Niška tvrđava i grad toliko su kroz vreme srasli da se ne raspoznaje šta je tvrđava a šta grad. U drevni kamen su uklesane emocije vekova, svaki uzdah i izdah, i radost rođenja i tuga smrt, svaki početak i svaki kraj.
Za razliku od većine tvrđava koje u osami mame uzdahe ili su negde na kraju grada, Nišlije imaju tvrđavu koja je u stvari grad. Grad sa neverovatnom energijom koja seže u antičko doba, kada je tu nikla prva tvrđava koja je kroz različito vreme i arhitekturu nastavila da živi i u vizantijsko i srednjovekovno, tursko doba doba i sve do danas – kada se u svojoj lepoti razmeće svojom raskošnom istorijom i izgledom. Jedna je od najlepših i najočuvanijih tvrđava na Balkanu.
Ima šta da pokaže: bedemi dugi dva kilometara i sto metara. Visok osam metara! Širok – tri. Kamen za gradnju dovučen iz okolnih majdana. Klesan ručno, pravougaono. Bedemi uokviruju 22 hektara gde je bio smešten grad kao prilično sigurno mesto za opstanak.
Sa spoljne strane bila je okružena vodenim kanalom. Gotovo neosvojivo mesto za koje je rimski istoričar 6. veka, Amijan Marcelin, napisao da je „više puta opsedan, ali se nikada nije predao niti bi osvojen“.
U izvorima se pominje prvi put tokom 2. veka kada je i Klaudije Ptolemej zapisao da spada među četiri najveća grada Dardanije. Ovde je rođen car Konstantin Veliki (306-337), za koga anonimni pisac kaže da je „ovaj grad veličanstveno ukrasio“, na Medijani podigao svoj „dvor“, a tvrđavu dogradio. Tu boravi 361. duže vreme i car Julijan, pa Valentijan.
Do temelja ga ruše Huni 442. godine da bi ga obnovio vizantijski car Justinijan I (537-565). Ali, ne zadugo, jer Sloveni su nadirali sa severa i već su Niš osvojili oko 615. godine. Tada nastaje nova utvrđenje koje krstaši u 11.veku, koji su prošli kroz Niš opisuju kao utvrđenje sa „jakim zidinama i kulama“.
Utvrđenje raste i obnavlja se pa je tako i 1165. godine car Manojlo I Komnin (1143-1180) „i sam Niš okružio zidovima“.
Ali Niš je na raskrsnici puteva i svi ga žele.
Veliki župan Stevan Nemanja ušao je 1183. u „slavni grad Niš“ i do temelja ga porušio, a onda ga obnovio.
Jedno vreme je pod Bugarima, pa opet srpski, kada ga knez Lazara (1371-1389) obnavlja. Niš su prvi put osvojili Turci 1386, godine. Tvrđavu su razorili.
U prvoj polovini 15. veka despot Stefan Lazarević je osvojio Niš i obnovio tvrđavu,ali je ubrzo preuzimaju Turci 1428. godine.
Tu nije kraj njenog stradanja: novembra 1443. godine despot Đurađ Branković i Janko Hunjadi, oslobađaju Niš i prodirdardanija,huni,u do Sofije. U povratku, januara 1444. godine, ponovo pustoše grad.
Austrijanci osvajaju Niš 1690. godine i na ostacima srednjovekovnog utvrđenja grade novo.
Onda opet na scenu stupaju Turci u 17. veka, koji drže utvrđenje. Bedemi današnje tvrđave izgrađeni su od februara 1719. do juna 1723. godine.
U grad se ulazilo kroz kapije: južna Stambol i zapadna Beogradska kapija. Postoje i vodene kapije, vidljivi su ostaci severne, Vidin kapije, kao i jugoistočne Jagodinske kapije.
Po ugledu na smederevsku tvrđavu, i Nišlije od pre tri godine imaju festival Zaštitnici tvrđave, kada posetiocima pokazuju šta imaju. Tada se vraćaju u srednji vek, jašu konje, nose viteške oklope, i piju pivo po recepturi od pre pola veka.
Hiljade i hiljade ljudi oseti energiju Niške tvrđave koja je moćna i jedinstvena. Osim bedema ima šta i da ponudi: od džamije Bali bega iz 16.veka, Pašinog konaka i hamama iz 15. veka, lepih arhitektonskih ostvarenja iz 19. veka kao što su zgrada barutane i kovačnice, Istorijskog arhiva…
U Nišu se mešaju vekovi i kulture. U jednom delu grada su rimske terme, deo popoločane vizantijske ulice sa kanalizacijom, ostaci kuća sa tremovima, u drugom mnogo islamskih detalja, a u muzuju čekaju iznenađenja poput, bronzane statue Jupitera nađene u koritu reke Nišave kod Stambol kapije, bronzane glave Konstantina Velikog ili Ara žrtvenik i pitos sa oko sto kilograma srebrnog novca iz 3. veka, nađen kod Beogradske kapije.
Kao da je taj novac istorija ostavila gradu kao izvinjenje za silna pustošenja koja je preživeo.
Ona je pesnikinja koja zbunjuje vreme. Za Anu Ilić nije bitno koliko ima godina, a ima dvadeset i četiri, ni gde je rođena, a rođena je u Vladičinom Hanu, nije bitno ni šta radi, a studira filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, niti da li je njeno telo zdravo, a nije jer boluje od retke i teške bolesti koja se zove Fridrajhova ataksija. Za Anu Ilić, mladu pesnikinju koja je osvojila srca Nišlija, i Beograđana, i Novosađana i svih stanovnika gradova u kojima su odzvanjali njeni stihovi, bitno je da piše. Ana Ilić piše dobre stihove i to joj daje moć da postane – bezvremena.
