Petar Božović, živa je legenda sa štapom i mističnim šeširom u koji staje sve što glumac ima. Odatle izvlači i Dobričin prsten, i Nušićevu nagradu za životnu delo, i Zlatni pečat, i nagradu ‘Pavle Vuisić’, statuetu Ćuran i niz većih i manjih priznanja. I najnoviju ulogu u kojoj ne izgovara tekst-što sanja svaki glumac. I dve diskushernije, i dva nova kolena, i bajpas, i bol u ramenu. I ljuta i blaža pića. I razne zgode i nezgode u deset knjiga da stanu. I sećanje na prvu suprugu, preminulu glumicu Marinu Koljubajevu sa kojom ima sina. I unuku Anđeliju. I nežnost za svoju drugu suprugu Snežanu. Sve je u tom mističnom šeširu koji stavlja i odlaže u nekom samo njemu znanom ritmu.
U tom šeširu koji nije uvek isti, ima mnogo zdravog humora kojim Petar Božović “oblači” svoj svet.
-Bez humora samo skreneš. Odlepiš –kaže u razgovoru za portal oblakbeli.com.- Humor je najviša inteligencija. Njime sve kažeš. I kritiku i pohvalu. Možeš i da ubiješ i da u nebo uzneseš.
O Da li ima neke cake u tako dugom i kvalitetnom trajanju?
-Nema cake. Caka ne postoji u nečemu što dugo traje. Cake su za folirante. Za današnje vreme u kome ne radiš a imaš. Tu se uspeva pomoću caka. Malo ovo, malo ono i hop, direktor si, šef, čudo!
Trajati u glumi je prosto ljubav, voliš nešto, imaš talenta i radiš, uporno radiš.
O Da li je talenta obavezan za dugo trajanje?
– Talenat je jedna vrsta dara od Boga koji te tera da služiš narodu. Svako ko ima talenta na neki način služi ljudima.
O Šta znači ta „ zlatna sredina“ za koju nas toliko savetuju?
– Ima onih ljudi koji prođu kroz život i ništa ih ne dotakne. Kao dete sam slušao da žene, vraćajući se sa sahrane, klimaju glavom i govore: Bože, što li su mu život davao. Nisam tada razumeo šta to znači. Sada razumem. Taj neko ne padne, ne ustane, ne odere kolena, ne ispeče se, ne bude ranjen, povređen, niti je digao glas, niti je plakao, nit se smejao …ništa! Uzaludno rođen!
O Da li se čovek vremenom postane pametniji?
-Ta vrsta opamećivanja postoji ali bih ga više nazvao gorkim iskustvom. Jer, šta je čovekov život nego htenje i kretanje ka Bogu. A Bog stvara razne prepreke. U Bibliji znamo za iskušenja. Savlađujući ta iskušenja čovek se oljuđuje.
O Da li ste primetili da su današnji glumci narcisoidniji i i nadobudniji u odnosu na vaše generacije kada su glumci bili mnogo popularniji?
-Jesam. Ali danas je sve nadobudnije. Danas je sve u u nekoj pomami za srećom i ostavrivanjem nečega što nazivaju srećom. Pogledajte reklame, TV, možete da budete lepi mršavi debeli mladi, šta god hoćete možete biti. Iz muškog u žensko, iz ženskog u muško, u isto vreme i jedno i drgo… Čovek misli da je savladao prirodu, onda čak zamisli da je Boga uhvatio za bradu, pa se izjednačio maltene sa njim! Što kaže Nikolaj Velimirović, Bog se trudi da izvuče ljude iz njihovog blata i da ih primakne sebi, a ljudi se trude da privuku Boga na nivo svoje stvarnosti. Smisao besmisla danas je bogatstvo. Samo imati, imati, imati.
O Da li verujete u kazne ovih što lažu, obećavaju razne kule i gradove?
-Verujem. Gledam i ne mogu verovati. Premijerka izađe i kaže „ mi smo se sastali“,“mi smo se dogvorili“,“mi smo rešili“, Ponaša se prema nama kao prema dripcima. Kao da mi ne znamo u kakvoj Srbiji živimo, od čega i kako. Uzimaju nam književnost, ćirilicu, istoriju, veru, reke, vazduh, vodu…
O Da li vam je čudno bilo kako je to srpski seljak prihvatio LGBT premijerku?
