Prof.dr Milan Milić, psihijatar koji misli da istina ne postoji

Prof.dr Milan Milić, psihijatar koji misli da istina ne postoji

Šta je istina? Ono što vidimo? Ono što mislimo da vidimo? Ono što želimo da vidimo? Ono što drugi vide kao i mi? Doktor Milan Milić, psihoterapeut koji s lakoćom ulazi u suštinu stvari, ne prezajući da zagrize najtvrđe zalogaje spoznaje, ali i književnik tananog stila koji nas je upućivao u tajne pozitivnih misli, srećnog i čistog života, misli da za nas, ljude, zapravo, istina ne postoji.

– Postoji strašan paradoks u tome što mislimo da je naša istina jedina i prava – kaže doktor Milan Milić.- Ja mislim da moramo prvo da shvatimo da nikada nećemo znati pravu istinu o bilo čemu. ( Gothold Efraim)Lesing kaže: „Kada bi Bog u svojoj desnoj šaci držao zatvorenu svu istinu, a u levoj ruci večnu potragu za istinom, i dao mi da biram, ja bih odabrao levu ruku i rekao: Gospode, apsolutna istina je samo za tebe.“

O Istini, dakle, treba težiti ali je ne treba posedovati?

– Pitanje je i da li bismo bili u stanju da podnesemo istinu. Postoje dva bazična koraka u našim pokušajima: prvi, utvrđivanja stvarnosti, drugi pokušaj utvrđivanja istine. Vama, primera radi, može kasirka da vrati manje kusura. O toj stavki vi ćete doneti sud da vam je vraćeno manje kusure nego što je trebalo. To je stvarnost. Ali šta je istina? Zbog čega je to uradila: zbog nemara, ili je zloupotrebila položaj, možda je bila slučajnost, možda se zbunila, možda prodavačica ima bolesno dete kome treba skupa operacija, itd. …Od toga, kojim putem razmišljanja ćete poći, vi ćete imati odnos prema toj osobi i donećete sud…Ali morate znati da nikada nećete doneti istiniti sud i zato morate uvek imati rezervu prema sudovima. Utvrđivanje istine – nije laka stvar. Generalno mnogo sudimo, malo mislimo.

o Šta dobijamo time ako tragamo za istinom? Da li je neko ko traga za istinom u boljoj poziciji od onoga koji ne trag?

– Istina je važna. Na njoj se temelji pravda i nepravda, sreća i nesreća. U slučaju kada utvđujemo istinu mi smo na putu da eliminišemo nepravdu. A odnos prema nama samima je takodje važan da bismo bili bliže sreći a dalje od bola. Minimum bola, a maksimum zadovoljstva, to je opšti princip. On je ustanovljen od kad je sveta i veka i time smo mi rukovođeni koliko god mislili da smo mnogomisleća, posebna bića i ne znam kakvi i čiji izabranici.

Istini treba težiti ne treba je posedovati prof. dr Milan Milić

O Da li u psihologiji ljudi ima nešto novo da se sazna? Da li je za vas ljudski um nepoznanica?

– Naravno da je nepoznanica. S obzirom da ne postoje apsolutne istine ni u mnogo jednostavnijim stvarima možete tek da zamislite kakva je situacija u našem umu koji je beskrajan i nesaznatljiv. Nekako nam stvarno nedostaje to treće oko koje bi gledalo unutra. Jer, sva naša čula su usmerena na spolja i u tom spoljnom svetu zapažamo sve živo. A unutrašnje primećujemo samo kad nešto ne štima. Fali nam uvid u unutrašnja zbivanja. O biološkim nepoznanicama našeg mozga da i ne govorim. Veliki delovi imaju zone za koje ne znamo šta rade. Mi ne znamo imamo li dušu, gde je, koji to trenutak kada fizičko nadraste sebe i kada preraste u psihičko. Te dve biloške i psihološke dimenzije su nepoznanica i ne verujem da će ikada biti spoznate.

o Da li verujte da čovek može da evoluira u nešto bolje?

– Ne verujem da ima prostora za preteranu evoluciju. Čovek beleži samo sitne pomake tehničke prirode. Ništa novo nema pod kapom nebeskom. Verujem u determinizam generalno u svetu. Mi smo zadrte jedinke osmišljene da budemo tu kakvi jesmo u svetu kakav jeste. Naša sposobnost evouliranja u neka viša bića je, po meni, nemoguć.

o Da li jak čovek treba da pobegne u veru da bi preživeo ili jak čovek treba da ostane dosledan realnom sagledavanju stvari? Drugačije rečeno, da stoički podnese konačnost?

