Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević od Srbije i Jugoslavije voli Beograd, voli Srbiju i svoj život u svemu tome. Od kada se doselio na Vračar, u Beograd, sa svojom porodicom, na Vidovdan 2020. godine, nedaleko od Hrama Svetog Save, gde je odrastala i njegova supruga Danica, uživa u svakom trenutku gledajući svoju decu, malog princa Stefana i princezu Mariju, kako odrastaju u svojoj zemlji sa svojim narodom.
-Mislim da je za dinastiju važno da Karađorđevići, posle više decenija, budu zaista među svojim narodom, da se rađaju ovde, u Srbiji, da im srpski bude maternji jezik, da odrastaju upijajući mentalitet, običaje i tradiciju našeg naroda, baš kao što je to sada slučaj sa mojom decom Stefanom a sada i sa Marijom. Srećan sam što moja deca imaju ono što moja braća i ja nismo imali , a to je mogućnost da odrastamo u svojoj zemlji sa svojim narodom – kaže Nj.K.V. princ naslednik Filip Karađorđević u razgovoru za „ Slovo“.
Odrastanje u Srbiji
O Šta je prvo dobro što ste primetili i osetili u Srbiji kada ste se nastanili ovde?
-Značaj jedinstva porodice. U Srbiji, za razliku od dobrog dela zapadnog sveta, porodica je sačuvana, ona je oslonac i stub , još uvek vlada osećaj zajedništva, i to je nešto što je izuzetno važno za vaspitanje i formiranje deteta u zdravu i jaku ličnost. Mislim da je to izuzetno važno i zbog toga se Danica i ja trudimo da naša porodica i naša deca imaju prioritet u svim našim aktivnostima, poslovima i ulogama u društvu koje imamo. Nepuna dva meseca po doseljenju u Srbiju, otputovali smo u Hercegovnu, gde smo u Trebinju proveli dvadesetak dana. Imali smo blagoslov da tada upoznamo i provedemo dosta vremena sa blaženopočivšim vladikom Atanasijem. Vreme provedeno sa njim i lekcije koje nam je dao, pratiće nas čitavog života. U našim životima, kao i u života najvećeg broja Srba, verujem, naša pravoslavna vera i običaji koje kroz pravoslavlje negujemo, igraju izuzetno važnu i značajnu ulogu. To je nešto što želimo da prenesemo našoj deci, i nešto što možda i ne bi bilo tako da nismo doneli nepokolebljivu odluku da svoj život i život naše dece vežemo za Srbiju.
O Šta bi trebalo menjati u Srbiji?
-Srbiju volimo takvu kakva je, jer je naša otadžbina. Nije savršena ali je baš zato volimo, sa svojim nedostatcima i fantastičnim lepotama. Ljudi stalno govore o stvarima koje su loše i koje treba menjati a toliko mnogo je pozitivnih stvari koje treba istaći i zbog kojoh moramo biti zadovoljni i zahvalni Bogu. Mentalitet i suštinska dobroćudnost našeg naroda su nešto što se retko sreće u svetu, naše čuveno gostoprimstvo, smisao za humor, ali i neverovatna priroda i prirodni potencijali koje bi mogli mnogo više iskoristiti na dobrobit našeg naroda. Naravno, ne treba zatvarati oči pred nečim što se meni ne dopada, a to je ta polarizacija koja je stvorena kroz politički sistem, i koja stvara ozbiljne i nepotrebne izazove u društvu zbog kojih narod ima samo štete. Ali to su ozbiljne manjkavosti republikanskog državnog uređenja, i zaista verujem da rešenje tog problema leži u povratku na ono što je Srbija najduže bila u svojoj istoriji – kraljevina. Ustavna parlamentarna monarhija u kojoj ni jedna politička stranka neće imati monopol nad državom i neće joj biti dat prostor za zloupotrebu naroda.
O Kada vam dođu gosti iz inostranstva, šta im pokazujete u Beogradu i Srbiji?
