Od svih evropskih naroda, izuzev onih kojima je grčki i latinski bio maternji jezik, Srbi su među prvima dobili svoje pismo i čitali na maternjem jeziku Bibliju i bogoslužne knjige. Bilo je to (posle 863. godine) u vreme kada su jedini kulturni jezici Evrope bili grčki i latinski, u vreme kada su samo oni imali svoja uređena pisma na kojima su pisane knjige i na kojima se služilo i propovedalo u crkvama. Bilo je to 700 godina pre nego što će, recimo, Nemci čitati Bibliju na svom maternjem jeziku. Srpska pismena književnost spada u najstarije na svetu, a srpski narod jedan od naroda sa najdužim stažom knjige na maternjem jeziku.
Do svog pisma došli smo spletom verskih okolnosti. U vreme prodora hrišćanstva i pokrštavanja, pomogla su nam u tome dva učena Grka iz Soluna, Konstantin ( kao monah Ćirilo) i Metodije koji su osmislili glagoljicu – naše staro pismo.
Oni to nisu učinili sa namerom da opismene slovenski narod koji se bio naselio u Solunskoj temi, dakle u njihovoj blizini. Poznato je da su baš Srbi ( Sloveni) u Solunskoj temi naseljeni u ove predele, kako je pisao Porfirogenit ili Šafarik i drugi pisci, onda „ kada su došla i njihova braća u Ilirik“. To su oni Srbi koji su molili cara Iraklija da se tu nasele. Glavni grad im se zvao Srbica, a najveća reka Bistrica.
Kao i svi Solunjani Konstantin i Metodije dobro su znali jezik svojih komšija Slovena iz okoline grada. Obojica visokog obazovanja i položaja: Konstatnin sa diplomatskim i misoniraskim iskustvom, a Metodije kao učeni monah i poznavalac slovenskih prilika i običaja.
Obojica su bili rođeni za poduhvat koji im je bio poveren. Naime, moravski knez Rostislav, na čiju su teritoriju kidisali nemački misionari, zatražio je od vizantijskog cara Mihaila III pomoć u učiteljima:
„ Naša je zemlja krštena ali mi nemamo učitelje jer mi ne razumemo ni latinski ni grčki jezik. Tražimo učitelje koji bi nas učili na našem – slovenskom jeziku“.
U to vreme, Sloveni solunske teme već su bili odavno pokršteni, pa se moravski knez na pravu adresu obratio. Stari pisci su zapisali da je znao i za srpske knjige iz Solunske teme.
Braća se temeljno pripremaju za povereni im zadatak misionarstva koji inače nije ni bio prvi. Konstantin je, naime, kao misionar išao u Hazariju, kako navodi istoričar Panta Srećković, gde se upoznao sa Rusima i video psaltir na slovenskom jeziku.
Najpre osmišljavaju posebno pismo prilagođeno osobenostima slovenskog jezika, glagoljicu ( od glagola govoriti) i utvrđuju osnovnu gramatičku normu slovensko književnog jezika.
Njihov staroslovenski, primećuju lingvisti, od samog početka ima prilično bogat rečnik i sintaksu osetno prilagođenu potrebama književnog izraza. Za ovo su zaslužni njihova mudrost i talenat ali i to što su očigledno od detinjstva odlično vladali i grčkim i slovenskim jezikom. Tamo gde im je trebao izraz kojega u slovenskom nije bilo, oni su presađivali grčku reč ali i češće stvarali novu reč slovensku po grčkom kalupu.
Takođe, praznine na koje su prilikom prevođenja nailazili, do tada nepismenih Slovena, redovno su popunjavali konstrukcijama prenesenim iz grčkog književnog jezika.
Pošto su preveli Bibliju i najvažnije bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski dijalekat kojim se govorilo u solunskoj temi ( ti prevodi, nažalost, nisu sačuvani u orginalima već u prepisima od kojih najstariji potiču iz oko 1000. godine), odlaze za Moravsku 863. godine, gde uvode slovensko bogosluženje, razvijaju organizaciju slovenske crkve, nastavljaju prevođenje .