Oko nje se vreme upliće i zapliće i ostane zbunjeno, možda zbog tog osmeha, zagonetnog, koji očarava i rastužuje u isto vreme. Napisala je: ”…želećeš svoga osmeha svetlost”.
– Osmeh, bilo čime izazvan, smatram iuzetnim, jer nismo gospodari osmeha, kad mislimo da jesmo, onda je lažnjak. Ali kada dođe spontano, kad nas to sunce obasja, postajemo bitni jedan momenat, bitni večnosti.
O Koje je za tebe najdragocenije osećanje bez koga ne bi mogla da živiš?
– Ponos. Ali ne ponos u smislu gordosti, već onaj ponos usled ljubavi…
o Da li možeš da nas naučiš kako se prevazilazi tuga i nesreća?
– Ne baš, to se uči od vremena i vremenom, ako se uopšte i uči, pre bih rekla da se ta sposobnost samo otkriva.
O Kada je bio tvoj najtužniji dan?
– Ne delim baš tako dane, neki dani su emotivno iscrpni, ali takvi su i najviše poučni i ostaju urezani u sećanje. A sećanja, i mogućnost da osećanja iznova i iznova budimo tim putem, ma kakva ona bila, je najdragocenija od svih darova života.
O Koji je tvoj najsrećniji trenutak?
– Svaki trenutak kad ja mogu da budem ja. Najčešće je to kad sam sama, ali postoje i osobe pred kojima mogu da pokažem sebe, postoje i stvari koje me oslobađaju dok ih radim, zapravo, oslobađaju delove mene kojih nisam bila svesna, i čak sam više ja ja. Takvi trenuci mi prijaju…
o Šta pesnikinja koja zbunjuje vreme radi kada je srećna?
– Možda je prosto, ali ja uglavnom tada recitujem, onako dramatično, glasno. Osetim se kao u pozorištu… Jer kad sam srećna kao da imam kontrolu nad svim drugim osećanjima i lako ih interpretiram.
O Da li misliš da zdravi ljudi mogu da razumeju one koji to nisu?
– Nikad u potpunosti, ali nije uvek bitno razumeti, već samo prihvatiti.
O Kakav je tvoj unutrašnji svet? Koje boje ima? Zvukove? Reči…
– To bi možda trebala da dočaram uživo, pokretima, pravim zvukovima… Izgledalo bi otprilike ovako: veliki atelje gde je umesto poda platno, i svaki korak ostavlja posebnu boju, a skupa bi ličilo na impresionističku verziju čiste lepote, verovatno ljudske. U pozadini svira „Naima“ Džona Koltrejna. Uvek je svanuće kad odem tamo, i uvek je sveže, jer zidova nema, samo stubovi koji drže plafon. Ljudi se ne čuju, ali znam da su tu negde jer vidim panoramu grada.
To bi bio najrealniji opis, mada ja to obično izražavam apstraktno kroz poeziju.
O Da li misliš da su reči porecenjene? Da im se mnogo pridaje važnost, a da one umeju da budu prazne?
– Upravo zato što su često prazne, one su potcenjene. Uzimaju im se čari, oblici, ostaju u svojoj snazi i moći da čekaju da ih neko upotrebi na pravi način i oseti na pravi način. To što su zloupotrebljavane, to je samo površnost koja nas i inače svuda okružuje i uzima danak u svemu.
Ana Ilić: „Nikada se nisam pitala zašto baš ja“.
O Da li si razmišljall zašto se dogodi da neko bude bolestan?
– Iskreno, nisam. I nisam nikad pitala „zašto ja?“. Jednostavno svakome je dato onoliko koliko može da podnese, ne više.
O Da li veruješ da naše duše ne umiru, da živimo kroz vekove?
– Ne bih studirala to što studiram kad bih bila sigurna u odgovor. Ali ipak, verujem da bar duhovne ostavštine žive i bivaju vodiči novim dušama, ili jednostavno, dušama koje nisu ranije našle vodiče.
O Šta studiraš, šta bi volela da radiš, u čemu misliš da možeš najbolje da se ostvariš?
– Studiram filozofiju, na Filozofskom fakkultetu u Nišu. Razmišljala sam o tome, „šta ću da budem kad porastem“, i nije da nisam nalazila odgovore, znam šta volim i šta mogu, ali čovek nikad ne zna gde će život da ga odvede, ne želim da isplaniram nešto i da se razočaram. Idem dalje, i šta bude, biće, i to biće najbolje što može.
O U šta veruješ? U prirodu? U biljke, Boga, u samoisceljenje, u ljubav, u zahvalnost…
– Verujem u sve što je ljudsko, a poverenja imam u sve što nije. Jačina i intenzivnost postojanja čoveka su neminovna za mene, ali isto toliko krhkost tog postojanja nameće nadu u drugačije nebo…
Promocija
Naša pesnikinja koja zbunjuje vreme i objavljuje zbirke poezije od 2012. U julu 2014. godine u Beogradu je održana promocija Anine zbirke „One zvezdane oči“, a u martu 2018. „Utrnule reči“.Uplatom ‘pomerisrca’ pomažete u borbi protiv teške i nepredvidljive Fridrajhove ataksije a zauzvrat, kako kaže, dobijate još jedan skup spaljenih reči, najčudniji i najmorbidniji.
Fridrajhova ataksija Početak bolesti pada između 8 i 16 godina, u pravilu počinje sa ataksijom stajanja i hoda ( teturav hod, na široj osnovi, nestabilan), slede ataksija ruku, zatim dizartrija ( poremećaj govora, izgovora). Bolest je progresivna. Unutar prvih 15 godina evolucije, najveći broj bolesnika postaje nepokretan i tada većina nema više od 44 godine života. Bolest je izuzetno teška.
