Ravanica, božanska crkva kraj vode Ravana
“ Čujete li, sva srpska gospodo,
Šta govori gospođa Milica,
Jer ne gradim nigđe zadužbine?
Hoću gradit’ crkvu Ravanicu,
U Resavi kraj vode Ravana;
Imam blaga koliko mi drago,
Udariću temelj od olova,
Pa ću crkvi sagraditi platna,
Pokriću je žeženijem zlatom,
Podnizati drobnijem biserom,
Popunjati dragijem kamenjem.”
Ravanica lepa, divimo se i danas lepoti zadužbine časnog kneza Lazara, i ne znamo šta je lepše, ona ili lepota zaboravljenih stihova epskog stvaralaštva iskazana i u ovoj pesmi “ Zidanje Ravanice”. Jedan od najlepših spomenika naše prošlosti počeo je da se gradi 1375. godine pod rukovodstvom neimara Radeta Borovića, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu.
Smestiše je u podnožju Kučajskih dolina u dolini reke Ravanice po kojoj dobi i ime. Crkva Ravanica je završena 1381. godine i posvećena Vaznesenju Gospodnjem i bila je nešto najlepše što je Srbija toga doba imala.
Tada je knez Lazar potpisao Povelju u kojoj manastir obdari mnogim imanjima u „ Pomoravlju, Podunavlju i Posavini“.
Kako je izgledala tada Ravanica, evo opisa srpskog patrijarha Danila III, u svom “Slovu o knezu Lazaru”: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada ni gde nije bilo”.
Malo je od ograde i kula danas ostalo ali lepotu manastira ništa nije moglo da uništi. Ni turska paljenja, ni korov, ni drveće koje je raslo iz njega tužnog i zapuštenog.
Sve je moćno i važno u Ravanici. I kako kaže mati Marija, igumanija – svaka travka je ovde istorija srpskog sveta.
U tom manastiru okupili su se pred Kosovski boj junaci naše prošlosti: Knez Lazar, Miloš Obilić, Milan Kosančić i Milan Toplica i Jug Bogdan sa devet sinova,i Stevan Musić i Banović Strahinja i mnogi drugi vrli junaci. Odatle su kovali planove, okupljali vojsku i odatle su krenuli na Kosovo ravno, gde će se u jednoj drugoj, takođe čuvenoj crkvi Samodreži, šest kilometara od Vučitrna i pričestiti. Mnogi od njih-poslednji put.
Svi su znali kuda idu.
Po odlasku u carstvo nebesko, knez Lazar je sahranjen u Prištini. U svoju zadužbinu će njegovi sveti ostaci biti preneti 1391. godine. U Seobi Srba 1690.godine ravanički monasi poneli su mošti svetog kneza u Sent Andreju, a zatim 1697. godine na Frušku Goru u Vrdnik, koji zbog toga nazivaju sremskom Ravanicom.
Tu je knez počivao do Drugo svetsko rata, kada ga je 1942. godine od ustaških pustošenja spasio prota Radoslav Grujić, prenevši ga u Sabornu crkvu u Beograd.
A onda, konačno, 1989. godine knez Lazar se vratio kući, u svoju zadužbinu. Tamo gde je želeo da bude, okružen pažnjom i ljubavlju monahinja i na utehu naroda koji veruje da njegove mošti dižu paralizovane na noge, a slepe na vid.
Dijana Dimitrovska, Slovo
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
crkva, knez lazar, kosovski boj, manastir, manastir ravanica, patrijarh Danilo III, ravanica, zadužbina