Azbuka
U glagoljici svako slovo ima i ime, a od prva dva slova az i buki, dobili smo i naziv našeg pisma – azbuka. Imena slova imaju zančenje. Prvih devet slova glagoljskog pisma nose poruku: A = az, B = buki, V = vjedi, G = glagolju, D = dobro, E = jest, Ž = živeti, DZ = zelo, Z = zemlji, što znači u prevodu : Ja koji poznajem slova govorim da je vrlo dobro živeti (na) Zemlji.
U Moravskoj provode četiri godine kada ih nemačko sveštenstvo optužuje da su jeretici. Papa Nikola I ih zove u Rim, oni odlaze, uspevaju da se opravdaju, ali se jedan od braće neće vratiti. Ćirilo umire u večnom gradu 869. godine. Metodije se vraća u Moravsku, ali ga opet optužuju, stavljaju ga u tamnicu u Nemačkoj, posle čega izlazi i postaje arhiepiskop Panonije i Moravije.
Posle neprekidne borbe za jezik i pravoslavlje, ubrzo će i Metodije napustiti svet 885. godine. Njegovi učenici, Srbi iz Solunske teme, nastaviće misionarski i prosvetiteljski rad: Kliment iz Slovenije solunske (Slovenija je naziv za srpske zemlje), Gorazd, Angelar, Naum i Sava.
Proći će vekovi i vekovi, promeniće se granice stvorenih država hiljadu puta, a nama će zauvek ostati azbuka i knjiga koja na našim prostorima živi u materijalnom obliku na našem, maternjem jeziku 1200 godina.
Prepisivao je Mirosavljevo jevanđelje 7 godina i devet meseci! Ali prepis jednog od najznačajnijih spomenika srpske pismenosti duge hiljadu godina – ni tada nije bio gotov. Trebalo mu je uraditi korice, na čije je osmišljavanje novosadski kaligraf Svetozar Pajić Dijak potrošio još godinu i kusur. Ali, ako je utrošeno vreme i trud na jednu vrednu knjigu 9 godina, koliko je onda cena takve knjige? Svetozar Pajić Dijak, u razgovoru za Balkan City Magazine, odgovora citatom iz starih knjiga.
– “ Kaligrafu i njegovoj obitelji obezbediti smeštaj u dvoru sa svim privilegijama kao dvorjanin za svo vreme prepisa ili pisanja knjige i po završetku prepisa kaligrafu isplatiti 18 plata velmoža u zlatu”.
Zlatna slova kaligrafska
O Dakle, mnogo?
– Da. Moje Miroslavljevo jevanđelje jedino može da otkupi ruski predsednik, mada sam gospodinu Putinu 2016. godine, u Ruskom domu, u Beogradu, poklonio jedno fototipsko izdanje. Kažu da je Hadži Ruvim, koji se bavio izvorno kaligrafijom,“ zlato topio i njime sitna slova pisao”.
o Koliko ste do sada naših rukopisnih knjiga prepisali?
-Prepisao sam više od 47 najlepših stranica Četvorojevangelija koja se nalaze u knjižnoj riznici manastira Hilandara, sa idejom da tu lepotu naše istorije predstavimo našem rodu. Tri puta Dušanov zakonik, jedan sam poklonio manastiru Đurđevim Stupovima, dva su kod mene. Prepisao sam Miroslavljevo jevanđelje koje sam prepisivao sedam godina i poslednjih devet meseci u manastiru Kovilj. Tada mi je trebalo još dve godine da mi se otvori izgled korica. Zatim, Mali molitvenik, Otkrovenja, Dečanski ciklus, Karejski tipik iz Sopoćana, Apokalipsu, Poslednja vremena. Uradio sam više od 50 svetitelja sa troparima, isto toliko molitvi kao pojedinačne kaligrafije. Radio sam prikaze dečanskih fresaka u minijaturi, prikaze manastira u stilu starih majstora, 13 motiva Hilandara, 13 motiva Raško-prizrenske eparhije i 18 motiva fruškogorskih manastira. Mnogo toga još je urađeno na pergamentu. Moje kaligrafije se nalaze kod mnogih velikodostojnika celoga sveta.
O Zašto se vaš prepis Miroslavljevog jevanđelja ne izlaže po svetu i Srbiji, pošto original ne sme da se iznosi?
