Niko ne zna šta će sutra biti, ali ako istorijom upravlja univerzalni zakon, ciklizam, onda je budućnost predvidiva, pa onaj ko poznaje istoriju neke zemlje, može da spozna i njenu budućnost. Istoričar Todor Vulić koji poznaje ciklizam, i kroz brojne knjige dokazuje da se sve ponavlja, zna šta Srbiju čeka.
– Osnovni postulat istorijskog ciklizma je saopšten i u starozavetnim stihovima, i on glasi: „Što je bilo to je sada, i što će biti to je već bilo; jer Bog vraća što je prošlo.” (Propovednik: 3.15)- kaže u razgovoru za naš časopis Todor Vulić, istoričar. – Dakle, što je bilo to će biti i naš narod se samo tome može nadati.
O Čemu Srbija u budućem periodu može da se nada?
– U svojoj istoriji Srbija je prolazila i prolaziće kroz uspone i padove koji su se smenjivali i koji će se smenjivati. Po svemu sudeći, period najnovijeg istorijskog pada – period nesreća i poraza koji je započeo devedesetih godina prošlog veka – za Srbiju se završava i predstoji joj novi period rasta i narodnog prosperiteta. Renesansni mislilac Frančesko Gvičardini, je pisao: „Sve države i sva kraljevstva su smrtni; svaka stvar prestaje i svršava jednom. Stoga se građanin koji doživi propast svoje otadžbine ne može žaliti na zlu sudbinu otadžbine i nazivati je nesrećnom, koliko na svoju ličnu nesreću; jer se sa otadžbinom desilo ono što je neminovno, a njegova je zla sudbina što je živeo u vreme takve nesreće“. Dakle, to što se dešavalo i dešava sa otadžbinom je bilo i jeste neminovno.
O U kom se ritmu „naši“ istorijski događaji ponavljaju?
– Postoje različiti ritmovi istorijskog ponavljanja. Periodi istorijskog rasta i pada mogu se ilustrovati primerom sa vremenskim pomeranjem od 77 godina plus-minus 1 godina. Ponavljanje istorijskih događaja po tom vremenskom rasponu ima svojstvo da obrće ishode ponovljenih zbivanja: početak neke vladavine se obrće u kraj neke druge vladavine, ratna pobeda se obrće u ratni poraz, ujedinjenje u razjedinjenje itd. Posebno dramatičan događaj iz naše novije istorije je bio Građanski rat na prostorima bivše Jugoslavije (1991 – 1995). Šta je ovim ratom u istorijskom smislu ponovljeno po napred navedenom vremenskom rasponu uz obrtanje ishoda? Ponovljeni su događaji iz Prvog svetskog rata na prostorima Balkana. U najkraćem : Austrougarskom agresijom na Kraljevinu Srbiju 1914. počeo je rat za ujedinjenje južnoslovenskih pokrajina pod vlašću Habzburga sa Srbijom i Crnom Gorom. Oko 77 godina kasnije, 1991, povlačenjem jedinica jugoslovenske armije iz Slovenije počelo je odvajanje bivših austrougarskih pokrajina od Srbije i Crne Gore. Do sloma srpskih Kraljevina Srbije i Crne Gore u Prvom svetskom ratu došlo je na samom kraju 1915. i početkom 1916. Posle 77 godina, 1992, slomljena je u građanskom ratu i SFR Jugoslavija. Ujedno, Srbija i Crna Gora su vaskrsle kao nezavisna država pod nazivom Savezna Republika Jugoslavija. Prvi svetski rat je trajao četiri godine i okončan je 1918. srpskom pobedom. Posle 77 godina okončan je i četvorogodišnji Građanski rat na prostorima bivše Jugoslavije 1995, srpskim porazom. Srpska pobeda ostvarena posle proboja Solunskog fronta, a 77 godina kasnije, srpski poraz je usledio posle sloma Kninskog fronta. U Parizu je 1919. potpisan Mirovni sporazum kojim je legalizovano i međunarodno priznato ujedinjenje južnoslovenskih pokrajina pod vlašću austrougarskih Habzburga sa Srbijom i Crnom Gorom. Približno 77 godina kasnije opet u Parizu je potpisan Mirovni sporazum kojim je legalizovano izdvajanje bivših austrougarskih pokrajina iz državne zajednice sa Srbijom i Crnom Gorom. Drugi