Prof.dr Dušan Šćepanović, čovek sa tuđim srcem
Nema čoveka koji se bar jednom nije pitao gde stanuje duša, a prof. dr Dušan Šćepanović zna gde ona svakako nije. Čovek kome je 2007. godine presađeno srce četrdesetvodgodišnjeg Nemca, kategorički tvrdi:
– Duša sigurno nije u srcu – kaže prof. dr Dušan Šćepanović.- Mislim da se nalazi u mozgu. Da je u srcu, ja bih imao tuđu dušu. Ovako, imam tuđu pumpu ali i dalje imam vlastitu dušu. To je sigurno.
O Da li je srce koje ste dobili u Gracu u operaciji koja je trajala više sati, sada postalo vaše srce?
– Sada jeste. Ali, prve dve i po godine, iskreno da kažem, mislim da nije bilo. Tada sam slušao nepoznati zvuk u sebi. Recimo, lega bih na levu stranu i čuo kako srce u meni bije potpuno nepoznatim tonom. Ceo grudnji koš je odzvanjao! Tap – tap – tap… Bio je to potpuno drugačiji zvuka od onog koje je 51 godinu do tada proizvodilo moje staro srce. Po zvuku bilo je to tuđe srce čitave dve i po godine. A onda se smirilo. Naviklo se na mene i ja na njega.
O Šta znate o čoveku čije srce imate?
– Imam ograničene podatke. Takva su pravila. Znam samo da je imao nesreću, da je Bavarac, iz okoline Minhena. A možda ni to nije tačno. Kada smo supruga i ja 6. decembra saznali da se pojavilo srce za mene radovali smo se kao deca, a onda me je pekla savest što se radujemo kao ubice. „Nisi ga ti ubio”, rekla mi je žena. Ali dugo sam se borio sa mišlju da je neko morao da umre da bih ja živeo. Mučila su me i pitanja, strašni snovi, ko je on, kako je umro, šta je njegovo srce koje je sada moje doživelo.
O Da li ste osećali da je to srce zaista tuđe?
– Kada mi je prof. Andre Vasler u Gracu presadio srce dešavalo se nešto vrlo čudno. Probudio buh se ujutru i u glavi su mi ostajali čitavi stihovi. Lebdeli su u vazduhu tako jasno i dugo da sam mogao da ih zapišem. Nikada nisam pisao poeziju pre toga. Pisao sam prozu, i to lepo, ali za poeziju nisam imao smislu. Odjednom, javili su se niotkuda ti stihovi. Mnoge i danas pamtim. Evo, na primer pesme koja mi se javila na Vaskrs 2007.:
Nepoznata lepa gospo, Ti kraljice mog proleća. Pogledaj me nežno, prosto, Moja ljubav biće veća.
Ti si došla ovih dana, Sa naslovnih nekih strana, Da l’ iz Voga, modnog Boga, Prav’ u centar srca moga.
Tu ostani, nemoj ići, Ono će te svugde stići, Ne možeš se od njeg’ skriti, Zauvek ćeš moja biti.
o Da li to znači da organi pamte?
– Ne znam. Ne zna se…Ima čudnih priča o relaciji donora i primaoca, poput one da je čovek dobio srce samoubice u SAD, a potom se oženio njegovom udovicom i posle niz godina je i on izvršio samoubistvo.O tome sam čitao, a mnoge priče čuo sam i u Gracu u bolnici. Recimo, jedan je pričao da nikada nije jeo majonez, a posle transplatacije počeo je da ga obožava. Da, mislim da organi ponešto i pamte, srce pogotovo!
O Da li ste se vi za tih 11 godina od kako imate novo srce promenili?
– Jesam. Postao sam mekan i neobično tolerantan. Ranije sam bio beskompromisan, čvrst, gromada od čoveka i u vizuelnom i u mentalnom smislu. Sada sam mnogo, mnogo blaži. Da li je to zbog novog srca, ili zbog godina – ne mogu da odgonetnem.
Procenat preživljavanja
Prema statistici evropskog programa transplantacije („Eurotransplanta“), posle godinu dana od kako se presadi srce procenat preživljavanja je 93, posle pet godina 75 odsto, a više od 10 godina sa tuđim srcem živi između 60 i 65 odsto -navodi prof.dr Dušan Šćepanović.
O U šta veruje čovek koji je pobedio smrt?
– Verujem u energiju, u etiku i savest. Verujem da su te nematerijalne stvari od većeg značaja od materijalnih. Verujem da sam „Njegov” miljenik, da mi je je onaj gore podario novi život zbog nečega,zbog neke nove misije, a verujem da znam šta je to nešto. Zato imam osećaj duga i zato sve činim da pomognem društvu. Da se odužim.
O Da li se bojite smrti?
– Smrti se ne bojim. To je prirordan proces za koji svako treba da se spremi.
O Šta za vas znači uspeti u životu?
– Za mene lično to znači sledeće:supruga i ja smo profesori univerziteta, oboje smo bili direktori ustanova iz kojih smo potekli na medicinskom fakultetu, naučni radnici, a ja sam operisao bebe i decu i spasavao im živote sve dok se nisam razboleo. Imama dva sina ( voleo bih da sam imao više dece) koji su postali divni ljudi, obojica doktori, imam unuke, imam mnogo radosti u životu. Uspeti pored te porodične sreće znači i živeti u skladu sa principima i pravilima dobrog vaspitanja, poštenja, dostojanstva, sa koliko god je to moguće pravednosti. Obraz je vazda bio skuplji od glave. Ne kažem da je to bilo uvek dobro po mene, ali to je moj izbor. Da mi sada neko ponudi da se sa manje morala popnem više na društvenoj lestivi – izabrao bih – moral.