-Svoje goste volim da odvedem na Oplenac. Zadužbina kralja Petra I, crkva Svetog Đorđa na Oplencu i porodični mauzolej naše porodice i dinastije Karađorđević nešto su čime se naš narod ponosi, a posebno ja kao direktni potomak i naslednik slavnog vožda Karađorđa, kneza Aleksandra, kralja Petra I, kralja Aleksandra I, kralja Petra II… Sa Oplenca niko nikada nije otišao a da nije poneo najlepše utiske. Naravno, volim svojim prijateljima da pokažem i brojne znamenitosti Beograda i Srbije, ali Oplenac je uvek prva i nezaoblazna tačka. Voleo bih da, kada se uslovi za to steknu, svoje goste vodim i na Kosovo i Metohiju. Susret sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Bogorodicom Ljeviškom u Prizrenu i brojnim drugim srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji oduzimaju dah i ulaze duboko pod kožu svakog čoveka.
Pažnja na dijaspori
O Koliko kao član kraljevske porodice možete da utičete na međunarodu zajednicu da zauzme pozitivan stav prema Srbiji i da pomogne?
-Međunarodna zajednica komunicira isključivo sa izabranim političkim predstavnicima jedne države. Ono što mi možemo i što činimo jeste da u neposrednim kontaktima sa diplomatama potenciramo srpske interese. Ali i u kontaktu sa drugim članovima kraljevskih porodica u svetu, kao i sa rođacima trudimo se da predstavimo Srbiju u najlepšem mogućem svetlu kako i dolikuje. Trebalo bi da mi kao narod budemo jedinstveniji, mudriji i da strateški pristupamo rešavanju nagomilanih nacionalnih problema. Ne mislim da rešenje problema leži u velikoj snishodljivosti prema velikim silama, bile one sa zapada ili sa istoka. Moramo naći način da ih podstaknemo da zauzmu drugačiji stav prema Srbiji. Siguran sam da je to moguće.
O Šta je po vama najvažnije da Srbija uradi za svoju dijasporu ?
-Da obrati više pažnju na svoju dijasporu. Za početak, mi nemamo ni približno tačan podatak kolika je naša dijaspora, gde se ona nalazi… Zatim, trebalo bi ojačati vezu srpske dijaspore sa maticom a da to nisu jednom ili dva puta godišnje događaji na kojima se naš narod u dijaspori okupi. Moraju se stvoriti uslovi da se srpska dijaspora mnogo više uključi u tokove i procese koji se odvijaju u matici, kako bi se održao naš srpski identitet. Da se obezbede škole i časovi srpskog jezika za decu, udžbenici, jer znanje jezika je najvažnije. Ja nisam imao priliku da naučim srpski jezik kao mali, kao ni moja braća, jer nam je zbog naše majke, španske i brazilske princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance maternji jezik – španski. Aktivno učim srpski jezik koji je veoma težak i shvatam koliko bi mi bilo lakše da sam ga savladao u školskom dobu. Svakako niko ne može biti bolji i korisniji ambasador Srbije od našeg naroda koji živi u raznim državama u rasejanju.
O Kakav je stav Evrope i Amerike prema Srbiji, da li se malo promenio?
-Stav velikih sila je uvek onakav kakav njima odgovara. Ako vidimo šta se sve dešava na Kosovu i Metohiji, kako ostajemo bez svakog obrisa suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, kako se implementiraju odluke i dogovori, onda vam je jasno kakav je odnos i Amerike i Evrope prema Srbiji.
Ljubav naroda
O Šta najčešće, lično ili sa porodicom, doživljavate kada ste u susretu sa običnim ljudima?
-Dobijamo puno ljubavi od našeg naroda, puno osmeha, zagrljaja, reči podrške… Teško je to prepričati, ali ta srdačnost i taj odnos koji srpski narod ima prema dinastiji Karađorđević i nama lično je nešto što je zaista čast i privilegija, ali i obaveza i odgovornost.
O Šta mislite, da li Srbi vole kralja?
-Mnogi Srbi koje smo imali priliku da upoznamo imaju lep odnos prema monarhiji, i nekim, za njih lepšim vremenima, sećaju se priča svojih roditelja, baki i deka koji su živeli u Kraljevini i voleli kralja. Mislim da je to u genetskom kodu našeg naroda. Mislim da srpski narod ima poseban odnos i poštovanje prema kruni. To nisu uspeli da unište višedecenijskim propagandama, zabranama i progonom Karađorđevića sa ovih prostora. Kad sve to nije uspelo u Srbima da ubije ljubav prema kraljevini – kakav je onda odnos Srba prema instituciji kralja. Posebno me raduje sve veći broj mladih ljudi koji se interesuju i koji podržava krunu i dinastiju.