posebno dramatični događaj u novijoj istoriji Srbije je bila bombarderska agresija NATO-a 1999. Šta je iz istorije ponovljeno tim dešavanjima? Ponovljena su američka i britanska bombardovanja Beograda i drugih srpskih gradova 1944.godine. I 1944. i 1999. „saveznički“ bombarderi su poletali iz avio baza u Italiji, i oba puta su osnovni cilj bombardovanja bili civili i civilna infrastruktura; i 1944. i 1999, na Kosovu je besnela albanska pobuna. Ogromna pomoć pružena komunističkoj opoziciji od strane Britanije i Sjedinjenih Država 1944. doprinela je naredne 1945. trijumfu komunističke revolucije u Jugoslaviji, kao što je pomoć Zapada 1999. neoliberalnoj opoziciji u Srbiji, doprinela trijumfu neoliberalne revolucije 2000. itd. Treba zapaziti da se ovi događaji ponavljaju po vremenskom rasponu od 55 ± 1 godina i da se po ovom vremenskom rasponu ishodi ne obrću. Navedeni primeri, kao i stotine drugih saopštenih u mojim knjigama, samo potvrđuju starozavetnu istinu koja glasi: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem” (Propovednik: 1.9).
O Ako je sve krug, ili spirala, šta može biti naša uteha unutar toga?
– U Ničeovom delu, Zaratustra kaže: „Ja ću opet doći, ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj isti život, u najvećem i u najmanjem, da opet učim o večnom povraćaju stvari“. Drugim rečima, čitalac koji upravo čita ove redove, čitao ih je ko zna koliko puta u prošlosti i čitaće ih ko zna koliko puta u budućnosti.
„Deviza istorije treba da glasi: Eadem sed aliter“ (lat. ono isto ali drugačije), Šopenhauer je u njoj sažeo samu suštinu spiralnociklične dinamike istorije, u kojoj se kontinuirano ponavlja isto, ali u drugačijem vidu i sa „drugim glumcima“.
o Kada govorite o našem postojanju, da li verujete da sami donosimo odluke ili je i to deo velikog programa tvorca?
– Šopenhauerov zaključak da smo svi mi u programu Tvorca koji je, kako to reče spomenuti nemački filozof, unapred „odštampan“. Antičke civilizacije, ali i najveći religijski sistemi, su znali za taj program, a u svetim knjigama je to i navođeno. U prevodu Starog zaveta Đure Daničića na srpski jezik, imate stihove koji glase: „Znam, Gospode, da put čovječji nije u njegovoj vlasti niti je čovjeku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim“. Isto to se može naći i u Kurꞌanu muslimana: „Ni jedna nesreća neće zadesiti ni zemlju, ni vas na njoj, a da to pre vašeg postajanja nije bilo zapisano u Knjizi Istine“ (57: 22). Upravo zbog sveopšte programiranosti svega u kosmosu, uključujući u to i naše živote, mit o slobodi ljudske volje je iluzoran.
O Kako zamišljate Tvorca?
– Citiraću Alberta Ajnštajna: „Da, ja sam determinista. To duboko emocionalno ubeđenje u prisustvo superiorne razumne sile, koje se otkriva u nepojmljivom univerzumu, formira moju zamisao o Bogu. Ono što mene razdvaja od većine takozvanih ateista jeste osećaj krajnje poniznosti prema nedokučivim tajnama kosmičkog sklada. Sve je predodređeno, početak kao i kraj, silama nad kojima nemamo kontrolu. Predodređeno je insektu, kao i zvezdi. Ljudska bića, biljke ili kosmička prašina; svi mi plešemo uz misteriozne note, napisane u daljini od strane nevidljivog muzičara.” Dakle, u ovom determinističkom univerzumu Tvorac održava svoju tvorevinu na jedini mogući način – ponavljajući prošlost u budućnosti čime tu budućnost unapred određuje, ili kako to Ajnštajn reče – predodređuje. Savremenim rečnikom rečeno, Tvorca zamišljam kao programera ovog matriksa u kojem živimo; kao nepojmljivu umnu silu koja zna šta radi.
O Kako ste počeli da spoznajete cikličnost istorije?
