Kada smo pre dvadeset godina došli u naselje iznad Jadranskog mora, gde su rodiitelji moga muža kupili plac i započeli kuću, odlazili smo na plažu Ploče, koja je tada bila divlja i pusta ali prekrasna i netaknuta, kao kakvo izgubljeno ostrvo. Tu si mogao samo da vidiš meštane koji su u avgustu dolazili da “ beru” so.
Smejali smo se glagolu „brati“ koji su upotrebljavali za sakupljanje morske soli. Onda smo u nekom smešnom videu čuli i da ga Cigani koriste za „ branje kartona“ što nas je još više nasmejalo.
Vreme je prekrilo sećanje meštana koji su brali, i ja sam nastavila da kupujem , uglavnom, pašku, nejodiranu, pa iz Mrtvog mora, pa himalajsku i razne druge dok nisam spoznala da su stara znanja najvrednija i da ne postoji bolja so na svetu od one koju sam, na čistom mestu ne sakupiš. Vratila su se sećanja na meštanke, pa sam i sama počela da „berem“ , čudeći se kako te u životu sve zapravo dovede do onoga što zovemo „znanje naših baka“ i kako se ono produžava nekom nevidljivom niti koja je očigledno i mene u to uvezala. Tako to znanje živi.
U međuvremenu su Ploče postale jedna od najpopularnijih plaža, ali samo deo koji je kultuvisan, ogromna divljina iza ostala je nedostupna za ljude sedalačkog načina života, uz to ispunjene raznim strahovima, uglavnom od prirorde.
Prvi put je moj podoh na so bio nespreman, ali je ulov bio dobar i doneo mi je neizmernu sreću. Tu so sam dodatno osušila na suncu i cele gode solila pomalo, kao da je neka sveta so, što u stvari i jeste.
Druge put sam pripremila kašiku, koficu, patike za pentranje po stenama, šešir, ali sam morala da čekam jer su talasi isprali so koja se bila nakupila na stenama. Ubrala sam tek nešto malo.
Treće put je bila ogromna vrućina a ja sam se u putešestvije koje traje otprilike dva, dva i po sata, uputila bez vode, pa sam dehidrirala i na pola puta morala da se vratim, takođe sa malim „ulovom“.
Četvrti put je bila čudna godina, soli uopšte nije bilo.
Pete put sam zakasnila, stigla sam na more u septembru kada je više nije bilo.
Šesti put sam sa prijateljicom krenula ali je ona izvrnula nogu na oštrim stenema pa smo se uz peripetije vratili.
Sedma godina je bila berićetna. Ja sam tada shvatila d aje bilo potrebno sedam godina da naučim da berrem so. Ubralo se skoro dva i po kilograma, što je bilo dovoljno za dve godine. U soli su bile školjkice i krabice koje nisu mogle da prežive, pa sam dobila i so i oligoelemente i morsku dekoraciju.
Energija sunca, mora i stena koje nisu porozne, pravila je čudo: male kristalne barice koje su podsećale na zimu i zamrznutu vodu. To je u stvari najvrednije – cvet soli.
Toliko cenjen kod Francuza, koji svoju Fleur de Sel obožavaju. U mestu Guerande, u Francuskoj, svaki glineni bazen proizvodi samo oko dva kilograma dnevno zbog čega je, i zbog ručno načina sakupljanja, Fleur de Sel jedna od najskupljih soli na tržištu.
Cvet soli ima brojne korisne minerale i strukturu kristala. Jako je osetljiv na vremenske prilike jer potone pri svakoj kišici ili iole jačem vetru, može se skupljati isključivo ručno, nakon čega se suši, najbolje bi bilo na drvenim stolovima, i čisti od eventualnih nečistoća.
Mnogo truda treba da se on ubere i ja se posle svakog putešestvija po strmim strenama vraćam oznojena i iscrpljena čak i kada to radim rano ujutru. Ne postoji snažnija aktivnost za sportiste od ubiranja nečega na strmom području što se nalazi ispod tla na kome stojite.
Ipak, nagrada sledi. Kada se osuši dobija se prava riznica zdravlja. Cvet soli je nerafinisana so, dakle prirodna, i osim natrijum hlorida ima i drugih minerala, kao što kalcijum, magnezijum hlorid i razne druge oligoelemnte koji joj daju neverovatan ukus. Slanija je od obične kuhinjske soli i , naravno, ukusnija.