O Da li se sećate kada su vam i kako pričali istoriju vaše poorodice?
-Nažalost, uglavnom kroz poneku anegdotu mog oca, ali generalno veoma malo…I mislim da je to jedna od najvećih grešaka, koju se ja trudim da sada ispravim sa svojom decom. Stefan sa svojih nepunih 6 godina zna o istoriji svoje porodice, o svojim precima, o Srbiji… Mislim da je to od izuzetnog značaja za svakog Srbina, a posebno za nekog ko je član kraljevske porodice.
Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.
Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj. Njegovi preci stigli su u Dalj posle Velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su tačno došli – nije poznato.
Kada je Milankoviću bilo sedam i po godina, umro mu je otac, krajem 1886. godine. Na spomeniku u Dalju i danas stoji epitaf koji je napisao naš veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj( /Stan’, putniče/ Stan’, čoveče/Da mu duši daš / Jedan očenaš!/…). Majka Hristina je ostala sama sa šestoro dece. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava – Voju i Bogdana, i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav umrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i bliznakinja Milena. Pošto su bili bogata familija, imanjem su rukovodile, posle očeve smrti, njegova baba po ocu Antica, majka Jelisaveta i ujka Vasa.
Kao dete imućnih roditelja, osnovnu školu je završio privatno ali zatim kao naslednik poljoprivrednog poseda, nije upisao gimnaziju već realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. Poput Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), čiji je bio vršnjak i Milutin se upisao na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu kao Ajnštajn, već u Beču.
Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. A onda, gotovo odmah otišao da odsluži vojsku u Austro-Ugarskoj!
Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel – preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter). Milanković je gradio brane, mostove, viadukte i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj.
Poverena mu je rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, a kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.
Gradio je po Beču do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede. Tada počinje njegova naučna karijera. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948.
Po dolasku u Beograd počinju balkanski ratovi – u Prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo – pa, Prvi svetski rat. U to vreme tek se bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).
Radeći na teoriji planetskih klimata, Milanković je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem.
Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Usledile su teorije ledenih doba, teorija pomeranja Zemljinih polova.
Rasprava u naučnom svetu na temu varijacija klime tekla je godinama. Sovjetski i italijanski naučnici bili su na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajnijih naučnika.
Poštovan i slavan Milutin Milanković je umro 12. decembra 1958. u svom domu u ulici Ljube Stojanovića broj 9, u Beogradu u 79 godini. Prvo je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu, ali je odatle, po njegovoj želji izrečenoj u „Uspomenama” i na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene, prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966. Tamo i danas počiva.
Kalendar
Najprecizniji kalendar na svetu napravio je upravo naš Milanković. U njemu je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjen u praksi.
Dunav
Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama gde navodi kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.
Čovek fabrika
Za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, Milanković je govorio „da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku“.
Potomci
Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju. Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu. Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala. Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu. – Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina.
Hrvati
Rodna kuća Milutina Milankovića bila je oštećena tokom rata devedesetih godina i zahvaljujući nadljudskom naporu Đorđa Nešića, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju, obnova je započela 1994. godine. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a Hrvati, naročito u štampi, Milankovića predstavljaju kao – hrvatskog naučnika.
Vaso Nikčević ne mari mnogo za tu sivu, vlažnu, decembarska noć, koja je obavila njegov atelje u mestu Podličak, nadomak Budve. Unutra je toplo, unutra je večita svetlost i radost leta. Čine ga nežne, čudesne boje i originalna misao kjoja isijava sa njegovih slika. Neke završene, neke započete. Ali kakve god da su, oseti se radost stvaranja, igra čiste misli i pokreta boja.
Boje se kreću,nose magiju i – simboliku i ostaju kao tajna zapećaćene u sećanju.