– Pola života sam proveo čvrsto ubeđen da istorijska evolucija funkcioniše nepovratno i neponovljivo. Svaki istorijski događaj, čiji sam savremenik bio, izgledao mi je kao nešto potpuno novo i različito od svega što se do tada dešavalo. Međutim, kad sam sticajem okolnosti spoznao ciklizam, taj mentalni filter se raspao i od tada sam počeo da prepoznajem savremena zbivanja kao ponavljanja prethodnih događaja. To je bio trenutak prosvetljenja i osvešćenja.
O Da li ste možda vagali broj dobrih i loših ponavljanja, i ako jeste, ko je u prevazi: dobro ili zlo,rat ili blagostanje, napredak ili nazadovanje…?
– Sve to što ste nabrojali je na kraju krajeva u dinamičkoj ravnoteži, i to onakvoj ravnoteži koju suantički kineski filozofi nazivali Jin i Jang.
Pojmovi dobra i zla su u filozofiji, teologiji i etici prastara tema, ali mi se čini, da i pored toga, zapravo ne postoji sveopšte prihvaćena definicija ovih pojmova. Ako sve to pojednostavimo i svedemo ove pojmove na političke, onda su dobro i zlo subjektivne kategorije. Dok su političari na Zapadu bombardersku agresiju NATO-a na Srbiju 1999. nazivali humanitarnom intervencijom, dakle činom dobra, a javnost na Zapadu sve to pozdravljala, dotle su građani Srbije kao žrtve, tu agresiju doživljavali kao esenciju zla.
O A da li čovečanstvo nazaduje ili napreduje?
– Zagovornik američkog intervencionizma Robert Kejgan je u studiji Povratak istorije i kraj snova pisao: „Treba posle svega postaviti pitanje: da li je ljudski rod do sada zaista napredovao? Naše moderno, navodno prosvećeno doba, proizvelo je najveće užase ikad viđene – masivne agresije, „totalne ratove“, gladi, genocide, nuklearno ratovanje – a počinioci ovih užasa bile su najnaprednije i najprosvećenije države. Priznavanje ove strahovite stvarnosti podrazumeva da modernost nije proizvela više dobra, već samo strašnije oblike zla.
O Šta biste voleli da dokažete?
– Sebe doživljavam kao nekom vrstom Galvanija, jer ne znam, kao što i on nije znao, krajnji rezultat svega toga što pokušavam da odgonetnem. Krajnji rezultat nauke o ciklizmu bi mogao biti opšti matematički obrazac preko kojeg bi bilo moguće egzaktno i konkretno izračunavati šta će se i kada u budućnosti dešavati na osnovu prošlih događaja.
O Poznavajući istoriju, koliko možemo ispraviti budućnost?
– Ne verujem da se bilo šta može ispraviti u budućnosti. Uzmimo kao primer rat. Koliko je pacifističkih ideologija u istoriji pokušavalo da stane na put ovoj ekstremno destruktivnoj pojavi uništavanja ljudskih života. Međutim, ratovi se i danas vode, kao što su vođeni od prapočetaka čovečanstva, pri čemu se nije menjala njihova priroda, već samo sredstva kojima su vođeni. Bez obzira koliko to čudno zvučalo, rat je prirodno stanje ljudske vrste i neodvojivi deo ljudske prirode, jer prati čovečanstvo od njegovih početaka, na isti način kao što je i društvenost deo ljudske prirode, jer prati čovečanstvo od njegovih početaka. Čovek i njegova društva menjaju formu, ali njihova suština je nepromenljiva. Da na kraju spomenem i Šopenhauerovu metaforu istorije u kojoj se ponavlja ono isto ali drugačije. On kaže: „Kada bi me neko čuo kako tvrdim da je siva mačka koja se sad igra u dvorištu ona ista koja je skakutala i trčala pre pet stotina godina, verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u suštini druga mačka, još je veća ludost“.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, maj 2025.
Srpska književnost jedna je od najstarijih na svetu. Od svih evropskih naroda, izuzev onih kojima je grčki i latinski bio maternji jezik, Srbi su među prvima dobili svoje pismo i čitali na maternjem jeziku Bibliju i bogoslužne knjige. Bilo je to (posle 863. godine) u vreme kada su jedini kulturni jezici Evrope bili grčki i latinski, u vreme kada su samo oni imali svoja uređena pisma na kojima su pisane knjige i na kojima se služilo i propovedalo u crkvama. Bilo je to 700 godina pre nego što će, recimo, Nemci čitati Bibliju na svom maternjem jeziku. Srpska pismena književnost spada u najstarije na svetu, a srpski narod jedan od naroda sa najdužim stažom knjige na maternjem jeziku.
