Рођена је као принцеза 11. јуна 1903. године, али њен живот није био све време бајка. Детињство грчке принцезе Олге које је са млађим сетрама Елизабетом и Марином проводила у лепоти краљевског замка Татој, надомак Атине, било је дивно. Срећа је цветала тада у породици њеног оца принца Николе од Грчке и Данске, сина краља Георга I од Грчке и велике војвоткиње Елене Владимировне од Русије, унуке сверуског императора Александра II.
Али не задуго. Имала је 11 година када су се Грци одрекли монархије и прогнали целу краљевску породицу из земље. Породица једно време живи у Паризу, а затим се сели од једних до других рођака. Без имовине и без неког озбиљнијег мираза, њихова најстарија ћерка Олга била је обећана данском принцу Фредерику који ће, без сумње, бити веома тужан, када лепа Олга нађе свог принца – Павла.
Било је то у Лондону 1922. године. На балу код лејди Зије Вернер први пут су се угледали Павле и Олга.
Принцеза Олга је имала раскошан родослов и још раскошнију лепоту. Принц Павле се сместа заљубио у њене плаве, дубоке очи и префињен стил. Толико је био смушен да никако није могао да изговори да је позива да изађу у биоскоп, па је она то урадила уместо њега. Касније, кнегиња је записала да јој се југословенски кнез учинио „доста стидљивим“.
Венчали су се у Београду, 22. октобра 1923. године. На жалост њених родитеља који су желели да то буде у Лондону, на гламурозној церемонији у катедрали, где би присуствовали британски краљ и краљица. Било је то једно од најлепших венчања које Београд памти. Лепи принчевски пар у кочији са окићеним коњима, народ који обасипа цвећем младенце, зеленило Дедиња и њихова срећа. Британски краљ и краљица, ипак, су дошли. Како и не би када је Џорџ VI, са супругом Елизабетом, био кум младом пару.
Бајка се за кнегињу Олгу и кнеза Павла наставља. Брачни пар се настањује у Грасу, на југу Француске, недалеко од Азурне обале. Одатле, селе се за Британију, где на свет стиже најпре Александар (1924-2016), па Никола (1928-1954), обојица рођени у Вајтлоџу, Ричмонд парк, у Лондону, а затим и Јелисавета, рођена у Београду 1936. године.
У Београд су се вратили 1934. године, после убиства српског краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Кнез Павле постављен је за намесника Југославије. Лета проводе на Бохињском језеру, у Словенији, зиме у Белом двору у Београду.
Одједном, после 18 година дивног живота, бајка се насилно прекида.
Пуч у Београду, 27. марта 1941. године. Кнез Павле, кнегиња Олга и њихово троје деце – Александар, Никола и Јелисавета – протерани су из земље. Србију напуштају сутрадан, 28. марта, строго контролисаним возом. За кнегињу Олгу се историја понавља. Она други пут трпи понижење прогонства.
У Атини их дочекују британске власти, под чијом пратњом стижу у бриитанску колонију Кенију. Насељавају их поред језера Наиваша.
Тог дана био је рођендан кнеза Павла. Кнегиња је записала у свој дневник:
„Стигли смо на то место после пола сата вожње по прашини од станице… У кући нико није живео месецима, сва је мрачна и прљава, вода је нечиста, нема светла, ни радија, башта је, уствари, дивље растиње поред џунгле, језеро пуно нилских коња, а видели смо и питона врло близу. Права мора! Ту је немогуће живети. Али не смемо изгубити веру и храброст!“
Све је недостаје кнежевској породици само не љубави. Кнегиња Олга је записала:
„Павле је моје јутарње и залазеће сунце!“
Kенијска клима не прија кнезу Павлу и он почиње да побољева. То је кнегињу веома мучило. Али није било излаза за кнежевску породицу из те вруће земље у коју су невољом допали. Први пут ће кнегиња Олга напустити Кенију крајем августа 1942. године, пошто је у авионској несрећи погинуо војвода од Кента, супруг њене сестре Марине. Тада је Винстон Черчил дао дозволу краљу Џорџу VI да његова кума Олга допутује у Енглеску код своје сестре.
