Umetnost je toliko moćna da može da promeni identitet. Marina Kovačević, rediteljka rediteljka i profesor književnosti iz Beograda, ne samo da to zna nego i svojim radom to dokazuje. Ona veruje da umetnost menja svet – ali i svest. I to svest zatvorenika. Sa psihološkinjom Dubravkom Adusinović i filološkinjom Marijanom Gligorić u Centru za rehabilitaciju imaginacijom, čija je direktorka, Marina daje šansu zatvorenicima koji glume u predstavama da budu ono što nisu ni slutili da mogu biti – potpuno drugačiji ljudi.
– Mnoga istraživanja i iskustva govore da umetnost kao prostor kreativnog istraživanja daje odlične rezultate u obnavljanju i reosmišljavanju identiteta – kaže Marina Kovačević .- Praksa koju sam sprovela sa osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu, radeći na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, projektu dramatizacije stripa „Alan Ford”, pa i kasnijim projektima, dokaz su te tvrdnje. Umetnost može da promeni identitet.
O Na koji način umetnost može da promeni identitet zatvorenika?
– Umetnost, posebno dramska, pruža priliku za promenu identiteta. Oni prihvataju ulogu i kroz nju bivaju ono što nisu ni slutili da mogu biti. To su ljudi koji najčešće dolaze iz disfunkcionalnih porodica, neki od njih su odrastali u teškim okolnostima, često bez imalo ljubavi, a umetnost kao teren ljudskosti gde smo svi jednaki, i gde nema razlike između dobrih i loših, svi isto volimo, patimo, stradamo, istom se nadamo, nudi mogućnost da zajedno osmišljavamo nove priče. Nije na nama da sudimo o njihovim delima, već da probudimo ono dobro u njima, a umetnost je put u takve promenen.
PSI – Psi u zatvoru odlična su metoda za razvijanje empatije i veze sa drugim bićem, jer ti ljudi često napolju nemaju nikoga, a mi želimo da se ti ljudi u društvo vrate bolji i manje oštećeni. Psi udomljeni zahvaljujući zatvorenicima doveli bi do mirnije sredine jer bi bio smanjen broj nesocijelizovanih pasa. Osuđenici bi radili socijalizaciju pasa lutalica. Dakle, rešili bismo dva problema: zbrinjavanje pasa sa ulica a osuđenik bi dobio najboljeg prijatelja, kao i zanat u rukama kad izađe iz zatvora – instruktor za socijalizaciju pasa. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde ima razumevanja za ovakve ideje jer im cilj nije osveta već korekcija ponašanja.
O Ko je jači u smislu promene, ljubav ili umetnost?
– Divan je osećaj kada u ljudima probudite kreativni potencijal za koji nisu bili svesni da postoji, ili je bio blokiran svakodnevnim teskobama. I kada to postane njihov smisao, a ne sivilo zatvorske svakodnevnice, kada vidite sa koliko se žara daju, u želji da budu bolji, morate biti zadovoljni. Sve su to dokazi koliko rehabilitacija kroz umetnost može biti efektna i uspešna. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu jer je svima cilj korekcija ponašanja i smenjenje kriminaliteta.
FILM – Imali smo premijeru filma u Njujorku na međunarodnoj naučnoj konferenciji, a potom obišli nekoliko američkih federalnih zatvora gde je film postao deo programa rehabilitacije američkih osuđenika u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu. Na ovo sam jako ponosna jer su se prvi put povezale američke i srpske institucije na ovom novou. Mi ne nazadujemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju strožu hijerarhiju kazni, ali i odlične programe rehabiltacije osuđenika. Jedan od tih programa je rehabilitacija kroz asocijalizaciju pasa sa ulica. Ideja je da koleginica iz tima, Dubravka Radusinović i ja budemo deo inovativnih praksi u rehabilitaciji i resocijalizaciji marginalizovanih grupa u Americi.