Do svog pisma došli smo spletom verskih okolnosti. U vreme prodora hrišćanstva i pokrštavanja, pomogla su nam u tome dva učena Grka iz Soluna, Konstantin ( kao monah Ćirilo) i Metodije koji su osmislili glagoljicu – naše staro pismo.
Oni to nisu učinili sa namerom da opismene slovenski narod koji se bio naselio u Solunskoj temi, dakle u njihovoj blizini. Poznato je da su baš Srbi ( Sloveni) u Solunskoj temi naseljeni u ove predele, kako je pisao Porfirogenit ili Šafarik i drugi pisci, onda „ kada su došla i njihova braća u Ilirik“. To su oni Srbi koji su molili cara Iraklija da se tu nasele. Glavni grad im se zvao Srbica, a najveća reka Bistrica.
Kao i svi Solunjani Konstantin i Metodije dobro su znali jezik svojih komšija Slovena iz okoline grada. Obojica visokog obazovanja i položaja: Konstatnin sa diplomatskim i misoniraskim iskustvom, a Metodije kao učeni monah i poznavalac slovenskih prilika i običaja.
Obojica su bili rođeni za poduhvat koji im je bio poveren. Naime, Moravski knez Rostislav, na čiju su teritoriju kidisali nemački misionari, zatražio je od vizantijskog cara Mihaila III pomoć u učiteljima:
„ Naša je zemlja krštena ali mi nemamo učitelje jer mi ne razumemo ni latinski ni grčki jezik. Tražimo učitelje koji bi nas učili na našem – slovenskom jeziku“.
U to vreme, Sloveni solunske teme već su bili odavno pokršteni, pa se moravski knez na pravu adresu obratio. Stari pisci su zapisali da je znao i za srpske knjige iz Solunske teme.
Braća se temeljno pripremaju za povereni im zadatak misionarstva koji inače nije ni bio prvi. Konstantin je, naime, kao misionar išao u Hazariju, kako navodi istoričar Panta Srečković, gde se upoznao sa Rusima i video psaltir na slovenskom jeziku.
Najpre osmišljavaju posebno pismo prilagođeno osobenostima slovenskog jezika, glagoljicu ( od glagola govoriti) i utvrđuju osnovnu gramatičku normu slovensko književnog jezika.
Njihov staroslovenski, primećuju lingvisti, od samog početka ima prilično bogat rečnik i sintaksu osetno prilagođenu potrebama književnog izraza. Za ovo su zaslužni njihova mudrost i talenat ali i to što su očigledno od detinjstva odlično vladali i grčkim i slovenskim jezikom. Tamo gde im je trebao izraz kojega u slovenskom nije bilo, oni su presađivali grčku reč ali i češće stvarali novu reč slovensku po grčkom kalupu.
Takođe, praznine na koje su prilikom prevođenja nailazili, do tada nepismenih Slovena, redovno su popunjavali konstrukcijama prenesenim iz grčkog književnog jezika.
Pošto su preveli Bibliju i najvažnije bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski dijalekat kojim se govorilo u solunskoj temi ( ti prevodi, nažalost, nisu sačuvani u orginalima već u prepisima od kojih najstariji potiču iz oko 1000. godine), odlaze za Moravsku 863. godine, gde uvode slovensko bogosluženje, razvijaju organizaciju slovenske crkve, nastavljaju prevođenje .
U Moravskoj provode četiri godine kada ih nemačko sveštenstvo optužuje da su jeretici. Papa Nikola I ih zove u Rim, oni odlaze, uspevaju da se opravdaju, ali se jedan od braće neće vratiti. Ćirilo umire u večnom gradu 869. godine. Metodije se vraća u Moravsku, ali ga opet optužuju, stavljaju ga u tamnicu u Nemačkoj, posle čega izlazi i postaje arhiepiskop Panonije i Moravije.
