Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Đurđevi stupovi, nadomak Novog Pazara, jedan je od najsvetijih, najvažnijih i najstarijih srpskih hramova.
Smešten je u podnožju jedne od najlepših planina, prelepe Golije, koja ga svojim živopisnim šumama i prostranim livadama drži u majčinskom zagrljaju. Rušen, paljen, ubijan mnogo puta, ipak je preživeo do našeg doba, izborivši se da ga UNESKO kao biser srpske srednjovekovne države stavi na svoju listu svetske baštine.
Ktitor mu je sam rodonačedlnik Nemanjića, veliki župan Stefan Nemanja. Podigao ga je u znak zahvalnosti što se izbavio iz carigradske tamnice, gde je bio zarobljenik vizantijskog cara Manojla II Komnina. U natpisu iznad portala crkve Svetog Đorđa uklesano je da se to zbilo 1170-71.godine.
Neobičan naziv – Đurđevi stupovi- dobio je po dvema kulama koje su nazivane stolpe ili stupe, pa je taj izvorni naziv ostao do današnjih dana. Ideja dve kule i dva zvonika koja su na pročelju Đurđevih stupova, preuzeta su sa crkve Svetog Tripuna u Kotoru kao najlepši primer primorskog, romaničkog graditeljstva.
Manastir je građen u mešivotom stilu, vizantijskom i romanskom. To se zbilo sticajem okolnosti. Veliki župan zbog poremećenih odnosa sa Vizantijom, nije mogao da pribavi grčke graditelje koji su u to vreme bili na glasu, već se okrenuo primorskim majstorima. Najverovatnije Kotorani, stigli su u Ras i prvobitni vizantijski plan preodenuli u romanične oblike. Tako je zbog poremećenih odnosa sa Vizantijom nastalo sasvim posebno, novo, eklektičko graditeljstvo i arhitektonski stil nazvan Raška škola, koji je u sebi sadržavao vizantijske i romaničke elemente. Baš ta Raški stil će biti primer za buduće graditeljstvo Stefana Nemanje i njegovih naslednika.
Sve na Đurđevim stupovima je bilo u kraljevskom duhu. Veličanstvena crkva građena je od dve vrste kamena, svetlog i tamnijeg. Na romaničkim portalima u Đurđevim stupovima u Rasu bili su, sudeći po očuvanim odlomcima, plitko izrezani “ vučji zubi”, rozete, hrastovo lišće i grane s peteljkama na kojima visi srcoliko lišće.
Unutrašnjost crkve krasile su veličanstvene freske. Njih je veliki župan dao uraditi po ugledu na carigradske freske koje je imao priliku da vidi pre i posle zarobljeništva u Carigradu. One su ostavile dubok utisak na njega pa je stil preneo u Rašku.
Jedan živopis u Đurđevim stupovima ostvaren je zaslugom kralja Dragutina, 1282-83. godine. Posle pada s konja i preloma noge, on je presto predao bratu Milutinu, a Đurđeve stupove odredio sebi za grob. Ulaznu kulu u manastiru pretvorio je u malu kapelu. A njenim živopisom opisao svoje duševno stanje i državno-pravne odluke Sabora.
Od živopisa u crkvi, međutim, ostalo je malo. Posle Drugog svetskog rata, jedan deo dekoracije i fresaka manastira Đurđevi stupovi skinut je sa zidova i prenet u Narodni muzej u Beogradu.
Veličanstvena crkva i manastir koji su drugi Nemanjići dograđivali bili su ograđeni debelim zidinama koje su ga čuvale, ukazujući da je poseban. Postojala su dva ulaza koja su obezbeđivale dve polukružne kule.
Sve do kraja 17. veka manastir je širio slavu Nemanjića i svetosavlja a onda su ga napustili i poslednji monasi. Prema pisanim izveštajima njih 16, pobeglo je pred Turcima, odlazeći na sever.
Naredni vekovi doneće ovoj nemanjićkoj građevini – samo patnju. Rušen je,uništavan i paljen.
Iako ranjen, i uništen, nekim čudom ipak je odolevao zaboravu, čuvajući srpsko ime, pravoslavnu tradiciju i temelje za generacije koje dolaze. Čekao je trenutak da ga obnove.
Obnova je trajala 45 godina, i život se vratio u zadužbinu velikog župana 2000. godine. Tada su monasi, kako kaže otac Gavrilo, zasadili oko manastira 30 lipa koje na leto šire opojni miris i namernike uzdiže u nebo, ukazujući na slavu nemanjićke tradicije koja traje bezmalo hiljadu godina.
