Svi se tešimo, nadamo i verujemo da pravda mora da postoji. Negde. Ali, Janko Baljak, redovni profesor na FDU i reditelj filma „ Vidimo se u čitulji” , ne veruje u božju kaznu. Dokaz za to izvodi iz činjenice da je većina nacističkih zlikovaca doživela duboku starost.
– Više verujem da odlaze prvo oni najbolji, najplemenitiji – kaže Janko Baljak . – Ne verujem ni da je njihova kazna upravo dug život za vreme koga moraju da žive sa saznanjem da su počinili strašne stvari. Ne. Oni dugo žive bezosećajni kao kamen, bez iole griže savesti. Da imaju emocija, pukli bi ranije. Pošten čovek se nervira, umre od nerviranja. Skot doživi stotu. Ne znam baš da pravda mora da postoji…
O Dakle, ne verujete da čovek može da se promeni, da sagledava sebe i da se menja?
– Ne verujem. Možda može u malim nijansama ili u manjem broju slučajeva, posebno posle nekih ekstremnih situacija kada dolazi do katarze. Gledao sam to snimajući ove moje filmove,na primer kako se svedok saradnik jednostavno promeni. Odluči da iznese sve što ga je tištilo i da započne novi život. Ne verujem da su se ljudi na vlasti koji odlučuju o našoj sudbini promenili. Mogu da se promene misleći ljudi, ali takvih je zaista malo. Sve ono ostalo, ogromna većina koja teži samo za novcem, nema šanse da se menja.
O Ako je tako, ako se ljudi ne menjaju, onda je mala verovatnoća da će naše društvo početi da ozdravljuje?
– Duboko sam nesrećan zbog toga šta nam se sada dešava posle 20 godina. Jednostavno, moram sebi da priznam da smo izgubili tu priču. Ali opet se tešim, bar smo pokušali.
O To se ne važi. Ovde se broje samo pobede.
– Doduše, kazna nas za taj neuspeh već nas stiže. Našoj deci smo ogadili politiku, otpor, revolucije, hrabrost, ideju o boljem društvu. Nažalost, vidim da moje mlade studente danas interesuje samo ono što se dešava u njima samima. Ništa van toga. Van njih.
O Većina ljudi govori, definiše, podseća, preporučuje, kritikuje, daje predloge, deli lekcije…ali malo njih nešto dela. Koji su konkretno vaši pokušaji da promenite deo društva, okruženje,ili bar dvorište?
– Za razliku od utopijske ideje da možemo da promenimo društvo, mislim da svaki čovek ipak može da menja u svom dvorištu. Kao što je govorio Duško Radović, da opere prozore, da okreči fasadu. I u ovom šizofrenom gradu ima svetlih primera. Novi Beograd koji je nekada bio spavaonica je primer, tamo ima divnih ružičnjaka, bašta, travnjaka. To je divota gledati, pa čak i huligani imaju obzira pred tom lepotom. Jednostavno je ne diraju. Sve je stvar pojedinca.
O Da li ste uspeli da makar na jednu osobu utičete da bude bolji, bar trenutno, da, recimo, ne baca pikavce po ulici? Ili ne pljuje? ILi bude blag? Ili…?
– Možeš da utičeš na nekoga ličnim primerom, da ga postidiš. I ako to uspeš, već si nešto veliko uradio. Ali, možda i ne uspeš da posramiš vlasnika psa koji nije pokupio izmet svog ljubimca, iako si ti to pred njim uradio. U takvim slučajevima više verujem u kazne.
Janko Baljak snimio je dokumentarne filmove: Vidimo se u čitulji, Vukovar – poslednji rez, Anatomija bola, Tegla puna vazduha, Šta radiš večeras, Edmund u Kneževcu, Gram, kilogram, tona, Dug život bračnog para, seriju Plavi voz, Kos. Predaje Dokumentarni film na FDU.
O Šta ste vi kod sebe promenili?
– Ako se pod promenom podrazumreva da se prave kompromisi da bi se lakše plivalo, onda ja nisam napravio nijedan kompromis koga bi se stideo. Ako je promena ona unutrašnja, onda sam se promenio i to drastično kada sam dobio prvu ćerku, pa sam se promenio kada sam dobio drug ćerku i promenio sam se veoma kada sam dobio treću ćerku. Tada su moja deca postala moji lični prioriteti i sve druge stvari u životu do kojih mi je do tada bilo stalo, izgubile su na jačini, pa čak i na smislu. Takođe, moji studenti na FDU su mi mnogo pomogli da sagledavam stvari drugačiji, posebno devedesetih, pa u vreme bombardovanja, pa 5. oktobra 2001. prosto su mi pokazali novi ugao sagledavanja stvari.
O Koja je vaša najveća mana protiv koje niko, pa ni vi sami, ništa ne možete?
– Mislim da sam previše krut u moralisanju. Ložim se na osnovne etičke vrednosti kao da imam dvadesetak godina. Nemam tu širinu da stvari prihvatam takve kakve jesu, da se sa njima mirim. Posebno one stvari za koje ja smatram da su nerpihvatljive, kao što je gramzivost, pokvarenost, lopovluk, beščašće…
o Da li možete da se setite trenutka kada ste bili potpuno bespomoćni?