-Ja sam lično prikupljao sredstva da prikažem Miroslavljevo jevanđelje u Novom Sadu. Trebalo je da se organizuju izložbe po svetu, London, Pariz, Njujork, ali – ništa od toga. Konfučijev instit je želeo da organizuje izložbu u Kini, rekli su da dođem sa primercima do Kine, a oni dalje sve preuzimaju. Ali niko u našoj državi nije bio zainteresovan. U Ministarstvu kulture kažu da me podržavaju i blabla, oni su tamo samo poltroni i srpstvo i kultura im uopšte nije interes. Država ćuti i kao da se stidi svoje milenijumske pismenosti i neće da kaže da je ogromna većina srednjovekovnih knjiga na Balkanu napisana na srpskom jeziku. I to u vreme kada su kraljevi evropskih zemalja bili nepismeni!
Pravednost Duašnovog zakonika
O Da li se sećate koje ste prvo delo prepisali i kako?
– Privukla me je pravednost Dušanovog zakonika. Kupio sam akvarel papir, patinirao svaki tabak ručno kao što je stara knjiga od 500 godina. Moja žena i ja smo vijali guske po selu Gardinovci da nakupimo pera i da ih napravim tako da mogu pisati, pravio sam boju od više vrsta bajceva i reč po reč, rečenicu po rečenicu. Posle ide šivenje tabaka, pa koričenje u kožu, pa sečenje okova i kopči od metala. Sve je to trajalo mesecima i radom od jutra do sutra. Ispalo je jedno vredno i lepo delo.
O Da li današnja deca znaju čime se bavi kaligraf?
-Generalno ne. Opšta spoznaja je da je to neko pisanje. Ali deca koja učestvuju u kolonijama školskog uzrasta – znaju. Evo sutra imam besedu o svom pristupu pisanoj reči u kaligrafskoj radionici o.š. Sveti Sava u Sremskoj Kamenici, koja traje već više od 10.godina, čiji su radovi fantastični… zato što imaju fenomenalnu učiteljicu koja ih velikim srcem uči.
O Zašto ne možete da prenosite svoje znanje drugima?
-Imam zabranu prenošenja svoga znanja i iskustva, osim monasima i monahinjama u manastirima. Tu zabranu primio sam od pokojnog vladike Artemija, i toga se držim i zbog nje sam srećan. Kada sam pitao vladiku zašto da svoje znanje ne prenosim, rekao mi je :“ Znaš da onaj nikada ne spava i zamisli sada da ti svu tu lepotu pristupu i pisanoj reči nebeskog naroda preneš nekome ko je opsednut, a po manastirima Sopoćani, Zočište i drugim, imao sam prilike da ih gledam, šta mislite šta bi oni pisali tim božanskim pismom…
Izložba
-Do danas nisam povezao stranice prepisanog Miroslavljevog jevanđelja da bi cela knjiga sa svim stranicama mogla da se predstavi ljudima na izložbi. Knjiga ima 360 stranica i može da stane u oko 40 ramova obostranom predstavkom. Tako posetioci izložbe mogu da vide sve stranice Miroslavljevog jevanđelja.
Smisao rada
O Šta naručuju ljudi od kaligrafa?
-Knjige niko ne poručuje jer naš bogati čovek će pre kupiti „roleks“ sat nego istorijsku vrednost. Vladike poručuju himne ljubavi za nečija venčanja, što je prelepa vrednost. Ljudi poručuju svetitelje sa troparima kao slavske ikone. Radim unikatne povelje, za vladike blagodarnice, zahvalnice, rođendanske čestitke suprugama i deci… To su vrednosti koje večno ostaju onima koji ih kupe, ali sa tim vrednostima ostaje i moja večna ljubav prema lepoti.
O Da li kaligrafija ima budućnost u digitalnom dobu?
-Računar nikada neće moći da stvori takva dela kakva mogu da stvore ruke, um i srce.
O Šta vodi kaligrafa poput vas da prepisuje važna istorijska dela?
-Mene lično u tom stvaralaštvu rukovodi misao da ostavim nešto istoriji i narodu. Ostavio sam. Sada slobodno mogu da putujem na drugi svet spokojan.