Боравак у Британији искористила је да лобира за своју породицу. Када се после неколико месеци вратила у Кенију, њен муж је био прилично исцрпљен. У јуну 1943. успевају да добију дозволу да се преселе у Јоханесбург. Тек 1948. године враћају се у Европу. Настањују се у Женеви, а затим у Паризу, где ће остати до краја живота.
У том периоду живе као остала аристократија. Принц Томисилав Карађорђевић записао је усвојим Мемоарима:
„Увек кад се сетим кнегиње Олге, сетим се и њене приче о брошу, коју ми је једном приликом испричала са много јеткости. То је било онда кад је тадашњи председник Тито склопио војни споразум са Грчком и Турском да га Алијанса, ако затреба, штити од Стаљина. Тито је тим поводом допутовао у Атину, грчки двор је приредио вечеру. За столом је била и кнегиња Олга. Њој је грчки краљ био блиски рођак.“
На госпођи која је седела до Тита, кнегиња Олга је приметила врло скупоцени брош, јединствени примерак. Дотична госпођа је запазила да кнегиња Олга посматра брош и, поносна на његову лепоту, упитала јe:
„Да ли вам се допада мој брош“?
„Не ваш“, одговорила је хладно кнегиња Олга, „то је мој брош“.
„Али овај брош ми је поклонио Тито“, рекла је госпођа.
„То не знам, међутим – тај брош је пре рата припадао мени“, рекла је кнегиња Олга. Са много нелагоде, госпођа се машила руком да скине брош и врати га кнегињи Олги, али је она отмено одбила: „Не, молим вас, не треба. Ви сте тај брош добили.“
За кнегињу Олгу и кнеза Павла живот је стао 1954. године. Тада је њихов син, кнез Никола, изгубио живот у аутомобилској несрећи.
Никада се од те несреће нису опоравили.
Живели су изоловано, без жеље да виде икога осим својих најближих.
Тихо се угасио прво живот кнеза Павла 1976. године. А кнегиња Олга, пред којом је и Хитлер црвенео, снебивајући се од њене отмености и лепоте, поживела је још двадесет година у готово монашкој осами. Умрла је у 95. години живота, 16. октобра 1997. године.
После рехабилитације кнеза Павла Карађорђевића 2011. године и кнегиње Олге, њихови посмртни остаци (и земни остаци сина Николе), есхумирани су са гробља у Лозани и сахрањени у цркви на Опленцу, уз највише државне почасти.
ви посмртни остаци (и земни остаци сина Николе), есхумирани су са гробља у Лозани и сахрањени у цркви на Опленцу, уз највише државне почасти.
Srpska književnost jedna je od najstarijih na svetu. Od svih evropskih naroda, izuzev onih kojima je grčki i latinski bio maternji jezik, Srbi su među prvima dobili svoje pismo i čitali na maternjem jeziku Bibliju i bogoslužne knjige. Bilo je to (posle 863. godine) u vreme kada su jedini kulturni jezici Evrope bili grčki i latinski, u vreme kada su samo oni imali svoja uređena pisma na kojima su pisane knjige i na kojima se služilo i propovedalo u crkvama. Bilo je to 700 godina pre nego što će, recimo, Nemci čitati Bibliju na svom maternjem jeziku. Srpska pismena književnost spada u najstarije na svetu, a srpski narod jedan od naroda sa najdužim stažom knjige na maternjem jeziku.
Do svog pisma došli smo spletom verskih okolnosti. U vreme prodora hrišćanstva i pokrštavanja, pomogla su nam u tome dva učena Grka iz Soluna, Konstantin ( kao monah Ćirilo) i Metodije koji su osmislili glagoljicu – naše staro pismo.
Oni to nisu učinili sa namerom da opismene slovenski narod koji se bio naselio u Solunskoj temi, dakle u njihovoj blizini. Poznato je da su baš Srbi ( Sloveni) u Solunskoj temi naseljeni u ove predele, kako je pisao Porfirogenit ili Šafarik i drugi pisci, onda „ kada su došla i njihova braća u Ilirik“. To su oni Srbi koji su molili cara Iraklija da se tu nasele. Glavni grad im se zvao Srbica, a najveća reka Bistrica.
Kao i svi Solunjani Konstantin i Metodije dobro su znali jezik svojih komšija Slovena iz okoline grada. Obojica visokog obazovanja i položaja: Konstatnin sa diplomatskim i misoniraskim iskustvom, a Metodije kao učeni monah i poznavalac slovenskih prilika i običaja.