Posle neprekidne borbe za jezik i pravoslavlje, ubrzo će i Metodije napustiti svet 885. godine. Njegovi učenici, Srbi iz Solunske teme, nastaviće misionarski i prosvetiteljski rad: Kliment iz Slovenije solunske (Slovenija je naziv za srpske zemlje), Gorazd, Angelar, Naum i Sava.
Proći će vekovi i vekovi, promeniće se granice stvorenih država hiljadu puta, a nama će zauvek ostati azbuka i knjiga koja na našim prostorima živi u materijalnom obliku na našem, maternjem jeziku 1200 godina.
D.D. – N.Đ.
Azbuka
U glagoljici svako slovo ima i ime, a od prva dva slova az i buki, dobili smo i naziv našeg pisma – azbuka. Imena slova imaju zančenje. Prvih devet slova glagoljskog pisma nose poruku: A = az, B = buki, V = vjedi, G = glagolju, D = dobro, E = jest, Ž = živeti, DZ = zelo, Z = zemlji, što znači u prevodu : Ja koji poznajem slova govorim da je vrlo dobro živeti (na) Zemlji.
Dr Tomislav Terzin izučava život ali ni danas ne šta je on zapravo. Život je – velika misterija. Toliko velika da ni biolozi, pored sve moderne tehnologije – ne znaju kako je nastao.
Tomislav Terzin, profesor molekularne biologije i biologije razvića na univerzitetu Alerta u Kanadi, koji s vremena na vreme održi niz zanimljivih predavanja u Srbiji, o životu uopšte, kaže da se ne zna šta je veća misterija – život ili smrt. Malo veća, ipak, za njega je – život.
– Život je zaista čudo, i za mene lično, rođenje deteta predstavlja čudo mnogo veće nego, na primer, postojanje super inteligencije negde u kosmosu – navodi dr Terzin.- Znamo da sva živa bića imaju 3 neophodne stvari da bi to bila: ćelije, DNK i metabolizam. Ali, to je samo popis. To još nije život. Možemo tom popisu dodati razmnožavanje, moć komunikacije, evoluiranje i još štošta, ali opet tu nedostaje najvažnija karika. Nedostaje – duh. Duh je ta misterija koja još ne može da se reši i koja prahu od koga smo svi sastavljeni , udahnjuje život.
o Koliko se zaista i u hemijskom smislu može reći da smo sastavljeni od praha?
– Danas nauka zna da je čovek sastavljen od potpuno istih elemenata kao što je zemaljski prah od koga je, kako kaže biblijski tekst napravljen Adam, kome je, zatim, udahnut duh. Taj prah u koji se posle života pretvaramo i naše telo za života, imaju sve elemente iz periodnog sistema. I dok živimo, i posle kada se pretvorimo u glinu – mi imamo sličan sastav.
Metamorfoze čoveka
o Koliko se čovek tokom života menja?
-Čovek doživljava za vreme svog života metamorfoze koje ga u biološkom smislu čine potpuno novim bićem.
Niko od nas nije isti kao pre tri godine. Upravo toliko vremena je potrebno da se naša materija u mekim tkivima potpuno promeni. Sedam godina je potrebno da se atomi tetiva i kostiju zamene novim. Ja, na primer, nisam isti čovek za koga se moja supruga udala pre deset godina. Promenio sam svaku ćeliju u organizmu. Jedino su ostale nepromenjene moždane ćelije, koje nemaju mogućnost deobe. Čovek rođenjem dobije oko sto milijardi ćelija i to je sve što će ikada imati! Moždane ćelije traju koliko i čovek. Svakog sata čovek izgubi oko 500 moždanih ćelija. Doduše, pojedine komponente moždanih ćelija se obnavljaju, tako da u nekom smislu nijedan njihov deo nije stariji od mesec dana. Dakle, koliko god nam to izgledalo čudno, ali mi smo, na ćelijskom nivou uizuzetno mladi.
o Prema tome, mi smo besmrtni?
– Biblija nam upravo to i govori, da je čovek zapravo stvoren da živi večno. I kada znamo da se ćelije u našem organizmu neprekidno obnavljaju onda to uopšte nije nelogično. Čovek se biološki neprekidno obnavlja. Može da bude večito mlad, ali nedostaje još nešto, što ne znamo šta je.
o Biblijski ljudi su živeli nekoliko stotina godina?
