Indijana Džons iz Sokobanje u potrazi za blagom
Lovci na blago u Srbiji ne posustaju. U jugozapadnoj Srbiji ove ljude kojima nada nikada ne umire zovu „zlatari“. Mada su više „starozlatari“, jer tragaju za zakopanim blagom iz antičkih, rimskih i turskih vremena, a ponajviše za zlatom koje su hajduci sakrivali po krševitim planinama.
Ni za živu glavu ne bi priznali da to rade. Ali, naš Indijana Džons iz Sokobanje pristao je da za „Novosti“ ispriča svoju priču. Na jedvite jade doduše, tek Zoran Mirković (37), razveden, otac jednog deteta, na ugovorenom sastanku pojavio se u filmskom stilu: otvoren džip, atletski građen pratilac obučen u maskirnu majicu (zovu ga Bata), zgodna devojka, zagonetan stav i krajnje oskudne rečenice. Mnogo kasnije, jedva je izustio:
– Ma, ima, bre, blago, ima kol’ko ‘oćeš, samo ga nađi. Kako je onom gore iz sela M… krava upala u rupu, on pogled’o dole, a ono – ćup. Zlatnici!
Pop Martin
SLUČAJNOSTI i lovačkih priča koje su dodatno potkrepile legende iz ovog kraja, poput one o jednom bogobojažljivom čoveku koji je slučajno otkinuo granu a iz drveta počeli da cure zlatnici, ima mnogo. Ali, naš sagovornik ne ostavlja za slučajnosti mesta. On ima mape! Pop Martinove mape!
– Kako čije mape? – ne može da se načudi našoj neobaveštenosti. – Niste čuli za popa Martina?! Taj ti je pop bio u četi sa 80 hajduka. Radili su oni, razume se, svoj posao, skupljali blago, zlatnike i sve to, i zakopavali ga gore po planinama. Na kraju, samo su trojica preživela, a među njima i taj sveštenik.
Pop Martin je zapisao i opisao mesta gde je sakriveno hajdučko blago. Nisu prave mape kao u filmovima, ali ih „zlatari“ tako zovu. Verovatno ih nije kucao pisaćom mašinom na belim listovima, u kakvom se obliku danas pojavljuju kod „lovaca na blago“, a kakve su i „Novosti“, teškom mukom, dobile od Zorana Mitrovića, sa obećanjem da nećemo da po njima tragamo.
– Ma, i da hoćeš, ne možeš da nađeš! Ali nećeš, jer zemlja radi, pomera se, nije ista kao i pre dvesta-trista godina… Ne da zlato da se uzme. Tamo gde je blago, može biti, pomerila se zemlja dva-tri metra. Pa, ti kopaj po kršu ako nemaš druga posla – rekao nam je pomalo sumnjičavo.
U „mapi popa Martina“ ponegde nacrtani znaci, hajdučki, strelice razne i mahom zapisi, poput ovog: „Kod mesta Sveta Paraskeva, sokobanjsko, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka idi do sred crkve i stani, ima kamik žut. Pod njega tovar zlata.“ Ili: „Od Vlasotince mesto Parosilj, tu traži bunar santrač od kamen bigorljiv, u taj bunar spustismo bure zlata.“ Ili: „Spram Ćele-kule, niška okolina, ima turski grob, u grob pare. Ovo je Kočin plan preveden oko 1800. godine, istinit.“
Oteta popadija
DA ne bi bilo zabune ko je pop Martin, u istoimenim mapama nađena je i priča o njemu. On se odmetnuo u hajduke pošto mu je Manuka-beg oteo popadiju. Priključio se, onda, četi vojvode Vlčana, sa namerom da se osveti begu. Begu se osvetio, a sa hajducima hajdukovao, blago zakopavao i mape pravio.
– E, najbolja je znaš koja mapa? Kožna mapa! Znaš čime se piše po kožnoj mapi? Barutom. E, da mi je jedna takva, što bi bilo pravo! Ali nema. Nije da ne postoji, postoji, samo gde da je nađem? Nisu loše ni ove mape što ih ja imam. Samo, imaju falinku. Kako su ih ljudi prekucavali, svako je grešio, pa umesto slova „a“ napiše slovo „e“, umesto „l“ napiše „k“, i eto ti problema! Nije više Rekovo, nego je Rakovo, pa ga ti nađi ako možeš.
Da li je on nešto našao – pitanje, više puta postavljeno, bilo je uzaludno. Srpski Indijana Džons samo nas je zagonetno gledao.
Dobro, Zoran Mirković ima mape, ima dobru volju, veru, a oprema?
– Imam visak i žice. Kad se dve bakarne žice ukrste, tu je voda ili blago.
– Pa, da li „radi“ taj instrument? – pitamo.
SOKOBANjSKI Indijana Džons ni po koju cenu nije želeo da ga fotografišemo. Ni otpozadi, ni sa strane, ni da se vidi malo, ma nikako! Na kraju smo se nagodili: umesto slikanja, dao nam je mape popa Martina.
– Radi – odgovara on.
– I? – Šta i? – Pa, jeste li našli nešto? – Glupog li pitanja! Umesto odgovora, stiže pitanje:
– Znate li koliko dukata stane u litarsku flašu? Stane 17 kilograma.
Na kraju dugog prepodneva, „Indijana Džons sa juga“ priznao je:
– Našao sam strelicu. Možda je rimska, možda je turska.Teško je ustanoviti, jer se oblik tog metalnog vrha strele nije menjao.
Nije je nosio na procenu, ali zna da za nju može da dobije pet-šest evra. To nam je jedino i pokazao. I ogradio se:
– Lokalitete zaštićene zakonom ne pipam. Mogu veoma lako da te uhvate.
– A kada biste našli nešto stvarno vredno, značajno za istoriju i naciju, da li biste dali državi?
– Pa, nisam lud! – odgovorio je odsečno.
– A kad bi država platila?
– Pa, kad je država platila?! Ima privatnika, daju pet puta više.
Dukati i zlato
U sokobanjskom kraju svaki seljak veruje da baš na njegovom imanju leži skrivena riznica. Staro zlato i dukati toliko su se ukorenili u život ovdašnjih ljudi, da kad neko počne da gradi kuću, narod kaže: „Eno ga, našao ćup sa zlatom, pa kuću diže.“ Ili, ako je poslao dete na školovanje: „Ma, našao zlato!“ Ili, ako je kupio kola… Iza svega što neko postigne leži – ćup.
Večnim sjajem zlato golica maštu i podgreva nadu da će sreća baš njih pomilovati. Još od hajduk Veljka, koji je po ovom kraju hajdukovao, svi sanjaju isto: da jednog dana pronađu skrivenu riznicu. Ne dukat, ne ogrlicu, divan stari predmet, već riznicu celu. Trezor! I Zoran Mirković, samo što on priznaje:
– Ma, svi traže. I imaju. Ali, ćute. I ja isto, jer znaš kako se kaže: „Što se u kući radi, to se ni u crkvi ne govori.“
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
indijana džons, lovci na blago, mape, pop martin, sokobanja, tursko blago