Obojica su bili rođeni za poduhvat koji im je bio poveren. Naime, Moravski knez Rostislav, na čiju su teritoriju kidisali nemački misionari, zatražio je od vizantijskog cara Mihaila III pomoć u učiteljima:
„ Naša je zemlja krštena ali mi nemamo učitelje jer mi ne razumemo ni latinski ni grčki jezik. Tražimo učitelje koji bi nas učili na našem – slovenskom jeziku“.
U to vreme, Sloveni solunske teme već su bili odavno pokršteni, pa se moravski knez na pravu adresu obratio. Stari pisci su zapisali da je znao i za srpske knjige iz Solunske teme.
Braća se temeljno pripremaju za povereni im zadatak misionarstva koji inače nije ni bio prvi. Konstantin je, naime, kao misionar išao u Hazariju, kako navodi istoričar Panta Srečković, gde se upoznao sa Rusima i video psaltir na slovenskom jeziku.
Najpre osmišljavaju posebno pismo prilagođeno osobenostima slovenskog jezika, glagoljicu ( od glagola govoriti) i utvrđuju osnovnu gramatičku normu slovensko književnog jezika.
Njihov staroslovenski, primećuju lingvisti, od samog početka ima prilično bogat rečnik i sintaksu osetno prilagođenu potrebama književnog izraza. Za ovo su zaslužni njihova mudrost i talenat ali i to što su očigledno od detinjstva odlično vladali i grčkim i slovenskim jezikom. Tamo gde im je trebao izraz kojega u slovenskom nije bilo, oni su presađivali grčku reč ali i češće stvarali novu reč slovensku po grčkom kalupu.
Takođe, praznine na koje su prilikom prevođenja nailazili, do tada nepismenih Slovena, redovno su popunjavali konstrukcijama prenesenim iz grčkog književnog jezika.
Pošto su preveli Bibliju i najvažnije bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski dijalekat kojim se govorilo u solunskoj temi ( ti prevodi, nažalost, nisu sačuvani u orginalima već u prepisima od kojih najstariji potiču iz oko 1000. godine), odlaze za Moravsku 863. godine, gde uvode slovensko bogosluženje, razvijaju organizaciju slovenske crkve, nastavljaju prevođenje .
U Moravskoj provode četiri godine kada ih nemačko sveštenstvo optužuje da su jeretici. Papa Nikola I ih zove u Rim, oni odlaze, uspevaju da se opravdaju, ali se jedan od braće neće vratiti. Ćirilo umire u večnom gradu 869. godine. Metodije se vraća u Moravsku, ali ga opet optužuju, stavljaju ga u tamnicu u Nemačkoj, posle čega izlazi i postaje arhiepiskop Panonije i Moravije.
Posle neprekidne borbe za jezik i pravoslavlje, ubrzo će i Metodije napustiti svet 885. godine. Njegovi učenici, Srbi iz Solunske teme, nastaviće misionarski i prosvetiteljski rad: Kliment iz Slovenije solunske (Slovenija je naziv za srpske zemlje), Gorazd, Angelar, Naum i Sava.
Proći će vekovi i vekovi, promeniće se granice stvorenih država hiljadu puta, a nama će zauvek ostati azbuka i knjiga koja na našim prostorima živi u materijalnom obliku na našem, maternjem jeziku 1200 godina.
D.D. – N.Đ.
Azbuka
U glagoljici svako slovo ima i ime, a od prva dva slova az i buki, dobili smo i naziv našeg pisma – azbuka. Imena slova imaju zančenje. Prvih devet slova glagoljskog pisma nose poruku: A = az, B = buki, V = vjedi, G = glagolju, D = dobro, E = jest, Ž = živeti, DZ = zelo, Z = zemlji, što znači u prevodu : Ja koji poznajem slova govorim da je vrlo dobro živeti (na) Zemlji.
Tu nema lista da zatreperi, nema grane da se zanjiše, ni hlada da se putnik odmori. Tu je kamen davno pokorio i šumu i vreme, držeći ih u granitnom zagrljaju dugom milion godina. Toliko dugo živi ta kamena šuma na brdu Lojanik, iznad Mataruške banje, najmlađe banje u vodom bogatoj Srbiji. Ili, toliko dugo je već mrtva hrastova šuma.
