tako male države koja je rekla „ne“ medjunarodnoj zajednici.
– Breza mi je najdraža zbog svoje posebnosti, beline stabla i vitkog, čednog stasa. Kada bi mi neko rekao da u krokiju nacrtam neki list, onda bi to bio brezin jer je za mene to najsavršeniji oblik lista. Još kao mala, dok sam živela u tek izgradjenom naselju Cerak, imala sam običaj da sate provodim pored breze. Kraj breza sam se igrala sa drugom decom, crtala, čitala, pravila šatore, i to je prvo drvo na koje sam se popela. Sva potonja saznanja o njenom simbolizmu unutar slovenske mitologije i religije su mi zapravo samo potvrdjivala ono što sam znala već na prvi pogled – sva drveća su čudesna ali breza je kraljica medju kraljicama.
O Teško je generalizovati, ali, koje osobine cenite kod Srba, a koje ne? Šta vam se dopalo kod Argentinaca, a šta ne?
– Da, teško je generalizovati, pre svega jer narodi o kojima govorimo nisu isti sa istoimenim pre svega 20 godina, a kamoli pre 100. Mnogo štošta doživljavam kao dobro odnosno loše. Ipak, bojim se da dolazi vreme kada ljudi neće više znati šta su osobine, vrline iliti mane neke nacije. Globalizacija i modernizacija društva je dovela do toga da izvesni ljudi zovu sebe Srbima ili Argentincima ili bilo kojim drugim narodom samo zato što se nalaze na odredjenoj teritoriji, pod odredjenom zastavom. Sve više se nameće mišljenje da bi trebalo biti gradjani sveta a ne nacija ili država i plašim se da će jednog dana to pitanje postati politički i socijalno nekorektno. U suštini, reč je o jednoj velikoj zbrci gde čovek treba da se diči odricanjem identiteta a stidi svake razlike u odnosu na druge. Gde se s jedne strane očekuje ta prihvatamo različitost drugih ali da ne prihvatamo sopstvenu prirodu. Kada bi takav sistem bio primenjen medju biljkama i životinjama nastao bi potpuni pomor. Mi jesmo nešto više od flore i faune ali upravo zato imamo samo veće odgovornosti a ne i dijametralno suprotnu logiku i biološke zakone. Da zaključim: kod Srba i Argentinaca najviše cenim i volim kada su svoji.
Staroverna paganka
– Ljudi sa sela spremniji su da čuju i zavole klasičnu muziku pre nego ljudi u gradu i to iz više razloga. Prvi je svakako veza sa prirodom koja je kod ruralnih tipova ljudi intenzivnija i dublja te im je lakše da razumeju i usvoje lepote prirodnih akustičnih zvukova, skladnih harmonija, ritmova i kontrapunkta. Drugi razlog je svakako odnos spram pojma vremena. Ljudi u gradu su odveć blago neurotični zbog neprirodne liberal-kapitalističke jednačine „vreme = novac = uspeh = sreća“ i zato, većinom, niti žele niti mogu da se ozbiljnije posvete slušanju ozbiljne muzike. Ono što je zapravo suštinski problem jeste da mi realno, niti više imamo pravo selo niti pravi grad, niti ruralnu etiku niti gradski moral. Selo je pretežno opustošeno, zatrovano iluzijama grada i njegovim subkulturnim derivatima a grad je oboleo od snobizma, malogradjanštvine, kukavičluka i potpunog otudjenja od prirode
O Koju osobinu najviše cenite kod ljudi?
– Istinoljubivost.
O Zašto je lepota toliko bitna za uspeh? Da li naša civilizacija ima kult lepote?
– Mislim da naša civilizacija više ima kult mladosti i seksualnosti nego lepote. Kad malo bolje pogledate, isticanje i uveličavanje – do apsurnih dimenzija – onih delova tela koja su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa rasplodjavanjem, liči na kompleks seksualne impotencije ili starenja. Paradoksalno, naša civilizacija se brojčano uvećava ali pretežno u sredinama gde su ovakve nastranosti tabuisane ili daleko manje dostupne. Mislim da je to zapravo znak mnogo dubljeg starenja i impotencije. Istrošeni materijalizmom ljudi danas postaju duhovni starci već oko tridesete. Zatrpanost gomilom trivijalnih informacija i otudjenje od božanskog i prirodnog vodi ka potpunoj kreativnoj paralizi. I kao što ljudi često idu u šoping nesvesno i uzaludno pokušavajući da napune svoju „duhovnu korpu“ tako je i prekomerna žudnja za seksipilom i mladošću ništa drugo do tragični epilog bezuspešne potrage za svetim gralom – kreativnim besmrtnim duhom, odnosno bogom.
