Na svakom vrhu koji osvoji, čoveka čeka nagrada, a na uvačkom vrhu – dve. Prva je podsećanje na duboku istinu, tabla na kojoj piše: „ Tek na vrhu vidiš svrhu“. Druga nagrada je veličanstveni pogled sa vidikovca Molitva na ptice koje krstare nad meandrima u prepoznatljivom letu, dajući toj lepoti neizmernu radost što čovek nije dozvolio da nestanu beloglavi supovi.
Tu, na visini od 1247 metara, posle pređenog puta laganom stazom od 6 kilometara, sa pogledom na uvačke meandre i Uvačko jezero, sasvim spontano i prirodno se uči traženje oproštaja.
To je možda zbog osećaja krivice prema nedužnim orlovima koje je čovek umalo istrebio, i zahvalnosti u isto vreme što su preživeli. Tako se lakše nego inače rađa potreba za opraštanjem.
Srce u toj lepoti Uvca nije tiho. Radosno je. Kada se ugleda veličanstveni beloglavi sup čija ogromna krila od tri metara paraju nebo, a oštar pogled klizi po pejzažu, ono zakuca jače. Beloglavi sup je snažna ptica a ipak osetljiva. Ženka nosi samo jedno jaje i ako bude sreće i sačuva ga, u vrletima će se izleći mali beloglavi supić koji će, kao i njegovi roditelji, doprinostiti da se eko-sistem ne poremeti i da sve klizi kako je tvorčevom zamisli planirano. Orlovi lešinari se hrane uginulim životinjama, čime sprečavaju širenje zaraza i čiste teritoriju od lešina. Oni su besplatna šumska čistoća na čemu im je priroda zahvalna.
Uvački beloglavi supovi sada su već velika, srećna zajednica, najveća na Balkanu kojoj dolaze da se poklone ljudi iz čitavog sveta.
Ali ne samo njima, već i crnom lešinaru i beloj kanji, još dvema vrstama orlova lešinara koji su se vratili u svoj stari kraj ali i orlu belorepanu, surom orlu, orlu mišara, orlu zmijaru, jastrebovima, sovama, velikom roncu, veoma retkoj ptici selici,koja u letu dostiže i do sto kilometara na sat i brojnim drugim pticama kojih ima oko 130 vrsta.
Uvački rezervat naseljavaju vuk, medved, divlje svinje, lisice, zečevi, jazavac, kuna, ris, vidra, a u rekama i jezerima mresti se 24 vrste riba: pastrmke, zlatovčice, smuđ, klen, skobalj, mrena, som, šaran…
Sva tri jezera: Uvačko, Zlatarsko, Radoinjsko su veštačka jezera, tako prirodno utopljena u krajolik.Zlatarsko jezero ima najveću kamenu branu u Evropi (treće je po veličini u Srbiji posle Đerdapskog na Dunavu i Perućca na Drini). Uvačko jezero ima 110 metara najvišu zemljanu branu u Srbiji ( visoka 110 metara).
Na Uvac se ide zbog meandara koje je usekla reka u krečnjačke stene, stvarajuči čipkanu obalu sa strmim liticama.
Ide se i zbog pećina koje su misteriozne i mame da se istražuju. Uvački pećinski sistem je jedan od najvećih do sada poznatih u Srbji, dužina istraženih kanala je 6185 metara. Ledena pećina, Ušačka, (između jama Bezdan) kriju prekrasne pećinske ukrase : stalaktite, stalgmite, stubove, draperije, staklene iglice.
Ali Uvac je u strastvenom zagrljaju zanosnih planina: Zlatara i Javora. Ko će izvagati koja je lepša?! Pitomi Zlatar sa nepreglednim mirisnim livadama i divnom klimom, 1625 metara vrh sa omorikama i brezama među kojima se šunja preživeli ris, Zlatar je proglašen vazdušnom banjom, ili planina Javor 1519 metara nadmorske visine čije šume bukve, smrča, hrasta, vrbe, topole, javora i breze leče. Legenda kazuje da je tu došao posle Kosovskog boja ranjeni Boško Jugović i da se oporavio. Javor je planina gde su u istoriji vođene značajne bitke: 1804. godine, 1876/78 i 1912. do kada je tu je bila srpsko- turska granica.
