Na Vidovdan sve reke u Srbiji poteku crvene kao krv. U gluvo doba noći, kazuje legenda koja se priča u našim starim krajevima, i najmanji izvor, potok i reka postane crvena u znak sećanja na jedan davni Vidovdan 1389. godine koji je postao centralni dođagaj u srpskoj istoriji. Uzvišica sa koje se vidi i napred i nazad, kako bi rekao vladika Nikolaj. I voda koja sve pamti, menja boju, sećajući se tog dana kada je Srbija stavila sve na kocku da bi zaustavila moćnog osvajača. I izgubila.
Na Kosovu polju ostao je cvet srpske države, cela generacija ratnika, očeva, muževa, braće. Sve što je stasalo da nosi makar i barjak krenulo je u odsudnu bitku za koju će se u prvi mah, bar u Evropi, verovati da su je Srbi dobili.
Gubitak je bio stravičan, zbog čega je zauvek urezan u narodnoj svesti. Srbija je tada zavijena u crno od čega se, veruju mnogi, do danas nije oporavila.
„Jer bolje nam je smrt u podvigu,
Negoli život u sramoti,
Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti,
Negoli pleća neprijateljima našim podati…
Umrećemo da uvek živi budemo.“
I gde gog da kreneš po našoj istoriji, u kakve god sokake i rukavce zašao, odzvanjaće ove reči kneza Lazara izgovorene pred Kosovski boj.
A svuda, na tom putu po prošlosti, pratiće nas brojne legende.
Oduvek posle Kosovskog boja srpski narod je palio sveće i tamjan blizu crkve za kosovske junake.
Na Vidovdan, kaže predanje, prestaje da kuka čak i kukavica za izginulim junacima. Tada se ne peva i ne veseli.
I pre ovog kobnog događaja u srpskoj narodnoj tradiciji, Vidovdan je bio važan praznik. Ljudi su poštovali božanstvo Vida, Svetovida, boga obilja i rata i obeležavali ga.
Na Vidovdan se brala biljka vidovčica koja je posvećena Vidu i koja leči bolesne oči. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini palile su se ispred kuće vatre od slame i granja koje su momci i devojke preskakali govoreći: „ U ime Boga i svetoga Vida“ što je ostatak ranijeg verovanja stopljenog sa hrišćanstvom.
Ima i ljubavnih verovanja o Jelesijevdanu 14. juna kada se govorilo: „ Jelesije proso sije, ide Vide da obiđe, što je niklo da je niklo, a što nije, nek ne niče“.
Na Vidovdan pre izlaska sunca, naš narod je posećivao izvore i umivao se vodom u koju je ubačena vidovčica. Kada se sunce pojavi, govorilo se suncu: “ Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne dira.
U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vidić, koje pred spavanje stave pod jastuk. Koga usne, za njega će se udati.
Ima i „slatkih“ i nekako pravednih verovanja. Pre Vidovdana, kaže jedno, ne jedu se trešnje. Ako ne bude tako, na onom svetu Vid neće dati crvene, slatke plodove deci čije su sebične majke jele trešnje od Nove godine a nisu ih podelile i tuđoj deci. Pravda je bila na pijadestalu i na ovom i na onom svetu.
Beli anđeo freska pobedila je samu sudbinu. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši pi retvara u prah, zastalo pred njom zaneseno njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se mutne senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu srpskog Belog anđela.
Reka je Dunav, Zemun je grad, brdo je Gardoš a kula? Kula ima više imena. Izvorno ime je Milenijumska kula, za Zemunce je Kula Sibinjanin Janka, a oni nezaintresovani da kopaju po istoriji jednostavno je zovu Gardoš kula.
U svakom slučaju – upečatljiva je i s razlogom simbol Zemuna.