O Da li mislite da je prirodno da podlac ne može biti srećan čovek?
– Ima neki misteriozan mehanizam po kome zlo ne može biti nagradjeno srećom. Nikako! Dakle, možete da budete zli i podli i da uživate u nesrećama drugih čak i da ih izazivate, možete, uz sve to, da imate i uspeha u društvu i para – ali nećete biti srećni! To sigurno!
O Kada je zapravo čovek najsrećniji?
– Najsrećniji kada nešto postigne pošteno. Nema premca tom osećanju i uzvišenosti tada. Kad ste uspeli i znate da niko ne može da vam prebaci ništa. Svojim sinovima sam stalno govorio: Možeš da imaš titulu profesora doktora, ali ako ne znaš da operišeš, smejaće
ti se iza leđa. Titula bez struke – ne znači ništa. Još veća radost me obuzme kada uđem fizički na kliniku i vidim da je sve što sam stvorio pre vise od 20 godina tu i u funkciji zdravlja dece, 5000 kvadrata, 6 operacionih sala, CT, magnetna rezonanca, itd.
O Šta je važno u životu?
– Biti kritičan prema sebi. Pravite se sobom važni ali budite kritični. To je divna osobina koja će vas još više izgraditi.
o Šta je čovek koji je jednom pobedio smrt naučio u životu i o životu?
– Naučio sam da su strpljenje i tolerancija najvažnije stvari koje krase ljudsko biće.
Odbacivanje
– Za dve godine doživeo sam 4 odbacivanja srca. Organizam tada odbacuje organ a vi dobijete temperaturu, groznicu, teško dišete, ne znate gde ste. Tada se daju kortikosteroidi. U početku sam primao 5 ml dnevno, a kada je organizam počeo da odbacuje srce dali su mi dnevno 3000 ml! Kad to dospe u vaš organizam imate osećaj da vam je glava u rerni, oboji vas crvenilo, kao da ćete ekslodirati. U glavi vam je totalna zbrka. Dva dana nisam uopšte znao za sebe. Učili su me ponovo da hodam. To sam izdržao četiri puta zbog čega su u Gracu zaključili da su „ južnjaci otproniji od ostalih”- kaže prof.dr Dušan
O Da li je verujte da su poltroni najopasniji za društvo?
– Apsolutno! Nikada ne bih birao za saradnike poltrone. Izabrao bih najbolje doktore. Držim da sa pametnim ljudima može da dođe samo do sukoba ideja, ali ne do sukoba ličnosti.
O Bili ste direktor Dečje klinike u Tiršovoj dugi niz godina, veoma uspešno, a onda su vas smenili? Kako se to preživljava?
– Teško. Teško se podnosi nepravda, nezahvalnost, podlost i izdaja prijateljstva i kumstva. Neko je odlučio, neko je presekao i sve što ste stvorili – nestalo je.U septembru 2001. mi je isticao mandat, smenili su me u maju. Ranije, dakle, i iz čiste pakosti. Najteže mi je palo to što su pokušali da izbrišu istinu da sam za nešto zaslužan, i što su govorili da sam zapravo nešto što sam stvorio – uništio?! Sada imam satisfakciju. Rekao sam im tada da ću se vratiti i vratio sam se i to kao predsednik Upravnog odbora Dečje klinike.
O Čega se najviše plašite?
– Najviše se plašim sramote. Nemam o sebi predstavu da sam idealan čovek, ali sam viskomoralan. Mogao sam i bolje da prođem u životu da sam imao manje etike i da sam bio poslušnik. Ali, uvek sam govorio da sam saradnik, a ne podanik. Ja am lojalan, ali nisam poslušan! Tako vaspitavam i moju decu i unuke. Živeti časno i sa čistim obrazom. Jer, smrt se završava, sramota – traje. Ona je gora od smrti.
O Da li verujete u pravdu „ odozgo”?
– Verujem. Nisam kaluđer sa Svete Gore ali se plašim odmazde sudbine. Plašim se za svoju porodicu. I kad god mi je u životu bilo teško, setim se mog velikog oca i samo pomislim kako li je njemu bilo preko Igmana, na Neretvi I Sutjesci i odmah mi bude lakše!
O Da li u praksi vidite kad zlobnike stigne kazna?
– Vidim. I znam da ih stigne kad – tad. Evo, ove u mom slučaju stigla kazna. Neki od njih su bili i u zatvoru.
O Koja je po vama najstrašnija osobina?
– Dodovoravanje, ulizištvo, licemerstvo. To mi je najstrašnije. Više volim otvorenog, pokvarenog čoveka,krimosa sa lopovskim moralom ili prostitutku nego lažno čestitog udvoricu koji će vas izdati na prvoj krivini i zabiti nož u ledja! Naročito oni koje ste životno zadužili! Ti su najopasniji!
O Za šta u starosti vredi živet?
– Za zemlju u kojoj ste rodjeni, da je volite i da joj budete zahvalni, i za svoju porodicu. Za sebe više ne živim. I ne bojim se smrti. Pobedio sam je jednom. Drugi put ako dođe – dogovorićemo se.
Dijana Dimitrovska
autori beograd car dušan crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija doktor film gitara glumac glumica istorija istoričar knez lazar knjiga kosovo i metohija kosovski boj manastir manastiri more muzika muzičar nebojša đorđević nemanjići pesnik pisac pozorište pravoslavlje profesor profesorka reditelj slikar slikarka SPC Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani svi srpski vladari teatar turci tvrđava umetnost vera