– Jaki ljudi su spremni da ono što život daje, sve, dakle i dobro i zlo, prihvate onako kako jeste, pa tako i samu smrt. To je definicija jakog čoveka. Dakle, treba da stoički sagledavaju stvari i vlastitu prolaznost. Ali onda mi moramo da znamo da smo konačni. Stoici su vrlo zavodljivi i dali su nam ideal, put kojim možemo porobati da se krećemo. Da bismo smrt prihvatili kao konačnost, mi moramo da znamo najpre da je to tako. Da smrt postoji. Da iza života nema ničega. Ali, ja lično nisam siguran da je tako. Tačno je da se niko nije vratio s one strane da nam to potvrdi. Postoje mnoge neopipljive stvari u koje verujemo, tipa razuma ili emocija, a opet, u život posle smrti ne verujemo jer nema dokaza. Ispada da verujemo u mnoge stvari koje su nedokazive, a ne verujemo u neke koje nam apriori mogu pomoći.

O U vašoj knjizi „ 2+2 jednako 4” piše da je samo za pametne?

– Većina ljudi i jeste pametna. Volim Šopenhauera koji kaže da su pametni ljudi uvek govorili isto, a budale uvek radile suprotno od toga. Masa ljudi razlikuje pametno od glupog. A opet, mnogi ljudi čine glupe stvari. Zašto? Zato što nastaje kurcšlus između onoga što znamo i onoga u šta verujemo. To u šta verujemo prikazujemo u našim delima. Znate one ljude koji urade nešto pogrešno i kažu” ma znao sam da to ne treba da radim”. Ali su ipak uradili. To je ta razlika između lingvičkog i kognitivnog. To je najčešće sukob između emocija i razuma. Tu nikakao da se napravi kvalitetan spoj i baš se tu, po meni, diskvalifikuje čovekova sposdobnost da napreduje.

istini težiti ne posedovati je prof.dr Milan Milić

o Jedan od najvećih filozofa 20. veka Emil Sioran kaže da se čovek potrošio. Da li verujete da smo kao ljudi, dali sve od sebe…

– Verujem da je tako. Sve teme koje su zaokupljale ljude pre par hiljada godina postale su zamorne. Pojedine teme, ljubav, život, etika, istina, dobro i zlo, i slično, jesu večite za neke posebne ljude, ali vas obični ljude nagrde kada ih pitate npr. šta je smisao života? Oni vam onda kažu da je to isto kao da ste pitali zašto je dan a zašto je noć? Za njih su to gluposti i pitaju se ko se uopšte time bavi.

oDa li mislite da je pomalo čudno da oni koji promišljaju o svim tim pitanjima bitka zapravo postanu duboko nesrećni spoznajom, dok obični ljudi koji uopšte ne razmišljaju budu jednostavno srećni? Ispada da su nemisleći nagrađeni, a misleći kažnjeni patnjom?

– Da. Većina ljudi proživi svoj život baš tako, ne promišljajući duboko ni o čemu. Jedu kad su gladni, ležu kad im se spava, oblače se kad im je hladno, ustaju ujutru za posao…Tako ceo život. Misle da spoznaja nije tema koja mora da ih preokupira, jer nije to suština i bitnost, već je suština u materijalnom. Ja ne mislim da materijalne stvari mogu da donesu ono što je stvarno vredno. Takvi ljudi koji jure za nebitnim zapravo prolaze pored sebe. Čak ni ne znaju ko su. Kada bi ljudi mogli da sretnu svoje ja na ulici, mislim, da ga 90 odsto njih uopšte ne bi prepoznalo. Ljudi se bave periferijom života. A trebalo bi da uđu u centar. Tu, u centru su plodovi, tu se uzima i daje. Naravno, svako mora da plati i cenu življenja u ovom svetu, da nauči nešto da radi da bi od toga živeo, mora da uvažava druge ljude da ne bi ostao na kraju sam, no pitanje je koliko ta cena treba da bude visoka.

o Može li neko da se provuče, da ne plati tu cenu življenja?

– Ne. Svako je plaća, samo je pitanje koliko je ta cena visoka – koliko morate sebe da date ovom svetu, a koliko da zadržite sebi? Čovek ne sme da dozvoli da se život pretvori u kaljugu nezadovoljstva. Onda će proći brzo kao san. Zašto? Zato što nismo ulazili u dubinu i suštinu stvari pa ga zbog toga nismo ni osetili. Istina je da ne možete živeti, a da nikad ne otvorite oči, jer je to onda ustvari tek lagano umiranje, magla koju će jutarnje sunce podići kao da je nije ni bilo. Život će tako proći pored vas, i još strašnije, vi pored njega.

O Verujete da konačnosti ne može biti? O tome govorite u vašoj knjizi „Ostrva svesti“?

