Prof.dr Milan Milić, psihijatar koji misli da istina ne postoji
Šta je istina? Ono što vidimo? Ono što mislimo da vidimo? Ono što želimo da vidimo? Ono što drugi vide kao i mi? Doktor Milan Milić, psihoterapeut koji s lakoćom ulazi u suštinu stvari, ne prezajući da zagrize najtvrđe zalogaje spoznaje, ali i književnik tananog stila koji nas je upućivao u tajne pozitivnih misli, srećnog i čistog života, misli da za nas, ljude, zapravo, istina ne postoji.
– Postoji strašan paradoks u tome što mislimo da je naša istina jedina i prava – kaže doktor Milan Milić.- Ja mislim da moramo prvo da shvatimo da nikada nećemo znati pravu istinu o bilo čemu. ( Gothold Efraim)Lesing kaže: „Kada bi Bog u svojoj desnoj šaci držao zatvorenu svu istinu, a u levoj ruci večnu potragu za istinom, i dao mi da biram, ja bih odabrao levu ruku i rekao: Gospode, apsolutna istina je samo za tebe.“
O Istini, dakle, treba težiti ali je ne treba posedovati?
– Pitanje je i da li bismo bili u stanju da podnesemo istinu. Postoje dva bazična koraka u našim pokušajima: prvi, utvrđivanja stvarnosti, drugi pokušaj utvrđivanja istine. Vama, primera radi, može kasirka da vrati manje kusura. O toj stavki vi ćete doneti sud da vam je vraćeno manje kusure nego što je trebalo. To je stvarnost. Ali šta je istina? Zbog čega je to uradila: zbog nemara, ili je zloupotrebila položaj, možda je bila slučajnost, možda se zbunila, možda prodavačica ima bolesno dete kome treba skupa operacija, itd. …Od toga, kojim putem razmišljanja ćete poći, vi ćete imati odnos prema toj osobi i donećete sud…Ali morate znati da nikada nećete doneti istiniti sud i zato morate uvek imati rezervu prema sudovima. Utvrđivanje istine – nije laka stvar. Generalno mnogo sudimo, malo mislimo.
o Šta dobijamo time ako tragamo za istinom? Da li je neko ko traga za istinom u boljoj poziciji od onoga koji ne trag?
– Istina je važna. Na njoj se temelji pravda i nepravda, sreća i nesreća. U slučaju kada utvđujemo istinu mi smo na putu da eliminišemo nepravdu. A odnos prema nama samima je takodje važan da bismo bili bliže sreći a dalje od bola. Minimum bola, a maksimum zadovoljstva, to je opšti princip. On je ustanovljen od kad je sveta i veka i time smo mi rukovođeni koliko god mislili da smo mnogomisleća, posebna bića i ne znam kakvi i čiji izabranici.
O Da li u psihologiji ljudi ima nešto novo da se sazna? Da li je za vas ljudski um nepoznanica?
– Naravno da je nepoznanica. S obzirom da ne postoje apsolutne istine ni u mnogo jednostavnijim stvarima možete tek da zamislite kakva je situacija u našem umu koji je beskrajan i nesaznatljiv. Nekako nam stvarno nedostaje to treće oko koje bi gledalo unutra. Jer, sva naša čula su usmerena na spolja i u tom spoljnom svetu zapažamo sve živo. A unutrašnje primećujemo samo kad nešto ne štima. Fali nam uvid u unutrašnja zbivanja. O biološkim nepoznanicama našeg mozga da i ne govorim. Veliki delovi imaju zone za koje ne znamo šta rade. Mi ne znamo imamo li dušu, gde je, koji to trenutak kada fizičko nadraste sebe i kada preraste u psihičko. Te dve biloške i psihološke dimenzije su nepoznanica i ne verujem da će ikada biti spoznate.
o Da li verujte da čovek može da evoluira u nešto bolje?
– Ne verujem da ima prostora za preteranu evoluciju. Čovek beleži samo sitne pomake tehničke prirode. Ništa novo nema pod kapom nebeskom. Verujem u determinizam generalno u svetu. Mi smo zadrte jedinke osmišljene da budemo tu kakvi jesmo u svetu kakav jeste. Naša sposobnost evouliranja u neka viša bića je, po meni, nemoguć.
o Da li jak čovek treba da pobegne u veru da bi preživeo ili jak čovek treba da ostane dosledan realnom sagledavanju stvari? Drugačije rečeno, da stoički podnese konačnost?
– Jaki ljudi su spremni da ono što život daje, sve, dakle i dobro i zlo, prihvate onako kako jeste, pa tako i samu smrt. To je definicija jakog čoveka. Dakle, treba da stoički sagledavaju stvari i vlastitu prolaznost. Ali onda mi moramo da znamo da smo konačni. Stoici su vrlo zavodljivi i dali su nam ideal, put kojim možemo porobati da se krećemo. Da bismo smrt prihvatili kao konačnost, mi moramo da znamo najpre da je to tako. Da smrt postoji. Da iza života nema ničega. Ali, ja lično nisam siguran da je tako. Tačno je da se niko nije vratio s one strane da nam to potvrdi. Postoje mnoge neopipljive stvari u koje verujemo, tipa razuma ili emocija, a opet, u život posle smrti ne verujemo jer nema dokaza. Ispada da verujemo u mnoge stvari koje su nedokazive, a ne verujemo u neke koje nam apriori mogu pomoći.
O U vašoj knjizi „ 2+2 jednako 4” piše da je samo za pametne?
– Većina ljudi i jeste pametna. Volim Šopenhauera koji kaže da su pametni ljudi uvek govorili isto, a budale uvek radile suprotno od toga. Masa ljudi razlikuje pametno od glupog. A opet, mnogi ljudi čine glupe stvari. Zašto? Zato što nastaje kurcšlus između onoga što znamo i onoga u šta verujemo. To u šta verujemo prikazujemo u našim delima. Znate one ljude koji urade nešto pogrešno i kažu” ma znao sam da to ne treba da radim”. Ali su ipak uradili. To je ta razlika između lingvičkog i kognitivnog. To je najčešće sukob između emocija i razuma. Tu nikakao da se napravi kvalitetan spoj i baš se tu, po meni, diskvalifikuje čovekova sposdobnost da napreduje.
o Jedan od najvećih filozofa 20. veka Emil Sioran kaže da se čovek potrošio. Da li verujete da smo kao ljudi, dali sve od sebe…
– Verujem da je tako. Sve teme koje su zaokupljale ljude pre par hiljada godina postale su zamorne. Pojedine teme, ljubav, život, etika, istina, dobro i zlo, i slično, jesu večite za neke posebne ljude, ali vas obični ljude nagrde kada ih pitate npr. šta je smisao života? Oni vam onda kažu da je to isto kao da ste pitali zašto je dan a zašto je noć? Za njih su to gluposti i pitaju se ko se uopšte time bavi.
oDa li mislite da je pomalo čudno da oni koji promišljaju o svim tim pitanjima bitka zapravo postanu duboko nesrećni spoznajom, dok obični ljudi koji uopšte ne razmišljaju budu jednostavno srećni? Ispada da su nemisleći nagrađeni, a misleći kažnjeni patnjom?
– Da. Većina ljudi proživi svoj život baš tako, ne promišljajući duboko ni o čemu. Jedu kad su gladni, ležu kad im se spava, oblače se kad im je hladno, ustaju ujutru za posao…Tako ceo život. Misle da spoznaja nije tema koja mora da ih preokupira, jer nije to suština i bitnost, već je suština u materijalnom. Ja ne mislim da materijalne stvari mogu da donesu ono što je stvarno vredno. Takvi ljudi koji jure za nebitnim zapravo prolaze pored sebe. Čak ni ne znaju ko su. Kada bi ljudi mogli da sretnu svoje ja na ulici, mislim, da ga 90 odsto njih uopšte ne bi prepoznalo. Ljudi se bave periferijom života. A trebalo bi da uđu u centar. Tu, u centru su plodovi, tu se uzima i daje. Naravno, svako mora da plati i cenu življenja u ovom svetu, da nauči nešto da radi da bi od toga živeo, mora da uvažava druge ljude da ne bi ostao na kraju sam, no pitanje je koliko ta cena treba da bude visoka.
o Može li neko da se provuče, da ne plati tu cenu življenja?