Našu jedinstvenu kamenu šumu stvorila je – nevolja i vreme. Šumu hrasta kitnjaka je u dalekoj prošlosti najpre preplavila vulkanska lava, a zatim su, kažu geolozi, tuda prošle mineralne vode bogate silicijumom koje su u narednom milenijumu sve kalcificirale u materiju tvrđu od kamena.
Nezaboravno je iskustvo šetati kamenom šumom sa tom brojkom od milion godina u glavi. Duh te beskrajne reke vremena struji fosilnom šumom, jedinstvenom ne samo u Srbiji, več i u svetu gde ih ima još tridesetak. Istovremeno, nije mrtav duh šume koja je zbrisana pre milion godina, neki tračak davno ugaslog života javi se na tren kroz tišinu koju ništa ne remeti, ni poj ptice, ni zvuk cvrčka. Tu čak i vetar retko zalazi jer zna da nema šta da pokrene.
Od meštana retko ko ovde dolazi, zaziralo se od davnina od ove mrtve šume, osim domaćina koji su ovu neobičnu šumu desetkovali, koristeći fosilne ostatke okamenjenog drveta za oštrenje svojih sekira, srpova i kosa i noževa, tvrdeći da niša tako dobro ne naoštri sečivo. U poslednje vreme, rekoše, šumu posećuju i turisti željni novog selfija sa neobičnog mesta.
Ima svoju kamenu šumu Rusija u dalekom Sibiru, ima i Češka, Grčka, Velika Britanija, Ukrajina, Belgija, ali naša je – naša. Nastala na svetom kraljevskom prostoru, koji je prvi put pomenuo Stefan Prvovenčani u povelji izdatoj manastiru Žiča 1219-1920. godine kojom se Žiči daruje selo Ribiči, živo i danas sa tim nazivom, samo kao zaselak.
U blizini kamene šume je manastir Žiča iz prve polovine 13. veka koga je podigao srpski kralj Stefan Nemanjić poznatiji kao Prvovenčani. Postaće Žiča kraljevska crkva u kojoj će biti krunisano ukupno sedam srpskih vladara, a Sveti Sava će nakon sticanja crkvene samostalnosti 1219.godine proglasiti Žiču za sedište prve srpske autokefalne arhiepiskopije.
Do kamene šume stiže se 8 kilometara dugom pešačkom stazom od Mataruške banje, mlade banje koja je nastala 1898. godine i to tako što joj je pomogla reka Ibar, koja je promenila tok, ostavljajući korito sa toplom vodom. Voda je mirisala na sumpor i kasnije se uspostavilo da leči ginekološke, reumatske, neurološke probleme i oboljenja perifernih krvnih sudova.
U krugu od pedesetak kilometara okupili su se tako sveta Žiča, banja, kamena šuma, a sve ih povezuje,ako ne svojom obalom ono bar svojim vodenim dahom, Ibar koji izvire na planini Hajla u susednoj Cnoj Gori, uliva se u Zapadnu Moravu kod Mataruške banje, prolazeći “kanjonom kraljeva” koji je dobio naziv po brojnim zadužbinama srpskih vladara i pamteći vreme kada su tu cvetali jorgovani koje je zasadio kralj Uroš I za svoju voljenu kraljicu Jelenu Anžujsku.
Možda Ibar koji je nekada drugačije tekao pamti i vreme kada je tu u paleolitu listala šuma, kada je padao žir i vetar njihao grane stoletnih hrastova, moćnog drveta koje pokazuje da ne traje samo dugo u životu, već živi milion godina i u smrti.
Tu je dolazio kao dete patrijarh Pavle i moguće da je baš u manastiru Orahovica prvi put upoznao Boga. U dubokim slavonskim šumama, gde caruje moćni hrast, drvo starih Slovena, daleko od naselja i ljudi, našao je nebeska prostranstva u jednom od najstarijih pravoslavnih hramova Slavonije.
Nekada se manastir Orahovica zvao Remeta, „ monaška pustinja“, i pod tim nazivom se pominje u 15. veku. Nešto kasnije će mu proimeniti naziv u Duzluk, po selu u blizini. Menjaće imena ali će uvek biti svetionik slavonskih Srba čije svetlo nikada nije ugaslo.