– Da, jesam. Verujem da ne postoji konačnost, a opet, strah od te iste konačnosti je toliki da, paradoksalno, zamagljuje potencijalnu šansu da shvatimo da možda život nije konačan. Epikur i njegovi učenici su dosta  govorili o tome na vrlo inspirativan način, i to od toga da „ gde sam ja tu smrti nema”, do zakona simetrije i povratka na mesto odakle smo krenuli. Sokrat se trudio da dokaže da duša ne umire, da nastavlja svoj put kroz pet argumenata, koji su takodje vrlo zanimljivi. Na sve to, ima još jedan čisto biološki razlog koji mene stavlja pred znak pitanja: kako nastaje život? Ako nađemo odgovor na to pitanje, onda ćemo naći odgovor na pitanje o našoj konačnosti. Zamislite da život nastane iz neživota!? Kad se taj trenutak dogodio!? Kako su se stekle te sile da se rodi život? Voleo bih da mi spoje kiseonik, azot, ugljenik… i ostalo i da naprave život. Probali su neki naučnici, ali nisu uspeli.

O Mislite da život ne može da bude uništen?

– Da, ne može. Ako ne možete da napravite život, kako onda možete da ga uništite! Mi prosto ne znamo šta je to život u nama. I kada nestaje pred našim očima, nestaje nešto o čemu zaista nismo imali pojma šta je po sebi. Zato ja verujem da to što mi vidimo nije prava istina, te da je život neuništiv, da nastavlja dalje. Ne kažem da je to prelazak u forme životinja, biljaka, niti novih ljudi.. Jednostavno, to što život čini – ne gasi se. Život samo iz života nastaje i to je beskonačni krug.

Šta je istina prof. dr Milan Milić

O Ne znamo ni šta se dešava u našem mozgu?

– Ne, i nije to najveća šteta, već možda i više ono na šta ne obraćamo pažnju, a tu je.  Sve što se dešava u ljudskoj svesti je važno i treba da se razmislimo zašto je nastalo. Zašto su te ideje došle, odakle su došle? Iz izvora dubine mozga, iz psihe, duše koja mnogo toga zna, a ne osvešćuje. To je pitanje bogatstva nesvesnog jer, kako kaže Jung, ima talog hiljade i hiljade generacija pre nas, a možda i duže, a ima i prororčkog, na kraju, možda ima i vanzemaljske uticaje. Tu se opet vraćamo na početak. Ako ne znamo vlastiti početak, ne možemo znati ni kraj. Mi ne znamo da li prekidamo ovaj život, gde ide ovaj svet, da li je ovo kraj?

O Da li je lakše živeti, po vama, sa verom u Boga ili bez nje?

– Lakše je s verom. Dogma je pokušaj čoveka da odgovori na pitanja na koja nikada neće znati odgovor, bar onaj razumski, dokazivi odgovor. Ne možete verovati iz razuma. Da biste verovali morate doneti odluku. Morate izaći iz zone razuma ( ne da poludite) i tek kada ostavite taj deo psihe iza sebe, onda možete doći do vere i tada imate odgovore na sva pitanja, i samim tim ste ušli u mir. Kada bi bilo toliko verujućih ljudi, koliko ih se takvima predstavlja, moja struka bi ostala bez posla.

O Ko najčešće završi kod vas?

– Uglavnom oni koji se svađaju sa realnošću i sa vlastitim kapacitetima.

o Kako razlikovati „svađu sa svojim kapacitetima od kreativnosti? Ludaka od normalnog?

– Nemamo jasne parametre u tome. To što razlikuje genijalnog od ludog jeste najpre opšta funkcionalnost. Ako taj neki hipotetično genijalni čovek proizvodi neki proizvod koji ima neku vrednost, ako je uklopiv u socijalno društveni konteks, ako je funkcionalan, ili na primerima, ako se neko snalazi i plaća račune, ne ide go ulicama, zna kada se šta govori, onda ga možemo staviti u genijalnu kategoriju. Ali opet, ni tu nije lako decidno povući granicu. Genijalci su često ekscentrični i čudni i ne žive ordinarne živote. Mislim da je ta njihova zlatna žila toliko jaka da moraju da prate svoj trag i da imaju značajno manje obzira prema pravilima i onome što se očekuje od nas, te time opet iskaču iz ordinarnog.

O Šta je smisao naših života?

– Čini mi se da je svako ovde s nekim zadatkom. Baš zato što imamo svi jedinstven kod. Nema dva ista čoveka na pleneti s istim genetskim kodom, u širem smislu. Ovde živi sedam milijardi ljudi i svi su posebni. Kao što ni sve drugo na ovom svetu nije slučajno – ni vazduh ove gustine, ni voda ovog molekularnog sastava, ni temperatura koja omogućava življenje, ni ruža, ni sekvoja, ni mravi, ni slonovi – tako smo i mi deo te opšte harmonije i imamo jedinstveno mesto, osmišljeno samo za nas.

o Da li čovek pod udarcima društva koje ga tera da bude kao većina treba da nastavi putem koji je izabrao? Da li treba da povlađuje stvarima u koje ne veruje? I ako to stalno radi, ako se savija,da li se ošteti?

istina

– Da, ozbiljne štete može da nanese sebi ako se udalji od sebe. Tada može doći do raznih poremećaja, od kriznih stanja, do neurotičnih strahova raznih vrsta, sve do depresije, pa i drugih, težih mentalnih problema.