Dve freske neverovatne umetničke slobode krase crkvu u Sukovu. Jedna je Bogorodica sa krilima a druga svetac sa likom životinje.
Legenda se trajno uselila u Sukovski manastir i ne napušta ga do današnjih dana. Još iz doba Rimljana prenosi se ona usmeno i pismeno govoreći da je mesto na kome će kasnije biti podignuta crkva – bilo oduvek sveto.
Ko je podigao crkvu ispod planinskog vrha Carev kamen, i kada, međutim, nije ostalo zabeležno. Zna se samo da je crkva živopisana 1606. godine. Crkva je mnogo puta rušena i iznova podizana a građevina kojoj se posetioci danas dive sagrađena je između 1857. i 1859. godine. Crkvu je, po predanju, podigao Sali-beg iz Pirota, u znak zahvalnosti za ozdravljene sina Emina. Zabeleženo je i da je crkva živopisana 1869. godine.
U tom periodu nastale su i dve jedinstvene freske u manastiru Sukovo.
Prva, za koju kažu daje apsolutno jedinstvena na području Srbije, predstavlja Presvetu Bogorodicu sa krilima. Nigde do sada nije zabeležno da Bogorodica ima krila, pre svega zbog toga što nije po kanonskim pravilima.
– Ta freska je jedinstvena i neobična – kaže otac Teofilo iz Sukovskog manastira. – Iznad nje bledim slovima piše na staroslovenskom Presveta Bogorodica. Ona je naslikana sa krilima da bi simbolizovala jedinstvo jer se narod okuplja oko njenog skuta.
Zašto ona, ipak, ima krila, za sada niko nije odgovorio osim da je to možda zbog umetničkog doživljaja freskoslikara.
Druga freska koja intrigira jeste freska svetog Hristofora koji je prikazan sa živoitinjskom glavom.
– Freska predstavlja svetitelja Hristofora koji je živeo u 3. veku kada je ispovedanje vere bilo smrtno opasno po život. Zapravo, svakome ko je ispovedao hrišćansku veru sledila je smrtna kazna. Rimski car Dekije, kada je video Hristofora koji je bio malo ružniji od ostalih ljudi, ali visoki rastom i impozantan, poželeo je da im takvog vojnika. Uzeo ga je i držao u prvim redovima da bi plašio neprijatelja. U žitijama stoji da je Hristofor imao psetoliku glavu. Smatralo se da je pripadao plemenu ljudoždera. Oni, istina, nisu imali glavu psa ali jesu bili ružniji malo – govori otac Teofilo.
Smatra se da je zbog toga i sveti Hristoror naslikan sa životinjskom glavom. Kao neka vrsta metafore i umetničke slobode.
– Ali – nastavlja otac Teofilo – Hristofer je bio hrišćanin i nije želelo da se klanja idolima već samo jednom bogu. Car se naljutio, zapretio, zastrašivao ali kako to nije imalo odjeka poslužio se lukavstvom i pošalje Hristoforu u ćeliju dve zavodnice. Hristoforova vera i volja je bila toliko jaka da su dve zavodnice iz ćelije izašle preobraćene u hrišćanke.
Jedinstven je manastir Sukovo i po tome što jedini u Srbiji proizvodi mirišljavi tamjan.
-Sama proizvodnja tamjana podseća na pravljenje hleba, kao kada brašnu dodate vodu i mirise i ispečete ga – kaže otac Teofilo.- To je uprošćeno rečeno, ali postoji sijaset tajni . Mi pravimo mirišljave tamjane sa mirisom jasmina, ruža, gardenija, magnolija,orlovi noktiju, mira, jagoda, čempres…Mirise uvozimo iz Afrike, a tamjan kupujemo, takođe.
Možda se njegova slava pronosi i po posebnom pirotskom siru. Od dvadesetak krava koje čuvaju, monasi prave razne vrste sireva, kojima dodaju razne ukuse: sa paprikom, kimom, kaparom, lekovitim biljem.I najpoznatiji žuti pirotski kačkavalj.
Na sto hektara imanja monasi uzgajaju od svega po malo i nema čega nema u ovom prelepom manastiru. Mnogo je stvari po kojima je poseban manastir Sukovo ali ona najposebija su – ljudi. Bratstvo sačinjeno od desetak monaha došlo je u sukovski manastir 2006. godine iz manastira Prohor Pčinjski. Zatekli su ruševine koje su bile u zagrljaju zaborava. Bratski, složno sa verom u Boga podigli su manasti i oživeli metoh. Danas je to raj na zemlji.
