Radmila Bakočević, primadona bez sujete

Napisao/la Dijana Dimitrovska na 27/06/2020. Objavljeno u Razgovori o smislu.

Spread the love

Slavna srpska primadona Radmila Bakočević sedela je u publici kada je španski tenor Plasido Domingoe pevao u Beogradu 2016. godine, u Areni. Pošto su mu rekli da primadona sedi u prvim redovima, iskoristio je prvu pauzu da je pozdravi. Reflektor je obasjao otmeno, nasmejano lice jedne od najznačajnijih operskih pevačica u istoriji srpske opere, koja je poznate arije pevala najpre u svetu, a zatim u svojoj zemlji. Nastalo je oduševljenje, svi su iščekivali da je vide na pozornici, gde je pokretima pozivao i sam Plasido, ali primadona Radmila Bakočević ( 86) ostala je na svom mestu – u publici.

– Šta ima da se penjem, ja sam svoje završila – rekla nam je primadona skromno, u maniru osobine po kojoj je prepoznatljiva i koja se, posebno u svetu zvezda, toliko retko viđa.

o Plasido još peva, a vi ste se oprostili od pozornice?

– Da, dođe to vreme i svako zna kada je. Njegovo još, očito, nije. Pitala sam njegovu ženu Martu, odakle mu energija da i dalje peva. Ona mi je odgovorila: „To je njegov život.“ A on sam je dodao:“ Dok god me publika bude volela i želela, ja ću pevati.“

o Da li vam je bilo teško da toliko slavni i obožavani napustite scenu?

– Ne, nikakao. Ja sam otišla kada sam stekla uslove za penziju. Pevala sam u poslednjoj predstavi 2004. godine, bio je to Nabuko. Nikada nisam imala taj problem da ne znam kada treba da odem. Rekla sam sebi: dosta je bilo. Znate, jedan operski znalac Gancuzo npiao je da: „Od kada je Norma napisana Radmila Bakočević je ispevala najveći broj predstava.“ Ja razumem tu potrebu da se traje, pevači koji su ceo svoj život posvetili pevanju, teško se odvajaju od profesije. Ja sam posle pevačke karijere počela da radim sa studentima, bavila sam se pedagoškim radom i , moguće je, da je baš to pomoglo da se lako oprostim od pozornice.

Deda travar
– Tokom svog život uzela sam veoma malo lekova. Sve moje bolesti lečio je deda, travama. On je bio veliki poznavalac lekovitog bilja. Imam čak i njegovu knjigu. Uspešno je lečio bolesne od žutice, mislim da je pravio čaj od Jovove kore. Kada sam imala 11 godina dobila sam akutno zapaljenje bubrega i ni dana nisam bila u bolnici , jer me je deda uspešno izlečio.

o Da li je u životu primadona nešto važnije od karijere?

– Da. Porodica. To je najvažnije u mom svetu. Moj Aleksandar ( Bakočević, pokojni suprug) mi nikada nije rekao da se povučem, ali da jeste, bilo kada, u bilo kom trenutku moje karijere rekao da treba da ostavim pevanje i scenu, ja bi se povukla. On mi je bio najvažniji, a onda i moja ćerka kada je došla na svet, pa moja unuka. Moja porodica nikada nije trpela zbog mene. Kada bismo ušli u naš dom, Aca i ja, sve porobleme smo ostavljali ispred ulaznih vrata. Ovde niko nikog nije nervirao. I to je izuzetno važno za sve ljude, ali za pevače posebno, jer je za dobro pevanje nervni sistem na prvom mestu. Morate biti staloženi, smireni, sigurni, morate vladati sobom. Pevači uvek imaju dozu stresa jer ne znaju šta će se dogoditi kada otvore usta. Ne znaju šta će taj živi instrument proizvesti.

o Da li ste živeli srećan život?

– Da. Imala sam ono što je po meni sreća. Pre svega, ujedinjena, kompletna porodica. Onda, srećna sam jer sam imala izuzetne roditelje. Kada smo malo stasali, tata je okupio mlađeg, starijeg brata i mene i rekao nam: Želim da zapamtite tri stvari. Prva, nikada ne ignorišite potvrđene vrednosti jer tako degradirate sebe. Druga, mnogo je jednostavnije da se savladate nego da se izvinjavate. I treće, uzmite vodu u usta i dok progutate već ćete drugu rečenicu izgovarati. Ja sam se toga držala u životu i to je bilo odskočna daska za druge stvari koje sam saznavala i učila.

o Kako je primadona pobedila sujetu?

– Mislim da sam tako rođena. Nisam sujetna. Nisam zavidna. Uvek sam javno priznala da neko nešto radi bolje. Primadona nije najbolja. To mi nije bio problem.

o Ali, to je veoma teška stvar?

– Jeste, ne sporim. Mislim da je meni dosta u tome pomogao moj suprug. Na početku karijere kada bi me neka predstava ponela, on je znao da me spušta na zemlju, veoma pametnim primedbama. Ja sam ga slušala jer sam znala da mi želi dobro. Tako sam pobedila sujetu. Jednom prilikom su mi u Beču nudili da potpišem odličan ugovor i da pevaim Aide. Rekla sam im, Aidu, po mom mišljenju vrhunski peva Ljiljana Molnar. Bolje nego ja. Sujetu mora svaki čovek da savlada čim je uoči. Na kraju, sujeta je opasna: zašto bih sebe unesrećivala, gajeći je. Ja ničiji talenat ne mogu da zaustavim.

o Pevali ste u velikim operamam najpre u svetu, onda u svojoj zemlji.

– Mene je stvorila beogradska Opera i to je fakat. Živela sam u vremenu kada smo imali vrhunske operske pevače. Opera Narodnog pozorišta u jednom periodu bila je među četiri najbolje opere u Evropi. Pevala sam u svetkim operama, ali znate, za mene naša Opera je bila najznačajnija. Tu sam počela, tu sam stasala, tu sam provela divne trenutke. Istina, oznojila sam se za svaki svoj aplauz i hvala im za to.

Opera Narodnog pzorišta kako kaže primadona bila je jedna od četiri najbolje u Evropi.

o Zašto su ljudi zli?

-Razmišljala sam o tome. Meni je žao tih ljudi, jer sam shvatila da su oni u osnovi veoma nesrećni. Kad god vidim zlog čoveka, pomislim, koliko li je, Bože, nesrećan!

o Šta je potrebno za sreću?

– Zavisi šta čovek očekuje od života. Ne treba mnogo očekivati. Ali, mislim, ono što ponesete iz kuće, to je najznačajnije.

o Šta je potrebno da čovek radi da bi bio zadovoljan?

– Na svakom licu, mislim, odražava se duša. Vidite nečije lice i znate, jednostavno, kakav je bio i kako je živeo. Uvek sam govorila, što drugom želim, neka se meni vrati. To nije fraza. To sam, stvarno ja.

o Otuda i vaš zdrav duh i mladolikost?

– Mislim da svom izgledu treba da zahvalim, na prvom mestu, genetici, pa onda svakako druženju sa mladima. Jako puno vremena provodim sa mojim studentima što me čini vedrom i veselom. Takođe i želucu. On uzima samo onoliko koliko mu treba. Nikada se ne prejeda.

o Da li se nervirate za mnoge stvari?

-Ne! Nikako! Moj tata koji je bio patrijarhalan, žustar, pravičan, i koji je, kako je govorio, uvek razmišljao unapred kako bi znao šta može a šta ne može, govorio bi mami: „Ti se ni za šta ne sekiraš!“ Ona bi mu odovorila mirno: „ Bože, Đorđe, objasni mi što bih se sekirala!? Deca su mi zdrava, žive srećno sa svojim porodicama, imaju posao koji vole, nas dvoje imamo sve što nam treba. „ Ja sam to često slušala i naučila da se ne treba nervirati bez razloga. A i sa razlogom, ako nije neki posebno veliki.

Uspomene
– Odrasla sam ispod Ovčara, kod tatinih roditelja. To su najlepše uspomene koje nosim. Posela, na kojima su me oblačili u narodnu nošnju a ja sa pet, šest godina preplitala nogicama i vodila kolo. Pa prela uz lojanice, pesma i igra i radost, i nešto neiskvareno i čisto. Sve se to zbivalo u zaseoku koji se zvao Sadljike. To su slike koje su sa mnom celog života. Slike kao te lojanice. Svetle kao luči.

o Da li je starost zaista teška?

– Znate šta, kada ste usamljeni, ako nemate poštovanje dece koju ste odgojili, ako ne možete sebi da priuštite osnovne stvari potrebne za život i naravno, ako ste bolesni, onda je starost teška. Ali ako sve to imate, a tvrdite da je starost teška sama po sebi, onda ste vi teški.

o Da li razmišljate o tome kako je život prošao?

– Mnogi ljudi ne mogu da se pomire sa tim da više nisu ono što su bili. Pogotovo ako su bili uspešni u profesiji. Ja nemam vremena da razmišljam o takvim stvarima. Ja želim da dok sam tu, da me služi glava, da ne budem na teretu svojoj deci i da budem relativno zdrava. Ne razmišljam o smrti. Ne razmišljam o godinama. Ko se rodio, taj mora da se vrati tamo odakle je došao. Sve je na svom mestu. Jedino mi nedostaje Aca… Mnogo mi nedostaje.

Dijana Dimitrovska