O Kako onda živeti, dostojanstveno, uspravno i dokle povlađivati stvarima i ljudima oko sebe, do koje granice samopoštovanja?

– To je veoma teško pitanje… Kada izgubi sebe čovek jednostavno psihološki umre. To je ta preterana cena, koju ne mora da plati. Toliko udaljavanje od sebe je ne samo nepotrebno, nego može biti i „kraljevski put“ u nesrećan život. Ono je u u nekom delu nužno, već smo govorili o tome, neku cenu ovom svetu morate platiti. Kolika je, to je tajna mudrosti. Činjenica je, međutim, da se većina isuviše jeftino prodaje i sve to da prihvatili, voleli, da konačno ne bismo bili ono što jesmo i trebamo biti.

O Da li mi sami moramo da pravimo vlastite sisteme i kriterijume?

– Da, ja ne kažem da treba da budemo autistični. Medjutim, ako nekome kažete dobar dan, ne morate odmah reći i da je lep, da ima divne cipele, da ima lepu frizuru….To činimo da bismo bili prihvaćeni. Imamo nezgrapnu želju da nas vole i to plaćamo nemilice. Ako treba i jetru i žuč i srce za to dajemo, i zeleni ćemo biti, makar nas i koze pojele, kako kaže Gete, samo da nas vole. Poenta je opet u drugom smeru, u pravcu onoga da mi volimo dovoljno sebe, da bismo umeli da volimo i druge.

Dijana Dimitrovska

JAKI

O Zašto ljude žele da pregaze one koji nisu kao većina?

– Zato što im zavide što su jaki i hrabri. I mi možemo da budemo jaki, ali tek kada budemo svoji u najvećoj mogućoj meri. Kada bismo svi bili zdravi egoisti i davali samo koliko možemo, bili bismo srećniji. Ovako, kako bi rekao Ruso: „..usred tolike filozofije, čovečnosti, ugladjenosti i tananih načela imamo samo neiskrenu i taštu spoljašnost, čast bez vrline, razum bez mudrosti, užitak bez sreće.“ I upravo najvećim delom zato što ne razlikujemo nezdravi od zdravog egoizma, odnosno samoljublje od prave ljubavi prema sebi. Ta mera je nešto čime se ozbiljno svaki čovek mora baviti da bi imao iole ispunjen život.-

Za druge intervjue

za povratak na početnu

Za više o Milan Milić

Velja Abramović: Sve što niste znali o Nikoli Tesli

Velja Abramović: Sve što niste znali o Nikoli Tesli

Sve što niste znali o Nikoli Tesli – zna  Velimir Abramović. Ovaj srpski filozof, naučnik, metafizičar,  mislilac beskrajnih vidika decenijama je proučavao život našeg slavnog naučnika. Zahvaljujući predanosti i psovećenosti stekao  je laskavi epitet najboljeg poznavaoca života i rada Nikole Tesle.  O Tesli je čitao prvo iz knjiga:

– Onda sam shvatio da mnogo toga nedostaje, da je namerno skriveno. I to ne samo pravi parametri i tehnički podaci za otkrića i eksperimente, nego pre svega podaci o ličnom životu Teslinom, na primer, njegov glas, hod, gestikulacija. Naročito je važan glas jer je to vibratorna karakteristika bića, on najviše govori o pravoj prirodi nekog čoveka. Ta se vibracija ne može sakriti niti odglumiti, radi se o boji glasa, a to su takozvane kome: oscilacije atoma u molekulu, to je zvučna slika unutrašnje kvantne geometrije ličnosti.

Kada sam iscrpeo pisane i foto izvore, obratio sam se višoj (nadljudskoj) svesti Akaša hronike, jer je to naše kolektivno mentalno polje, “biblioteka svih činjenica čovečanskog uma”. Akaša hronika je informatičko polje planete Zemlje u kome su u svetlosnoj formi matematički zapisani svi dogadjaji večne sadašnjosti (prošli, savremeni i budući) i tu sam našao jasne odgovore na metaizička pitanja o Teslinoj misiji.

O  Zašto ne postoji  snimak Nikole Tesle?

