rumunija Архиве

Lepenski vir, kolevka Evrope

od strane Dijana Dimitrovska | 18.07.2025. | Zapisi pegave

U vreme kada Evropa nije ni postojala, u srcu Balkana, na mestu današnje Srbije i Rumunije, oko plodnog Dunava, živela je drevna civilizacija. Dok je ostatak sveta u tom kamenom dobu lovio divljač i ribu, naši preci – imali su svoju kulturu, kuće, ulice, pripitomjene životinje, seme i umetnost koja i danas zadivljuje svet. To je kultura Lepenskog vira. Postojala je od 9500. do 5000 godine pre nove ere.

Svoj razvoj evropski čovek je započeo ovde, u Srbiji, na Dunavu.

Danas je to mesto nezaobilazno za brojne turiste koji pohode našu zemlju. Nalazi se u okivru nacionalnog parka Đerdap koji je najveći u Srbiji i ima nekoliko arheoloških lokaliteta ( Trajanov most, Trajanova tabla, Diana, Golubački grad…), bogatu floru ( više od hiljadu biljnih vrsta) i faunu sa najraznovrsnijim divljačima. Na lokalitet Lepnski vir turisti dolaze sa brodova koji krstare Dunavom ili sa kopna. Udaljen je 15 kilometara od Donjeg Milanovca i najvažnija je tačka na mapi arheološke Srbije.

Jednu od najznačajnijih praistorijskih kultura pronašli su arheolog Obrad Kujović i student arheologije Ivica Kostić 30. avgusta 1960. godine. Njih dvojica su bili na terenu, tragajući za potencijalnim arheološkim nalazima pre nego što će celo to područje biti potopljeno kako bi se izgradila hidrocentrala “Đerdap I”. Odlučili su u jednom trenutku da se odmore na jednoj od privlačnih dunavskih terasa, u blizini Vira kod Lepene.

“Dok smo se rashlađivali dunavskom vodom”,svedočio je kasnije Obrad Kujović, “ zapazio sam prvo u vodi pored obale, a zazim i na obali, fragmente posuda od pečene gline. Bilo ih je toliko da smo za kratko vreme brzo napunili njima torbe. U prvi mah izlgedalo je kao da smo otkrili neku keramičku radionicu. Prikupili smo veću količinu tih ulomaka, za koje nije bilo dileme da pripadaju Starčevskoj kulturi. Bilo nam je jasno da smo otkrili bogato neolitsko naselje koje je postojalo na odličnom mestu, u jednoj uvali, koju je priroda ukrasila bogato šumom i raznobojnim stenama, a u isto vreme ih Dunavom zaštitila s jedne strane, a Koršo brdom s druge.

Uzbuđenje je bilo sigurno fantastično. Otkriti kulturu koja će kasnije postati svetski poznata – san je svakog arheologa.

Kujović i Kostić su fotografisali teren, skicirali mesto, prikupili sve podatke, napravili zapisnike a zatim se vratili u Beograd i sve predali Arheološkom institutu u Beogradu. Ali, ni slava ni zadovoljstvo iskopavanja – nije pripalo njima. Za lokalitet se ubrzo zainteresovao Dragoslav Srejović, u to vreme asistent na katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Srejović je pokazao Lepenski vir svetu, a svet se divio i lokalitetu i Srejoviću. Kujović i Kostić, decenijama kasnije morali su sami da se bore za istinu jer ih Srejović, kao ni Dušanka Vučković Todorović, rukovodilac istraživanja u prvoj fazi – nikada nisu pomenuli kao prve arheologe koji su zaslužni za otrkiće lokaliteta. Poznatiji od njih je bio deda Miloje koji je arheolozima ustupio njivu na kojoj su pronađeni fragmenti. Profesoru i akademiku Dragoslavu Srejoviću, zamera se što u svojoj publikaciji iz 1969. “ Lepenski vir” u odeljku istorijat i istraživanje, pored oskudnih podataka koji se očigledno odnose na Kujovića i Kostića nije naveo i njihova imena.

Punom parom krenulo se u istraživanje pre nego što će postavljanjem brane na Dunavu, sve nestati zauvek. Svi pronađeni objekti i predmeti prebačeni su na viši nivo gde je izgrađena muzejska zgrada. Najlepše figure smeštene su u Narodni muzej u Beogradu. To je urađeno, kažu, prilično nesavesno, a prema svedočenju arhitekte Aleksandra Deroka, prilikom prenošenja polomljeno je i nestalo prilično eksponata, zbog čega je Lepenski vir nazvao “najvećom arheološkom katastrofom 20. veka”.