Ni onda kada je u poslednjem ratu zverski ubijen otac Milutin Amidžić koji je odlučio da crkvu ne napušta. U mračno doba kada su Srbi klani, mučki ubijani i paljeni po svojim kućama, neki čak i vezivani ili odvođeni u noć, ostao je otac Milutin sa svojom crkvom do svog kraja.
Njegovo telo pronađeno je 16. decembra 1991. godine u manastiru. Meštani su pričali da su hrvatske snage najpre mučile oca Milutina, a onda ga obesili. Hrvatski vojnici su zatim minirali kapelu, ukrali zvono i dragocenosti koje su našli.
U hrvatskoj se o tome danas ne govori. U hronici ovog starog manastira navodi se „ da je otac Milutin umro mučeničkom smrću“ i nekako Srbe boli što o tome tamo ne sme ni da se priča.
Istina zauvek ostaje zapisana u knjigama, poput „Duhovni genocid 1991-1995„ u kojoj je Slobodan Mileusnić pobrojao žrtve hrvatskih vojnih snaga, navodeći da je otac Milutin bio jedno od 95 sveštenih lica koji su tokom rata u Hrvatskoj bili žrtve – poginuli ili mučeni, zatočeni u logore.
Duh oca Milutina živi u manastiru Orahovica i celom slavonskom kraju gde ga pominje narod zanavek, ne propuštajući da se prekrsti za pokoj njegove duše.
Stradao je manastir Orahovica i za vreme Drugog svetskog rata kada su ga ustaše na pravoslavni Božić – 7. januara 1942. godine do temelja gotovo srušile. Okolne zgrade manastirske pretvorene su u ustaške logore, gde je bilo zatvoreno više Srba iz okolnih sela koji su strašno mučeni i prebijani.
Današnji izgled crkva je dobila 1592. godine, kada je izgrađena a dve godine kasnije je i freskopisana od majstora iz Vlaške, iz današnje Rumunije. Zna se, međutim, da je crkva sagrađena na temelju jedne starije građevine. Radovi na iskopavanju koji predstoje, nadaju se u manastiru, otkriće više. Možda će dati odgovor na pitanje da li je, kako se na Bogosloviji predaje, manastir Orahovica najstariji pravoslavni manastir u Hrvatskoj i da li je zaista tu bilo pavlina, pripadici drevnog crkvenog reda koji vuku tradiciju po prvom pustinjaku sv. Pavlu Tebanskom.
Uprkos stradanjima kroz istoriju manastir je sačuvao dragocenosti neprocenjive vrednosti za srpsku istoriju: krst patrijarha Čarnojevića, goraždanski trebnik koji je čitav i iz naših je prvih štamparija, brojna rukopisna jevanđelja, ikonostas iz 17. veka i vredne ikone. U manastiru se nalaze mošti svete mučenice Anastasije još od osnivanja. Zbog njih, zbog duha oca Milutina, zbog manastirske slave Prenosa moštiju svetitelja Nikolaja dolazi narod u manastir Orahovicu 22. maja i 19. avgusta svage godine.
Dočekuju ih u srcu Papuka, među slavonskim hrastovima u drevnom manastiru iguman Pavle i otac Anastasije koje je pokojni mitropolit Amfilohije blagoslovio i iz manastira Ostrog, 2016. otpratio u manastir Orahovicu – da održe svetlo u svetioniku Slavonije koje je svojim životom čuvao otac Milutin.
Svetli neugasivim sjajem tvrđava Bač, kao svetionik u panonskoj žitnici – ispisujući svoju novu istoriju i kazujući staru.
Bila je najvažnija građevina u ravnici kroz koju su u prošlosti tutnjali Skordisci, Dačani, Huni, Goti, Ostrogoti i drugi osvajači na svojim brzim konjima, u potrazi za novom zemljom i bogatstvima, a nema sumnje da je Bač bio bogat grad, koji je privlačio pažnju. Istoričari su zabeležili da ga je prvi put spomenuo vizantijski car Justinijan u svom pismu iz 535.godine.
Bač sanjaju da osvoje, nekima to uspeva, poput Avara, drugi ga grade i ulepšavaju kao vladari Arpadovići, kada je bio i sedište biskupije.
