Ознака: uspomene

  • Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom

    Milutin Milanković, naučnik opčinjen rekom

      Milutin Milanković svetsku slavu nije stekao u velikim evropskim ili američkim centrima, poput Tesle ili Pupina, već u sobičku u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu.

     Veliki srpski naučnik, profesor i mislilac Milutin Milanković – za koga kažu da je naš najcitiraniji velikan – rodio se 28. maja 1879. u Dalju kod Osijeka, tada u Austrougarskoj, danas u Hrvatskoj. Njegovi preci stigli su u Dalj posle Velike seobe Srba 1689-1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Odakle su tačno došli – nije poznato.

      Kada je Milankoviću bilo sedam i po godina, umro mu je otac, krajem 1886. godine. Na spomeniku u Dalju i danas  stoji epitaf koji je napisao  naš veliki pesnik, Jovan Jovanović Zmaj( /Stan’, putniče/ Stan’, čoveče/Da mu duši daš / Jedan očenaš!/…). Majka Hristina je ostala sama  sa šestoro dece. Milanković je imao četiri brata: Ljubišu, Vladana, Vojislava – Voju i Bogdana, i dve sestre Milenu, svoju bliznakinju i Vidosavu. Braća Ljubiša, Vladan i Vojislav umrli su u mladim godinama od tuberkuloze, a najmlađi brat Bogdan ga je nadživeo kao i bliznakinja Milena. Pošto su bili bogata familija, imanjem su rukovodile, posle očeve smrti, njegova baba po ocu Antica, majka Jelisaveta i ujka Vasa.

      Kao dete imućnih roditelja, osnovnu školu je završio privatno ali zatim kao naslednik poljoprivrednog poseda, nije upisao gimnaziju već  realku u Osijeku. Ova škola je bila sedmorazredna i omogućavala je samo studije poljoprivrede i tehnike. Poput  Alberta Ajnštajna (Einstein, 1879-1955), čiji je bio vršnjak i Milutin se upisao na Tehničku veliku školu, istina ne u Cirihu kao Ajnštajn, već u Beču.  

     Diplomski ispit za građevinskog inženjera je položio juna 1902. godine, posle šest godina studija kod profesora Brika, sa projektom betonskog mosta. A onda, gotovo odmah otišao da odsluži vojsku u Austro-Ugarskoj!

      Početkom 1905. godine Milanković je stupio u praksu u tadašnje čuveno bečko građevinsko preduzeće Adolf Baron Pittel, Betonbau-Unternehmung (A.B. Pitel – preduzeće za betonsku građu), kasnije Pittel und Brausewetter (Pitel i Brauzeveter). Milanković je gradio brane, mostove, viadukte i akvadukte, podizao građevine u armiranom betonu širom tadašnje Austro-Ugarske: u Erdelju (Transilvaniji), u Burgenlandu, Koruškoj i Štajerskoj.

     Poverena mu je rekonstrukcija krila Tehničke velike škole u Beču prema Karlovoj ulici (Karlsgasse), što je dokaz poverenja njegovih profesora u njegovu stručnost, a kao predstavnik firme Pitel izradio 1906. godine statički proračun i predračun troškova za kolektor Beogradske kanalizacije na Savskoj padini.

      Gradio je po Beču do jeseni 1909. godine, kad je po pozivu, koji su potpisali Jovan Cvijić, Bogdan Gavrilović i Mihailo Petrović, došao u Beograd da zauzme katedru primenjene matematike (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika) posle Koste Stojanovića (1867-1921) koji je bio postao ministar narodne privrede.   Tada  počinje njegova naučna karijera. Napisao je nekoliko univerzitetskih udžbenika: Nebeska mehanika, 1935. godine, Osnove nebeske mehanike dva izdanja, prvo 1947, Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. (godina Njutnove smrti), 1948. i, najzad, Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, 1948.

      Po dolasku u Beograd počinju  balkanski ratovi – u Prvom balkanskom ratu je učestvovao kao rezervni oficir, jer je već imao srpsko državljanstvo – pa, Prvi svetski rat. U to vreme tek se bio oženio Hristinom Topuzović iz Šapca i nalazio se na svadbenom putu u Dalju, u Austro-Ugarskoj. Bio je interniran prvo u poznati zarobljenički logor Nežider (Neszider), danas Nojzidl (Neusiedl) u Burgenlandu u Austriji, pa posle konfiniran u Budimpešti, ali sa dozvolom da može raditi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Ovo mu je dopušteno blagodareći preporukama njegovog profesora matematike sa Bečke tehničke velike škole Čubera i razumevanju bibliotekara Mađarske akademije nauka Kolomana Silija (Szily).