-Boja je čudo – kaže Vaso Nikčević, po rođenju Nikšićanin, po duhu Beograđanin( diplomirao 1992. u klasi profesora Živojina Turinskog), a po opredeljenju poslednjih godina – Budvanin, ispijajući čisto belo vino. – Retko ko može svesno da percipira boje. One imaju nezavistan život, ulaze u nas i osvajaju nas i onda kada mi toga nismo svesni. Recimo, koliko puta se svima nama desi da na hladnoj, sivoj podlozi betona ugledamo crveni komad papir i , iz nekog nepoznatog razloga želimo da ga podignemo. Ili, sećam se, dok sam studirao u Beogradu, sa balkona Rajićeve ulice gledam ljude u mimohodu Knez Mihailovom i sivilo na njima. Sve uniformisano, iste, stroge boje, mahom tamne. Podsećaju na neko mračnu stonogu, a onda, odjednom, pojavi se među njima neka lujka, u najpozitivnijem smislu te reči, odevena u boje koje odskaču, koje su njen bunt i potreba da bude drugačija. To me veselilo.
Majstor boja i simbolike tragao je dugo za ovim originalnim izrazom. Seća se, tehniku koja nema ime, izmislio je u vreme bomardovanja Srbije. Tada je živeo u Beogradu , u nemaštini kada se nije imalo dovoljno za uljane boje.
– U to vreme oslobađao sam se figurativnog slikarstva, nisam želeo da me ograničava forma i ušao sam u svet apstrakcije koja je – racionalna. Pomešao sam drvofiks i mermernu prašinu, u koju sam dodavao pigmente, i onda nanosio na platna. Tolko mi se dopala ova tehnika, da sam potpuno zanemario ostale. Našao sam svoj izraz, i uronio u svet simbola koji ne ograničava ni u boji, ni u oblicima. Ispostavilo se da sam tako na platnu dobio dve dimenzije. Imao sam svet boja ali sam mogao dletom da obrađujem te debele slojeve materije. To su dva izraza, slikarstvo i skulptura, spojeni u jedno! Otada, do danas samo to radim. Tražim i ispisujem simbole boja i oblika. Ali ih ne dešifrujem, jer, kao što kaže Jung: ima simbola koje kad dešifrujete prestanu da budu simboli.
Simbolika je potpuno obuzela Nikčevića. Traži je i nalazi u bojama, oblicima i – slovima. Na mnogim njegovim platnima su slova: „ s“ i „v“ ,okrenuta, ukrštena, postavljena u splet boja sa različitim tumačenjem . Na crtežima, predložcima ѕa sliku, jednostavne linije, gotovo dečje.
Umetnici pronalaze svoj stil na kraju, kada sve nauče i isprobaju- kaže.- E, onda je moguće tragati i pronalaziti. Svaki slkar mora da ima razvojni put. To znači da savlada, na akademiji ili u praksi,a najbolje i na jednom i u drugom, sve što je potrebno umetniku da to bude.Jednostavno, mora da izuči zanat. Posle je sve lako. Može da se traga za stilom i da se prate misli.Ali ne podržavam nove pravce, recimo, instalacije i performanse, koji se prikazuju u vidu slikarstva. Nisam protiv takvog izraza, ali to treba da nađe svoje mesto, na primer, u scenskoj umetnost. Ne u slikarstvu, jer to nije.
Današnje generacije, zahvaljujući pojedinim profesorima, prosto preskaču po nekoliko stepenka i posle akademije, zamera Nikčević, odmah krenu na instalacije, misle da postaju veliki, da sve znaju, idu napred, a nisu savladali osnovno.
– To je greška,velika i pitanje je da li je popravljiva – kaže Nikčević- jer se ti mladi slikari, uz pomoć profesora guraju u instalacije i ostaju nezavršeni, neoblikovani, nepotpuni slikari. Svako može i treba da traži svoj izraz i stil, al zna se kada. I , ako ide pravim putem, ne preskačući etape u učenju, sigurno će ga pronaći.
Vaso Nikčević razmišlja jednostavno, jasno, blakonaklono prema svemu. Tako živi, a tako i slika. Iako njegov izraz spada u apstrakciju njeogova razmišljanja na platnu su razumljiva, svako može da ih „čita“ na svoj način. To su razmišljanja koja podstiču boje. Veliko umeće slaganja boja.
– Nikada nisam razumeo likovne kritičare koji u suštini ispričaju nešto što ne može svako da prepozna. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Mislim da su najbolji kritičari oni koji su ujedno i slikari- kaže dok mazi jedno malo, sivo, umiljato mače. Vaso voli mačke, i u svom stanu i ataljeu u Budvi, koji ima prekrasan pogled na pučinu, ima ih…
– Ne znam ni sam. Nisam brojao. Drage ličnosti se ne broje. A one su ličnosti, svaka sa svojim karakterom je prpoznatljiva. Najlepša je ona plava, ima jedinstvenu boju, najtrpeljiviji je onaj žuti mačak, njega okrećem naglavačke i on ćuti, ovi mali su prgavi i divlji. Ona sa tri boje je ženka.