-Lako je prihvatio zato što je srpski seljak uništen. Uništen! Kao što kaže jedna veliki pesnik, koga takođe danas proteruju, „ Kad glavu razdrobiš tijelu,u mučenju izdišu členovi“.
To govori jedan pisac koga više ne vole. Ni Srbi ni Crnogorci. Niko ga ne sluša. Uništavanje našeg seljaka vuče korene. Nije od juče.
O Hoće li nas dotući globalizacija?
-Ova globalizacije je robovlasnički sistem po plaštom demokratije u kojoj su velike sile-velike siledžije, ništa drugo.
O Kako smanjiti uticaj materijalizma?
-Početi od glave. Šta je „demokratski“ izabrana skupština prvo uradila. Sastali se, namrštili se, vele mi smo nezadovoljni, male nam plate. Ovi pitaju, dobro, koliko ćete? Sto posto, vele. Svi su se složitili. A narod nije mrdunuo repom. A trebalo da uzme motke i kaže, marš napolje, stoko jedna.
O Da li vam se čini da glumci i nisu dali svoj doprinos u pokušajima da se društvo promeni?
-Neki jesu, ali pogrešno. Uhvate se za opoziciju a ta naša opozicija to je živo blato. Pokazala je pravo lice. Nisu hteli da se dogovore da zajedno naprave listu. Ne! Svako je već planrao sebe na nekom zamišljenom mestu. Video je svoje kabinete, sekretarice, vozače. Gadi mi se. A svi zajedno, raspravljaju samo o parama. Vi ste ukrali. Ne, vi ste ukrali! A vi ste krali pre nas. Demokratski se pljuju oko krađa. Pa, hapsi ako imaš dokaze! Ne preko novina i televizija da prozivaš. Ima zaduženih ljudi plaćenika koji sede po tim televizjama, pa su se toliko osilili da počinju da citiraju sami sebe. Kako sam, veli, rekao u predhodnoj emisiji. Bože, Bože…kao da ga je neko slušao.
O Kakva vam je mladost bila?
-Mladost…Ja se ne sećam mladosti više. Toliko je davno bila. Ha ha ha. Idem ja tako sa mojom Snežom, sretne me jedna žena, pita kako mi je zdravlje, ja odgovorim. Kad ode, pita me žena: Koja ti je ovo babuskera? Ja kažem, ta babuskera mi je školska drugarica. Izgubi se čovek u tolikom vremenskom postranstvu, u tom beskraju života koji je tako lep.
O Šta je najvažnije u životu?
-Ići ka Bogu. Postoji samo jedan način. U putu ka Bogu ne postoji maksima „cilj opravdana sredstvo“. To je slučaj u ratovima i neljudskim pojavama, u verama koje ne mogu da se za svoja nedela iskupe, kao što je poznat slučaj inuglencije u kataločkoj crkvi. A vidim i kod nas su počeli da indulgiraju razne tajkune prevarante. Nema veze, napravi ti crkvu, pa će ti Bog oprostiti. Neće Bog. Oni će oprostiti. Mutna je sitacija za pojedinca, ovca ne zna ko mu je pastir. Onaj na nebu ili na vrhu države.
Čovek u gradu gleda u nebo samo iz praktičnih razloga; kad pokušava da pronikne hoće li pasti kiša ili sneg ili hoće li stati padavine. Od noćnih svetala on ne vide zvezde i po njemu retko pada mesečev sjaj. Ne posmatra oblake, ne oštri um gledajući u prostranstvo…Ali Vera Čukić, glumica upečatljivog lika i glasa, ne živi u gradu i gleda u nebo mnogo i često. Bez te nesagledivosti, dubine, beskraja na koji je navikla budući da veliki deo godine provede na selu- ne bi ni mogla.
– Ne postoji ništa prirodnije od rečenice gleda u nebo, oblake i nesagledivu dubinu i širinu – kaže naša glumica penziji.- Gledam u zelenilo, u vodu, u daljinu, u tu beskrajnu vojvođansku ravnicu. Mi živimo iznad Dunava, jedno 150 metara, odakle se vidi beskraj ravnice i beskraj neba i divna mala naselja preko Dunava…
O Na šta pomislite kad vidite raavnicu?
– Na snagu i život. Pomislim na neku plodnost, na izobilje..Ponekad na konje i brzinu.
O Da li postoji neko drvo koje osobito volite i zašto? Da li verujete u energiju drveća?
– Obožavam drveće. Imamo pola hektara zemlje, zapravo je 3.000 kvadrata naše a 2000 mog brata, ali smo ga sjedinili, i kada smo zemlju kupili tu je bio kukuruz, prilično zapušten vinograd i mali deo pod višnjama. To je bilo pre 40 godina i Gordan, moj muž i ja smo tek tada počeli zajednički život. Ispred kuće smo napravili veliki park, gde smo zasadili 70 vrsta različitiog drveća, cveće, a iza kuće, na sedam kaskada po 10 voćki, jabuka, krušaka, šljiva, trešanja, leska…Lesku smo sadili jer je kraj prema Smederevu pun klizišta. To drvo ima 16 metara dubok koren i tako drži zemlju i sprečava da klizi. Imamo i dosta zimzelenog drveća koje divno izgleda i leti i zimi i ne stvara utisak da je plac pust. Imamo breza, lipa, da…lipu posebno volim, kesten. Moja Iva voli katalpu, drvo ljubavi jer ima velike srcolike listove. Tu su i magnolije zimzelene koje daju čarobne bele cvetove, pa kamelije koje opstajavaju i na minus 25 Celzijusovih… Ceo naš dom je u sveću i drveću.
O Da li ste nekad „videli” vilu, patuljka, vešticu, zduhaća, djavola ili bilo šta od tog zagonetnog sveta šume, tame, mašte…?
– Videla sam i vile i patuljke i veštice i sva ta mistična bnića kada sam bila dete. Duboko sam u njih verovala i to verovanje mi je itekako značilo kada sam tražila nešto u životu. Zbog njih mi je život bio jasniji i zahvaljujući njima sam savladavala bolje i lepše neke životne situacije. Kasnije su me napuštali, verovatno zbog toga što su išli da pomažu drugoj deci. A ja sam njima za uspomenu napisala jednu novogodišnju bajku pod nazivom „ Moj drug ispodkrevetni mrak” kojom sam sam htela da pokažem da se svi mi plašimo nerazjašnjenih i neotkrivenih stvari koje nam postaju prijatelji kada saznamo njihovu suštinu ili smisao postojanja.
O Ko se u kući bavi hranom?
– Za nekoga je hrana filozofija, za nekoga preka potreba za nekoga je teško dostižna. Ne bavim se mnogo hranom, imali smo uvek domaćicu ali Gordan i Iva su majstori kulinarstva. Ja volim sirovu hranu i salate.
O Da li u bašti uzgajate organsku hranu?
– Pokušali smo da napravimo baštu, ali smo baš u vreme kada se većina povrća sadi imali posla…Imali smo tek malo svog paradajza, mladog krompira, graška i luka.
O Da li volite čaj i koji pijete?
– Volim čajeve. Naš zet je neko vreme radio u Engleskoj u jednoj firmi koja se bavila dostavom čajeva, pa smo imali mogućnost da probamo fantastične čajeve. To pijem kao ekskluzivu ali svakodnevno trošim po jednu šolju kamilice i nane, koje držim u vodi tek jedan minut. O Šta mislite da je najvažnije da bi čovek bio zdrav, vedar i zadovoljan?
– Mislim da je pored svega presudna genetika. Kako kažu seljaci : Od čega si- takav si. Mimo toga, najvažnije je biti umeren u svemu, ne odricati se onoga što volite ali biti umeren u hrani, piću, sedeljkama…Vrlo je važno da sebe možete da naterate na neku vrstu vedrine . Ja znam da je težak život i da mnogi ne znaju uopšte kako da se snađu, ali ako verujete da ćete uspeti imaćete više šanse ako ste vedri, nego ako ste deprersivni.
O Da li ste ikada išli kod vračare ?