      Radeći na teoriji planetskih klimata, Milanković je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao. To je odmah postalo vrlo popularno, jer je odlučivalo u korist onih koji su tvrdili da na Marsu nema visoko razvijenih bića, kako je na pr. tada tvrdio Flamarion (Flammarion), a to je danas i potvrđeno kosmičkim istraživanjem.

    Ovim rezultatima se Milanković već donekle pročuo u naučnom svetu, a posebno svojom krivom osunčavanja (dijagramom osunčavanja, solarnom krivom) Zemljine površi. Usledile su teorije ledenih doba, teorija pomeranja Zemljinih polova.

       Rasprava u naučnom svetu na temu varijacija klime tekla je godinama. Sovjetski i italijanski naučnici bili su na Milankovićevoj strani. Sovjetski naučnici su, posle snimanja one druge strane Meseca koja se sa Zemlje ne vidi 1965. godine, ne čekajući neke druge potvrde, dali jednom krateru Milankovićevo ime. Osim Milankovića na toj strani Meseca dobili su svoje kratere od Jugoslovena još Mohorovičić i Tesla. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajnijih naučnika.

      Poštovan i slavan  Milutin Milanković je umro  12. decembra 1958. u svom domu u ulici Ljube Stojanovića broj 9, u Beogradu u 79 godini. Prvo je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu, ali je odatle, po njegovoj želji izrečenoj u „Uspomenama” i na inicijativu njegove sestre bliznakinje Milene, prenet u grobnicu porodice Milanković na pravoslavnom groblju u Dalju 13. maja 1966. Tamo i danas počiva.

                    

    Kalendar

    Najprecizniji kalendar na svetu napravio je upravo naš Milanković. U  njemu je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjen u praksi.

      Dunav

     Milanković je bio opčinjen Dunavom i posvetio mu je čitavu glavu u svojim Uspomenama gde navodi kako je posmatrao guske kako prelaze preko Dunava i kako ih Dunav zanosi, ali da one idu po ritu s druge strane uz Dunav i nekim čudnim instinktom prelaze tačno potrebni put da ih on kad zaplove Dunavom natrag, zanese u pravcu svog toka tačno toliko da isplove kod Milankovićeve bašte.

    Čovek fabrika

    Za razliku od francuskog filozofa Lametrija (Lamettrie) iz XVIII veka, koji je upoređivao čoveka sa mašinom, Milanković je govorio  „da bi čoveka trebalo shvatiti ne kao mašinu već kao veliku savršeno uređenu fabriku“.


    Potomci

     Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju.
    Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu.
    Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala.
    Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu.
    – Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina.

     Hrvati

     Rodna kuća Milutina Milankovića bila je oštećena  tokom rata devedesetih godina i zahvaljujući nadljudskom naporu  Đorđa Nešića, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju, obnova je započela 1994. godine. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a Hrvati, naročito u štampi, Milankovića  predstavljaju kao – hrvatskog naučnika.

       Dijana Dimitrovska

    beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić

  • Perast, drevni grad i njegove kamene priče

    Perast, drevni grad i njegove kamene priče

     Dragana Lalošević tek sada razume zašto nikada nije mogla da napusti mali barokni grad neodoljive patine. Okovao je Perast svojom sudbinom, obuzeo je lepotom i zamađijao pričama za koje više ne zna da li su prošlost ili sadašnjost.
     Dok si mlad, razmišljala je, nešto te neobjašnjivo vuče i drži za ovo mesto izniklo iz kamena, porinuto u more. Ne znaš koja je to sila, ne znaš šta je… A , onda prođu godine, a ti odjednom shvatiš ko ti, i zašto, ne dozvoljava da jednostavno okreneš leđa i odeš.

    IN MEMORIAM
    Dragana Lalošević, etnolog i rukovodilac  Muzeja grada Perasta, napustila nas je  jednog kišnog februarskog dana 2020. U znak sećanja, objavljujem ovaj tekst.

       -Ne daju ti uspomene i ti preci i njihove sudbine, ne daju ti priče koje odzvanjaju peraštanskim stepeništem – reći će glasno.

       Kotoranka rođenjem, zaljubila se u barokni gradić gde strastveno da nikada nije želela da ga napusti. Poslednjih 40 godina radila je kao muzeolog i etnolog u kući pomorskog kapetana Vicka Bujovića čiji su barokni zidovi nikli 1694. godine, a zatim kao direktorka peraštanskog muzeja i svih čudesnih krajičaka istorije koje je u Perastu brižljivo čuvala. Te divne priče kroz koje si teleportovan u prošlost, pričala je nesebično svakome ko je želeo da ih čuje

    – Ali- dodaće – najbolje priče priča peraštanski kamen.