Tu so ne koristim za kuvanje, samo dodajem u tanjir. Uzimam prstohvat zdravlja da posolim salatu, ili jelo. Daje jedinstven aromat – miris čistog mora i deluje kao molitva.
I da ne znate da je to na Luštici, pored sela Radovići u Crnoj Gori, nikada ne biste pogodili u kojoj ste državi na svetu.
Skladne i lepo oblikovane kamene kuće sa senovitim terasama, drvenim škurama, vitkim lukovima, i kaskadama koje presecaju kamena stepeništa. Svuda su čempresi koji hitaju ka nebu, mimoze raspevane u decembru, uvek rascvetani ruzmarini,kamelije blistave i nežne puzavice koje grle kamene zidove.
Luštica bay je potpuno nov gradić sa marinom u kojoj danas bezbrižno spavaju zimski san male i veće jahte. Čuva ih svetionik koji simbolično označava ulaz u tu rajsku luku.
Uz obalu tihi restorani raznih kuhinja, ulice sa kamenim kockama i kandelabrima, besprekorno čisto more, beskrajno plavetnilo i zelenilo.
Lepotica u kršu, rasla je u spletu osporavajućih okolnosti. Kada je investitor, egipatsko – švajcarski konzorcijum Oraskom, počeo da gradi na obali gde ničeg bukvalno nije bilo, mnogi su gunđali zbunjeni što ne gradi samo hotel kao većina velikih investitora koji unakaze okolinu i zakrče ulice i zaprljaju sve što može da se zaprlja. Čak su osnivaču kompanije Oraskom Samihu Savirisu zagledavali u krštenicu, govoreći kako će usred Luštice, nići prvo džamija.
Ali, projekat težak 1, 1 milijardu evra, u koga je do sada uloženo više od 300 miliona evra ide napred u skladu sa visokim standardima zelene gradnje, u predivnoj sinergiji čoveka i prirode.
Za razliku od elitnog Miločera i Svetog Stefana koji su simboli Crne Gore i oko kojih se i danas vode zakulisni i tajkunski poslovi, na Luštici raste, bez preterivanja, najlepše i najhumanije naselje sa vilama i stanovima u Crnoj Gori.
U toj lepoti već uživaju novi žitelji koji su kupili stanove, a kako kažu investitori, vlasnici su ljudi iz 46 država sveta.
Svi stanovi su namešteni, neki su od 46 kvadrata, drugi od stotinak, treći imaju bazene…
Treba naravno imati para za stan ovde, ali ne više nego što je potrebno za stan u Beogradu na vodi, koji nema dodirne tačke. Vlasnici stanova u Luštici bay ne moraju sami da plaćaju račune, sve radi Oraskom: plaća račune, održava stambeni prostor i zelenilo, čisti ulice i zgrade, a vlasnici stanova imaju besplatan pristup plažama i bazenima i velnesu, besplatne usluge e-auta ( električno vozilo) a ukoliko vlasnik želi da iznajmljuje svoj stan, Oraskom će ga rentirati. Svi stanari imaju 24-satni nadzor i obezbeđenje.
U ovom gradiću izgleda da su svi ostvarili svoje snove. I investitor da stvori harmoniju prirode, arhitekture i kulture stanovanja. I kupac da živi u gradu u kome su čovek, kamen i biljka – jedno.
I gde god da se vratite posle boravka u Luštici bay, sve će vam izgledati manje lepo, manje novo i manje svetlo.
Dragana Lalošević tek sada razume zašto nikada nije mogla da napusti mali barokni grad neodoljive patine. Okovao je Perast svojom sudbinom, obuzeo je lepotom i zamađijao pričama za koje više ne zna da li su prošlost ili sadašnjost. Dok si mlad, razmišljala je, nešto te neobjašnjivo vuče i drži za ovo mesto izniklo iz kamena, porinuto u more. Ne znaš koja je to sila, ne znaš šta je… A , onda prođu godine, a ti odjednom shvatiš ko ti, i zašto, ne dozvoljava da jednostavno okreneš leđa i odeš.
IN MEMORIAM Dragana Lalošević, etnolog i rukovodilac Muzeja grada Perasta, napustila nas je jednog kišnog februarskog dana 2020. U znak sećanja, objavljujem ovaj tekst.
-Ne daju ti uspomene i ti preci i njihove sudbine, ne daju ti priče koje odzvanjaju peraštanskim stepeništem – reći će glasno.
Kotoranka rođenjem, zaljubila se u barokni gradić gde strastveno da nikada nije želela da ga napusti. Poslednjih 40 godina radila je kao muzeolog i etnolog u kući pomorskog kapetana Vicka Bujovića čiji su barokni zidovi nikli 1694. godine, a zatim kao direktorka peraštanskog muzeja i svih čudesnih krajičaka istorije koje je u Perastu brižljivo čuvala. Te divne priče kroz koje si teleportovan u prošlost, pričala je nesebično svakome ko je želeo da ih čuje
– Ali- dodaće – najbolje priče priča peraštanski kamen.
I stepenice. Gore, dole, gore – dole, u batu koraka po stepenicama, umoru koji savladava noge i uzdahu od napora, navire priča. Čuje se tihi Draganin glas. – Iole suptilni osete odmah magiju koja obuzima. Naviru misli. Znate koliko je Perast bio veliki, moćan, blistav i intelektualan. Kada je Dubrovnik imao 19 plemićkih porodica, Perast je imao 12 – kaže Dragana.
JEDINSTVENO Perast je sačuvao tri običaja iz daleke prošlosti. Prvi je mađ, drevni običaj da se 1. maja pozdravlja sunce, tada se kite hrastove grane kolačićima i flašicama bele kafe. Drugi je gađanje kokota (15. maja) puškama malog kalibra. I treći je fašinada 22. jula na dan Svete Magdalene, kada muškarci pevaju bugarštice i barkama odvoze kamenje do veštački napravljenog ostrva “Gospe od Škrpjela”, koje je baš tako i nastalo: nanošenjem kamena po kamena vekovima.
Ali, odavno već nema više plemstva u Perastu. Nestali su peraštanski velikani. – Stopili se sa kamenom – reći će Dragana. – Javljaju se s vremena na vreme daleki, daleki potomci, uglavnom sa ženske linije. Pretežno iz Italije, gde ima Balovića ili Burovića koji nailaze kao turisti i sa čudom gledaju šta su njihovi praprađedovi stvorili ovde. Nema više plemića, ali ima snobića – reče jedan zalutali Peraštanin upadajući u razgovor. Sve se novcem može kupiti. I naši su prodali kuće, grabeći novaca. Prodali su đedovinu.
-Đedovinuuu, …vinuuu – odzvanjalo je u baroknom salonu Vicka Bujovića.
– U 17. veku kada je Perast bio na vrhuncu moći imao je 2000 stanovnika, stotinak jedrenjaka. U vreme zemljotresa, koji nas je zaobišao, bogu hvala, bilo nas je hiljadu, a danas u gradu uspomena živi nas 270 – setno govori Marina Brainović, predsednica mesne zajednice. – Ali, nisu svi pravi Peraštani. Ajde, da kažemo da je od tog broja nas, autohtonih, polovina. Možda malo manje. Od pre desetak godina novi stanovnici Perasta postali su Englezi, Irci, Rusi, ima i bogatih Srba, novokomponovanih crnogorskih bogataša. Jedino još nema Majkla Daglasa i Ketrin Zite Džons koje su mediji uveliko preselili u neku od peraštanskih vila.