Vaso voli mačke, ali ih ne slika. Mada, ko zna, možda na njegovim platnima ima simbola vezanih za ove korisne i samosvojne životinje.
Često se dešava Vasu Nikčeviću da u potrazi za izgubljenim simbolima samo tokom jutra iscrta četrdesetak simbola i skica i – ništa, ne nađe onaj odjek, putokaz, otkriće, a onda, odjednom, zakači se za neki detalj i on počne da poprima energiju. Da raste i živi na platnu sam za sebe,kao živo biće koje se svakom prikazuje na drugačiji način, jedinstveno u veličanstvenoj harmoniji boja i obrisa i različito za svakog posmatrača. Jedno platno – hiljadu pogleda. Tako žive dela Vasa Nikčevića, slikara magičnih predela simbolike.
Mima Karadžić se uopšte ne ljuti kada mu se nametnu promene. Iako je odrastao u jednoj državi, sazrevao u drugoj, stvarao u trećoj, odlično se snalazi i snalaziće se, jer Mima Karadžić, glumac koji nas toliko godina zasmejava i razveseljava, obožava promene.
– Volim promene i poštujem svakoga ko učini i najmanju promenu na sebi i oko sebe – kaže Mima Karadžić.- Menjati sebe i svet oko sebe je ujedno najčudesniji i najlepši zadatak koji svaki čovek dobija rođenjem, ali ga kao i druge stvari koje dobije rođenjem – ne koristi. Mislim da svaki mladi čovek po prirodi svojih godina mora da bude za promene. Ako nije – nešto onda nije u redu.
O Da li ste lično napravaili neku dramatičnu promenu ?
– Moja najveća promena je ta što sam uvek živeo svoj život . U svemu što dođe, ja sam se uklapao sa svjim životom.
O Kako živite ove dane korone?
– I sada živim svoj život. Ova pošast zvana korona, nije me omela, uklopio sam se. Nisam se drugačije ponašao od uobičajenog. Pijem vina, skitam, putujem koliko mogu…Igrao sam i predstave u Zvezdara taetru “ Feliks“ “ Tri sorele“…Razmišljam ovako: Ako me zakači – zakači. Ja se ponašan normalno. U kafanama sam normalno. Nisam tip koji može da sedi dva sata zatvoren u kući i da drži masku u svakom trenutku svog života. Štitim druge ljude od sebe tako što nemam kontakt sa onima koji se boje. Ali sa ljudima sa kojima imam kontakt, imam ga iz sve snage. Pa, rekao bih, biće kako bude.
O Da li ste radili za vreme korone?
– Vreme korone mi je dosta brzo prošlo pošto sam radio punom parom. Radio sam četiri TV serije. To su “ Zabrana“ – velika serija koju je radio moj brat Milan Karadžić sa odličnom ekipom: Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Vesna Čipčić, ja.. Zatim „Dream tim“ sa Lazom Ristovskim, lepa komedija u 10 nastavaka. Radio sam sa Šotrom u seriji “ Kralj Aleksandar“ gde sam igrao Punišu Račića, radikala koji je pobio Hrvate u skupštini. I na kraju „Zlatni dani“ serija koja od 14. decembra kreće da se emituje, a igraju Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović, Snežana Savć , Uroš Jakovljević , ja. To je romantična komedija po tekstu Gordana Mihića.
O Šta je za vas izvor radosti?
– Radost je moj posao, pozorište, film, neke knjige neki ljudi, neke žene sa kojima sam proveo lepe dane, lepe noći, neka lepa buđenja. Radost su mnogobrojni trenuci uz divna vina i prizore.
O Da li imate radost u sebi i kada je ništa ne izazove?
– Imam radost u sebi u svakom trenutku i ne mora ništa daje izazove. Ili bar ništa epohalno. Mislim da taj izvor radosti zavisi od čoveka . Ako je ima u sebi, onda je to dragocenost, velika. Ako li je nema, mora onda da je traži i nalazi, ako je dovoljno mudar i uporan.