-Da, a sam Adam 930 godina. On, uzgred, nje imao pupak, bio je rođen iz praha, dok smo svi mi povezani u jedno, baš kroz pupak.
oNe možermo ni u smrt da proniknemo?
– Ne znamo šta je tačno život, a ni šta je smrt. Definicija smrti se menja uporedo kako se menja tehnologija. Pre sto godina i danas način na koji su lekari konstatovali smrt – potpuno je drugačija. Danas čovek može da živi sa veštačkim bubregom, srcem, plućima.
o Izgleda da nam ni život nije uopšte jasan?
– Svaki segment života na Zemlji je izvanredno čudo. Mozak, recimo, to je jedini organ koji proučava sam sabe! Futuristi koji predviđaju razvoj nauke kažu da će 2050. godine moći da prebace kompletnu informaciju iz nečijeg mozga na hard disk. Zamislite to?! Sve što se dešava u našem mozgu biće nam dostupno!
– A zamislite sada, s druge strane, kakvu tehnologiju ima Bog.
Planeta insekata
o Tvorac je pored čoveka stvorio beskraj drugih živih bića?
-U svetu je naučno opisano i istraženo 900.000 vrsta insekata! To je 70 posto celokupnog života na planeti. Ovom planetom, dakle, hoda, leti, gmiže 10 milijardi milijardi insekata!
Da li se može reći da je ovo planeta insekata?
– Na neki način da. Insekti su fascinantna bića. Oni prolaze kroz metamorfozu. Larva je najpre crv, pa lutka, gusenica, pa leptir. Odrasli insekti su slagalica napravljena od nepovezanih delova, slično Frankeštajnu. Voćna mušica, na primer, čudo je nad čudima. Ona samu sebe pretvori u čorbu a onda se pojede! Leptir, kojih na svetu ima 160.000 vrsta, takođe. On je spolja ugravirano telo, kao egipatska mumija, a unutra je čorba. Ja to zovem materijalizovano proročanstvo.
Bumbari i med
– I bumbari prave med, što je malo poznato. Ukusan je takođe. Njihova organizacija, međutim, nije tako besprekorna kao kod medonosnih pčela koje razmenjuju informacije i računaju, a nemaju mozak, već neke ganglije.
o Da li imate osećaj da se cenzurišu naučne vesti?
– Cenzura informacija se u nauci najčešće ne dešava na nivou na kome se dešava u politici. Ja se bavim prirodnim ili egzaktnim naukama. Ako pod nauku svrstamo i društvene nauke, one su mnogo osetljivije na cenzuru pošto su direktno vezane za politiku i ekonomiju. Istoriju uvek pišu pobednici i, u tom smislu, veći deo istorije koju učimo je prošao raznorazne cenzure.
Sto se tiče prirodnih nauka, lično sam imao prilike da prisustvujem dogadjaju u kome je jedno naučno otkriće imalo, i još uvek ima, potencijal da izmeni svet. Odmah su se pojavili ljudi iz senke koji su na specijalnom sastanku iza zatvorenih vrata odlučivali da li će i pod kojim uslovima to novo otkriće moći da bude primenjeno. Naravno, neću iznositi detalje o kakvom se otkriću ili o kojoj ustanovi radi. Sem toga, mnoga otkrića ukazuju da je teorija evolucije zastareo i pogrešan koncept. Takva otkrića se veoma teško probiju do javnosti zbog materijalističkog naučnog establišmenta koji blokira informacije koje nisu u skladu sa ateizmom. Treći aspekt su otkrića koja mogu da ugroze farmaceutske korporacije koje žive od naših bolesti i lekova koje nam prepisuju da redovno gutamo itd.
Tajne nauke
o Da li postoji mogućnost da je zaista pronađen lek protiv raka, ili usporavanja propadanja ćelija, ili besplatno gorivo, a da takve vesti ne dopru do društva, već ih koristi mali broj privilegovanih?
– Nije tajna da su Nikoli Tesli zapalili laboratoriju da ne bismo mogli da koristimo besplatnu bežičnu struju direktno iz atmoshere ili zemljišta. Preventivna medicina ima dovoljno znanja da drastično smanji obolevanje od raka primenom različitih preventivnih mera. To se naravno ne sprovodi, niti se ustanove koje se bave takozvanom borbom protiv raka bave time, nego se bave sakupljanjem novca za takozvana istraživanja.
