Mario Leone Bralić, fotograf sa hiljadu priča, krstari svetom već 40 godina tražeći izgubljene emocije. Traži ih u pogledu Tajlanđanke, u grivi lava, u listu palme, u kapi afričke kiše ili šari puža. On traga za tom emocijom koju hvata i stavlja u ram iz kojeg ona zrači, čineći ono što je uslikano – živim.
– Estetika je moj najbolji prijatelj – kažeMario Leone Bralić fotograf sa ogromnim iskustvom.- Ja tragam za tom lepotom i ako iz nje izbija energija, to je to. Ako uspem da otkrijem energetsko zračenje iz nekog čoveka, životinje, biljke, ili stvari, krajolika, ja imam interakciju sa tim i pravim dobre fotografije koje i posle sto godina mogu da isijavaju tu energiju.
O Šta ne fotografišete nikada?
-Ne beležim rat, smrt, mržnju, nasilje… Prošao sam mnogo ratova, logora, video sam nesreću i znam da bih fotografisanjem toga otvarao nova i nova vrata. Zato ignorišem. Beležim lepe stvari koje se dogode, pa i u tom zlu.
O Ne privlači vas umetnost šoka?
-Ne, to što radi Marina Abramović i slično ne. Tele prepolovljeno, s jedne strane je lepo, s druge ružno. Mene to ne interesuje. Mene interesuje emocija, ljudska, životinjska, pejzaž. Interesuje me ta lepota koju vidim u Švajcarskoj, na primer, koja je toliko nestvarna da boli. A ti ne možeš da je preneseš.
O Poslednjih godina sve je više fotografa, a sve manje dobrih fotografija.
-To što gledamo na fejsbuku, instagramu i drugim mrežama, te grozne selfije i nameštene fotografije ljudi su otpad. One traju koliko i par sekundi nameštanja i foliranja glavnih glumaca da su srećni, veseli, radosni itd. Te žene, ustvari, glume. Čim se nešto udaljava od istine – nema vrednost.
O Da li je time što svako danas „pravi fotografiju“ ona izgubila šarm i umetničku crtu?
– Možda je ružno što ću ovo ispričati, ali pod utiskom sam. Bio sama nedavno na važnom prijemu. Bio sam šokiran kako pojedine žene izgledaju. To su bile uglavnom previše našminkane, izoperisane a i neadekvatnog ponašanja, žene koje su se neprestano fotografisale i glumile sreću od dve sekunde. Pokupio sam se i na izlazu naletim na dve gospođe od kojih je jedna, eleganta, okupana, pristojna, dostojanstvena! Priđem i zahvalim se toj elegantnoj dami što je u skladu sa sobom i drugačija od svih onih.
O Da li je oduvek umetnička fotografija bila usamljena?
-Jeste. Na neki način. Ja sam u početku svoje karijere, pošto sam završio i magistrirao u Nemačkoj – snimao umetničke fotografije. Ali i tada je to bilo ono što je retko kome trebalo. Od toga nije moglo da se živi, pa sam radio modu i kreaciju, a za svoju dušu umetničke fotografije.
O Šta je potebno da bi neko bio dobar fotograf?
-Prvo, dobro oko, moć zapažanja. Mora da voli sredinu u kojoj živi, bilo gde, u ulici, ili na Tajlandu. Da primećuje. Evo kroz primer. Nas troje smo sedeli na Zanzibaru i gledali kako pristaje jahta. Iz broda su izašli visoki Sicilijanac sa zlatnim naočarima „ray ban“ , lepo građena devojka u belom kupaćem kostimu i jedan mali Italijan, u papučama. Ja sam ih pažljivo posmatrao i znao sam ko je ko, moji prijatleji nisu bili usredotočeni i nisu znali to da prepoznaju. Gazda je bio onaj najmanje ugledan, ostali su radili za njega. Takve stvari moraš da prepoznaješ. Odnose među ljudima, lepotu, svetlo, a onda i tvog drugara, fotoaparat sa kojim radiš.
O Da li svuda u svetu žene izgledju tako „univerzalno veštački“ kao kod nas?
-Ima svuda toga, i na istoku, i u Africi, svuda. Zapadna civilizacija je napravila model, reprogramirnje ljudi. I oni postaju svi isti. Da ne pričam da je to vrsta mode jer ljudi žele da pripadaju nekom pokretu. To u stvari ubija i ženu i muškarca.
O Angažovani ste na humanitarnom polju, ali na specifičan način pomažete ljudima?
-Pomažem tako što omogućim nekome da zaradi. Na primer, pošto sam vezan za Zanzibar i Tanzaniju, video sam da Masajima treba voda koju nemaju u staništima. Onda slušam njihovu muziku koju niko na planeti nema. Kupio sam snimač, otišao tamo, ali pošto oni to izvode samo za određene rituale morao sam da čekam četiri godine da to sve sklopim i uradim. To je fascinantno, oni pevaju, skaču, samo udah i izdah, bez instrumenata. Kažem to našem muzičaru Dušanu Bezuhi i mi nasnimimo kompilaciju. Te diskove odneo sam i dao Masajima da ih prodaju i tako zarađuju.
O Kako ste upoznali Masaije?
-U Zanzibaru su turistička atrakcija a ja tamo idem već 14 godina. Lepi, visoki, dostojanstveni,kulturni i opasni su sluhisti. Oni su u stanju da mi reprodukuju ruski koji su čuli u prolazu. Zbog kolonije Italijana, Engleza i Nemaca znaju te jezike perfektno.
O Da li ste vi naučili njihov jezik?
-Ne, oni imaju jezik koji niko ne sme da zna ko nije „Ma“. „Ma“ su Masai narod i nemaju pismo.
O Zašto su posebni Masaji?
-Zato što su nematerijalna civilizacija.
O Šta je neobično kod njih?
-Oni su drugi svet, druga planeta. Sve znaju šta se dešava ali se drže svoga. Kod Masaija su najvažnija deca, pa krave i na trećem mestu žena. A kad neko umre niko ga ne pamti, ne priča o njemu, niti ga spominje. Ostavio je decu i to je važno.
O Postali ste član Masaji naroda?
-Da, usvojio me je njihov poglavica jer kod Masaija važi pravilo da niko ne treba da bude bez roditelja, a meni je otac u to vreme umro. Morao sam i da se dokažem, ali i da prođem neke njihove inicijacije o kojima ne bih baš pričao. Živeo sam sa njima,zapravo, pola godine u rodnom Zemunu, pola godine u Zanzibaru. Nikada nisam dobio malariju, sigurno zbog toga što sam koristio biljke koje koriste i oni. Zapravo, sve sam radio što i oni.
O Šta ste naučili od Masaija?
-Naučio sam da budem ono što jesam. Oni za nas kažu da jedno radimo, drugo govorimo, treće mislimo i da ne znamo ni šta smo, ni ko smo. Masaji nikada ne lažu, po cenu života, ne kradu, i poštuju ljude sa vrlinama.
O Šta sa sobom uvek nosite, osim aparata?
-Rečenicu da pazim šta radim i šta pričam, da mi se ne bi i ostvarilo.
autor:Dijana Dimitrovska,izvor: Balkan City Magazine
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
Vidi još: Legeneda sa štapom i mističnim šeširom
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić