Da li da se priklonimo istoku, zapadu, ili da budemo neutralni, samostalni i svoji? Bilo bi odlično da možemo da biramo između ove tri mogućnosti, jer zapravo imamo samo dve: izbor između istoka ili zapada. Treća mogućnost, da idemo sami, jeste idealna ali , kako kaže Vladeta Janković, profesor, književnik, diplomata, to je izvodljivo više u teoriji nego u praksi.
– Potpuna nezavisnost danas je privilegija samo nekoliko vrlo moćnih, bogatih i stabilnih država, kakva Srbija nije i, bojim se, još dugo neće biti – kaže profesor Vladeta Janković u razgovoru za naš časopis.
O Bili ste diplomata i videli na licu mesta stav međunarodne zajednice prema Srbiji? Kakav je?
-Kao kroz čitavu modernu istoriju, taj stav je bio i ostao u zavisnosti od neposrednog interesa velikih sila, pa je takav i danas. Često u pristupu zapadnih zemalja prema nama ima i izvesnog cinizma, pa i bezobzirnosti, kao u slučaju NATO bombardovanja 1999. Najbolje može poslužiti primer Kosova i Metohije, gde je direktnim uplitanjem zapadnih sila, koje su sebe zvale „medjunarodnom zajednicom“ kao da Kina, Rusija, Brazil i Indija ne postoje, Srbiji oteto 15% teritorije.
O Šta pamtite kao posebnost iz perioda kada ste bili ambasador pri Svetoj stolici?
-Uskršnje mise u katedrali Svetog Petra, kada, u tom ogromnom prostoru, u mraku i mrtvoj tišini stotine prisutnih imaju u rukama jedino sveće, da bi se, kad ponoć otkuca, odjednom upalila sva svetla i grmnule orgulje. Takvih efekata u pravoslavlju nema, ali je, bar meni, intimno mnogo uzbudljivije brujanje ljudskog glasa, kada se, uz podrhtavanje kandila, među hilnadarskim freskama, tokom Vaskršnje liturgije poje Heruvika.
O Kada razgovarate sa strancima, čime biste se pohvalili kao Srbin?
-Našom istorijom, pre svega, jer je činjenica da smo u XIII i XIV veku bili jedna od velikih evropskih sila, onda lepotom naše srednjovekovne umetnosti, jer feske u Dečanima i prestone ikone iz Hilandara nisu ništa slabije od Djota, pa zatim činjenicom da smo u oba svetska rata u XX veku bili na pravednoj strani i dali ogroman doprinos pobedi. Ali naravno da ne bih propustio da se pohvalim Nikolom Teslom a, u najnovije vreme, Djokovićem i Jokićem.
O Da li je u srpskoj poilitici, od kada ste bar vi u njoj, reč obavezivala?
-Nažalost, nije i to otkako je politike u Srbiji. Izuzetaka je bilo, ali su i oni najpošteniji uvek više voleli da ne kažu ništa nego da izgovore laž. Samo, vodite računa da to nije neki srpski specifikum. Odlično pamtim jednog engleskog ministra koji je, pošto je u nekoj prilici uhvaćen u masnoj laži, izjavio kako je bio „ekonomičan sa istinom“.
O U čemu je osnovna razlika između politike kada ste vi počinjali kao političar i ove danas?
-Ja sam bio i ostao pre svega profesor književnosti na Univerzitetu, a u politiku sam ušao još sedamdeset godina da bih se, uvek pored svog osnovnog posla, borio za parlamentarnu demokratiju, a protiv vlasti jedne partije i jednog čoveka. Tako sam se protivio najpre Titu, pa Miloševiću, a danas se protivim Aleksandru Vučiću. Diktatori su u osnovi uvek isti, ali su Tito (u nadi da će dobiti Nobela za mir), pa i Milošević, na svoj način bili tolerantniji prema protivnicima. Danas je politička utakmica u Srbiji nemilosrdna i potpuno neravnopravna, jer Vučićeva vlast bez izuzetka kontroliše TV kanale koji se vide na celoj teritoriji, podmićuje birače, favorizuje članstvo svoje stranke i zastrašuje opoziciju.
O Zašto srpski političari ne žele da iza sebe ostave neko uzorno delo koje obezbeđuje u istoriji trajnu i svetlu poziciju?
-Ne bih se složio da to oni ne žele – druga je stvar imaju li sposobnosti da tako nešto učine. Nikola Pašić, na primer, jeste imao mana tipičnih za srpskog političara, ali je ostavio za sobom značajan trag. Da i ne pominjemo ličnosti iz ranijih vremena, još od Miloša Obrenovića (počeo je od Srbije kao turskog poseda, a ostavio je kao slobodnu zemlju), kneza Mihajla, koji je prosvetio Srbiju, kralja Petra I, koji je izveo Srbiju kao jednu od pobedničkih sila Prvog svetdskog rata, ili političara skromnih i besprekornog karaktera kakav je bio Ljuba Davidović. Ipak su to rezultati koji predstavljaju trajne istorijske međaše. Što se tiče političara koji su na sceni danas, mora proteći dosta vremena pre no što istorija bude mogla da proceni trajnost njihovog učinka.