– Nisam išla nikada kod vračare. Ne verujem da bi mogla da mi prorekne budućnost, a u zavisnosti koliko je dobar psiholog mogla bi da mi prepriča sadašnjost…Gleda u nebo, ne u zvezde.
o Šta vas najviše nervira kod ljudi?
– Glupost i zloba.
O Da li postoji nešto što ste uradili snagom svoje volje i znanja što je za vas izuzetno?
– Mnoge probleme sam rešavala snagom svoje volje. I sigurna sam da može mnogo šta da se reši snagom volje. Ali istovremeno mora da se naglasi da je znanje važno. Morate da budete obavešteni o svom problemu ako hoćete da ga rešite. Morate da potražite razuman način da ga rešite. To značio da morate da znate. O Da li vam se nekada smučio posao koji radite i da li ste pomislili kako bi bilo divno da radite nešto drugo…? – Ne. Volim svoj posao. Uprkos tome što ima mnogo problema u mom pozivu. Prvo, svaka predstava je rešavanje nekog problema. Publika je uvek u različitom sastavu a vi morate tako različitoj publici da prenesete informaciju i doživljaj. Pozorišna predstava je živa stvar i ona raste zajedno sa našim sazrevanjem. Meni je „Nečistas krv” u kojoj sam igrala Sofku pravi primer za to: trajala je 10 godina i odigrala sam je više od 300 puta i u svakoj je Sofka drugačija i svaku sam igrala sa novim saznanjem iskustvima. U samoj biti ona ostaje ista ali u duhu interpretacije menja smisao.
o Držite do forme ?
– Pošto živim u prirodi – dišem čist vazduh i veoma se mnogo krećem, uvek sam u formi. Ali, i kada sam živela u gradu mnogo sam pažnje posvećivala kretanju. Puno šetam, hodam. Poklanjam dosta pažnje ishrani, nikada se ne prejedam, ne jedem mnogo masnu hranu, pojedem komad slanine ali to je retko, pijem dosta mleka i nikada ono od nula mlečne masti ili od 3, 2 već srednje masno. Takođe, jedem mnogo sira. o Da li imate neki lep recept kojim održavate lepotu?
-Iznenadiću vas. Higijena je kod mene na prvom mestu . Mnogo pažnje posvećujem zubima i imam za svoje godine dobre zube. Nikada nisam legla sa šminkom. Celog života sam se posle predstave tuširala i prala kosu. Uvek toplom vodom i neutralnim sapunom skidam šminku. Na lice posle nanesem „pantenol” najjeftiniju kremu. U zrelim godinama sam tek počela da koristim veoma dobru kremu, ali i dalje stavljam „pantenol”. O Da li volite da isprobavate nepoznate stvari?
– Veliki deo moje porodice živi izvan naše zemlje, u Londonu, Belgiji, Briselu, Beču i zbog toga sam imala prilike da probam mnoga nacionalna jela i specijalitete . Ali crve, skakvce i takve stvari ne… nisam probala i, iskreno da kažem, i ne bi. O Da li se sećate kada ste se poslednji put „smejali ko ludi“?
– Ja sam smešljiva osoba. Mnogo se smejem duhovitostima i onome što vidim. Smejem se i gorko jer nemam načina da prihvatimm stvari kojih je mnogo a koje prkose zdravom razumu.
Slavna srpska primadona Radmila Bakočević sedela je u publici kada je španski tenor Plasido Domingoe pevao u Beogradu 2016. godine, u Areni. Pošto su mu rekli da primadona sedi u prvim redovima, iskoristio je prvu pauzu da je pozdravi. Reflektor je obasjao otmeno, nasmejano lice jedne od najznačajnijih operskih pevačica u istoriji srpske opere, koja je poznate arije pevala najpre u svetu, a zatim u svojoj zemlji. Nastalo je oduševljenje, svi su iščekivali da je vide na pozornici, gde je pokretima pozivao i sam Plasido, ali primadona Radmila Bakočević ( 86) ostala je na svom mestu – u publici.
– Šta ima da se penjem, ja sam svoje završila – rekla nam je primadona skromno, u maniru osobine po kojoj je prepoznatljiva i koja se, posebno u svetu zvezda, toliko retko viđa.
o Plasido još peva, a vi ste se oprostili od pozornice?