Svake godine 28. avgusta manastirsko dvorište na desnoj obali reke Jerme puno je ljudi. Manastirska je slava, i staro i mlado, tog dana dođe da podeli radost vere sa duhovnicima. Tu na licu mesta mogu da vide kako se monaška ljubav i rad udružuju u veličanstvenu tvorevinu.
Čista kao duša žubori jedinstvena reka Jerma kroz planinske useke, pa se od tog posla odmara u ravnici, u tihom gotovo neprimetnom toku. Sva providna i blistava gde god prođe ostavi od svoje lepote. I sve je božanski lepo zbog nje i oko nje. Čak i taj uzani asfalt koji se privio uz nju omađijan njenom lepotom. Na jednom proplanku će vodena lepotica dozvoliti svetinji moravskog tipa da je svojom lepotom dostigne. Tu je sagrađen manastir Sv. Jovana Bogoslova 1395. godine. U kamenu je uspisano da su to uradili gospodin Konstantin i gospođa Elena.
-Smatra se da je reč o oblasnom gospodaru Konstantinu Dragašu i njegovoj kćerki Jeleni – govori nam nastojatelj manastira protosinđel Mardarije, dodajući da je hram živopisan tek 1499. godine. U vekovima ispred će se uzdizati i propadati i obnoviti 1876. godine. Od 1949. je pod zaštitom države, a od 1979. godine se nalazi na listi svetske kulturne baštine. Iguman Mardarije sa bratstvom zaslužan je za njegov današnji izleg ali i imidž manastira u koji se ide i po lek. To nije ništa novo, jer su manastiri bili prve ustanove koje su pravile lekove i lečile ljude. Mnogi su sveci otkrivali tajne prirode, lečeći ljude, poput Sv. Kozma i Damjana, Sv. Pantelejmona, Sv. Jovana, Sv. Ermolaja. Ali Poganovo ima ugled. Božja volja je htela da monasi dođu do knjige recepata koju je napisao ruski farmaceut 1912. godine. Knjigu je u Poganovo donela njegova kćerka koja se tokom oktobarske revolucije i progona vernika i duhovnika, sa sestrinstvom sklonila u Srbiju.
Po tim receptima, malo prilagođenim današnjem vremenu i potrebama, nastaju originalni preparati. To su Veno kapi, Tamjanovo ulje, Organski antibiotik i Detoks ulje. Veno kapi, etarsko ulje napravljeno je od crnog luka. Ono snižava pritisak, jača rad srca, sprečava zapaljenje i proširenje vena, čisti krvne sudove, smanjuje loš holesterol(HDL), sprečava kalcifikaciju, deluje preventivno protiv infarkta i moždanog udara. Reguliše nivo šećera u krvi, rad štitaste žlezde… Tamjan ulje (Boswellia sacra oil) pomaže kod reume, išijasa, lumbaga, grčeva u mišićima, artritisa. Efikasno je kod ranica, čireva, ekcema, hemoroida, podmlađivanja kože. Vredne ruke monaške napravile su i organski antibiotik od divljeg origana koji ima snažno antikancerogeno dejstvo. Pored mnogih drugih oboljenja pomaže u lečenju kancera prostate i pluća. Na kraju, tu je i univerzalno Detoks ulje za potpuno čišćenje organizma.
-Čovek mora da vodi računa o zdravlju – kaže iguman Mardarije. – Bog je dao ljudima pričešće kao lek za dušu i razno bilje kao lek protiv fizičkih bolesti. Do dragulja moravske gradnje stiže se preko dva trošna mosta koja su opkoračila lepoticu reku. Iako monasi žele nove, nekako su ti trošni mostovi bili njegovi najveći branitelji. Nepristupačan kanjon Jerme i mostovi koji se očas posla pred neprijateljem sruše, očuvali su manastir kroz vekove. Sačuvala ih je magična, mistična reka čija se lepota ne zaboravlja. Reka Jerma divlja kao suri orlovi koji se na liticama iznad nje gnezde i nežna kao molitva koju vetar raznosi iz manastira duž njenog toka.
-Od kada je proteran iz raja, čovekov život je borba protiv telesne i duhovne bolesti. Prvu bolest leči prirodom drugu verom – kaže iguman Mardarije. Manastir Sv. Jovana Bogoslova obe stvari leči uspešno u svom neprikosnovenom raju.
Oteto Tokom Prvog svetskog rata Bugari su odneli ikonostas i izuzetno vrednu dvostranu ikonu, na kojoj su s prednje strane likovi Bogorodice i Jovana Bogoslova, a sa druge je predstavljen mozaik iz apside crkve Hrista Latomu u Solunu. Danas se te dragocenosti nalaze u Arheološkom muzeju u Sofiji.
Odžaklija U manastiru Poganovo i danas postoji odžaklija( ognjište) iz 14. veka i to je najastariji objekat takve vrste u Srbiji. Očuvan je u potpunosti, a monasi su veoma ponosni na njega.
Mesto Manastir Poganovo nalazi se desetak kilometara udaljen od Caribroda ( ime Dimitrovgrad je ukinot ali većina ovaj grad po njemu poznaje) i tridesetak od Pirota. Pripada Niškoj eparhiji SPC.
Svetli iz daleka krst na brdu iznad manastira Lešje, na desetom kilometru od Paraćina, ukazujući da se tu, pod njegovom zaštitom, čuvaju svete stvari: čestica krsta na kome je stradao Isus Hrist, deo mošti kneza Lazara Hrebeljanovića. Sveti ostaci našeg časnog kneza ugrađeni su u trpezu kao znak posebne milosti jer je knez Lazar odlučio da se u njegovo vreme, zapušteni manastir vrati ktitorskoj familiji, omogućujući mu – novi život.
Manastir Lešje, od čije lepote danas zastaje dah, podigao je srpski vlastelin na dvoju Nemanjića, župan Vukoslav sa sinovima Držmanom i Crepom, 1360. godine. Oni su dali da se na njihovom posedu podigne Bogorodičina crkva, koju su zatim poklonili manastiru Hilandaru.
Daleko od očiju, daleko od srca, kaže narod. Manastir, nazvan po leskovoj šumi, vremenom je bivao sve zapušteniji i zapušteniji, pa su se potomci Vukoslava obratili za pomoć knezu Lazaru I caru Urošu, koji su odlučili da se metoh vrati ktitorskoj familiji koja će o njemu brinuti.
Ubrzo, imanje je procvetalo, manastir je okupio mnogobrojno bratstvo koje se sa prodiranjem Turaka na Balkan slivalo kao reka u Lešje. Starac Dionisije, unuk župana Vukoslava, vodio je manastir veoma uspešno narednih 50 godina.
Hilandarska riznica i ruski arhivi ( državni muzej u Moskvi) čuvaju podatke koji kazuju da je manastir sve do 15. veka plaćao harač Osmanlijama i da je bio „ u životu“. Onda nestaje sa istorijske scene, kao da je u zemlju propao, nema mu ni traga ni glasa. Kao i tolike kulturne, verske i istorijske vrednosti koje je preplavila i uništila netrpeljivost islamske kulture.
– Posle Prvog svetskog rata, zabeleženo je da nisu mogli da se pronađu temelji crkve – govori iguman Jovan.- Temelje je, ipak, pronašao Živan Marković koji se zavetovao da će ako se živ vrati kući iz zarobljeništva u koje je dopao tokom prvog svetskog rata, podići crkvu u slavu Boga. Ni on nije znao gde su temelji stare crkve iz Lazareve Srbije, dok mu se u snu nije javila Bogorodica. Živan je našao temelje, sledeći njena uputstva, i tu sagradio malu kamenu crkvu.
Ni te crkve danas više nema. Srušena je u sveopštom preporodu i izgradnji koju je sproveo iguman Jovan od 2004. godine do danas.
Vremenom, kada je crkva posvećena Bogoorodici postala tesna za brojne vernike, turiste, izgrađene su još dve. Jedna posvećena Svetom Jovanu Bogoslovu, druga crkva Svetih Besrebrenika.
Građevina, po građevina, nicala je bajka na manastirskom metohu, koji kao u pravoj bajci ima dva izvora vode, za koju se veruje da su lekoviti. Na trenutak putnik namernik pomisli da je reč o ruskoj bajci, jer arhitektonski vuče na rusku crkvenu arhiekturu, ali reći će nam monahinje da je njihov duhovnik Jovan rusofil i da zbog toga ima dosta primesa ruske arhitekture kojoj je naginjao. Opet, iguman će reći da u arhitekturi ima svega po malo, i grčkog, ruskoj, moravskog stila.
U svakom slučaju, manastir Lešje pravoslavna je bajka i originalna tačka na mapi verskog turizma, koja se ne zaobilazi jer treba videti to čudo pod oblacima, osetiti energiju mesta koje čuva sećanje na slavnu srpsku istoriju i izmoliti ispunjenje želje.
Ali da bi se to dogodilo, morate se pripremiti za dolazak u manastir Lešje. Ovde ne možete ući kao da ste pošli u samoposlugu, u šortcu, miniću i papučama. Pravila se znaju, duge suknje, i marame, za muškarce duge pantalone, a sestrinstvo vam obećava i – duge molitve i obrede. Još kažu, da se ne računa da je neko kršten ako to nije uradio otac Jovan.