Sagradili su je Mađari želeći da obeleže hiljadu godina (milenijum) od kako su u Evropi formirali svoju državu. Bila je to najpre kneževina (896–1001), a zatim i kraljevstvo (1001–1918) koje je bilo na vrhunci moći u 14. i 15. veku kada je zauzimalo polovinu jugoistočne Evrope. U sastav su ulazile današnja Mađarska, Slovačka, delovi Hrvatske, Austrije, Rumunije i Srbije sa Beogradom.
Sagradili su tokom 1896.godine na rubu carstva četiri spomenika i jedan u sredini. Kule na istoku, zapadu, severu i jugu i monumentalni spomenik na Trgu heroja u Budimpešti. Vreme, međutim, nije sačuvalo sve. Danas postoje samo dva simbola nekadašnjeg ugarskog kraljevstva, spomenik u Budimpešti i kula na Gardošu sa čijeg vrha ponosno širio krila turul-mađarska mitska ptica slična sokolu. Zapisano je da je turul imao raspon krila od četiri metra!
U toj mističnoj kuli život je skončao veliki mađarski junak Janoš Hunjadi koga su Srbi nazivali Sibinjanin Janko. On je bio na čelu hrišćanske vojske u bici za Beograd 1496. godine i u njegovim redovima borili su se zajedno Srbi i Mađari protiv Turaka. Dobio je bitku za Beograd ali je izgubio život.
Čuva kula uspomenu na junaka Sibinjanin Janka a utvrđenje krije tajne i priče koje ponovo treba otkrivati.
Pre Sibinjanin Janka u 14. veku, bilo je tu utvrđenje sa isturenim kulama na ćoškovima, a u sredini donžon kula kao poslednja linija odbrane. Gospodar utvrđenja je gospodario ravnicom koja se videla kao na dlanu.
Prvi put se zemunska tvrđava pominje u izvorima u 9. veku, a krajem 10. veka kada su krstaši „ prašili“ do Svete zemlje sa namerom da tamo brane hrišćanstvo – jedna grupa je stigla i u Zemun.
Hroničar Albert Ahenski beleži da je većina krstaša čamcima prešla u tada vizantijski Beograd ali da je tog proleća 1096.godine godine u Zemunu ostala manja grupa koja je pljačkala i razmetala se po gradu. Kakvi su bili tadašnji Zemunci najbolje svedoči ovaj događaj. Oni su se organizovali, uhvatili razbojnike, pretukli ih, zatim ih skinuli do gole kože i tako poslali čamcima preko reke u Beograd.
Srednjovekovna tvrđava u Zemunu rekonstruisana je sredstvima Srbije i grada Beograda ( 34 miliona dinara) 2019. godine.
Dva grada sa svoje dve trvđave, kao dve sestre, jedna veća, druga manja gledaju zadovoljno jedna na drugu. Beograd i Zemun neraskidivo povezani brojnim sponama.
Arheolozi kažu da su sagrađene od istog kamena. Kada je beogradska tvrđava bila u ruševinama, odatle je uziman kamen i prevožen do Zemuna da bi se gradila zemunska tvrđava. Gradile su se i razgrađivale u ogromnom vremenskom intervalu. Život je tu ključao i u vreme Rimljana, i Kelta, i za vreme Vinčanske i Starčevske kulture.
Nema sumnje da su na tako divnom i strateški važnom mestu, gde se spajaju dve moćne reke, oduvek živeli neki Zemunici i neki Beograđani koji su voleli svoj grad.
Zemun i Beograd povezani su i u mitu koji kaže da su dva grada povezana tajnim tunelima. Ispod reke, duboko, duboko u samo sedište zemlje ide jedan tunel od Gardoške kule, dole se širi kao u paukovoj mreži tunela a jedan kraj izlazi na Kelemegdan, govoriće u zanosu Zemunci. Nama ostaje da pogledom pratimo taj nevidljivi tunel ispod sjedinjenih voda Save i Dunava i zamišljamo kako izglazimo na drugu, sunčanu stranu.