O Koliko nam mitovi i legende, a među njima i vaši Mitovi i legende, pomažu u sadašnjosti?
-Mitovi su uvek neka vrsta sažetka večitih istina i situacija koje se dešavaju u stvarnom životu, a često sadrže tragove istorijskih zbivanja. Oni istovremeno izražavaju ideju naroda o tome kakav bi želeo da bude, odnosno kako sam sebe zamišlja. U sadašnjosti oni ne mogu biti od velike pomoći, jer njihova arhetipska priroda nije nužno u kontaktu sa trenutnom stvarnošću. Što se tiče moje knjige sa takvim naslovom, ona je nastala samo kao pokušaj da se nadoknade nedostaci ovdašnjeg obrazovnog sistema, koji zapostavlja religiozne vrednosti. Zato sam u njoj pojednostavljeno preneo elemente triju monoteističkih religija, bez kojih nije moguće zaista shvatiti kulturnu istoriju svog, pa i drugih naroda.
o Koji vam se mit ili legenda posebno sviđa?
-Oduvek sam se posebno interesovao za mit o Edipu, jer on dobro ilustruje ono što sam upravo rekao o mitu kao u priču pretopljenoj istoriji. Naime, čitava povest o ubistvu oca i ženidbi majkom u stvari je transfiguracija jednog istorijskog događaja – uzurpacije tebanskog prestola mimo patrilinearnog poretka.
O Koja je vaša antička izreka?
-Latinska izreka Feci quod potui, koja u suštini znači da čovek može imati mirnu savest jedino ako u životu učini sve što je najbolje umeo i mogao.
O Da li današnje generacije imaju manje jazove prema drugim religijama?
-Možda ovo kao odgovor zvuči preterano jednostavno, ali ja mislim da je to zato što mladi danas pre svega ne znaju dovoljno o veri i ne shvataju versku tradiciju. S druge strane, ima i mnogo netolerancije, sa često strašnim posledicama.Kad bi, u nekom idealnom slučaju, svuda na svetu u školama postojala nastava uporedne religije, ubedjen sam da bi bilo mnogo manje religioznih fanatika, pa i svih nesreća koje zaslepljeni i zlom propagandom zavedeni mladi ljud izazivaju.
O Kada sanjarite, kako zamišljate svoju Srbiju?
-Kao demokratsku državu u kojoj nema nepismenih i u kojoj se sa svakog prozora svake kuće vidi bar po jedno drvo.
On je Zoran Bognar. On je i nomad beskraja, neumorni putnik kroz volšebna sazvežđa ispod kože koji traga za zapanjujućom jasnoćom neizgovorenih reči. On predano prikuplja zapise iz vetra i kroti senke. Njemu je lako. On je pesnik i „bez problema sonete niže„ . Gotovo u isto vreme kada ga je „obuzela poezija” počeo je i da živi život vegetarijanca u zemlji roštilja. Pesnik, književnik, urednik u Grafičkom ateljeu „Dereta” i predsednik Fonda “Ars Longa” Zoran Bognar, seća se dana kada je prestao da jede meso:
– Bilo je to 4. aprila 1986. godine kada sam pročitao knjigu “Vegetarijanska ishrana” Julijana Bora, tadašnjeg predsednika Svetske asocijacije vegetarijanaca – kaže ZoranBognar. -Tada sam shvatio šta sve čovek jede a ne bi trebalo, i koliko se na jednom gramu nekog mesa nalazi štetnih bakterija. Posle toga nisam imao više želju da jedem meso i proizvode životinjskog porekla. Utoliko lakše sam postao vegetarijanac pošto je moj rođeni brat Edi godinu dana pre mene prešao na vegetarijansku ishranu.
oKako je bilo biti vegetarijanac na Balkanu u to vreme?
– Tada je bilo potpuno svejedno da li ste vegetarijanac na Balkanu ili u nekoj zapadnoj zemlji jer su oni bili aktualni uglavnom u Indiji, Kini i Japanu. U ostalim zemljama “vodili” su vegetarijance kao statističku grešku, iako je takva ishrana neuporedivo zdravija od mesne ishrane. Ne kaže se bez razloga da kada pokosite travu ona miriše, a kada ubijete životinju ona se usmrdi… Takođe, najveći umovi u istoriji čovečanstva bili su vegetarijanci (Leonardo da Vinči, Nikola Tesla, Edison, itd)… U nekoliko reči: nije lako, ali je lepo biti vegetarijanac u zemlji roštilja…
o Koliko se menja životna filozofija tokom ishrane bez mesa?
– Kažu, kada bi svi ljudi na svetu bili vegetarijanci da uopšte ne bi ni bilo ratova, što ima logike, jer unošenjem tuđe krvi u sebe istovremeno stvarate žeđ za novom krvlju… Vegetarijance karakterišu sasvim suprotne odlike kao što su plemenitost (nasuprot varvarstva), pacifizam (nasuprot kanibalizma), itd…čovek ni anatomski, a ni po Bibliji nije programiran da bude mesojed nego vegetarijanac.
o Pred kojom hranom ne možete da se suzdržite?
