Nema Balkanca koji za Ostrog nije čuo, Bio mlad, ili star, bio pravoslavac, katolik ili musliman, bio bolestan ili zdrav. Ako nije posetio Ostrog, manastir blizu Nikšića, onda sigurno ima nekog ko je tamo već bio i svedočio o čudu koje mu se dogodilo. A,kažu još, da ko nije doživeo neko čudo, taj nije ni bio u Ostrogu. Vidi se ova svetinja izdaleka. Bela kao da će svetlost da je ponese i odvoji od te sive stene u koju je uklesana. Do nje se stiže polako, bosih nogu, u ogrtaču vlastih misli. Korak po korak, uzbrdo,tri kilometara, sve bliže svetinji koja će, veruju, toliki vernici, sigurno uslišti njihove molbe. Najpre se stiže u Donji manastir, a oni najuporniji kasnije, mnogo kasnije, uz strpljenje i molitvu, stići će i do Gornjeg manastira, gde se moraju duboko sagnuti kada prolaze kroz malene dveri do moštiju Svetog Vasilija.
-Nema kome Sveti Vasilije nije pomogao, reći će nam imeni i bezimeni vernici koji se uspinju bosi celo popodne do strme stene gde će zanoćiti. Ispod te stene je Vasilije 1671. godine predao svoju dušu Bogu, a na mestu gde se upokojio izrasla je vinova loza koja i danas rađa. Monasi i sam narod govore poznatu priču o tome kako se posle sedam godina od smrti Vasilije javio u snu igumanu manastira Svetog Luke u Župi Nikšićkoj, Rafailu Kosijerevcu, rekavši mu da pođe sa svojim monasima u Ostrog i da tamo otvore njegovu grobnicu. Kada su to uradili imali su šta i videti: njegovo telo beše nedirnuto i mirisavo na bosiljak. Tako je Vasilije, koga su roditelji dali za monaškog đaka iz straha da ga Turci ne uzmu u janjičare, proglašen za sveca a zahvaljujući baš njemu manastir Vavedenja Presvete Bogomajke, postao je najpoznatija pravoslavna svetinja na Balkanu.
Nekada pećinska isposnica Svetog Isaija od Onogošta koji je izgradio pećinsku crkvicu Vavedenja Presvete Bogorodice gde se naselio Vasilije, danas jedina mitropolija na svetu nastala u pećini. Kroz istoriju, nije bilo lako sačuvati svetinju i sveca. Pod najezdom Turaka, četiri puta su kaluđeri sklanjali njegove mošti. Jednom je prilikom čak i reka Zeta poplavila počivalište Svetog Vasilija ali je zapamćeno da su njegove mošti vraćene u manastir neoštećene. Čuda su pratila Ostrog ( što znači oštar, oštri) od samog početka, zbog čega je i najposećenija svetinja. Po nekim podacima manastir Ostrog, koji broji petnaestak monaha i desetak iskušenika, plus monahinje iz manastira Ćelije Piperske koje su na poslušanju, manastir godišnje obiđe više stotina hiljada ljudi. Praktično, svi putevi turista iz Srbije koji tokom leta idu u Crnu Goru ili se vraćaju kući, vode preko Ostroga. Ako baš vreme ne dozvoljava da se svrati i zanoći i izgubi ceo dan i noć, onda se kolima prođe pored svetinje. Dovoljno je da se ona vidi s puta i da se pošalje molitva koja, kažu, i tako stiže, jer je Ostrog je uteha svima koji pomoć traže. „Traži i dobićeš, učini nešto i sve će se preokrenuti, rekao je u prolazu jeromonah Stefan vernicima koji ga nešto priupitaše. Još je dodao: „Dobro se iz dobrog zameće“.
Prohor Pčinjski je najstariji od svih naših svetih starina. Stariji čak i od Hilandara. I najveći u Srbiji. Ovaj manastir na jugu Srbije jedan je od najblistavijih bisera srpskog pravoslavlja.
Po legendi koju kazuju monasi manastira koji je upravo proslavio 950 godina od osnivanja, manastir je izgradio vizantijski kralj Diogen Roman IV u 11. veku.
Priča ide ovako: Jednom je jedan lovac jurio srnu po kozjačkim planinama, a ona nemajući više kud utočište potraži kod čestitog monaha Prohora koji je po gorama Kozjaka živeo. Videvši lovca koji je i dalje jurio srnu, starac mu reče: Stani Diogene ja sam čovek. Bio je prozorljiv i znao mu je i ime. Čovek se vrati i starac Prohor mu reče da što pre ide u Carigrad jer će postati vizantijski car. Ali, isto tako dodade da njega ne zaboravi a da te odrpane haljine u kojima je lovio stavi na specijalno mesto.
Diogen je postupio kako mu je strarac rekao, ali kada je postao car ipak je zaboravio na starca. U tom zaboravu prošlo je 30 godina, monah Prohor se već upokojio ali, ako je Diogen zaboravio Prohora, Prohor nije Diogena. Javio mu se jedne noći u snu.
„ Zaboravi ti mene i haljine tvoje Diogene“, rekao mu je starac. Uplašio se silno car, i smesta se zaputio u Kozjačke planine, na mesto gde je davno sreo starca. Pronašao je njegov grob, izvadio neraspadnuto telo sa namerom da ga ponese za Carigrad. Ali mazge nisu htele ni milimetar da mrdnu. Shvatio je da Prohor treba da ostane tamo gde ga je našao.
Naložio je da se tu sagradi manastir Porohor Pčinjski, koji je u junu ove godine proslavio 950 godina postojanja. U isto vreme Sveti Prohor Pčinjski postao je i najstariji svetac u Srbiji.
Mnogo se čudesnih stvari svilo oko ovog sveca i manastira. Jedna od njih privlači reku vernika koji znaju da sveti Prohor Pčinjski uslišava molitve svakome ko sa verom u Boga pristupi. To je činjenica da svetac mirotoči.
-Sveti Prohor Pčinjski mirotoči svih 950 godina i to je načudesnija stvar – kaže sveštenik Dalibor Jović. – On je najstariji svetac koji najduže mirotoči.
Oduvek se po sveto miro dolazilo u Prohor. Bolesni su u miru našli leka, momci se oženili, žene decu dobile, poročni ostavili poroke, studenti položili ispite… Glas se pronosi uzduž i popreko pravoslavnog sveta.
Proslavili su monasi i cela Srbija 950 godina postojanja manastira sa radošću i ponosom ali podjednako je sveštenstvu drag i drugi jubilej, koji se vezuje za srpsku tradiciju. To je 750 godina od kako je manastir obnovio srpski kralj Milutin Nemanjić.
U kolektivnom sećanju srpskog naroda sećanje na nemanjićku baštinu gotovo je sveto.
Nakon velike obnove koju je sproveo kralj Milutin, manastir je u srednjovekovnoj srpskoj državi blistao u sjaju i značaju. Radili su tu marljivo prepisivači iluminatori, freskopisci, a onda je najezdom osmanlija nastupilo mračno doba najteže za manastire. Turci su rušili sve što nije bilo islam, a ono što je preživelo od crkava zaslužilo je posebno mesto u istoriji.
Manastir Prohor Pčinjski nebrojeno puta rušen i uništavan, kažnjavan jer je bio mesto odakle su kretale bune protiv Turaka, centar slobode i duhovnosti, izdržao je sve istorijske oluje.
Vremenom uporno obnavljan, dostigao je svoj puni sjaj. I u tom sjaju još sjajniji jubilej koji će za 50 godina biti najstariji milenijumski jubilej jedne građevine kod Srba.