– Da. To je bilo izuzetno bolno iskustvo koje opet, kada se gleda iz drugog ugla, može da donese neko svoje dobro. Moja prva ćerka nije imala ni godinu dasna, bila je nedelja, pozvao me je brat i rekao da nam je umro otac. Ja sam u tom trenutku morao da idem da kupim pelene i krenuo sam u potragu za njima umesto da se posvetim bolu zbog gubitka oca. Tek kada sam to obavio, posvetio sam se mrtvom ocu. To je trenutak kada vidite da pobeđuje borba za opstanak. Boli vas što je tako, ali je tako. To iskustvo me je na neki način pripremilo na nesreću koja će kasnie zadesiti sve nas – bombardovanje.
O Kako danas da dodjemo do prave vrednosti? Od toga da ne kupimo knjigu koju reklamiraju a koja je bezvredna do mesa koje je grozno a ima deklaraciju prve klase.
– Ako sam kreneš da tragaš za vrednostima – put će biti bolan i trnovit. Do tad, pročitaćeš dosta loših knjiga i pojesti dosta lošeg mesa. Realno je da moraš da stvoriš svoj mikrosvet. Ako verujemo samo marketinškim agencijama, loše nam se piše. Moramo da se oslanjamo na mišljenja i iskustva prijatelja, ljudi koje cenimo, poštujemo. To važi za sve oblasti, pa i za tu organsku hranu. Ona je tek svetska prevara. Čudno je to kako se sve iz dobrih namera izrodi u potpunu suprotnost.
O Gde je tu etika i kuda sve vodi ako moramo da za sve oblasti tražimo „ pomoć prijatelja”?
– Radio sam u svojoj karijeri dve, tri reklame i moram reći da je to, u mojoj branši, jedini posao od koga može da se živi. Ali, vi morate da se slažete sa onim što propagira reklama koj ste radili. Smatram da to mora da bude osnova. Ako nije, ne mogu da radim. Najodvratnije su reklame banaka koje daju patetične, sladunjave, ogavne priče a iza svega stoji lihvarstvo. Ne, hvala, ja to ne mogu da radim.
O Zašto u našem društvu kvalitet mora da se prostituiše i ponižava da bi se uopšte pokazao?
– Nažalost je tako. Uvek neka budala odlučuje. A vi, ako se ne pokorite, on će naći poslušnijeg. Njih uvek ima.
O Da li smo danas okruženi sa više budala nego ranije? Ili je to stvar naše lične percepcije?
– Moram da priznam da sam za mog života stalno bio okružen sa mnogo budala. Danas postoje nonsensi da ljudi bez kvalifikacije rade odredjeni posao. Danas glumci misle da mogu da režiraju, reditelji da produciraju, scenografi misle da mogu da glume. Da nekog mog kolegu pozove premijer i kaže, hajde ti da vodiš Železaru u Smederevu, on bi kao partijski čovek rekao, mogu. To je propast. Svi misle da sve mogu da rade. Pa gde je t pravda. Da li pravda mora da postoji.
o Da li poznajete nekog ko se obogatio od svoje dve ruke, pošteno?
– Da, to je moj kum. Čovek je završio elektrotehnički fakultet, onda je počeo da se bavi osiguranjem i sada je veoma, veoma uspešan. Ima više moralnog skrupula nego ja, nije pravio kompromise, mirno spava, i dobro zarađuje. Verujem da je to moguće.
O Da li imate recept kako da neko ko ima kvalitet to pokaže a da ostane dostojanstven i čovečan,i da ne naruši svoj etički integritet?
– Ne znam, teško je naći tu meru. Ja se nisam ponižavao. To ne preporučujem.
O Da li ste upoznali neku osobu kojoj se divite? Ko je to?
– Upoznao sam mnoge sjajne osobe, to su ljudi sa sela, uglavnom. Oni koji su zadržali svoju unutrašnji mir, koji žive od svog rada i po nekim Božjim pravilima. Nisu digli ruke ni od sebe, ni od države, školuju decu u Beogradu. Moj deda Milovan koji je umro u 94- oj rekao mi je nešto veoma važno, čemu ja težim: Sreća je kad ti u pet ujutru neko zvoini na vrata a ti znaš da je to mlekadžija.
O Šta ste od domaćih autora dobro pročitali ili pogledali?
– Čitam Vladu Arsenijevića, Branka Rosića a od filmova tu je moja studentkinja Mina Đuklić sa sjajnim filmom „ Neprilagođeni”. Tu je i druga moja studentkinja Jelena Gavrilović koja dokazuje da je ženski film trenutno jači od muškog, bar po izboru tema i pristupa.
O Da li intelektualci imaju pravo da ćute?
– Mislim da nemaju. Intelektualci ne smeju da ćute. Ima onih koji su otišli iz zemlje i oni mogu da ćute jer su prihvatili drugu kulturu i drugu zemlju. Ali mi koji smo ostali nemamo pravo da ćutimo. Moramo da govorimo.
O Ali, ogromna većina ćuti?
-Da. Ćuti.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić