Svetlana Velmar Janković, stvarni lik iz nekog romana
Bila je kosmički sjaj u munji vremena, trajni život za književnost. Stvarni lik iz nekog romana. Kćerka Vladimira Velmar Jankovića, pisca i člana Nedićeve Vlade Nacionalnog spasa u Drugom svetskom ratu i beogradske lepotice Mimi M. Vulićević, pesnikinje. Obrazovana, lepa, pametna i najvažnije Svetlana Velmar Janković bila je – srećna.
Za nju je sreća bila trenutak dubokog spokoja u kojem se gube granice ličnog „ ja ” i uspostavlja dodir sa „ ja ” onog drugog, voljenog, bliskog.
-Sreća je – rekla je naša najpoznatija književnica u razgovoru koje smo vodile 2014. godine (neposredno pred njenu smrt) – doticaj sa samim trenutkom koji je neuhvatljiv koliko i nezaboravan, trenutak ostvarenog emocionalnog sjaja u munji vremena.
O Šta je za vas suština života? I, šta je za vas od života, ili u životu, najznačajnije?
-Ljubav i rad. I, još jednom, i uvek: ljubav i rad.
O Da li život ima neku tajnu koju retko ko vidi?
– Svačiji život ima mnogo tajni što se ne vide, i ne prepoznaju, i koje se nikad ne otkriju – jer je svačiji život divno čudo: to su naslućivali i stari filozofi, a i pesnici kako i u davnim tako i u modernim vremenima. Divna i strašna tajna je život, svačiji.
O Koji je vaš omiljeni cvet ?
– Crvena ruža, dostojanstvena lepotica iz Holandije, ili pitoma, mirišljava, baštenska, umiljata crvena miljenica, naša. Dakle, uopšte nisam originalna, pristajem uz mitološki i mitski cvet koji su izabirali ljudi od vajkada, kad holandske ruže nisu bile poznate širom sveta.
O Kada ste poslednji put slušali pesmu šume ?
– Letos, u julu, na Tari. I nije to bila jedna jedinstvena pesma, nego ih je bilo više, i raznovrsnih. Ujutru, u ranim časovima, iz šume nam je dopirala pesma ispletenih ptičjih glasova: oglašavali su se kosovi, slavuji, žunje, kreje, drozdovi i, najbrojniji, golubovi. Pred podne, kad je, za vrelih letnjih dana, osvajala vrućina, ptice bi ućutale i povlačile se u svoja nevidljiva skrovišta a preko usijane zemlje i zanemele trave klizila je pesma šumske tišine, kao ugrejani kosmički dah što miluje šumski zemaljski prostor. Uveče – e, uveče je bilo najviše pesama. U svetlim noćima, sa Mesecom koji raste ili opada, i pod nebom koje je, u mesečini, izgledalo podjednako i shvatljivo i nedostupno, grane borova su počinjale da stvaraju pesmu tihih šumova, svaki list je treperio na svoj način, šaputao, a onda se taj šum svih šumova podizao prema vrhovima borova i treperio, upravljen, činilo se, visinama neba. Najuzbudljivija je bila pesma šume, uoči nepogode i oluje: krošnje moćnih, visokih borova su se savijale uz opominjujući huj i bruj, grane su se preplitale udarajući se, listovi dozvoljavali da ih olujni vetar odnese i ponese ne zna se kud, a tamni oblaci su se spuštali brzo, prema zemlji, nanoseći bleskove munja i bliskost gromova. To, u stvari, i nije bila pesma šume nego preteći hor svih glasova prirode, zemaljskih, vodenih i vazdušnih, pod pobesnelim nebeskim prekrivačem: bila je to zastrašujuća, očaravajuća, tajanstvena, potmula rika prirode, zgusnuta u tvrđavi šume.
o Kada biste mogli da birate, gde biste živeli: na obali mora, jezera, reke, na planini, u ravnici…?
– Živim na prostoru koji mi je život odabrao, ali kao da sam taj prostor sama odabirala: u mom rodnom gradu Beogradu, u velikoj blizini moćnog Dunava koji je naš veliki pesnik Vasko Popa nazvao Gospodin Dunav.
O Koju osobinu najviše cenite kod ljudi? Zašto?
– Sposobnost da vole i da budu voljeni. To je jedna od najtananijih i najsuštinskih ljudskih osobina ili, bolje da kažem, darova života, bez kojeg u životu nema ni draži, ni vrednosti, ni smisla. Ali ljubav je osetljiva biljka i najveći poklon koji se mora neprekidno negovati pažnjom iz duše.
O Da li se sećate svog poslednjeg, velikog razočaranja?
– Poslednjeg se ne sećam, jer ih je bilo baš prilično poslednjih godina, ko bi ih sve pamtio po broju i redosledu. Ali prvo razočaranje, verovatno i najveće i najdublje, i te kako pamtim, savršeno jasno. Pogodilo me je u mojoj jedanaestoj godini kada me je “izdala”, (tako sam ja to doživela), moja najbolja drugarica, ljudsko biće koje sam volela gotovo koliko i svoju obožavanu majku i kojoj sam isto toliko verovala. Nisam sigurna ni da sam se i sada, posle sedamdeset godina, oporavila od tog udarca, taj ožiljak još nosim u sebi, i ne mogu da ga ne osećam: povremeno bridi.
o Da ste tvorac, i da možete da pravite ponovo čoveka od gline, šta biste mu dodali, a šta oduzeli?
– Ne smem ni da zamišljam sebe u ulozi Tvorca jer je, i po mojoj – hrišćanskoj misli i uverenju – Tvorac samo jedan, i nedostižan i nepojaman, Gospod, kojeg čovek ne može da podražava ni u kojoj ulozi, a da ne huli. Današnji čovek se često, pre svega onaj koji je uveren da nema Boga, oseća nadmoćnim nad svetom prirode i ljudi – dok ne postane svestan da je samo smrtno biće.
O Da li imate osećaj da ogromna većina prećutkuje istinu i da je govoriti istinu skoro pa revolucionarni čin ?
– Pravo da vam kažem, kad tako nešto čujem ne samo da mi to zvuči potpuno neshvatljivo, nego i smešno. Govoriti istinu – svakodnevni čin u svakodnevnoj ljudskoj komunikaciji označen kao revolucionaran? Takva zamisao, čini mi se, može da se začne samo u umu koji je dugo bio izložen spoljnim pritiscima u nekom totalitarnom, represivnom društvu i u kojem su mnoge istine strogo zabranjene. Tamo gde se govoriti istinu doživljava kao „revolucionarni čin „ – bojim se da će se laž doživljavati kao jedina prava stvarnost, čime počinje kraj moći ljudske misli.
O Kako se borite protiv tuge? Nervoze? Ljutnje? Protiv tih naših demona koji hoće da nas unište?
– Čini mi se da nije reč o borbi u uobičajenom smislu reči, nego o vidu bitke sa samim sobom, o vidovima te bitke. Na jedan način usvajamo tugu kad postaje deo naše ličnosti, na drugi se vežbamo da savlađujemo nervozu ili ljutinu. Podrazumevam, pri tom, svakodnevne duhovne vežbe koje valja primenjivati: to se može uz pomoć joge, na primer.Život je lakši uz jogu.
Svetlana Velmar Janković je objavila romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, monografiju o Beogradu Kapija Balkana, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, prvi deo autobiografske proze Prozraci, molitve Svetilnik. Dobitnik je svih najznačajnijih književnih nagrada u zemlji a francuski časopis Lire stavio je 1997. godine roman Lagum na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih y toj godini y Francuskoj. Roman je bio y najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.
Na Sajmu knjiga 2015. godine posthumno, predstavljena je njena nova knjiga eseja („Srodnici“), izdanje „Matice srpske“.
O Da li postoji neka ličnost koju neizmerno cenite? I zašto?
– Moja majka: volim je i cenim, zbog neverovatne snage i hrabrosti s kojima se nosila u životu, pri tom uvek nasmešena i blaga i u najtežim časovima kojih je bilo na pretek, prelepa a iskonski izvor nežnosti, čarobnica života. U svom dugom životu nisam srela ni jednu ličnost sličnu njoj.
o Čega se bojite?
– Bolesti i smrti mojih najvoljenijih.
o Da li uživate u hrani?
– Da. Mnogo volim da jedem, ali to ne smem. Sad najviše i najradije jedem voće i povrće u čemu uživam, jer sam to volela i u detinjstvu.
O Sigurno puno sedite pred kompjuterom. Da li čuvate svoju kičmu?
– Zbog problema sa desnom nogom i nogama uopšte, pre svega sa stopalima, vežbam svakog jutra najmanje 40 minuta, a tri puta nedeljno pun sat. Te vežbe mi pomažu da mi se očuva i kičma jer, na žalost, sve manje šetam a sve više sedim. Zaista mnogo provodim pred kompjuterom, ali pišem prve verzije svojih rukopisa sedeći u krevetu, u takozvanom „turskom sedu”, pišući rukom na hartiji postavljenoj na naročitu dasku, kao na stočić. Ta vrsta sedenja mi takođe, kažu, spasava kičmu. Ah, ti naši Turci!
O Koje su tri najbolje knjige koje ste pročitali?
– Eseji Mišela de Montenja, Kralj Lir Viljema Šekspira, Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar.
O Da li radite na novom rukopisu i kojem?
-Naravno da radim na novom rukopisu, ali morate da se strpite: kad je reč o deci ili o rukopisu u nastajanju strahovito sam sujeverna,kao neka moja pra-pra-prabaka. Ni reč ne progovaram!
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
bezdno, književnica, lagum, pisac, svetlana velmar janković