– Ne. Svako je plaća, samo je pitanje koliko je ta cena visoka – koliko morate sebe da date ovom svetu, a koliko da zadržite sebi? Čovek ne sme da dozvoli da se život pretvori u kaljugu nezadovoljstva. Onda će proći brzo kao san. Zašto? Zato što nismo ulazili u dubinu i suštinu stvari pa ga zbog toga nismo ni osetili. Istina je da ne možete živeti, a da nikad ne otvorite oči, jer je to onda ustvari tek lagano umiranje, magla koju će jutarnje sunce podići kao da je nije ni bilo. Život će tako proći pored vas, i još strašnije, vi pored njega.
O Verujete da konačnosti ne može biti? O tome govorite u vašoj knjizi „Ostrva svesti“?
– Da, jesam. Verujem da ne postoji konačnost, a opet, strah od te iste konačnosti je toliki da, paradoksalno, zamagljuje potencijalnu šansu da shvatimo da možda život nije konačan. Epikur i njegovi učenici su dosta govorili o tome na vrlo inspirativan način, i to od toga da „ gde sam ja tu smrti nema”, do zakona simetrije i povratka na mesto odakle smo krenuli. Sokrat se trudio da dokaže da duša ne umire, da nastavlja svoj put kroz pet argumenata, koji su takodje vrlo zanimljivi. Na sve to, ima još jedan čisto biološki razlog koji mene stavlja pred znak pitanja: kako nastaje život? Ako nađemo odgovor na to pitanje, onda ćemo naći odgovor na pitanje o našoj konačnosti. Zamislite da život nastane iz neživota!? Kad se taj trenutak dogodio!? Kako su se stekle te sile da se rodi život? Voleo bih da mi spoje kiseonik, azot, ugljenik… i ostalo i da naprave život. Probali su neki naučnici, ali nisu uspeli.
O Mislite da život ne može da bude uništen?
– Da, ne može. Ako ne možete da napravite život, kako onda možete da ga uništite! Mi prosto ne znamo šta je to život u nama. I kada nestaje pred našim očima, nestaje nešto o čemu zaista nismo imali pojma šta je po sebi. Zato ja verujem da to što mi vidimo nije prava istina, te da je život neuništiv, da nastavlja dalje. Ne kažem da je to prelazak u forme životinja, biljaka, niti novih ljudi.. Jednostavno, to što život čini – ne gasi se. Život samo iz života nastaje i to je beskonačni krug.
O Ne znamo ni šta se dešava u našem mozgu?
– Ne, i nije to najveća šteta, već možda i više ono na šta ne obraćamo pažnju, a tu je. Sve što se dešava u ljudskoj svesti je važno i treba da se razmislimo zašto je nastalo. Zašto su te ideje došle, odakle su došle? Iz izvora dubine mozga, iz psihe, duše koja mnogo toga zna, a ne osvešćuje. To je pitanje bogatstva nesvesnog jer, kako kaže Jung, ima talog hiljade i hiljade generacija pre nas, a možda i duže, a ima i prororčkog, na kraju, možda ima i vanzemaljske uticaje. Tu se opet vraćamo na početak. Ako ne znamo vlastiti početak, ne možemo znati ni kraj. Mi ne znamo da li prekidamo ovaj život, gde ide ovaj svet, da li je ovo kraj?
O Da li je lakše živeti, po vama, sa verom u Boga ili bez nje?
– Lakše je s verom. Dogma je pokušaj čoveka da odgovori na pitanja na koja nikada neće znati odgovor, bar onaj razumski, dokazivi odgovor. Ne možete verovati iz razuma. Da biste verovali morate doneti odluku. Morate izaći iz zone razuma ( ne da poludite) i tek kada ostavite taj deo psihe iza sebe, onda možete doći do vere i tada imate odgovore na sva pitanja, i samim tim ste ušli u mir. Kada bi bilo toliko verujućih ljudi, koliko ih se takvima predstavlja, moja struka bi ostala bez posla.
O Ko najčešće završi kod vas?
– Uglavnom oni koji se svađaju sa realnošću i sa vlastitim kapacitetima.
o Kako razlikovati „svađu sa svojim kapacitetima od kreativnosti? Ludaka od normalnog?