     I stepenice.
    Gore, dole, gore – dole, u batu koraka po stepenicama, umoru koji savladava noge i uzdahu od napora, navire priča. Čuje se tihi Draganin glas.
    – Iole suptilni osete odmah magiju koja obuzima. Naviru misli. Znate koliko je Perast bio veliki, moćan, blistav i intelektualan. Kada je Dubrovnik imao 19 plemićkih porodica, Perast je imao 12 – kaže Dragana.

    JEDINSTVENO
    Perast je sačuvao tri običaja iz daleke prošlosti. Prvi je mađ, drevni običaj da se 1. maja pozdravlja sunce, tada se kite hrastove grane kolačićima i flašicama bele kafe. Drugi je gađanje kokota (15. maja) puškama malog kalibra. I treći je fašinada 22. jula na dan Svete Magdalene, kada muškarci pevaju bugarštice i barkama odvoze kamenje do veštački napravljenog ostrva “Gospe od Škrpjela”, koje je baš tako i nastalo: nanošenjem kamena po kamena vekovima.


     Ali, odavno već nema više plemstva u Perastu. Nestali su peraštanski velikani.
    – Stopili se sa kamenom – reći će Dragana. – Javljaju se s vremena na vreme daleki, daleki potomci, uglavnom sa ženske linije. Pretežno iz Italije, gde ima Balovića ili Burovića koji nailaze kao turisti i sa čudom gledaju šta su njihovi praprađedovi stvorili ovde.
    Nema više plemića, ali ima snobića – reče jedan zalutali Peraštanin upadajući u razgovor. Sve se novcem može kupiti. I naši su prodali kuće, grabeći novaca. Prodali su đedovinu.

    -Đedovinuuu, …vinuuu – odzvanjalo je u baroknom salonu Vicka Bujovića.


       – U 17. veku kada je Perast bio na vrhuncu moći imao je 2000 stanovnika, stotinak jedrenjaka. U vreme zemljotresa, koji nas je zaobišao, bogu hvala, bilo nas je hiljadu, a danas u gradu uspomena živi nas 270 – setno govori Marina Brainović, predsednica mesne zajednice. – Ali, nisu svi pravi Peraštani. Ajde, da kažemo da je od tog broja nas, autohtonih, polovina. Možda malo manje. Od pre desetak godina novi stanovnici Perasta postali su Englezi, Irci, Rusi, ima i bogatih Srba, novokomponovanih crnogorskih bogataša. Jedino još nema Majkla Daglasa i Ketrin Zite Džons koje su mediji uveliko preselili u neku od peraštanskih vila.

    MAČ VUKA BRANKOVIĆA
    PeraŠtanski muzej čuva mač koji im je poklonio hrvatski ban Petar Zrinski 15. maja 1654. godine, posle velike pobede nad Turcima. Smatra se da je pripadao Zmaj Ognjenom Vuku (despot Vuk Branković). Ukrašen je dragim kamenjem, a na sečivu je ispisana staroslovenskim molba “Svetom Nikoli za pomoć” i s druge strane “Sjeti me se Gospode”. Bio je optočen zlatom, koje je nestalo dugotrajnom upotrebom. Imaju deo venecijanske zastave iz 16. veka, iz istog perioda portrete Matije Viskovića (admirala ruske flote) Marka Martinovića (otvorio jednu od prvih priznatih pomorskih škola u svetu), arhiv iz 1642. godine porodice Visković…


    – Koliko mi znamo, oni su šetali crnogorskim primorjem, viđeni su ovde, kao i toliki drugi turisti i odjednom novine su ih uselile u Perast. Ma, hajte, hartija trpi sve. Nemamo saznanja da su išta kupili u Perastu – veli Brainović.
    Bilo je bahatih pokušaja da se nešto i u drevnom gradu mimo tradicije gradi, ali meštani nisu dali.
    – Gradić je zadržao baroknu patinu zahvaljujući starosedeocima. Odmah bi se bunili i zvali inspekciju čim bi nešto primetili. Zato je Perast isti kao i kada je bio na vrhuncu – kaže direktorka muzeja.
       Zimi je Perast mnogima turoban i pust. U stare palate uvuče se  vlaga, od mora i od kiše koja dobuje uporno, izbeljujući kamen  do prozračnosti. Ali ta turobnost je samo privid, čija je namera da otera  nedostojne  drevne lepote, a dostojne nagradi lepotom kamenih priča.

                          Dijana Dimitrovska


    beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić