Svetli neugasivim sjajem tvrđava Bač, kao svetionik u panonskoj žitnici – ispisujući svoju novu istoriju i kazujući staru.
Bila je najvažnija građevina u ravnici kroz koju su u prošlosti tutnjali Skordisci, Dačani, Huni, Goti, Ostrogoti i drugi osvajači na svojim brzim konjima, u potrazi za novom zemljom i bogatstvima, a nema sumnje da je Bač bio bogat grad, koji je privlačio pažnju. Istoričari su zabeležili da ga je prvi put spomenuo vizantijski car Justinijan u svom pismu iz 535.godine.
Bač sanjaju da osvoje, nekima to uspeva, poput Avara, drugi ga grade i ulepšavaju kao vladari Arpadovići, kada je bio i sedište biskupije.
Privlačan, Bač mami svetske putnike, pa arapski geograf Idrizi 1154. gоdinе ucrtava Bač u svoju kаrtu svеtа, to i potvrđuje zapisom: „Bаč је glаsоvitо mеstо, kојеg ubrајајu mеđu оstаlе vеlikе grаdоvе. Тu sе nаlаzе piјаcе, trgоvаčkе rаdnjе, zаnаtliје i grčki nаučnici… Žitо је pаk јеftinо, јеr sе mоžе nаći u izоbilјu…“
I danas to magično žito talasa obale panonske ravnice, dajući ljudima sigurnost i izobilje.
U vreme kada će nastati moćna tvrđava, Bač je bio u vlasti susedne države Ugarske, čiji je vladar, u to vreme bio Karlo Anžujski. Uznemiren zbog silnog srpskog kralja, a zatimi cara Dušana, čija se država vrtoglavo širila, Karlo Robert Anžujski odlučuje da se na granici njegovog krajevstva podigne tvrđava kao odbrana od napada. Nastala je između 1338. i 1342. godine i bila je bez sumnje veličanstven simbol kraljevstva i snažan odbrambeni zid koji je odbijao neprijatelje.
Na oko neosvojiva tvrđava sa don-žon kulom kraj rezidencijlne palate, i na uglavoima pet isturenih kula povezanih bedemom visine 12 metara, širine 2,5 sa kojih se pratilo sve u ravanici. Dograđivana i dorađivana kroz minule vekove da bi u 15.veku Bač „ stasao“ u neosvojivu tvrđavu koju je štitio vodeni jarak sproveden od meandara reke Mostange.
Palisadama ograđeno podgrađe bilo je prva zona u koju se ulazilo preko mosta i kroz ulaznu kulu sa kapijom. U severozapadnom delu meandra, na ostrvu, bio je smešten utvrđeni zamak, do koga se stizalo kroz izdvojeni barbakan, sa svih strana okruženog vodom. Onaj ko je bio u tom zamku mogao je mirno da spava.
Celo utvrđenje raspolagalo je 8.700 metara kvadratnih dok je osnova tvrđave, površine 5.600 metara kvadratnih u obliku trapezoida i prilagođena terenu.
Unutar utvrđenja, osim rezidencije, smešteni su razni objekti, bunari, žitne jame. Graditelji su insistirali na estetici pa sve objekte unutar tvrđave krasi dekorativni kamen u gotičkom stilu.
Najveća nesreća zadesiće je tokom Rakocijevog ustanka (1703 – 1711), kada je proterana osmanlijska vlast sa teritorija kraljevine Ugarske. Tada će biti minirana i napuštena.
Ali, na našu sreću, preživela je tvrđava, dočekavši svoje najlepše dane: rekonstrukciju i vidanje starih rana.
Najbolje očuvana srednjovekovna tvrđava u Vojvodini, rekonstruisana sredstvima EU i Vlade Srbije, postaje polako jedna od najlepših u državi. Zaslužila je da se podmladi, ulepša i da uživa u pogledima turista i pričama turističkih vodiča kakva je nekada bila.
Ima jedna ravnica u Banatu, u Vojvodini, koja ima breg koji dopire do neba. Kada vetar rastera oblake, ukaže se na bregu tvrđava. Vidi se sa svih strana, „sa sedam dana putovanja“, kako je pisao Evlija Čelebija 1664. godine u svojim putopisima kroz naše krajeve.
Sa vršačkog brega za lepih dana vidi se drugi breg, Avala.
U vreme našeg putopisca bila je to “ lepa građevina od kamena na nekim mestima tako oštećena, da u zimskim danima pastiri u nju kroz razvaline uteruju ovce. U njoj ne obitavaju ljudi.”
Posle rekonstrukcije 2015. godine postala je još lepša. Ali, tek rekonstrisani zamak koji budi maštu, u koji je Srbija uložila 70 miliona evra, oštećen je, međutim, prošle 2021. godine u nevremenu. Vetar čiji su udari dostizali 180 kilometara na sat tada je odneo krov od šindre, pa vršačka lepotica čeka završetak radova da bi opet zablistala.
Ne zna se kada je tačno izgrađeno utvrđenje na 409 metara visine na vršačkom bregu. Istoričari navode da je najverovatnije zamak nastao posle 1430. godine u vreme despota Đurđa Brankovića. To znači da je vršačka tvrđava malo mlađa od smederevske.
Ali magično mesto na vrhu brega bilo je oduvek pozicija koju su želeli svi svi ti silni narodi koji su prohujali kroz vojvođansku ravnicu. “ Breg koji dopire do neba” kako je zapisano u jednom starom rukopisu, bio je glavno mesto za razne vojske u prošlosti. Odatle se pogled pružao unedogled, na sve četiri strane sveta i neprijatelja si mogao da uočiš na sedam dana jahanja odatle.
Mnogi su narodi prošli vojvođanskom ravnicom. I Ratnici i trgovci, jer je pored vršačkog brega prolazio čuveni ćilibarski put koji je spajao Baltik i Transilvaniju sa Sredozemljem i Malom Azijom.
Bili su tu Avari, Huni, Sarmati, Dačani, Rimljani, pa Sloveni koji su dali ime gradu-Podvršan.
Osvajaju je u srednjem veku Turci. Vršačka kula pala je kada i prestonica: Turci su je zauzeli 1439. godine. Gospodar Smederava i srpski despot Đurađ Branković se povukao u Banat, koji se tada nalazio u južnoj Ugarskoj. Turci su gospodarili Vršačkom kulom skoro dva veka. Napustili su je tek u prvoj polovini 17. veka.
Bila je porušena i ruinirana jer je mirovni sporazum to nalagao (po odlukama Karlovačkog mira utvrđenja su se rušila ili onesposobljavala). Tako je Vršačka kula dočekala oslobođenje od turskog ropstva u lošem stanju. Poslednji „stranci“ koji su je držali bili su Austrijanci, ali će i oni otići.
U njoj će ostati samo princeza na koju je neko bacio čini i pretvorio je u zmiju. Legenda kaže da još niko nije uspeo da je oslobodi od čini, jer se ona pojavljuje svakih sto godina, tačno u ponoć. Pa, ako neko, nekada, na Vršačkoj kuli vidi zmiju sa malom krunom na glavi, i izgovori čarobne reči “ zmijo budi ono što jesi“- skinuće čini i – ugledaće princezu.
Reka je Dunav, Zemun je grad, brdo je Gardoš a kula? Kula ima više imena. Izvorno ime je Milenijumska kula, za Zemunce je Kula Sibinjanin Janka, a oni nezaintresovani da kopaju po istoriji jednostavno je zovu Gardoš kula.
U svakom slučaju – upečatljiva je i s razlogom simbol Zemuna.
Sagradili su je Mađari želeći da obeleže hiljadu godina (milenijum) od kako su u Evropi formirali svoju državu. Bila je to najpre kneževina (896–1001), a zatim i kraljevstvo (1001–1918) koje je bilo na vrhunci moći u 14. i 15. veku kada je zauzimalo polovinu jugoistočne Evrope. U sastav su ulazile današnja Mađarska, Slovačka, delovi Hrvatske, Austrije, Rumunije i Srbije sa Beogradom.
Sagradili su tokom 1896.godine na rubu carstva četiri spomenika i jedan u sredini. Kule na istoku, zapadu, severu i jugu i monumentalni spomenik na Trgu heroja u Budimpešti. Vreme, međutim, nije sačuvalo sve. Danas postoje samo dva simbola nekadašnjeg ugarskog kraljevstva, spomenik u Budimpešti i kula na Gardošu sa čijeg vrha ponosno širio krila turul-mađarska mitska ptica slična sokolu. Zapisano je da je turul imao raspon krila od četiri metra!
U toj mističnoj kuli život je skončao veliki mađarski junak Janoš Hunjadi koga su Srbi nazivali Sibinjanin Janko. On je bio na čelu hrišćanske vojske u bici za Beograd 1496. godine i u njegovim redovima borili su se zajedno Srbi i Mađari protiv Turaka. Dobio je bitku za Beograd ali je izgubio život.
Čuva kula uspomenu na junaka Sibinjanin Janka a utvrđenje krije tajne i priče koje ponovo treba otkrivati.
Pre Sibinjanin Janka u 14. veku, bilo je tu utvrđenje sa isturenim kulama na ćoškovima, a u sredini donžon kula kao poslednja linija odbrane. Gospodar utvrđenja je gospodario ravnicom koja se videla kao na dlanu.
Prvi put se zemunska tvrđava pominje u izvorima u 9. veku, a krajem 10. veka kada su krstaši „ prašili“ do Svete zemlje sa namerom da tamo brane hrišćanstvo – jedna grupa je stigla i u Zemun.
Hroničar Albert Ahenski beleži da je većina krstaša čamcima prešla u tada vizantijski Beograd ali da je tog proleća 1096.godine godine u Zemunu ostala manja grupa koja je pljačkala i razmetala se po gradu. Kakvi su bili tadašnji Zemunci najbolje svedoči ovaj događaj. Oni su se organizovali, uhvatili razbojnike, pretukli ih, zatim ih skinuli do gole kože i tako poslali čamcima preko reke u Beograd.
Srednjovekovna tvrđava u Zemunu rekonstruisana je sredstvima Srbije i grada Beograda ( 34 miliona dinara) 2019. godine.
Dva grada sa svoje dve trvđave, kao dve sestre, jedna veća, druga manja gledaju zadovoljno jedna na drugu. Beograd i Zemun neraskidivo povezani brojnim sponama.
Arheolozi kažu da su sagrađene od istog kamena. Kada je beogradska tvrđava bila u ruševinama, odatle je uziman kamen i prevožen do Zemuna da bi se gradila zemunska tvrđava. Gradile su se i razgrađivale u ogromnom vremenskom intervalu. Život je tu ključao i u vreme Rimljana, i Kelta, i za vreme Vinčanske i Starčevske kulture.
Nema sumnje da su na tako divnom i strateški važnom mestu, gde se spajaju dve moćne reke, oduvek živeli neki Zemunici i neki Beograđani koji su voleli svoj grad.
Zemun i Beograd povezani su i u mitu koji kaže da su dva grada povezana tajnim tunelima. Ispod reke, duboko, duboko u samo sedište zemlje ide jedan tunel od Gardoške kule, dole se širi kao u paukovoj mreži tunela a jedan kraj izlazi na Kelemegdan, govoriće u zanosu Zemunci. Nama ostaje da pogledom pratimo taj nevidljivi tunel ispod sjedinjenih voda Save i Dunava i zamišljamo kako izglazimo na drugu, sunčanu stranu.