– Da, dođe to vreme i svako zna kada je. Njegovo još, očito, nije. Pitala sam njegovu ženu Martu, odakle mu energija da i dalje peva. Ona mi je odgovorila: „To je njegov život.“ A on sam je dodao:“ Dok god me publika bude volela i želela, ja ću pevati.“
o Da li vam je bilo teško da toliko slavni i obožavani napustite scenu?
– Ne, nikakao. Ja sam otišla kada sam stekla uslove za penziju. Pevala sam u poslednjoj predstavi 2004. godine, bio je to Nabuko. Nikada nisam imala taj problem da ne znam kada treba da odem. Rekla sam sebi: dosta je bilo. Znate, jedan operski znalac Gancuzo npiao je da: „Od kada je Norma napisana Radmila Bakočević je ispevala najveći broj predstava.“ Ja razumem tu potrebu da se traje, pevači koji su ceo svoj život posvetili pevanju, teško se odvajaju od profesije. Ja sam posle pevačke karijere počela da radim sa studentima, bavila sam se pedagoškim radom i , moguće je, da je baš to pomoglo da se lako oprostim od pozornice.
Deda travar
– Tokom svog život uzela sam veoma malo lekova. Sve moje bolesti lečio je deda, travama. On je bio veliki poznavalac lekovitog bilja. Imam čak i njegovu knjigu. Uspešno je lečio bolesne od žutice, mislim da je pravio čaj od Jovove kore. Kada sam imala 11 godina dobila sam akutno zapaljenje bubrega i ni dana nisam bila u bolnici , jer me je deda uspešno izlečio.
o Da li je u životu primadona nešto važnije od karijere?
– Da. Porodica. To je najvažnije u mom svetu. Moj Aleksandar ( Bakočević, pokojni suprug) mi nikada nije rekao da se povučem, ali da jeste, bilo kada, u bilo kom trenutku moje karijere rekao da treba da ostavim pevanje i scenu, ja bi se povukla. On mi je bio najvažniji, a onda i moja ćerka kada je došla na svet, pa moja unuka. Moja porodica nikada nije trpela zbog mene. Kada bismo ušli u naš dom, Aca i ja, sve porobleme smo ostavljali ispred ulaznih vrata. Ovde niko nikog nije nervirao. I to je izuzetno važno za sve ljude, ali za pevače posebno, jer je za dobro pevanje nervni sistem na prvom mestu. Morate biti staloženi, smireni, sigurni, morate vladati sobom. Pevači uvek imaju dozu stresa jer ne znaju šta će se dogoditi kada otvore usta. Ne znaju šta će taj živi instrument proizvesti.
o Da li ste živeli srećan život?
– Da. Imala sam ono što je po meni sreća. Pre svega, ujedinjena, kompletna porodica. Onda, srećna sam jer sam imala izuzetne roditelje. Kada smo malo stasali, tata je okupio mlađeg, starijeg brata i mene i rekao nam: Želim da zapamtite tri stvari. Prva, nikada ne ignorišite potvrđene vrednosti jer tako degradirate sebe. Druga, mnogo je jednostavnije da se savladate nego da se izvinjavate. I treće, uzmite vodu u usta i dok progutate već ćete drugu rečenicu izgovarati. Ja sam se toga držala u životu i to je bilo odskočna daska za druge stvari koje sam saznavala i učila.
o Kako je primadona pobedila sujetu?
– Mislim da sam tako rođena. Nisam sujetna. Nisam zavidna. Uvek sam javno priznala da neko nešto radi bolje. Primadona nije najbolja. To mi nije bio problem.
o Ali, to je veoma teška stvar?
– Jeste, ne sporim. Mislim da je meni dosta u tome pomogao moj suprug. Na početku karijere kada bi me neka predstava ponela, on je znao da me spušta na zemlju, veoma pametnim primedbama. Ja sam ga slušala jer sam znala da mi želi dobro. Tako sam pobedila sujetu. Jednom prilikom su mi u Beču nudili da potpišem odličan ugovor i da pevaim Aide. Rekla sam im, Aidu, po mom mišljenju vrhunski peva Ljiljana Molnar. Bolje nego ja. Sujetu mora svaki čovek da savlada čim je uoči. Na kraju, sujeta je opasna: zašto bih sebe unesrećivala, gajeći je. Ja ničiji talenat ne mogu da zaustavim.
o Pevali ste u velikim operamam najpre u svetu, onda u svojoj zemlji.
– Mene je stvorila beogradska Opera i to je fakat. Živela sam u vremenu kada smo imali vrhunske operske pevače. Opera Narodnog pozorišta u jednom periodu bila je među četiri najbolje opere u Evropi. Pevala sam u svetkim operama, ali znate, za mene naša Opera je bila najznačajnija. Tu sam počela, tu sam stasala, tu sam provela divne trenutke. Istina, oznojila sam se za svaki svoj aplauz i hvala im za to.
o Zašto su ljudi zli?
-Razmišljala sam o tome. Meni je žao tih ljudi, jer sam shvatila da su oni u osnovi veoma nesrećni. Kad god vidim zlog čoveka, pomislim, koliko li je, Bože, nesrećan!
o Šta je potrebno za sreću?
– Zavisi šta čovek očekuje od života. Ne treba mnogo očekivati. Ali, mislim, ono što ponesete iz kuće, to je najznačajnije.
o Šta je potrebno da čovek radi da bi bio zadovoljan?
– Na svakom licu, mislim, odražava se duša. Vidite nečije lice i znate, jednostavno, kakav je bio i kako je živeo. Uvek sam govorila, što drugom želim, neka se meni vrati. To nije fraza. To sam, stvarno ja.
o Otuda i vaš zdrav duh i mladolikost?
– Mislim da svom izgledu treba da zahvalim, na prvom mestu, genetici, pa onda svakako druženju sa mladima. Jako puno vremena provodim sa mojim studentima što me čini vedrom i veselom. Takođe i želucu. On uzima samo onoliko koliko mu treba. Nikada se ne prejeda.
o Da li se nervirate za mnoge stvari?
-Ne! Nikako! Moj tata koji je bio patrijarhalan, žustar, pravičan, i koji je, kako je govorio, uvek razmišljao unapred kako bi znao šta može a šta ne može, govorio bi mami: „Ti se ni za šta ne sekiraš!“ Ona bi mu odovorila mirno: „ Bože, Đorđe, objasni mi što bih se sekirala!? Deca su mi zdrava, žive srećno sa svojim porodicama, imaju posao koji vole, nas dvoje imamo sve što nam treba. „ Ja sam to često slušala i naučila da se ne treba nervirati bez razloga. A i sa razlogom, ako nije neki posebno veliki.
Uspomene
– Odrasla sam ispod Ovčara, kod tatinih roditelja. To su najlepše uspomene koje nosim. Posela, na kojima su me oblačili u narodnu nošnju a ja sa pet, šest godina preplitala nogicama i vodila kolo. Pa prela uz lojanice, pesma i igra i radost, i nešto neiskvareno i čisto. Sve se to zbivalo u zaseoku koji se zvao Sadljike. To su slike koje su sa mnom celog života. Slike kao te lojanice. Svetle kao luči.
o Da li je starost zaista teška?
– Znate šta, kada ste usamljeni, ako nemate poštovanje dece koju ste odgojili, ako ne možete sebi da priuštite osnovne stvari potrebne za život i naravno, ako ste bolesni, onda je starost teška. Ali ako sve to imate, a tvrdite da je starost teška sama po sebi, onda ste vi teški.
o Da li razmišljate o tome kako je život prošao?
– Mnogi ljudi ne mogu da se pomire sa tim da više nisu ono što su bili. Pogotovo ako su bili uspešni u profesiji. Ja nemam vremena da razmišljam o takvim stvarima. Ja želim da dok sam tu, da me služi glava, da ne budem na teretu svojoj deci i da budem relativno zdrava. Ne razmišljam o smrti. Ne razmišljam o godinama. Ko se rodio, taj mora da se vrati tamo odakle je došao. Sve je na svom mestu. Jedino mi nedostaje Aca… Mnogo mi nedostaje.