– Imam mnogo toga što volim da jedem ali prevashodno žitarice, sve vrste voća, salate (posebno grčka i rukola), zapečeni pasulj u rerni, sojine šnicle i medaljone, zapečene paprike sa sirom u belom vinu, pirinač, potaž od bundeve, supu od koprive, polusušeni paradaiz, masline, i tako dalje…
oDa li pisac može da stvara i ako ne dobije priznanje za svoj rad?
– Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Ipak, setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Obično kažem: knjige su biografija pisca, a nagrade biografija knjiga.
oŠta čitate? Šta najviše volite da čitate?
– Najviše volim da čitam anglosaksonsku i hispanoameričku književnost…
oŠta najviše volite kod drugih ljudi?
– Spontanost, iskrenost i dobru auru…
oŠta je za vas sreća?
– Biti pesnik… I biti to u Srbiji…
oŠta je za vas nesreća?
– Imati takvu sreću…
oU šta verujete?
– Verujem u Put svetlosti, u Mir Božji, u svoju kćerku, u ljubav, u Boga, kralja i otadžbinu.
oKako biste definisali ljubav?
-Kao peti element bez kojeg života nema… Ili što bi rekao Merime: prvi dan ljubavi je i poslednji dan razuma…
o A, najveće iskušenje je…?
-Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi… Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski obrušava na nas.
oKada je Zoran Bognar bio najradosniji?
– Kada mi se rodila kćerka Luna.
oKada ste bili najtužniji?
– Kada sam 1991. godine odlazio iz do temelja razrušenog Vukovara misleći da se više nikada neću vratiti u rodni grad.
oŠta je vaše najveće blago?
– Čisto srce i bistri um.
oDa se ponovo rodite kakav biste životni put izabrali?
-Pitanje je da li uopšte mi biramo put ili put bira nas. Ali ne bih imao ništa protiv da imam isti životni put kao što sam ga imao do sada…
oŠta ste kao dete želeli da budete?
– Pekar, lekar, apotekar… naravno, šalim se. Hteo sam da budem muzičar…i bogami i bio sam to neko vreme…
oKo je bio junak Vašeg detinjstva?
– Bilo ih je nekoliko, u prevodu svi članovi grupe Pink Floyd: Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason, Rick Wright, a ranije i Syd Barett.
ODa li se sećate prve životne lekcije koju ste naučili…
– Otac mi je još u predškolskom dobu govorio da sve što radim radim sebi, tako da mi je još u najranijoj mladosti probudio i svest i savest, tako da nije bilo potrebe da me dodatno kažnjava tadašnjim konvencionalnim kaznama u vidu batina ili kojekakvih zabrana. Kada god bi mi otac ponovio tu rečenicu „sve što radiš sebi radiš“ bilo bi mi i gore i delotvornije od bilo kakvog šamara ili neke zabrane…
o Opišite najlepši trenutak u svom detinjstvu.
– Kada sam prvi puta, u selu Tomingaj u Lici, kod dede Milana, uzjahao konja.
oKoji je bio najtužniji trenutak iz tog doba?
– Kada mi je umro deda Milan.
oKoja vam je bila najveća greška u životu?
– Koja god da je… ako sam je već napravio i preživeo, onda sam dobro prošao.
o A koji je najbolji potez ?
– Bilo je sijaset dobrih poteza s kojima se ponosim, ali mislim da najbolji potez u mom životu još uvek čeka na mene…
oŠta može da vas nasmeje?
-Dobar vic, sopstveni lapsus, bilo koja epizoda serije «Mućke», crtani romani «Alan Ford»…
oŠta može da vas rasplače?
– Bol i tuga moje kćerke, dobra knjiga, film ili pozorišna predstava…
oZbog čega se najviše kajete?
– Zbog toga što 1991. godine nisam s porodicom otišao iz rodnog grada Vukovara pre nego što se zaratilo, nego smo kao poslednji naivci mislili i verovali da se takva tragedija ne može dogoditi na kraju drugog milenijuma… tako da smo ostali u tom paklu i bukvalno doživeli sudbinu glinenih golubova.
oŠta vas plaši?
-To što se ne bojim ničega.
oDa li ste ikada imali želju da nekog udarite i zbog čega?
– Jesam, kao i sav normalan svet… Bilo je milion razloga za tako nešto. No, pravo pitanje bi bilo da li sam ikada to i uradio…
oKoju pesmu uvek rado slušate?
– «Hey you» od Pink Floyda.
oKoju knjigu bi Zoran Bognar poneo u osamu?
– «Terra Nostra» Karlosa Fuentesa.
oKoji je vaš najveći talenat?
-Da bez ijedne izmenjene reči znam mnogo o nepoznatoj osobi nasuprot sebe.