MAČ VUKA BRANKOVIĆA PeraŠtanski muzej čuva mač koji im je poklonio hrvatski ban Petar Zrinski 15. maja 1654. godine, posle velike pobede nad Turcima. Smatra se da je pripadao Zmaj Ognjenom Vuku (despot Vuk Branković). Ukrašen je dragim kamenjem, a na sečivu je ispisana staroslovenskim molba “Svetom Nikoli za pomoć” i s druge strane “Sjeti me se Gospode”. Bio je optočen zlatom, koje je nestalo dugotrajnom upotrebom. Imaju deo venecijanske zastave iz 16. veka, iz istog perioda portrete Matije Viskovića (admirala ruske flote) Marka Martinovića (otvorio jednu od prvih priznatih pomorskih škola u svetu), arhiv iz 1642. godine porodice Visković…
– Koliko mi znamo, oni su šetali crnogorskim primorjem, viđeni su ovde, kao i toliki drugi turisti i odjednom novine su ih uselile u Perast. Ma, hajte, hartija trpi sve. Nemamo saznanja da su išta kupili u Perastu – veli Brainović. Bilo je bahatih pokušaja da se nešto i u drevnom gradu mimo tradicije gradi, ali meštani nisu dali. – Gradić je zadržao baroknu patinu zahvaljujući starosedeocima. Odmah bi se bunili i zvali inspekciju čim bi nešto primetili. Zato je Perast isti kao i kada je bio na vrhuncu – kaže direktorka muzeja. Zimi je Perast mnogima turoban i pust. U stare palate uvuče se vlaga, od mora i od kiše koja dobuje uporno, izbeljujući kamen do prozračnosti. Ali ta turobnost je samo privid, čija je namera da otera nedostojne drevne lepote, a dostojne nagradi lepotom kamenih priča.
More je život, i bez njega za ribara nema smisla. Ali mora biti da je i moru dragu kad ima ribara. Jer kako bi drugačije izgledala tako savršena harmonija mora i ribara koja izgleda kao da jedno bez drugog ne mogu.
-Pa i ne mogu – reći će nam Ilija Rafailović, ribar sa stažom od celog života. – Ne može ribar ići na vodu bez ljubavi i strasti. Niti će mu more davati svoj rod ako toga nema.
Nekada je Jadran bio raj na zemlji, ribe je bilo svakovrsne na sve četiri strane, a sada, vele ribari, od mora ostala je samo plava boja i betonirano dno sa vrlo malo života !
– Plastični otpad, fekalije i hemikalije sjedinjene, napravile su beton na morskom dnu – kaže Ilija. – Zagađenja su nesnosna. Zamislite samo koliko jedna porodica potroši deterdženta i hemikalija za ovo i ono. Zamislite sad tu velike zagađivače, hotele, na primer, kad ispuste sve te hemije u more… Za ribara stigla su teška vremena. Još teža od onih tradicionalno teških.
A seća se Ilija Rafailović, seća se vrlo daleko jer se s morem druži najmanje pola veka, seća se da je vazda bilo teško. I kada se u ribolov išlo malim čamcima, a riba solila i sušila, a zatim kilometrima nosila do Cetinja, peške ili na magarcu, gde se menjala za brašno i meso… I danas je teško, kada se ribari modernim brzim čamcima. Svejedno se po suncu i kiši satima bacaju i izvlače mreže dok se na napune korpe. – Eh, muka je to velika – kaže s uzdahom Ilija koji se seća odlično i svoje sedme godine kada ga je otac, zajedno sa braćom, prvi put iz rodnih Rafailovića poveo na pučinu. Otada, ribarili su neprestano i više ih niko i ništa nije moglo odvojiti od mora. Ribarenje je strast, i ljubav i bez toga se ništa drugo ne može ni raditi. -Ali u osnovi – kazaće Ilija – ribari su sirotinja. U Španiji, Grčkoj, Italiji, pa i kod nas. Težak je to posao. Sa strane izgleda lep i lak. Ploviš i loviš. Nije tako. Biju te sunce, vetar i kiša, i talasi… I tako satima.
A kada se napune mreže, ako je sreće, onda ulovljenu ribu valja očistiti. Radi se to odmah na čamcu. Čiste se škrge, vadi iznutrica da riba bude zdrava i sveža, što duže. Jer ako joj uđu bakterije u škrge, gde je najosetljivija, može da se baci. Riba se zato kvari od glave. I ne mora zapravo ništa da kaže ribar Ilija Rafailović. Njegove ruke, grube i ispucale i čestite, govore same. One kazuju kako su, u toj kući na obali mora, lovili ribu i teško zarađivali za život i njegov pradeda Ilija, deda Martin, otac Boško, pa, onda on, Ilija Rafailović i njegova braća, Dušan stariji i Branko mlađi. Oni se nadaju da će i njihovi sinovi nastaviti. I da će se prepoznavati baš po tim rukama. Grubim, smirenim i čestitim rukama koje kad miruju deluju kao da se odmaraju. – Ne žalim se – kaže Ilija – ali žao mi drugih. Teško se zarađuje ribarski hleb.