Privlačan, Bač mami svetske putnike, pa arapski geograf Idrizi 1154. gоdinе ucrtava Bač u svoju kаrtu svеtа, to i potvrđuje zapisom: „Bаč је glаsоvitо mеstо, kојеg ubrајајu mеđu оstаlе vеlikе grаdоvе. Тu sе nаlаzе piјаcе, trgоvаčkе rаdnjе, zаnаtliје i grčki nаučnici… Žitо је pаk јеftinо, јеr sе mоžе nаći u izоbilјu…“
I danas to magično žito talasa obale panonske ravnice, dajući ljudima sigurnost i izobilje.
U vreme kada će nastati moćna tvrđava, Bač je bio u vlasti susedne države Ugarske, čiji je vladar, u to vreme bio Karlo Anžujski. Uznemiren zbog silnog srpskog kralja, a zatimi cara Dušana, čija se država vrtoglavo širila, Karlo Robert Anžujski odlučuje da se na granici njegovog krajevstva podigne tvrđava kao odbrana od napada. Nastala je između 1338. i 1342. godine i bila je bez sumnje veličanstven simbol kraljevstva i snažan odbrambeni zid koji je odbijao neprijatelje.
Na oko neosvojiva tvrđava sa don-žon kulom kraj rezidencijlne palate, i na uglavoima pet isturenih kula povezanih bedemom visine 12 metara, širine 2,5 sa kojih se pratilo sve u ravanici. Dograđivana i dorađivana kroz minule vekove da bi u 15.veku Bač „ stasao“ u neosvojivu tvrđavu koju je štitio vodeni jarak sproveden od meandara reke Mostange.
Palisadama ograđeno podgrađe bilo je prva zona u koju se ulazilo preko mosta i kroz ulaznu kulu sa kapijom. U severozapadnom delu meandra, na ostrvu, bio je smešten utvrđeni zamak, do koga se stizalo kroz izdvojeni barbakan, sa svih strana okruženog vodom. Onaj ko je bio u tom zamku mogao je mirno da spava.
Celo utvrđenje raspolagalo je 8.700 metara kvadratnih dok je osnova tvrđave, površine 5.600 metara kvadratnih u obliku trapezoida i prilagođena terenu.
Unutar utvrđenja, osim rezidencije, smešteni su razni objekti, bunari, žitne jame. Graditelji su insistirali na estetici pa sve objekte unutar tvrđave krasi dekorativni kamen u gotičkom stilu.
Najveća nesreća zadesiće je tokom Rakocijevog ustanka (1703 – 1711), kada je proterana osmanlijska vlast sa teritorija kraljevine Ugarske. Tada će biti minirana i napuštena.
Ali, na našu sreću, preživela je tvrđava, dočekavši svoje najlepše dane: rekonstrukciju i vidanje starih rana.
Najbolje očuvana srednjovekovna tvrđava u Vojvodini, rekonstruisana sredstvima EU i Vlade Srbije, postaje polako jedna od najlepših u državi. Zaslužila je da se podmladi, ulepša i da uživa u pogledima turista i pričama turističkih vodiča kakva je nekada bila.
Narod je oduvek smatrao da je manastir, koji je dobio naziv po reci Vozućici, nemanjićkog „ porekla“. Dokaze za tu tvrdnju nalazio je u predanju i narodnim epskim pesmama, poput ove u kojoj Sava Nemanjić govori gospodi hrišćanskoj:
„Nije babo potrošio blago,
Na nadžake i na buzdovane,
Već je babo potrošio blago,
Sve gradeći srpske zadužbine.
Jednu babo sagradio crkvu,
Papraću blizu Borogova;
Drugu babo sagradio crkvu,
Ozren crkvu nasred Bosne slavne,
A Vozuću kraj reke Krivaje…“
Ljubomir S. Vasilijević, zapisao je početkom 20.veka da se za ovaj manastir ne može pouzdano utvrditi ko ga je zidao niti kada. „Samo po njegovim ogromnim zidinama vidi se da ga je moćna ruka podizala“, piše Vasilijević.