Jedna od statua i danas se nalazi u Berlinskom muzeju, a kupljena je za basnoslovne pare od nepoznatog prodavca i nije zavedena medju lepenskim predmetima.

Ali, to je prošlost i više ništa ne može da se ispravi. Ugavnom, priča o najstarijoj civilizaciji u Evropi iz Đerdapske klisure izgleda da je je zaokružena. Znamo ko su bili Lepenci, ti naši davni, davni preci.

Bili su to ljudi koji su živeli u naseljima koja su imala ulice. U središtu naselja nalazio se prostrani trg, koji je bio mesto obavljanja raznih rituala. Kuće su pravili od drveta, peska, pleve, blata, trske, gline… Svaka kuća imala je ognjište oko koga su bile smeštene skulpture, najpre samo glave a zatim (u kasnijoj fazi) i cele ljudske figure. Na njima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, a na nađenim predmetima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli. Skulpture ribolikog izgleda bile su aluzija na ribolov i plodnost, glavno zanimanje stanovnika Lepenskog vira.

Svoje mrtve sahranjivali su neobično: uspravno u jogi položaju ili u pozi fetusa i ispod ognjišta, dakle u kući. Verovali su da jedino duhovi mrtvih mogu da daju život deci ulaskom u njih nakon začeća. Živi i mrtvi živeli su praktično zajedno. Uz pokojnika je uvek bio i jelenski rog, koji ga je čuvao. Rogovi su bili i simbol ponovnog rađanja.

Neobična prastara civilizacija sa svim svojim osobenostima danas privlači na stotine hiljada turista godišnje. Moderna Srbija nudi im, smatra se, najbolji noćni provod, a arheološka Srbija – znanje o kolevci evropske civilizacije.

Dijana Dimitrovska, BCM 2022.

Pismenost

– U Lepenskom viru napravljeni su prvi tragovi pismenosti – kaže arheolog Dragan Janković – . Znakovi Lepenskog vira su vremenom formirali pismo. Pronađeni kameni žrtvenik, star 9.000 godina, sa grafizmima, koji liče na simbole i slova namenjeni za magijske rituale, u čijoj osnovi je takođe trougao, najverovatnije je osnova iz kojih je nastala azbuka kasnijih civilizacija. Grafizmi pronađeni na tom predmetu najstarije u pronađeno pismo na svetu.

Redosled

1. Pismo Lepenskog vira (8.000. godine pre n.e)

2. Vinčansko pismo (4.300. godine pre n.e)

3. Sumersko pismo (3.100.godina pre n.e)

4. Egipatsko (3.000. godina pre n.e)

5. Indijsko pismo (2.200. godina pre n.e)

6. Feničansko pismo (1.600. godine pre n.e)

7. Kinesko pismo (1.300. godine pre n.e)

8. Starojevrejsko pismo (900. godine pre n.e)

9. Grčko pismo (900. godine pre n.e)

10. Etrursko pismo (900. godine pre n.e)

aleksandar deroko, dunav, kolevka evrope, lepenski vir, obrad kujović, pismo, ribolike skulpture, rumunija, Srbija, znakovi lepenskog vira