Ne može svaki ribar da živi od ribarenja. Koče su u lošem stanju. Država tu ništa ne pomaže. Ona samo hoće da forsira turizam, ali neće i ribare. A bez ribara i ribe, nema nacionalne kuhinje. Nema turizma!
Stekli su Ilija i njegova braća dovoljno. Zajedno, zaokružili su porodični biznis: udružili su ribarenje sa restoranom najčuvenijim na primorju. “Tri ribara”, kako bi se drugačije zvao kad je njih trojice braće i sva trojica ribari. Tu je najbolja riba na obali, uvek sveža.
Nekada su Rafailovići bili preslatko ribarsko naselje sa razglednice, a danas je mesto neprepoznatljivo, okovano betonom i višespratnicama. Sve se promenilo ali Rafailovići ne zaboravljaju ko su. – Mi smo Srbi i naši su preci Srbi. Kad smo selili mog pradedu u zajedničku grobnicu, pronašli smo za to dokaz. Sa njim je na put pošla i crnogorska kapa koju je pradeda za života nosio. Kapa se raspala ali su od nje ostala znamenja. Četiri ocila. Eno ih, uokvirena, stoje na zidu. Da se zna da su crnogorska znamenja bila srpska i da smo mi Srbi – govori Ilija, pokazujući na zidu četiri ocila.
Najviše od svega Ilija razmišlja o moru. Seća se svega što se zbilo na moru. I smrti jednog delfina.
– Za ribare je smrt delfina velika nesreća. Desi se, naravno, da se uplete u mreže, nekada uspemo da mu pomognemo da izađe, ali nekada ne. Ja nosim jednog delfina na duši i mnogo mi je teško. Upleo se u mreže i nije mu bilo pomoći. Tog dana, i danima kasnije, ništa mi nije išlo.
Seća se sa tugom dana kada je more bilo čisto kao suza, a prava, divlja riba u izobilju. Više nije tako.
– Sada i mi ponekad kupujemo ribu. Uzgojenu. Sve je manje divlje ribe. Perspektiva je, nažalost, u uzgoju – reče zagledan u plave daljine, a posle male pauze s nekim teškim umorom još je dodao:
– Nestaje ribe a sa njom i ribara.
Niotkuda, s mirnog mora jedan talas zapljusnuo je pešćanu obalu i u paramparčad razbio neprijatnu tišinu koja se beše stvorila. Ilija ga je kratko odmerio, posle čega je njegov izraz lica postao blag. Kao da je i njega more uverilo da to ne može biti.
Milivoje Dukić je jedriličar svetske klase, i kakav god talas da ga ponese, on je na vrhu, nikako ispod. On jedri spretno i brzo, upravlja jedrilicom kao da je deo njegovog tela, oseća vetar i struje i uopšte, na moru se snalazi kao na kopnu.
-Moji roditelji, kao da su znali da treba na vreme da se iz brda sa Cetinja, gde su živeli, spuste na more, u Herceg Novi. Tu sam naučio prvo da jedrim, a onda i da plivam – kaže Milivoje Dukić.
o Kada si imao svoje prvo vodeno krštenje?
– Krštenje sam imao na svojoj prvoj medjunarodnjoj regati na Hvaru, 2003 godine. Bilo nas je četvoro u ekipi. Ja sam bio najmladji. Naš trener je ostao na obali. Nismo imali, zbog nedostatka novca, gumenjak kojim nas obično trener prati na takmičenjima. Te sedmice vetar je bio ekstremno jak, a mi smo bili sami na moru. Trener nas je pratio dvogledom sa obale koja je bila udaljena 4 milje. To nam se tada činilo kao da je udaljen 40 milja. Bio sam uplašen, zaista. Ali, istovremeno, tada sam probio svoj prag straha za jak vetar. Posle toga sam imao puno više motiva za jedrenje i više se nisam toliko bojao.
o Da li si se ikada uplašio mora?