– Nemamo jasne parametre u tome. To što razlikuje genijalnog od ludog jeste najpre opšta funkcionalnost. Ako taj neki hipotetično genijalni čovek proizvodi neki proizvod koji ima neku vrednost, ako je uklopiv u socijalno društveni konteks, ako je funkcionalan, ili na primerima, ako se neko snalazi i plaća račune, ne ide go ulicama, zna kada se šta govori, onda ga možemo staviti u genijalnu kategoriju. Ali opet, ni tu nije lako decidno povući granicu. Genijalci su često ekscentrični i čudni i ne žive ordinarne živote. Mislim da je ta njihova zlatna žila toliko jaka da moraju da prate svoj trag i da imaju značajno manje obzira prema pravilima i onome što se očekuje od nas, te time opet iskaču iz ordinarnog.
O Šta je smisao naših života?
– Čini mi se da je svako ovde s nekim zadatkom. Baš zato što imamo svi jedinstven kod. Nema dva ista čoveka na pleneti s istim genetskim kodom, u širem smislu. Ovde živi sedam milijardi ljudi i svi su posebni. Kao što ni sve drugo na ovom svetu nije slučajno – ni vazduh ove gustine, ni voda ovog molekularnog sastava, ni temperatura koja omogućava življenje, ni ruža, ni sekvoja, ni mravi, ni slonovi – tako smo i mi deo te opšte harmonije i imamo jedinstveno mesto, osmišljeno samo za nas.
O Zašto ljude žele da pregaze one koji nisu kao većina?
– Zato što im zavide što su jaki i hrabri. I mi možemo da budemo jaki, ali tek kada budemo svoji u najvećoj mogućoj meri. Kada bismo svi bili zdravi egoisti i davali samo koliko možemo, bili bismo srećniji. Ovako, kako bi rekao Ruso: „..usred tolike filozofije, čovečnosti, ugladjenosti i tananih načela imamo samo neiskrenu i taštu spoljašnost, čast bez vrline, razum bez mudrosti, užitak bez sreće.“ I upravo najvećim delom zato što ne razlikujemo nezdravi od zdravog egoizma, odnosno samoljublje od prave ljubavi prema sebi. Ta mera je nešto čime se ozbiljno svaki čovek mora baviti da bi imao iole ispunjen život.
o Da li čovek pod udarcima društva koje ga tera da bude kao većina treba da nastavi putem koji je izabrao? Da li treba da povlađuje stvarima u koje ne veruje? I ako to stalno radi, ako se savija,da li se ošteti?
– Da, ozbiljne štete može da nanese sebi ako se udalji od sebe. Tada može doći do raznih poremećaja, od kriznih stanja, do neurotičnih strahova raznih vrsta, sve do depresije, pa i drugih, težih mentalnih problema.
O Kako onda živeti, dostojanstveno, uspravno i dokle povlađivati stvarima i ljudima oko sebe, do koje granice samopoštovanja?
– To je veoma teško pitanje… Kada izgubi sebe čovek jednostavno psihološki umre. To je ta preterana cena, koju ne mora da plati. Toliko udaljavanje od sebe je ne samo nepotrebno, nego može biti i „kraljevski put“ u nesrećan život. Ono je u u nekom delu nužno, već smo govorili o tome, neku cenu ovom svetu morate platiti. Kolika je, to je tajna mudrosti. Činjenica je, međutim, da se većina isuviše jeftino prodaje i sve to da prihvatili, voleli, da konačno ne bismo bili ono što jesmo i trebamo biti.
O Da li mi sami moramo da pravimo vlastite sisteme i kriterijume?
– Da, ja ne kažem da treba da budemo autistični. Medjutim, ako nekome kažete dobar dan, ne morate odmah reći i da je lep, da ima divne cipele, da ima lepu frizuru….To činimo da bismo bili prihvaćeni. Imamo nezgrapnu želju da nas vole i to plaćamo nemilice. Ako treba i jetru i žuč i srce za to dajemo, i zeleni ćemo biti, makar nas i koze pojele, kako kaže Gete, samo da nas vole. Poenta je opet u drugom smeru, u pravcu onoga da mi volimo dovoljno sebe, da bismo umeli da volimo i druge.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
Za druge intervjue
za povratak na početnu
bolesti, filozof, knjige, mozak, ostrvo sveti, prof.milan milić, psihijatar, psihologija
