Kada je sagrađen, nema sumnje, bio je apsolutni hit u srednjovekovnoj Srbiji. Moderan grad – tvrđava, moderan dvor, moderna crkva. Sve je bilo u novom, do tada neviđenom, graditeljskom stilu. Pričalo se o njemu uzduž i popreko naše Srbije, i svih „kasnijih“ Srbija-sve do današnjih dana i ove Srbije kada počinje obnova jednog od najvažnijih spomenika kulture.
Šesto godina Lazarev grad u Kruševcu intrigira i pleni svojom harizmom. Sve vezano za prestoni knežev grad puno je neke lepote koja izaziva ponos.
Prestonica iz snova
Legenda kaže da su knez Lazar i kneginja Milica jednom prilikom zanoćili na brdašcu iznad Zapadne Morave. Tu je kneginja usnula Stefana Nemanju koji joj je savetovao da novu prestonicu grade baš na mestu gde su zanoćili. Knez Lazar nije mnogo razmišljao, poslušao je san. Krenuo je da gradi prestoni grad Kruševac koji će poneti harizmu kakvu je i sam imao. Šesto i „kusur“ godina kasnije, podići će mu spomenik koji će slaviti čoveka koji se žrtvovao radi drugih.
Prvo je sagrađen Mali grad i donžon kula sa četiri sprata, visoka 20 metara, pa bedemi da brane grad, čvrsti široki do dva metra, nekoliko kula za odbranu, šanac. Unutar utvrđenja smestio je svoj dvor, pomoćne zgrade a kada mu se rodio sin Stefan, 1377. godine dao je da se sagradi crkva posvećena Svetom Stefanu, inače zaštitniku Nemanjića.
U delu grada koji se danas zove Stara čaršija, a u Lazarevo vreme je bio deo podgrada, smestio je zanatske radnje i trgovine.
Ali, dok se gradila prestonica, razmišljalo se kako joj dati ime. Trebalo ga je izmisliti jer na tom mestu ničega pre nije bilo. U nedostatku autentične priče, sasvim je prihvatljiva priča da je Kruševac dobio naziv po oblom kamenu koji nosi naziv krušac, kojim je zidan grad.
Knez Lazar, ipak, neće dugo uživati u udobnosti i lepoti svoga grada. Desetak godina nakon izgradnje, pričestiće se sa svojom vojskom u crkvi Lazarici i krenuti put Kosova ravnog odakle se 1389. godine neće vratiti. U krvavoj najslavnijoj srpskoj bici svih vremena, poginuće sav cvet srpske aristokratije, junaštva i plemenitosti zajedno sa knezom. Poginuće i turski sultan Murat I, a srpski poraz postaće najslavniji poraz u istoriji srpskog naroda.
Sedište Lazarevića
Gradom posle kneževe pogibije upravlja kneginja Milica, a zatim naslednik Stefan Lazarević. Zbog neprekidne opasnosti od Turaka koji nadiru, Stefan1408. godine seli prestonicu u novi grad koji je dobio na poklon od Mađara – Beograd. Ali Lazarevićima će biti i dalje stalno sedište u Kruševcu.
Nekoliko godina kasnije, Turci će razoriti prestoni grad njegovog oca. Srbi će ga ponovo na kratko osvojiti. U jednom od tih osvajanja nastaće i popularan nadimak Kruševljana: čarapani će postati zato što su tokom noćnih prepada skidali opanke da ne lupaju i prikradali se Turcima u čarapama. Navodno su i konjima stavljali vunene čarape.
Kada su prelepi knežev dvor i grad Turci konačno osvojili 29.avgusta 1427. godine, sultan je Lazarev grad nazvao Aladža Hisar-Šareni grad i pretvorio ga u jaku pograničnu tvrđavu u koju je smestio glavnog zapovednika granice Feriz Bega. Zapovednik je raspolagao sa 47.000 vojnika koji su držali na oku Đurđa Brankovića i njegovu zemlju koja je ukupno brojila oko 100.000 duša.
Kruševac je mesto sa nepovratnom harizmom bio i 1458. godine kada je Mahmut paša Anđelović doveo u Kruševac drvodelje i brodograditelje iz Carigrada i Galipolja. Želelo je da tu gradi brodove koje bi Moravom spuštao u Dunav. Da se to ostvarilo – Srbija bi danas bila rečna silna.
Knez Lazar se rodio u Pobrđu, u Grblju. To je deo današnje Crne Gore, koji je kroz istoriju, kako su isticali stariji istoričari, bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji. Pošto je rođen u Grblju, on je Grbljanović, ne Hrebeljanović, kako su neki greškom izgovarali i pisali, a posebno italijanski hroničari. Ovo svako dete u Grblju zna. Naučilo je od svojih očeva, a oni od svojih… I, tako – vekovima. Kao sveta tajna prenosilo se predanje s kolena na koleno. Vekovi ga nisu umanjili. I danas živi, a deca recituju:
“ Ovo sunce iznad Grblja što čarobnu svetlost stvara, obasjava slavno mesto, postojbinu car Lazara!“ – Svi smo mi kao deca slušali priče i legende o knezu Lazaru, osnova je ista samo ima nekoliko varijanti – veli istoričar Vasko Kostić, koji je decenijama istraživao i sakupljao mitove i legende Grbljana.
Legenda ide ovako: Car Dušan imao je sestru, koja je može biti imala govornu manu. Po drugima bila je ružna, pa su je nazvali Ruža, po trećima – grbava. – A, može biti da je imala samo dug jezik, što je u to vreme smatrano govornom manom – ubacuje novu mogućnost Kostić. Jednom prilikom, kada su Grbljani, inače poverenici srpskog dvora, bili u poseti caru Dušanu, ovaj im dade pomenutu Ružu da je povedu u – nepoznato. Možda i pogube. Jedan Grbljanin, međutim, videvši da je ona pametna, a još i carskoga roda, reši da je uzme za svog mlađeg sina. Beše to knez, možda Milojko. Tako i bi… Prošle su godine, rodio se Lazar, i jednog dana silni Dušan, na povratku iz Dubrovnika, svrati u manastir Podlastvu. Tu su mu pripremili ručak, a on, pošto je okusio jelo koje mu je u mladosti samo sestra spremala, zatraži da dovedu onoga ko ga je kuvao. Brat i sestra odmah su se prepoznali, i kada je car čuo da ona ima sina, Lazara, reši da ga povede na srpski dvor. – Pošto je sin na Grblju sve i svja – veli Kostić – otac malog Lazara toliko je molio i preklinjao da su morali da ga ubiju, na mestu gde izvire mali izvor, blizu manastira Podlastve. To mesto i danas se zove Pizdina voda, zbog toga što je mnogo kukao.
Tako je Lazar odrastao na dvoru dok nije postao knez. – I našoj deci prenosimo ovu legendu, koja je za nas više od toga. Jer, mi znamo da je Grbljanović naš, Grbljanin. Zašto bi se to, inače, tako uporno prenosilo kroz vekove? Istorija nije dala da tako bude zapisano, ali, ipak, živi kroz usmenu književnost – razmišlja Ivan Knežević, slikar i nastavnik likovne kulture, dok nam pokazuje oltarska vrata u crkvi svetog Jovana u Pobrđu, koja je on živopisao. Na jednima je sveti knez Lazar kako u rukama drži crkvu Podlastva, najveću svetinju Grbljana. Nad njim piše: Lazar Grbljanović. Slavni Grbalj ne imaše svog pesnika da opeva i ovekoveči svoju istoriju i junake. Istoričari se ne hvataju u koštac sa ovom legendom. A, crkva – ćuti. – Nikome ne odgovara činjenica da je knez Lazar odavde – veli Knežević. – Srbija bi volela da svi njeni istorijski likovi budu u njenim granicama. A, Vasko Kostić veli: – Kada sam Amfilohija jednom prilikom ispravio da „nije Hrebeljanović, nego Grbljanović“, on mi je odgovorio:“ To je isto“.
„Nije isto“ – kazao sam. Pa, i Njegoš kaže Grbljanović.“ U crkvi svetog Jovana na Pobrđu, koja ima tri oltara, paroh donjogrbaljski Jovan Rajak nam reče: – Od vremena kneza Lazara Grbljanovića do današnjih dana ovde muška deca često nose ime Lazar. Otuda i velika rasprostranjenost prezimena Lazarević. Oni su najčuvenije bokeljsko bratstvo, dali su mnogo junaka, kneževa i prvog i poslednjeg guvernadura čitavog Grblja. Nažalost, otac Jovan danas više sahranjuje nego što krštava. Godišnje ima tek dvadesetak krštenja. Ali, mnoga od muške dece i sada ponesu ime Lazar… Grbalj ima 62 crkve, tri „živa“ manastira i još pet u tragovima, nekoliko crkava (među njima i ona u Krimovici iz šestog veka, sa očuvanim mozaikom). Sve to smešteno je na 95 kvadratnih kilometara, zbog čega Grbalj nazivaju i Svetom gorom.
Grbalj je slavan u svim slojevima istorije. Odavde su preci pesnika Branka Radičevića, Petronija Šišića, vojvode u prvom srpskom ustanku, Ferda Šišića akademika, Stevana Vukotića, koji je prvi od Južnih Slovena na ruskom brodu oplovio Zemljinu kuglu (1823- 1826), 30 godina pre slavnog moreplovca Iva Vizina iz Prčnja.
Oduvek poseban, oduvek poravoslavan, oduvek srpski, Grbalj je pevao: „Od tunela do tunela dvadeset je srpskih sela“. U vremenima kada je politika pravila granice i određivala nacionalnost, i kada je bila poništena srednjovekovna istorija srpskog naroda, bilo im je teško. Tešili su se, kao što kaže Ivan Knežević, rečima i mislima:
– Grbalj je naša zemlja, naši preci ginuli su za nju. Šta god da bude, mi znamo ko smo. Deca kneza Lazara.