– Imao sam čestih susreta sa nevremenom. Jedriličarstvo je sport direktno vezan uz prirodu, to traži od mene da se konstantno prilagođavam vremenskim uslovima sa kojima se suočavam. To ujedno i znači da je jedriličar dobar onoliko koliko brzo uspe da se adaptira na nove uslove.
oKoji ti je bio najgori trenutak na moru?
-Bio je to momenat kad sam bio previše tvrdoglav da poslušam trenera. Dan je počeo sa suncem i dobio sam savet od trenera da ne idem na otvoreno more jer će se vreme u toku popodneva pogoršati. Na moru vam je tako, nikada ne možete dati dužu prognozu, menja se iz časa u čas. Nisam poslušao i odlučio sam se da krenem po svome. Kada sam došao blizu ostrva Mamula okrenuo sam se prema Herceg Novom i video crni oblak sa kišom koji ide prema meni. Shvatio sam da sam pogrešio i odlučio sam da nadjem zaklon. Oblak sa kišom je došao velikom brzinom, grmelo je svuda oko mene. Bilo je strašno. Momenat koji je obeležio taj trenutak je munja koja je prostrujala 100 metara ispred mog broda. Posle toga mi je bilo jasno zašto se slušaju stariji. Ćutao sam šćućuren i uplašen na jedrilici i kao da me sunce ogrejalo kada sam video trenera kako dolazi po mene. Vratili smo se u klub srećni. Taj trenutak ostao mi je urezan u sećanje kao jedan od najtežih.
oKoji ti je najbolji trenutak vezan za more?
– Moj najbolji trenutak je poslednja regata finala Evropskog juniorskog prvenstva gdje sam završio prvi i time osvojio drugo mesto u generalnom plasmanu medju najboljim juniorima Evrope. A onda učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio 2016.godine bili su odličan pokazatelj kvalitetnog rada.
o Ššta je to što presudi da je neko prvi a neko drugi, ili deseti? Ta, mala – velika razlika?
– Ja mislim da je tajna najboljeg što nikada ne odustaju. Jeste tu presudna i motivacija i odlučnost i istrajnost i vera i ljubav, ali najjača je misao: Nikad ne odustaj!
I još ovo. Da bi neko bio najbolji u nečemu što radi podrazumeva se da mora da voli, veoma da voli to što radi.
o Kakav je osećaj kad radiš ono što voliš i još si najbolji?
– Taj osećaj slobode i neograničenih misli, to je nešto fantastično. Ispunjava te celim bićem.
oMnogo je priča ispričano o moru, šta si ti naučio od mora?
– Od mora sam naučio da poštujem prirodu, a kao nagradu za to dobio sam slobodu.
o Slobodu u smislu…?
– Sloboda misli, sloboda pogleda, zvuka mirisa, slobodu da bude čovek. More je život za jedriličara, a smisao života je jedrenje.
– Veoma sam zahvalan na svemu što imam, i to osećanje zahvalnosti čini me veoma srećnim. Trudim se da budem bolji sportista ali i bolji čovek zato što znam da te dve strane moraju istovremeno da se razvijaju.
o Sećaš se svog najneobičnijeg trenutka?
– Najneobičniji trenutak je bio kad mi je trener saopštio, posle treninga, da je ajkula plivala na 20 metara od mene. Bili smo na Evropskom prvenstvu na Las Palmasu (Gran Canaria,Atlantski okean).
o Da li loš čovek može da voli?
– Sigurno,samo ima druge norme verovanja i ponašanja.
oKoje su za tebe najdragocenije ljudske vrline?
-Poštenje, hrabrost odlučnost i volja.
O Sa kim ni po koju cenu ne bi voleo da se nađeš u istom čamcu?
– Sa osobom koja je jednako nestrpljiva kao i ja.
o Da li je i kod slučaj. „jednom mornar – uvek mornar“ ?
– More daje smiraj, mudrost, more uči i, sa mora se mnogo bolje vidi kopno i sve ono što nas na kopnu tišti i muči. Često se desi da imate probleme koji vas jednostavno zatrpaju i uguše. A onda se otisnete na more i sa pučine vidite da ti problemi nisu uopšte toliko veliki! Odatle vam sve izgleda mnogo bezbačajnije i manje. Zapravo shvatite da more – leči.