O Da li je gluma zanimanje koje se menja? Koliko se gluma za poslednjih par decenija, promenila i u čemu?
– Gluma se u suštini ne menja. Postoje moderni izrazi u oblasti glume, ali suština je ista. Više se menja na filmu ali iz tehničkih razloga. Napraviti lik, igrati ga, imati taj filing sa publikom, stvarati igru, izmaštati dobru priču kroz dobre likove – to je suština glume od kada je sveta i veka.
O Od čega žive glumci sada?
– Teško je svima. Antivirusne mere utiču na sve ljude . Mi sad igramo predstave tako što se u publici sedi odvojeno, po dva sedišta razdaljine.. Duplo je manje ljudi u sali. Svi imaju maske. To je drugačija priča. Taj feedback koji se dobija od publike je zantno umanjen.
O Da li su antivirusne mere uništile pozorište?
– Pozorište ništa nije uništilo do sada pa neće ni ovo.
O Kako vidite izlaz iz ove situacije?
— Tu ne znam šta da kažem. Ne znaju ni najveći lekari sveta koje sam slušao, a nisam čuo ništa pametno da je rečeno u smislu ozdravljenja.
O Da li se u moru uloga koje ste igrali, možda provukla neka za kojom čeznete?
– Ne znam. Kao mlađi sam hteo da igram neke uloge, ali danas ne znam. Odigrao sam mnogo uloga koje nisam ni pomislio da ću igrati. Do sada sam snimio 70 filmova, više od 60 serija, odigrao više od 90 uloga u pozorištu. Dosta je to za jedan glumački život.
O Mnogi su naši ljudi otišli za Kanadu, Ameriku, u beli svet… Da li ste nekada pomislili da odete odavde?
– Ima našeg sveta po Evropi, Kanadi, Americi, Australiji, na istoku, svuda. Bio sam i ja svuda, i nema mesta gde nisam boravio. Volim da odem, ali volim da se vratim. Nisam mogao da zamislim da Mima Karadžić živi drugde osim ovde. Ljudi su odlazili zato što su želeli da imaju neke bolje uslove za život. Ja klincima svoje sestre i brata svakog dana govorim i ubeđujem ih da treba da odu da vide sveta, da ovde nije ništa zacrtano. Treba poći u inostranstvo. Ja sam odlazio i vraćao sam se . Nisam se našao ni u jednom inostranstvu. Imao sam uslova da se vratim. Osim toga, ne želim ovim poslom da se bavim nigde drugde osim ovde.
O Šta čovek promeni odlaskom iz svoje zemlje?
– Uslove života. Recimo, naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. Oni su u svojim glavama ostavili svoj zavičaj na onom nivou na kome je bio kada su odlazili. Sigurno da zavičaj nije bio bogznašta jer da jeste, ne bi otišli. Uvek mi je najčudnije bilo šta je za naše gastarbajtere patriotizam. Uglavnom su to sveci I junaci. Ja mislim da je patriotizam ono što uradiš za zemlju koju voliš I iz koje si potekao. Konkretno raditi, kao, na primer, kad nešto lepo radiš nekome dok je živ, a kad umre- to je sećanje.
O Sretali ste se sa našim ljudima u inostranstvu, kako ih doživljavate?
– Odlazeći u Ameriku, Kanadu, Australiju,sretao sam ljude koji su opterećeni našom istorijom, religijom , islamom, katoličanstvom, pravoslavljem. Mislim da njihova deca ne žele da budu to. Žele da budu Kanađani, Amerikanci, Australijanci. Oni neće da budu svoji roditelji. Ta deca hoće da budu napredniji, svoji, i Bogu hvala da je tako.
O Šta Mima Karadžić nudi našim ljudima u inostranstvu?
– Umetnost koja dolazi iz krajeva koje poznaju, zemlje koju vole, malo drugačija od one koju su zapamtili dok su živeli ovde. Dajemo im miris zemlje naših predaka.
O Ima li neko lepo mesto gde čovek zaboravii na sve ?
– Ima, to je Ada Bojana. To je mesto gde sam snimio jedan od prvih velikih flmova “ Lepota poroka“, mesto gde možeš da sedneš i uz čašu vina, pred zoru, napišeš stih i gledaš zvezde i nebo, mesta gde si bio i gde ćeš bitii.