– Zna se da je Tesla bar dva puta sniman profesionalnom tonskom filmskom kamerom (traka širine 35 mm, svetlosni tonski zapis). 1931. godine snimao ga je Slavko Vorkapić (osnivač Holivudske škole filmske montaže) i to tonski u trajanju od dva i po sata. 1935 snimali su ga za rodjendan, takodje profesionalnom tehnikom 3,5 sata u produkciji RCA (Radio Corporation of America), o njemu je izašla i reportaža sa snimanja u New York Times-u, ali su ti snimci, kao i mnogi drugi koji su napravljeni – brižljivo sklonjeni.

S obzirom da je za Teslu bio finansijski nadležan J.P.Morgan (umro 1913) i s obzirom da on nije imao svoj kapital, nego je bio direktor Rotšildovog kapitala u Americi, mislim da su svi ti tonski filmski snimci Tesle, kao i drugi, nemi – u ličnom arhivu porodice Rotšild u Engleskoj.

sve o tesli

O Zašto tako malo znamo o Tesli? Zato što se on nije eksponirao  ili zato što nam je to čime se bavio – nerazumljivo?

– Tesla je bio izuzetno eksponiran čovek svih svojih zemaljskih 86 godina, ali je radio kao što radi sama priroda, ne objašnjavajući nikome ništa. Nije imao učenike, nije je pisao naučne članke sa eksplikacijama, fusnotama i referencama, nije držao univerzitetska predavanja, nego je samo stvarao konkretne naučne modele, aparate koji su radili na principima kosmologije luminofroznog (tj.svetlosnog) etra – etarske fizike.

          O Tesli znamo tako malo, ne zato što je on bilo šta skrivao, nego zato što je nauka u njegovo vreme skrenula sa pravog puta spoznaje istine i pomoći ljudima na put vojne moći (kvantna mehanika – atomska bomba) i marketinga (Teorija relativnosti – obećanje fizičke besmrtnosti ukoliko se konstruiše raketa koja će ići brzinom svetlosti, čuveni Ajnštajnov “paradoks blizanaca”; fizičari znaju da je po istoj teoriji to nemoguće jer masa pri brzini svetlosti postaje beskonačna).

Materija i svest

sve o tesli

O  Da li ste sami otkrili neku od Teslinih tajni koje je podelio sa ljudima, poput one kako da čovek osvesti materiju, ili da spozna vezu između žive i nežive prirode?Ili…

– Jesam. U pitanju je moje shvatanje duhovne prirode Tesline matematike, jer kao što je poznato, on nam nije ostavio teoriju njegove moćne eksperimentalne tehnike.Hipoteza vremena kao večne sadašnjosti je moje otkriće osnove tesline tehnologije. Vreme je ključ i Tesline matematike i fizike. Evo zašto: sam je govorio da, ako hoćemo da spoznamo tajne kosmosa, onda treba samo da proučavamo vibracije i rezonanciju. Rezonantno shvaćene, vibracije su osnova fazne promene prostora u nultom vremenu. A sama rezonancija je tehnički naziv za sinhronicitet, to jest, drugim rečima: istovremenost je condition sine qua non, ilil nužan uslov bez koga se ne može postići fizička interakcija.

Večnost ili Konstantna Sadašnjost je jedino vreme Fizičke Realnosti, prošlost i budućnost su slike. Atomsko-molekulske strukture su uvek u sadašnjosti, a njihove slike nisu, jer je slika samo njima odgovarajući poredak fotona. Na sto možete staviti čašu, ali na sliku stola koju vidite – ne možete. Ljudi to ne razlikuju, ali jasno je da ja ne vidim pravi fizički sto, nego samo sliku tog stola. U tom smislu može se  fotografisati i budućnost kao i prošlost, ali budućnost ima veoma nisku rezoluciju, ne liči nam ni na šta poznato: budućnost je poredak makrosistema.

Tesla je isticao da je sva vasiona živa. To je potpuno tačno jer je svet sagradjen od vremena, a vreme ima svest.

se o tesli

O Da li znate zbog čega moderni naučnici nisu nastavili tamo gde je Tesla stao? ( Ili možda neko jeste?)

– To je jasno. Sledili su kvantnu mehaniku, čija teorija nije uradjena do kraja, statistička je i u osnovi netačna, jer u prirodi nema statistike, nema ni stohastike, ni verovatnoće, sve je apsolutno tačno i metafizičko – matematičko – fizički: dvosmerno jednoznačno, predvidljivo. Drugo je pitanje, zašto mi ne poznajemo prirodu dovoljno, ali je sigurno da svaki matematički pojam ima svoj čisti filozofski i fizički interpret, odnosno odgovara nekoj konkretnoj fizičkoj pojavi.

Savremeni kvantni mehaničari rade fuziju na slepo, jer nemaju ideju o osnovnoj opeci gradje materije, odnosno substancijalnu definiciju mase (Masa je…pa šta je? Za njih je masa ”Mera za inerciju fizičkog sistema”, a to nije pravi, nego nejasan opisni odgovor), nemaju ni hipotezu vremena primenljivu na sastav atoma, niti pravu primenljivu teoriju atomskog jezgra. Da ne idemo dalje.

S duge strane, relativisti izmišljaju eksperimente kao potvrdu Ajnštajnovih nedokazanih tvrdnji, bolje rečeno sanjarenja čoveka umetničke prirode koji se oženio matematičarkom Milevom Marić i jedva da je u životu ušao, a kamoli radio u nekoj laboratoriji.

Mnogi Teslijanci, uglavnom spiritualni inženjeri elektrotehnike i elektronike, na svih šest  kontinenata nastavljaju Teslin rad, ima ih na hiljade, pun ih je internet, samo ukucajte u Gugl “Free energy”., ali, koliko znam,  jedino ja radim ontologiju njegove matematike i fiziku vremena.Uskoro ću i eksperimentalno da potvrdim moja otkrića.

Moral u duhovnost

O Tesla je smatrao da su duhovnost i moralnost dva glavna stuba  neophodna za uspeh čovečanstva. Mi smo kao čovečanstvo sada, izgleda, sve dalje od te njegove ideje?

– Pojmove ezoterije, teologije i psihologije, prevodim u terminologiju duhovne fizike. Ono što je u teologiji duh, to je u fizici – svest, koja se ontološki objašnjava kao neprekidnost stalne sadašnjosti, odnosno fundamentalni zakon fizike: princip kontinuiteta. Ovaj princip konstituiše, obrazuje, stvara kontinuum vremena – fizičku večnost, večno “sada”. Kontinuitet kontinuuma je svest konstatne sadašnjosti. Vasiona je živo biće, jer beskonačno vreme od koga se sastoje konačni prostor i masa ima svest (ona je sama neprekidnost beskonačnog vremena).

          U etarskoj ili duhovnoj fizici razlikujem ljudski moral (dogovor “plemena” o običajima i ponašanju) i kosmičku etiku, kosmički moral koji je u suštini podudaran sa zakonima fizike. Zakoni  fizike su zakoni kosmološke etike. Drugim rečima, ti fizički zakoni kosmološkog morala su neumoljivi, moraju se poštovati.

          Tesla je ukazao na ostvarenje ideala: želeo da ljudsku etiku usaglasi sa kosmičkom, da je harmonizuje sa vasionom. Drugog puta opstanku čovečanstva – nema. Oni koji rade suprotno kosmičkim zakonima, biće na kraju dekomponovani bez obzira na količinu energije koju su uložili u kosmički neostvarive ciljeve. Gde su danas Džingis Kan, Hitler, Tito…? Ni traga nema od njihovih “večnih dela”. 

tesla i velja

O Da li verujete da je ubijen, kako neki nagađaju?

– Ha,ha…Ubijen je, naravno, ali ne od ljudske ruke. Ubili su ga fiziološki zakoni, koji su odgovorni za 100% prirodnih smrti živih bića. Izuzetak je samo jedna okeanska meduza koja nikad ne umire, sazri, da podmladak, onda se podmladi, opet da podmladak i neprestano tako, ima beskrajno obnovljiv životni ciklus.

Vrlo slično je i sa gušterom salamanderom, kome se, ako na primer, izgubi nogu, na tom rezu ćelije vrate u fetusno stanje i noga mu za 21 dan ponovo izraste.

O  Rekli ste da  je stric Donalda Trampa, fizičar Džon Tramp, profesor na MIT- u dobio sve iz Tesline sobe. Došla su dva vojna kamiona i sve odnela, zapisao je  Mirko Marković, general NKVD. Gde je to otišlo i da li se zna šta je odneseno?

– Uzeti su nacrti i podaci geofizičkih (zemljotresi – telegeodinamika), klimatskih (HAARP) i elektromagnetskih (“zrak smrti”, elektromagnetski top) istraživanja primenljivih u konstrukciji oružja.Takodje su odneti i radni modeli aparata, kojih je bila prepuna Teslina garderoba, po svedočenju Šarlote Mužar, poverljive sekretarice Teslinog nećaka Save Kosanovića. 

          Kopija tog materijala, koji je bio u vlasništvu američke vojske, kao i deo Teslinih aparata-modela, transportovan je vojnim avionom u oktobru 1944 godine preko Beograda u Rusiju. Nekoliko dana sanduci sa tim najvažnijim konkretnim delom Tesline zaostavštine čuvala je partizanska vojska u Pančevačkoj gimnaziji. O ovome sam razgovarao sa dva neposredna svedoka – učesnika obe operacije. Jedan je čuveni doktor Deki, koji je bio na straži u Pančevačkoj gimnaziji kada su Rusi preuzeli Tesline kovčege, a drugi je  profesor Nikola Radošević (Veljković po majci), koji je kao vojnik 1944 godine (ponovo naglašavam godinu) pratio Savu Kosanovića (konspirativno ime za KGB – “kolo”) zajedno sa Teslinim kovčezima,nap utu iz Amerike u Evropu.