U svakom slučaju, podignut je na vrhunskom mestu, u podnožju prekrasne planine Ozren, u slivu bujnih reka i kroz istoriju, dugu i bolnu, kao što je imala i većina mesta u našoj napaćenoj Bosni, bio je čuvar pravoslavlja. A to je od propasti srednjovekovne srpske države do ratova devedesetih – bilo najteže. U toj preteškoj ulozi, manastir Vozuća je uz to bio i rasadnik pismenih, jer je uz njega uvek bila škola.
Neprekidna opasnost od Turaka Osmanlija kulminirala je u 17. veku, kada su monasi bili primorani da napuste manastir. Narednih 160 godina od tada, prekrasna crkva Vozućica će propadati, do te mere da će ostati samo temelji.
“ Na ovom mestu, đe je nekada bio ogromni manastir sada je ostala crkva koja je podignuta na temelju stare crkve u istom stilu i veličini. Počeli su je opravljati 1856. godine a dovršena je 1859. godine, osveštana je pak 1865. na Bogorodičin pokrov od episkopa Visariona”, zapisao je Vasilijević.
Ali stradanja neće stati. Manastir će tek čekati prava propast.
U Prvom svetskom ratu 1917. godine – uzeće mu srce. Austrijski vojnici tada su odneli manastirsko zvono.
U septembru 1941. godine vozućki NDH žandari će je opljačkati: odneće sve stvari.
U februaru 1942. godine muslimanska milicija će zapaliti zgradu osnovne škole, drveni zvonik i 20 drvenih koliba na Crkvenoj luci.
Posle Drugog svetskog rata doći će vreme obnove i manastiru će biti dograđen zvonik, koji će kasnije biti skinut jer se smatralo da je njime narušena autentičnost celog objekta. Novi drveni zvonik u podobnom stilu će biti podignut 1989. godine.
Tokom 1991. godine manastir Vozuća će dobiti struju, ali će mrak za Vozućicu tek nastupiti. Tokom rata u BiH vojska muslimansko-hrvatske federacije će, u septembru 1995. godine proterati srpsko stanovništvo i manastir opustošiti, zvonik zapaliti, a zvono odneti kao i bakarni krov. Dugo će nesrećna crkva stajati izrešetana mecima i grafitima i imenima svojih zlostavljača koji su se na njoj potpisivali.
U tom neprekidnom smenjivanju mira i rata, opet će doći vreme obnove i posle dugih devet godina , koliko je trajala obnova, crkva i manastir će 2015. godine uskrsnuti. Bio je to najradosniji doživljaj za ovaj kraj u koji se tada sjatilo na proslavu sve što je imalo veze sa Vozućicom. Došli su ljudi iz daleka da proslave novi život vozućke bogomolje. Zabeležila je onda stradalnička vozućka crkva i lepe datume. Slavilo se ovde i sedam vekova manastira Vozućica, 7 vekova od smrti kralja Dragutina Nemanjića i 164 godine od otvaranja škole koja je radila pri manastiru i gde su učitelji bili sveštenici.
Crkva je obnovljena zahvaljujući parohu zavidovićkom i njegovoj porodici, kako ističu svi u ovom kraju, ali je kraj opusteo. Pre ratova devedesetih godina vozućki kraj u opštini Zavidović, imao je 1500 domaćinstava, a danas ih je tek stotinjak.
-Nakon poslednjeg nesrećnog rata vratilo se stotinak porodica ali, opet, mnogi su pomrli, a mladih nema – govori setno protojerej stavrofor Zoran Živković.
Pust je uglavnom zavidovićki manastir i biser bosanskohercegovačke i srpske kulture, koji je 1970. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Tih i samotan običnim danima, manastir Vozuća živi za dane radosti, kada iz svih krajeva dođu oni koji su tu odrastali, dovedu svoju decu i unuke da se nagledaju lepote i da proslave Ukrs, krštenje, slavu. Kažu još da se i oni koji su odrastali uz manastir Svete Trojice ne mogu venčati i krstiti na drugom mestu nego u svojoj očevini i dedovini. Gde god da su se venčali i krstili, to nema težinu kao u Vozućici, na obali Krivaje, u podnožju Ozrena.
A za crkvene praznike i važne pravoslavne dane, kad u Vozućicu nahrli narod raseljen odatle devedesetih, parohu i meštanima puno srce. Ne mogu da se nagledaju ljudi i naslušaju cike dece i ne mogu da ne požele da vazda bude tako.