Sveta Petka, zašto je njene mošti otkupio vlaški vojvoda

od strane Dijana Dimitrovska | 9.03.2024. | Nebesnici srpskog roda

Mnogi je smatraju Srpkinjom iako nije sasvim pouzdano da je tako. Kroz minule vekove, srpski narod verovao je da je ova svetiteljka baš našeg porekla. Za to postoji više razloga. Mošti Svete Petke (Paraskeve) bile su 150 godina u Srbiji, u Beogradu, na Kalemegdanu. U beogradskoj tvrđavi i danas se nalazi Crkva Svete Petke sa izvorom (agiazma), za čiju vodu vernici veruju da je čudotvorna.
Ali, i Grci su Svetu Petku smatrali Srpkinjom. Grčki letopisac, pop Sinadin, zapisao je u 16. veku: „Ovih dana ispraćena je Sveta Paraskeva, za koju se smatralo da je Srpkinja i koja je zbog toga bila izložena nemarnosti. Njene mošti stajale su u zabitom kutu carigradske crkve, a ljudi nisu hteli da se mole svetici koja je tuđeg porekla.“
Od kada se upokojila u 11. veku, njene mošti putovale su po Balkanu: bile su u Carigradu, u Trnovu, pa opet u Carigradu, u Srbiji, i ,konačno, u Rumuniji, u gradu Jašiju, u Crkvi Sveta Tri Jerarha.
Ova žena, čiji je život fascinirao ljude širom Balkana, rođena je u Epivatu, nedaleko Carigrada. Roditelji su joj bili veoma imućni i pobožni. Svoju decu vaspitavali su u hrišćanskom duhu. I Petka i njen brat Jevtimije našli su jedinu svetlost u veri. Jevtimije je postao episkog maditski, a Petka, posle smrti roditelja, „podeli sve bogatstvo njihovo siromasima i zamonaši se u Carigradu, u hramu Svete Sofije“.
Veći deo života provela je u Palestini, živeći isposnički dane po Jordanskoj pustinji, gde se hranila „jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca. Topila se polako od žege i od mraza“ sve do jednog dana, u starosti, kada joj se u snu javio anđeo i naredio da se „vrati u mesto svog rođenja, jer uskoro treba da se preseli u carstvo Božije“.
Ona posluša anđela i stigavši u rodni Epivat ubrzo se, posle dve godine, upokoji. Bilo je to u 11. veku. Smatrajući da je strankinja, zemljaci su je sahranili izvan groblja. Legenda kaže: kada je njen grob otkopan, pronađeno je neraspadnuto telo. A onda su počela da se dešavaju čuda. Nad njenim telom bolesni su ozdravljali.
Jeromonah Stefan Đorđević, koji je napisao biografiju Svete Petke, kaže da se teza da je ona slovenskog porekla prvi put pojavila u žitijama patrijarha bugarskog, četiri veka posle njene smrti, kada se ona, u pisanim izvorima, prvi put pominje.

Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mošti su prenete iz Carigrada u Trnovo, gde su bile sve dok srpska kneginja Milica nije izmolila od sultana Bajazita da joj ustupi mošti ove svetiteljke. Tako zemni ostaci Svete Paraskeve behu preneti u tadašnji Beograd, 1396.godine.
Tu je bila 150 godina i u tom periodu nepovratno se ukorenilo mišljenje da je ona srpskog porekla. Ali ona ne osta za sva vremena u Srbiji. Kada je sultan Sulejman Drugi osvojio Beograd, 1521, opet je mošti Svete Petke vratio u Carigrad. Prema podacima koje je izneo jedan sveštenik istoričar u knjizi „Beogradska tvrđava i njene znamenitosti“, Sulejman je zapravo, kažnjavajući Srbiju zbog pobuna, odveo iz Beograda u Carigrad oko dve hiljade Srba. Beogradski mitropolit dao im je tada mošti ove svetice da im pomognu u tuđini. Tako je Sveta Petka stigla opet u Carigrad. Ali ovoga puta za Srbe i druge narode ona je bila nepobitno-srpska svetiteljka.
Mošti Svete Petke stajale su u Crkvi Presvete Bogorodice u Vlaherni, u Carigradu, jer je crkva Svete Sofije tada već bila pretvorena u džamiju – Aja Sofiju, sve dok njene mošti nije otkupio vojvoda i gospodar Moldavije Vasilije Lupul i odneo ih u današnju Rumuniju, u grad Jaši. „Tako uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije svete mošti behu položene u Crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine“, zabeležili su hroničari.
Ali, istorija još nije dala odgovor na pitanje: zašto bi jedan vojvoda i vladar dao silne novce za mošti jedne strane svetiteljke, ako ne srpske, onda sigurno slovenske?
„ Očito je da Sveta Paraskeva nije bila u kultu samih Carigrađana, a postojale su i ktitorske veze izmeću srpske vlaške vlastele. Srpski despoti, Stefan Lazarević, a zatim i Brankovići, davali su bogate darove rumunskoj crkvi i poznato je da su po Vlaškoj i Moldaviji podigli mnoge manastire. Možda tu treba tražiti razloge zbog kojih njene mošti počivaju danas u Rumuniji“, kaže otac Stefan.
Sveta Petka nije u Srbiji gde se njeno ime slavi i poštuje. Ali iz grada Jašija, na svakih sto godina, u Srbiju stigne njen pokrov. Krajem 20. veka dobila ga je Crkva Svete Petke pored Vrnjačke Banje. Kada se završi 21. i počne 22. vek, svetu relikviju će dobiti neka druga crkva u Srbiji. Za vernike u Srbiji, Sveta Petka – kao da je tu.

Dijana Dimitrovska

Za ostale priče vidi Nebesnici srpskog roda