Leteli su iz Nju Jorka transportnim avionom američke vojske i benzin natočili u Portugaliji, zaobilazeći Englesku. Kako je avion bio gotovo prazan, Radošević je u jednom trenutku počeo da šeta po trupu i najzad hteo da sedne na jedan od sanduka, ali ga je Kosanović sprečio, rečima: “Ne na taj, tu je Tesla!”  Kovčeg je bio specijalno obezbedjen i veliki, tako da je, po rečima Radoševića “sigurno da se nije radilo o urni, koja je mala”. 

Unutrašnji glas

prof.velja abramović

O Šta je za vas najfascinantnije kod Tesle?

          – To što je bezpogovorno i bez razmišljanja sledio svoj unutrašnji glas. Svako razmišljanje o tim kosmičkim zapovestima više svesti odvelo bi ga u grešku. Tihi kategorički imperstiv unutrašnjeg glasa uvek je u našu korist, ali ga tako retko poslušamo. Na primer, kada je 1876. Teslin profesor elektrotehnike, doktor Pešl posvetio čitavo predavanje Tesli da mu pred svim studentima dokaže da je asinhroni motor na naizmeničnu struju, bez komutatora – nemoguć., jer bi to bio perpetuum-mobile. Uveren da je to ipak moguće, Tesla je, slušajući svoj unutrašnji nalog, napustio studije, što je spolja izgledalo kao katastrofa, naročito njegovom ocu Milutinu.

On je poslednjom snagom početkom aprila 1876. godine posetio sina u Mariboru, video da živi od kocke na bilijaru, i prijavio ga policiji zbog čega je Nikola pod pratnjom deportovan u Smiljan. Krajem istog meseca Milutin je umro, a da mu zbog tog čina nepoverenja, duboko i da kažem – kosmički uvredjen sin Nikola, nije bio na sahrani. Nikola Tesla je imao svoj sopstveni duh, životni put i sudbinu koju otac Milutin nije mogao da razume. Sledio je svoju misiju. I tek šest godina kasnije, on je 1882. u šetnji budimpeštanskim parkom otkrio rotaciono magnetsko polje – princip rada motora bez četkica.

O Kakva je uloga Teslinog naslednika Save Kosanovića?

– Dvostruka. S jedne strane, kao politički karijerista on je izdao Teslu falsifikujući ujakovu pismenu podršku Titovoj “Narodnooslobodilčkoj borbi”. Ovu lažnu Teslinu izjavu pisali su zajedno Sava Kosanović, austrougarsko-američki mason, i tadašnji potpredsednik Amerike, Henri Volas, ruski mason i učenik ruskog mistika Nikolaja Reriha. Time je Kosanović Teslu zloupotrebio za svoju političku ambiciju, iskoristio ga kao politički most preko koga je prešao u Titovu komunističku vladu, i bio jedini minister kraljevske vlade koji se održao na funkciji i posle rata. S druge strane, preneo je Teslinu, i ako ne celu, zaostavštinu u Beograd i osnovao Muzej. U zaslugu mu treba upisati i to da, i ako je bio Titov ambasador u Americi četiri godine posle Drugog Svetskog rata, sve do svoje smrti 1956. godine, Sava Kosanović nije preneo urnu sa lažnim Teslinim pepelom. Toliko daleko nije hteo, ni mogao da ide.

prof. velja abramović

O  Da li Rusi znaju više o Teslinom radu?

          – Da. Oni najviše cene Teslu i najozbiljnije i najduže su ga istraživali. Cene ga više i od samih Amerikanaca od kojih je Tesla izumima napravio veliku naciju i državu, super-silu.Rusi su jedini potpuno svesni da je Tesla najača poluga svetske moći (savremena zamena za Isusa Hrista), jer je osnivač nove informatičko-tehnološke civilizacije i njene nove naučne duhovnosti.

          Tesla najgore stoji u Srbiji gde u Muzeju nema stalno zaposlen ni jedan jedini stručni kustos – elektroinženjer. Da čovek ne poveruje.

O  Da li verujete u pravdu? Da svakoga ko nešto loše uradi, ipak ,stigne kazna?

– U Duhovnoj fizici za koju se zalažem, dobro je harmonija, zlo je disharmonija. Ako sebičnim dejstvom na spoljni svet proizvodim disharmoniju ona mi se (zbog povratne sprege unutrašnje-spoljašnje-unutrašnje) direktno ili indirektno vraća, mora vratiti. To je fizički zakon kosmološkog morala o kome sam ranije govorio. Tačnije, to je fizički zakon rezonancije. Ako lošom namerom i mislima unutar proizvodim zlo, rezoniraću sa spoljašnjim zlom i ono će mi se i vratiti. Ako u sebi gajim mir, harmoniju, odnosno dobrotu, pobudiću isto to i u spoljnom svetu – izazvaću rezonancu harmonije i dobrote i to će biti moje okruženje.

hrast

                                                                            

O Kao filozof,recite nam, zbog čega smo toliko moralno i duhovno nisko pali?