O Šta je to što čovek mora da ima u sebi da bi mogao, ma koliko zgrešio, da se popravi?
– Vera. Prvi korak je učvršćivanje vere da do promene može da dođe. Sve mora početi od uvida, saznanja da se u dubinama sopstvenog bića začinje i dobro i zlo i da se samo sopstvenom odlukom može postići željena promena stava i pogleda na svet. Svaka kazna stvara u čoveku osećanje izopštenja, izgona i konačne osude koju društvo i zakon izriču. Samo prepoznavanje i prihvatanje sebe i vera u boljitak vode promeni. Tada i dolazi do preumljenja, katarze.
OSUĐENI – Osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti. Ja se zalažem za davanje šanse da kroz postojanje ovakvih programe, osuđena lica razviju nove osobine i kreativne veštine, a samim tim i drugačiji pogled na svet, čime povećavamo šansu da se vrate u društvo bolji i manje oštećeni. Privilegije je svedočiti kako im umetnost pruža šansu da naprave nešto konstruktivno što kasnije mogu primeniti na svoj život. Sada počinjemo rad u ženskom zatvoru u Požarevcu, takođe rehabilitacija kroz nove metode rehabilitacije.
O Da li verujte da negde, na ovom svetu, postoji zaista čista duša koja nije nikada pomislila da uzme tudje, da ukrade, prevari, slaže…?
– Ja mislim da se svi ljudi rađaju sa prirodom dobra, a od spoljašnjih uslova: vaspitanje u porodici i školi, telesno-duševna nasledna konstrukcija, ali još više od ličnog napora i neprestanog rada zavisi do kog stepena ćemo razviti tu svoju prirodu. Nema ni umetničkog talenta bez neprekidnog rada na usavršavanju tog talenta. Dobra, čista priroda je usađeni dar dat svakom čoveku u trenutku rađanja. Od čoveka kasnije zavisi koliko će se otvoriti za očuvanje tog ideala.
ZLOSTAVLJANJA
– Verujem da je od suštinske važnosti da odmah zaustavimo zlostavljanje dece. Zlostavljana deca imaju nizak nivo samopoštovanja, pa neretko izrastu u ljude sklone nasilju. A onda društvo, ne ulazeći u uzroke problema, nastavlja da ih kažnjava i kao odrasle. I onda se čudimo što ne možemo da izgradimo dovoljno zatvora, da donesemo dovoljno zakona, ni da preduzmemo dovoljno akcija protiv kriminala, kad su zločin i kriminal neprestano u žiži interesovanja.
O Šta menja ljude?
– Ljubav prema sebi i drugome, prihvatanje sebe i drugih i empatija kao sposobnost deljenja i učestvovanja u emocijama i osećanjima drugih, odnosno pomaganje saosećanjem. Menja nas kada ne pothranjujemo negativna scenarija maštom već sposobnošću imaginacije koristimo za pozitivnu misao i konstruktivna rešenja. Kada upoznajemo sebe, a upoznavati sebe znači imati svest o pozitivnim i negativnim aspektima sopstvenog ispoljavanja. Do takvih uvida možemo doći sami, ali će nam u najvećem broju slučajeva biti potrebna nečija pomoć. Menja nas kada smo dobri prema drugima. Kada kažem ljubav prema sebi ne mislim na samoljublje, jer to znači nekritičko obožavanje sebe. Čovek koji voli i prihvata sebe u stanju je da voli i prihvati drugog.
O Da li , po vama, čovek koji je počinio zločin može da bude srećan? I šta on sve treba da savlada da bi to postigao?
– Niko se ne rađa kao nasilnik. To je naučeno ponašanje. I najteži prestupnici su nekad bili deca. Ako bismo svako dete učili da je vredno ljudsko biće koje zaslužuje da bude voljeno, ako bismo ohrabrivali njegove talente, dobili bismo i transformaciju društva. Začetak ovih promena leži u našoj svesti. Kada bismo bili u stanju da iscelimo bol i agoniju njihovog nedostatka ljubavi, oni više ne bi imali potrebu da kažnjavaju društvo.
Miroslav Kosmos Dukić zna tajne batika. Zbog toga njegova platna dišu, boje i oblici nestaju i pojavljuju se i sam pokret izbija iz statične materije. Zna i da svira na čudnim instrumentima Dalekog Istoka, jer je prateći tada svoju devojku, danas suprugu Anu Stojičić koja je dobila stipendiju indonežanske Vlade, i sam živeo tamo. Proveo je Miroslav Kosm Đukić godinu i po dana u Indoneziji, na ostrvu Javi, u selu Jogjakarta, na obronku Merapi vulkana. Tamo je izučavao tehniku slikanja prirodnim bojama ( batika), a Ana muziku.
– U Indoneziji smo naučili mnogo neobičnih stvari – kaže Miroslav Kosmos Đukić. – Ja sam naučio da sviram sape, to je njihova tradicionalna gitarica, napravio sam svoj prvi didžididu koji mi je služio mahom za meditaciju. Naučio sam da strah od vulkana doživljavamo kao energiju. Naučili smo da slušamo okean, prirodu i, naravno, sebe, pošto smo proveli dva meseca u tihovanju.
OŽIVLJAVA STVARI
Beogradski slikar Miroslav Kosmos Dukić ima neverovatnu sposbnost: ume da oživi stare stvari. U njegovim rukama odbačene i otrcane stvari postaju umetnički predmeti. Iznošena jakna odjednom je kraljevski otmena. Farmerice za bacanje oslikane postajanom bojom sada zrače originalnošću.- Sinula mi je ideja da stare stvari ne odbacujem, već da ih oslikam, da im potpuno promenim suštinu – kaže Miroslav Kosmos Dukić.- To su obično stvari do kojima je nekome veoma, veoma stalo i silno se obraduju kada ih dobiju natarag doterane i oslikane.
O Da li je teško ćutati i slušati sebe ?
– Ne, zadivljujuće je jer čuješ sebe kakvog nikada nisi čuo. Čuješ i druge kakvim ih nikada nisi čuo.
O Naučio si da tetoviraš lišće po telu?
– Da, dok smo bili na Javi, otišao sam u mesto gde je najveća magija. To je pleme Dajak ( Dayak) čiji su pripadnici animisti, veruju u duh prirode. Slikanje predstava prirode na koži za njih je najsvetiji ritual koji traje, u proseku, po 12 sati. I sve to vreme sviraju na neobičnim instrumentima za čiji zvuk veruju da te vodi na mesto gde možeš da doživiš transformaciju. Na kraju se dobija vizuleni dokaz da si bio na tom putu i da si prolazio kroz kapije transformacije.
O Zašto je indonežanska umetnost posebna?
– Ego Indonežana nije isti kao kod nas. Oni svoj ego koriste da bi izrazili umetnost. Mi ego koristimo da bismo izrazili sebe. Indonežani kroz umetnost slave stvarnost. Tamo sam video najobičnije ljude u nekom selu, koji su se bavili običnim kućnim poslovima, a onda bi se odjednom transformisali i počeli da rade neverovatne stvari: da stvaraju fantastičnu umetnost. Ili bi radili batika, ili fenomenalne duboreze, ili bi počeli da igraju, unoseći se svim srcem u ples. Imao sam osećaj da sve što rade, rade iz dubine duše.
O Deluju kao veseli narod?
– Rekao bih da oni nemaju potrebu da glume veselje, jer uživaju i žive bukvalno u raju. Oni su svesni lepote i blagodeti svog podneblja. Imaju uvek sunca, vedri su, tamo nema zime, nema depresije, mogu da spavaju u kući napravljenoj od tri cigle i bambusa, imaju hrane u izobilju, a to znači da nikada ne mogu biti gladni. Oni su, jednostavno, uzemljeni. Žive od prirode i obožavaju prirodu.
o Da li bi voleo da se vratiš na Javu?
– Voleo bih. Pre svega da bih pronikao u sve tajne batika. To je neverovatna procedura. Indonežani koji su izmislili tehniku batika, stavljaju obične biljne smesei z kojih tek kasnije nastaje neka boja. Na primer, iz smese braon boje, posle nekoliko sati, rodi se plava. Oni nemaju u vizuelnom smislu, plavu, crvenu, žutu, već samo hemijsku reakciju iz koje nastaje boja. Niko ne zna šta će na kraju ispasti. Batika je magična forma umetničkog izražavanja i zbog toga što treba vremena za rađanje slike. Kao da nekog iznad nas pravi tu sliku. Zato želim da saznam sve tajne batika.
SUŠTINA
– U životu, najbitnija je suština stvari. Biti u suštini, živeti u suštini, osetiti suštinu. Video sam mnoge ljude koji sede u meditativnom položaju a ne meditiraju. Video sam i keramičara koji duboko meditira dok lepi pločice.
O Bio si i na Nepalu? Da li je tamo na delu iskrena filozofija života ili se i to komercijalizovalo?
– Mislim da se nije komercijalizovalo, jer je njihov odnos prema parama specifičan. Jedinstven. Njima novac ne znači toliko kao nama. Mi koji dodjemo sa strane možemo samo da učimo i da pokušamo da pronađemo ono do čega su oni vreć došli. Mislim da veruju u svoj način života i da uticaji sa strane to ne mogu da promene. Društvo nije iskvareno i izvitopereno površnim vrednostima. Nepal je otvoren grad za sve. U potragu za raznim stvarima tamo se mogu videti pripadnici svih naroda na svetu. Svi oni tragaju za mudrošću, mirom, tajnom, ili lepim prizorima. Ali, treba imati na umu, koje smo pitanje postavili – takav odgovor dobijamo.
O Kakva je tvoj doživljaj Nepala?
– Ovde sam odrastao na ulici, radeći grafite, sa čvrstim uverenjem da postoji istinska, čista ljubav. Tamo sam to i video i pronašao. Nepal je za mene bio kao da sam uskočio u okean. Njihova vera nije apstraktna. Vi možete na ulici da pitate mudraca i da vam on objasni kako je došao do konkretnih stvarnih u životu. Do sreće, zadovoljstva, mira u srcu, na primer.
O Zašto su putovanja važna?
– Blago putovanja nije način kako da bolje vidite svet, nego kako da vidite stvarnost iz nove perspektive. Tako se dobija oštrina slike. Transparentne stvari postaju nevidljive, a stvarne stvari su još stvarnije.
MISIJA Svaka biljka na planeti ima svoju misiju, koju moramo da otkrijemo. Biljke nam daju hranu i lek, i radost za sva čula. Malo smo zastranili u odnosu na prirodu, gurnuli smo je u ćoše, odbacili kao nepotrebnu stvar i u tome samo mi gubimo. Kada počnemo previše da gubimo, vratićemo joj se celim bićem i biće to veličanstveno.
o Grafiti su ti bili prvi stepenik „ ka nebu” batika – umeća slaganja boja i oblika?
– Uživao sam radeći grafite. Bio sma toliko navučen da sam 13 godina samo to radio. Tu nema kontrole. To je beskrajan prostor ideja i slobode. Svaka površina je tvoja. Ceo grad je tvoj. Moja energija je u zidovima Beograda i Podgorice gde sam radio tri godine. Toliko sam bio u grafitima da uopšte nisam znao šta je linija. Kada sam napravio prvu sliku bio sam zbujen jer sam morao da otkrivam linije. U tom trenutku sam imao osećaj kreiram svoj život.
O U šta veruješ?
– Verujem da sve mogu. Verujem da umem da materijalizujem ono što mi je uglavi. Na primer, želelo sam da idem u Barselonu. Tog leta prodavao sam slike u Rovinju. Ipak, nisam imao dovoljno para za kartu. Dogodi se da baš u jeku te moje želje, dođe jedna žena koju sam poznavao tek 15 dana i donese mi povratnu kartu za Barselonu. Onda, jednoga dana, dok sam bio u Barseloni, pomislim kako me je grad obuzeo, zagrlio me kao majka, oduševim se i poželim cigaretu iako sam nepušač. Odem do česme da se napijem vode, misleći sve vreme na to, kad tamo, česma ne radi ali pored, neko ostavio otvorenu kutiju cigareta „marlboro”. Baš za mene. Ili, pravim slike ispred Pikasovog muzeja gde ulaz košta 25 evra. Ljudi prolaze, niko ne primećuje ništa. Tu su još dvojica, trojica slikara. Kažem sebi, želim da zaradim pare za ulaz u muzej. Napišem na kartonu: „ Da li zaista vredi?”. Odjednom, vidiš gomilu ljudi koja stoji i otima se da kupi ono što ja radim. A jedan Italijan vrišti: „This is art!”. I odjednom, ja imam para i za kartu za muzej i više od toga. Na kraju, zakasnim na avion za Beograd. Probam da nagovorim nadležne da otvore gejt, ali ne ide to. Izadjem iz aerodromske zgrade i kažem sebi: Brate, šta se nerviraš, otišao ti je avion, ali ti si u Barseloni! Fenomenalno!
TIHOVANJE
Dok smo živeli na Javi, Ana i ja, proveli smo dva meseca u tihovanju. Rezultati su bili očaravajući: Posle izvesnog vremena mogli smo da pratimo misli i da posmatramo kako i odakle dolaze. Bilo nam je divno. Za to vreme ona je svirala, a ja sam slikao. Ponekad smo znali ko šta misli. Ja poželim čašu vode, ona je donese. Tada sam shvatio da naše misli nama uopšte ne pripadaju. One su nezavisan entitet od nas. Dolaze nam sa strane.
O Da li u svetu materijlnog mogu da se apstrahuju pare?
– Pare su deo našeg izbora. Možemo da ih ignorišemo, možemo da ih volimo. Možemo da imamo odnos u nijansama prema njima. Nama se manipulauše – parama i drugim materijalnim stvarima a mi se kao hipnotisani držimo materijalnih stvari. Ne ulazimo unutar sebe. Ne gledamo u sebe ne tražimo naše transformacije. To je ogromna greška. Tako nikada nećemo pronaći sebe. Indonežani, na primer, imaju poseban odnos prema parama – nisu im važne u toj meri kao nama.
O Šta čovek mora da zna ili da ima u sebi da bi mogao da uživa? Da li ti umeš da uživaš?
– Da bi mogao da uživa čovek treba samo da poželi da uživa i da se posveti toj želji i svojim fokusom je materijalizuje.
Rekao mi je odavno moj divni učitelj: „Postoji magija na zemlji koja je data ljudima i ovako se koristi: spajanjem misli, reči i delom”.
Kada naša namera prodje kroz ova tri alata, univerzum se pokreće i ispunjava želju. To su principi kreacije u univerzumu, zato je bitno posmatrati šta se dešava u mislima i ako se ne bavimo tim sadržajem onda se događa haos u glavi, svakakvog smeća ima u misaonom polju. Bitno je birati sta ćemo živeti.
O Kako gledaš na dobro i zlo?
– Ne vidim stvarnost kroz najbolje i najgore. Sve je tu sa svojim razlogom. Treba uzeti ljude kao ogledala, ogledati se koliko je potrebno, a onda od ogledala napraviti prozore u druge kosmose, tako ćemo se najbolje pobrinuti o zlu. Ne brinem se za zlo, neka ga, i ono ima svoju misiju, kao i sve ostalo.