– Svakim našim ponovnim dolaskom u isto mesto primećujemo da se publika uvećala.IIako je prošlo svega par godina od našeg osnivanja iza sebe imamo oko 90 koncerata širom Srbije, dva gostovanja u Budimpešti, 6 snimljenih spotova za RTS 3 (bivši RTS Digital), dva albuma u ediciji Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, snimke u okviru CD kompilacije lista „Muzika klasika“, a ovog meseca i novi spot uz podršku Istorijskog muzeja Srbije kao i CD „Saw Friendly“ izdavačke kuće „Metropolis records“ u kome Sensartika ima dominantno učešće. Sve to svedoči o prepoznavanju našeg kvaliteta i medju profesionalnom i medju amaterskom publikom.
o U šta verujete? Kakav je vaš pojam boga?
– Ja sam paganka odnosno staroverna, panevropski politeista. Imam svoj lični sistem verovanja koji od svoje 16. godine preispitujem. A bog koga prepoznajem kao svog ličnog vodju je bog sunca.
O Zašto čovek ne može da bude stalno srećan?
– Zato što postoji u svetu dvojstva i prolaznosti. Sve oko čoveka je dvojne prirode – i dobro i loše, i lepo i ružno, i sve je to u konstantnoj promeni. Jedino mesto na kome se može naći apsolutna, večna sreća, jeste izlazak iz sfere čulnog, kroz sferu osećajnog i inteligibilnog ka sferi duhovnog. O tome nas uče Vede (tamas – radjas- satva), stari arijski spisi koji se, na žalost, danas pominju samo u kontekstu hinduizma, potonje i sinkretičke religije. Mislim da bi cela slika Evrope danas bila posve drugačija da smo u škole medju prve lekcije istorije stavili Vede kao začetak naše civilizacije umesto Grčke i Rima, koji su mnogo kasniji i slabiji eho naše primordijalne tradicije.
O Šta vas najviše vređa i povređuje?
– Laž, glupost i neodgovornost.
O Svirate na violini svog dede, imate spoj sa prošlošću? Kakav je to osećaj?
– Osećaj da posedujete redak dar i odgovornost. Darovi od onih, zahvaljujući čijoj hrabrosti i odricanjima postojite, zahvaljujući čijoj radnoj i kreativnoj upornosti nosite urezana mnoga znanja i predispozicije u svom genetskom kodu, jalovi su ako ostanu neupotrebljeni za veličanje i širenje dobra u ovom svetu.
Neobične mačke alhemičarke
O Kako prihvataju slušaoci zvuk testere?
-Publika se testeri najčešće veoma raduje. Ipak, nekima su visoke i oštre vibracije moje sopranske testere neprijatne. One svakako i najvećem zaljubljeniku ne mogu biti prijatne nakon više od pola sata intenzivnog slušanja ali to ne pretstavlja problem tokom koncerata jer se, inače, ne praktikuje tako dugo sviranje na pravoj stolarskoj testeri zbog mišićnih povreda kao i povreda tetiva koje mogu da nastanu kod izvodjača. Ja, pre svega, sviram violinu za koju sam završila magistarske studije kod vrsnog profesora Dejana Mihailovića a testeru kao i kastanjete koristim kao sredstvo osvežavanja i obogaćenja umetničkih zamisli.
O Šta radite za fizičko i psihičko zdravlje?
– Čitam o stvarima koje me duhovno uzdižu, meditiram, radim gimnastiku i jogu, jedem meso samo kad drugima ne želim da pravim problem oko mojih vegetarijanskih zahteva, izbegavam negativne i dosadne ljude, slušam nežnu muziku, gajim neobične mačke alhemičarke koje za čas pretvaraju nervozu u spokoj…
O Šta je po vama najteže u životu: biti srećam, biti častan, biti blag, biti dobar, biti human, biti čovek…?
– Sve što ste naveli je individualno teško. Možda tom spisku valja dodati i hrabrost, ona je često u osnovi i sreće i časti i humanosti i dobrote, pa samim tim i ljudskosti.