O Kada zamišljate vlastiti duh posle smrti, kuda ga vidite da odlazi, ako odlazi?
– Biblija kaže da se duh vraća Bogu na čuvanje do vremena fizičkog vaskrsenja. Kažem fizičkog jer, nažalost, većina hrišćanskih denominacija uči narod filozofiju platonizma, a ne biblijsku istinu. Ideje starogrčkog filozofa Platona imale su snažan utisak na rane crkvene mislioce koji su pod njegovim uticajem kao i pod uticajem paganskih tradicija prihvatili nebiblijsko učenje o neuništivosti duše i njenom postojanju posle smrti u nematerijalnoj formi. Biblija jednostavno uči da je smrt proces koji je suprotan stvaranju. Čovek je stvoren od zemaljskog praha (materija-energija) i duha koji dolazi od Boga. Tek u jedinstvu materije i duha čovek postaje žva duša. Znači, po biblijskom učenju smo sada žive duše. Kada umremo, prah se vraća u prah, duh odlazi Bogu na čuvanje do vaskrsenja i strašnog suda, a živa duša je ukinuta u procesu suprotnom od nastanka života. Dakle, duh se vraća Bogu na privremeno čuvanje do materijalnog vaskrsenja i strašnog suda.
Plašt iz Torina
o Mnogo je stvari povezano u Bibliji i biologiji.Šta vas intrgira?
– Recimo, Plašt iz Torina o kome je 40 naučnika napisalo knjige. Taj Plašt, koji je stigao iz Male Azije, ima autentičnost koja sa naučnog stanovišta možu da se potvrdi. Što se tiče botaničara, ima stvari koje su nesporne. Plašt u koji je Isus bio umotah i sahranjen, i koji je kasnije, nekim neobjašnjivim okolnostima ostavio trag njegovog tela i lika, Vatikan je dao naučnicima na analizu pre desetak godina.
Botaničari su pronačli u tkanju lana, za koji je ustanoivljeno da datira iz perioda Hristovog, da sadrži 28 vrsta polena biljaka koje postoje samo u Izraelu. Polen svake vrste cveća je specifičan za tu vrstu i podnedblju. U Izraelu su u to vreme umrli kićen cvećem. Kruna koju je imao na glavi bila je napravljena od jedne vrste čička. Plašt iz Torina je stvar koju su naučnici najviše istraživali. Tako je ustanovljeno da su tragovi krvi na Plaštu bili na mestu gde su bili zglobovi a ne na šakama, kako se smatra u religiji. Šake nisu mogle da nose težinu razapetog tela, već zglobovi, koji su mogli.Krvna grupa Isusa Hrista bila je AB, koja u sebi sadrži i nultu, što znači da je u sebi sadržao sve krvne krupe ljudi.
oNapisali ste knjigu o pčelama? I ona je čudo…
– Pčela nije slučajni produkt evolucije već pažljivo dizajnirana karika u globalnom mehanizmu koja zadivljuje naučnike. Pčela je jedino živo biće na planeti, pored čoveka, koje ima misaonu komunikaciju. Poznata je i pesma grbavih kitova koji je komponuju kada se razmnožavaju, ali to nije jezik u pravom smislu, kakvog ga imaju pčele. One, na primer, imaju izvidnicu koja traži medonosna polja, i kada ih nađe, vraća se u košnicu i zajednici od oko 50.000 članova prenosi informacije i upućuju ih da krenu tamo. To radi tako što ima poseban ples. One okrenu glave u pravcu gde su našle hranu, prave osmice i pokreću rep levo – desno. Svaki okret repa označava 35 metara.
Ukoliko je pčelu na putu do košnice zaneo vetar, ona odmah u svojoj glavi izračunava taj otklon ( zbir kvadrata nad hipotenuzom jednak je kvadratima nad obe katete) i oduzima ga od puta. One donose odluke konsenzusom. Kada se roje, i krenu da traže novu kuću, nekoliko grupa izviđača pred celom zajednicom saopštava mesta koja su izabrali a onda se 50.000 članova odlučuje. Kada cela zajednica krene da igra isti ples kao izviđači koji su informaciju doneli – predlog je prihvaćen jednoglasno.
autor: Dijana Dimitrovska,izvor: Balkan City Magazine