– Vrednosna procena tekućeg perioda sadašnjosti zavisi od tačke gledišta.Ovo je doba velikog preokreta.  Naizgled je sve isto kao nulte godine kad se pojavio Hristos. I dalje postoje samo četiri vrste karaktera: flegmatični, kolerični, sangvinični i melanholični i samo četiri osnovne emocije – strah, mržnja, bes, ljubav. Zaista nam izgleda da se čovek ne menja, medjutim, nije tako. Kosmolško-tehnološka svest menja duševnu strukturu današnjeg čoveka, može da aktivivira “genetski otpad”, može da stvori bića sa više od dva lanca DNK. U periodu smo smene oblika religioznosti, sve stare religije, zasnovane uglavnom na bajkama, gube moć i odlaze u istoriju, postajući samo uspomene raznih naroda na epohu njihove mitološke kulture, dok na očigled zbunjenih sociologa – informacione tehnologije i nova Teslijanska naučna duhovnost objedinjuje današnje čovečanstvo u planetarno društvo.

Živimo početak novog doba, pa nam izgleda da je “sve propalo i sve pogrešno”.

Služba

O  Zašto ne  mogu da se gledaju materijali u Teslinom muzeju u Beogradu?  Ko drži muzej?

– Engleska zagranična obaveštajna služba postavlja direktore muzeja. Od 1956, kada je Muzej otvoren – do danas i sprečava pristup Teslinom naučnom arhivu, čiji je najvažniji deo kasna dokumentacija (oko 38.000 stranica nastalih od 1905 -1943). Taj arhiv menja, da ne kažem ukida celokupnu današnju fiziku i postavlja novu paradigmu nauke. Unapredjenu etarsku tehnologiju koja fokusira prirodu samih fizičkih zakona, i zbog toga je – duhovna, jer su sami fizički zakoni ekstrasenzorni, vančulni. 

Hoking o Tesli

Tesla je bio iskren prijatelj i jako blizak sa tri najveća engleska naučnika toga doba: Lordom Kelvinom, Oliverom Lodžom i posebno – Vilijamom Kruksom. Pre dvadeset i pet godina, moja prijatejica iz Vašingtona uspela je da na jednom simpozijumu dodje do Hokinga i puna nade postavi mu pitanje: “Šta mislite o Tesli ?” Hoking je razumeo i doslovno joj odgovorio: “Nikada nisam čuo za tog naučnika”.

Dugo sam razmišljao zašto se Englezi prema Tesli “prave Englezi”, ponašaju se kao da ne postoji, ili bar kao da je beznačajan. I onda sam shvatio: jedini pravi razlog za to upadljivo ignorisanje jeste što je naš Nikola Tesla veliki, preveliki…a nije Englez. Čista britanska uobraženost, zaostala iz doba viktorijanskog kolonijalizma.

Tesline ljubavi

O  Da li je Teslina bestelesna ljubav  mit ili istina? Zašto nije želeo da ima decu? Zašto se odrekao telesne ljubavi a veličao je ljubav?

– Treba razlikovati dve vrste ljubavi: telesnu – Eros i Duhovnu –Agape. Kao mlad, Tesla je probao telesnu ljubav sa prostitutkama u Gracu, sa Mimi i Fifi, o čemu u Mariboru postoje i sudski zapisi iz 1876, ali kako je vreme odmicalo, sve ga je više obuzimala strast za otkrićima dubokih zakona prirode. A  od duhovne spoznaje kosmičkih tajni, nema jačeg orgazma. Telesni orgazam je samo bleda senka tog doživljaja.Što se celibata tiče, Tesla nije bio u neženstvu. Brakovi se na Nebu sklapaju i tu se jedino  održvaju celog života, a često i posle toga. Bio je društveni intelektualni prijatelj sa mnogim istaknutim ženama jake anime, to jest visoko razvijenog ženskog principa, glumicom Sarom Bernar, operskim pevačicama Zinkom Kunc i Milkom Trninom (s kojom ima fotografiju u automobilu), ali je za četrdeset godina, tako reći svake nedelje bio Agape gost spiritualne ljubavi Katarine Džonson.   

Teslina deca

Tesla nije imao obične genetske pojedinačne dece, ali nam je doneo novu civilizaciju, oplodivši svojim Duhom – celo čovečanstvo. Svi mladi sveta danas za kompjuterom i na mobilnom telefonu su Teslina deca.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Inženjer koji je konstruisao ubicu bakterija