Dva grada i njihovi stanovnici imaju privilegiju da u srcu takve lepote traju. sjenica,
Nova Varoš koja je nastala sredinom 16.veka, i to tako što je Skender-paša Đenovljanin, putujući iz Bosne za Carigrad 1530.godine očaran lepotom zastao sa pratnjom na zaravni ispod Zlatara i naredio da se tu podigne kasaba.
Sjenica koja je nekada bila važan grad u srpskoj carevini i jedan od najstarijih srpskih gradova koji se prvi put pominje 1253. godine u povelji kralja Uroša Nemanjića, kao mesto na Dubrovačkom drumu gde su pristajali i plaćali carinu dubrovački trgovci.
Žive ti gradovi i danas, možda ne tako važni ali i dalje u istoj neverovatnoj lepoti koju oko ne može da zaboravi.
Sve najbolje u životuMilan Ružić je naučio od ptica. Vernost, poverenje, ljubav, požrtvovanje, radost bez razloga, želja da se ode od kuće, želja da se vrati kući, da se vide novi predeli, da se raduje starim predelima, želja da se nauči…
– Ptice imaju toliko plemenitih osobina da je to prava radost za pametnog čoveka jer samo pukim posmatranjem ptica može postati bolji – kaže Milan Ružić, izvršni direktor Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. – Gledajte par golubova sa vaše terase, videćete šta znači ljubav, kako donose grnačice za gnezdo, kako brižno čuvaju ta dva jajeta, kako se trude da othrane te mladunce, kako ih uče da uzlete.
O Kakav je odnos ljudi prema pticama?
– Čovek ne bi preživeo ono što prežive jata divljih gusaka na svom putu sa Dalekog istoka do Dunava, gde provedu par mirnih meseci. Na tom iscrpljujućem, stresnom putu, na njih puca iz pušaka stotine hiljada ljudi! One na Dunav, u Beograd, stignu zaplašene, nepoverljive, i njima se ne može prići. I tu nađu mir jer znaju instinktivno da na njih niko neće pucati.
O Da li to znači da ptice razlikuju dobre i loše ljude, uslovno rečeno?
-Da, svakako. U Beogradu koji ima dve reke možete videti i patke koje se grupišu malo dalje od obale. One su tu bezbedne, ali već 10 kilometara uzvodno ili nizvodno, i na njih pucaju. S druge strane, orao belorepan zna da može da bude ubijen, pa neće prići nikome. Ima ptica koje veruju ljudima i zato ćete videti na Dunavu ili Savi kako labudovi i galebovi jedu iz ruku ljudi.
O Čovek je često neprijatelj ptica i nesvesno?
– Svetioničar na jednom malom ostrvu u blizini Australije video je neobičnu pticu koja je donela njegova mačka, zvao je nadležne, oni naučnike koji su shvatili da je to jedini preostali primerak jedne vrste carića na tom ostrvu. Sve su ih potamanile njegove mačke koje nisu imale potrebu tu da žive jer nije bilo pacova ni drugih glodara. Nekoliko mačaka je istrebilo celu vrstu.
O Koje smo vrste mi u Srbiji istrebili?
– Posle Drugog svetskog rata potrovali smo: vuka, risa, medveda, šakala i sve lešinare. Otrovali smo beloglave supove, u jednoj godini čak njih 2500! Danas ih ukupno toliko nema na čitavom Balkanu! Čovek mora mnogo toga da uradi da zaustavi točak propasti i gubitak biološke raznovrsnosti od čega i naš opstanak zavisi.
Prirodi je potrebna pomoć, a na svaki dinar koji uložimo u nju vratiće nam se kroz zdravlje, bezbednost, blagodet koju nam daje. Ja sam viđao ptice koje su molile za pomoć,kao da su govorile, pomozi mi, ne mogu ti vratiti,vratiće ti priroda.
O Zašto pojedine vrste ptica nestaju? Šta im smeta?
– U prirodi postoje dva osnovna postulata. Prvi, jedi ili će te pojesti. Drugi, prilagodi se ili nestani.
Neke vrste mogu da se lako prilagode. Druge teško. Urbani soko – vetruška, kojih u Beogradu ima oko 150 parova, a u Novom Sadu oko 60, pre sto godina nije ulazila u gradove. Sada ulazi. Ona se prilagodila.
Orao bradan ne može da dođe da se gnezdi na vašoj terasi. On je specijalista. Ne može da se prilagodi.
Ako sve preoremo po Vojvodini izgubićemo mnogo vrsta. Tekunica nema šta da traži u pšenici i kukuruzu, njoj treba stepa, pašnjak ili livada sa niskom travom. Ako nestane livada, nestaće tekunica, a sa njima i orlovi krstaši koji, inače, stoji na našem grbu, jer se oni hrane tekunicom. To je krug.
Ako na severu Banata izgubimo zelene površine, izgubićemo veliku droplju, ako ne prihranjujemo beloglave supove – nestaće i njih, ako dabrove ne pustimo da se slobodno kreću uz vodu – izgubićemo ih. Mnogo je ako.
Osetljive životinje koje ne trpe ljudsko prisustvo ne mogu da se takmiče s nama. Mi imamo hemikalije, avione, puške, traktore, sve što njima smeta.
Vrabac je snalažljiv, i čvorak,i golub.
Ali beloglava patka koja je živela na jezerima širom panonske nizije je nestala, nije mogla da se prilagodi na druge vode. I tako mnogo drugih ptica.
O Zašto čovek tako malo zna o drugim vrstama?
– Sebičan je i okrenut samo sebi. Labuda volimo više nego bilo šta, nosimo tone hleba na reku, uporno, iako mi upozoravamo da ptica mora da jede hranu za ptice, a ne za ljude. Kao kada bismo čoveku sipali prekrupu u tanjir, bio bi ljut.
Volimo ih mnogo i kada na 10 godina neki labud ugine, utvrdi se da ima ptičji grip i on postaje sotonsko biće i želimo da ga oteramo. A od ptičjeg gripa niko nije stradao kod nas. Ali jesu od pokvarenih kokošjih jaja sa farme, od krivotvorene rakije itd.
O Koliko i ljudske predrasude štete pticama?
– Recimo, ljudi ne vole crne ptice, žale se na vrane jer su čitali da je majci braće Jugovića gavran doneo ruku, smeta im što grakću, što nije pink boje! Takvih gluposti ima sijaset. Ali zbog tih gluposti gavran strada.
O Koje ptice žive u Beogradu?
– U Beogradu ima oko 230 vrsta ptica. Ali u Beogradu u širem smislu, kao deo južnog Banata i južnog Srema i severne Šumadije, i Beogradu sa ribnjacima i dve velike reke i njiva i zakorovljenim staništima. U Beogradu žive sve tri vrste čiope, siva i crna i bela. Živi desetak vrsta pataka, ima orlova, divljih labudova i crnog iz Australije, možete videti crnu žunu, slavuja, sivog sokola i stepskog sokola i jastreba, kopca, kukuviju, Beograd ima ptice i one imaju Beograd. I to je lepa simbioza.
O Kada biste Srbiju predstavljali kroz ptice, koje bi to ptice bile?
– Srbija nema nacionalnu pticu. Na grbu imamo dvoglavu orlušinu koja ima čudnu glavu noge, kljun. Mi koji se time bavimo, mislimo da je to orao krstaš jer smo ga preuzeli iz Vizantije, on je simbol slobode, snage i moći i uvek blizak čoveku. On je simbolički podelio i sudbinu ovog naroda. Doveden do ruba propasti, naškodio mu je svako. Mi već 5 godina vodimo bitku da sačuvamo orla krstaša u Srbiji. Pre pet godina imali smo jedan par, sada imamo tri. To je malo. Mi bez orla krstaša nismo isti. I ova država ne sme da dozvoli da joj orao krstaš ostane samo na grbu.
