Tvrđava Žrnov na Avali koju je 1934. godine iz nepoznatih razloga srušio kralj Aleksandar I Karađorđević, ne postoji 90 godina – ali je sećanje na nju veoma živo. Možda zbog svoje daleke i maglovite prošlosti, možda zbog teza da je miniran jer je to bio masonski hram, možda zbog toga što je o Žrnovu, pošto je zbrisan s lica zemlje, bilo zabranjeno govoriti – tek tvrđava Žrnov i “mrtva” neprekidno intrigira javnost.
Svako ko ode na Avalu da pogleda Spomenik neznanom junaku, koga je na mestu tvrđave po nalogu kralja uradio hrvatski vajar Ivan Meštrović, pomisliće na izgubljenu tvrđavu Žrnov i tajnu koja je obavija.
Istoričar Radovan Damjanović koji je napisao knjigu o Žrnovu ili, kako ga naziva, srpskom Avalonu, kaže da je Žrnov miniran u aprilu i maju, a da je kralj Aleksandar ubijen 9. oktobra 1934.godine.
-Do 1942. godine niko nije smeo da pomene Žrnov, niti da istražuje o njemu – kaže Damjanović.- Tek kada su došli Nemci dali su na uvid nacrte ovog utvrđenja, a Đorđe Bošković je u arheološkom časopisu „ Starinar”, koji izdaje SANU, objavio fotografije pre i posle rušenja. Uz te fotografije, koristio sam izjave očevidaca i retku literaturu o Žrnovu, istraživao i istraživao i napisao konačno knjigu o Žrnovu.
Ali, zašto je kralj Aleksandar naložio da se sruši Žrnov, pitanje je koje sve intrigira i iznova traži odgovor? Damjanović odgovara :
– Tokom mog istraživanja po muzejima naišao sam na jednu staru fotografiju na kojoj je prikazan Žrnov i na kojoj piše „ izgradnja hrama”. Tu je, dakle, bio masonski hram. Meštrović je, recimo, dobio nenormalne pare za izgradnju Spomenika neznanom junaku, koju je inicirao kralj Aleksandar I, neverovatna tri miliona dinara, što je nezamislivo i u današnjem okviru.
Ostalo je zabeleženo i da je neko prigovorio kralju Aleksandru što je srušio tvrđavu koju je gradio srpski vladar, na šta je kralj odgovorio da je mislio da su tvrđavu podigli Turci.
U svakom slučaju, tvrđava je mrtva, a sećanje na nju prilično živo jer se istorija Žrnova proteže u duboku prošlost koja ništa manje nije interesantnija od masona.
Utvrđenje su, početkom prvog milijenijuma, držali Rimljani koji su tu zapravo čuvali dragocene minerale koje su vadili iz obližnjeg rudnika na Avali odakle se vadio čuveni skupoceni crveni pigment, cinaberit (na srpskom se on zove „ crvac”) i, takođe dragoceni, ćilibar i mnoga druga ruda. Vinčanske figurine bojene su ovom skupocenom bojom i do dana današnjeg nisu izgubile boju.
Dragoceni minerali i rude iz rudnika su donošeni u utvrđenje gde su ih čuvali vojnici. Odatle su transportovani dalje, a karavane je pratila i čuvala vojska.
U srednjem veku Žrnov će ponovo biti aktivan i to u vreme kada despot Stefan Lazarević dobije od Mađara Beograd. Despot će sazidati na mestu rimskog utvrđenja grad koji je trebalo da brani put ka Beogradu i sam grad.
Bio je to solidan gradić sa dve kule i čvrstim bedemima. Kada po dogovoru dve strane Beograd bude vraćen Mađarima, posle smrti despota Stefana Lazarevića, njegovom nasledniku Đurđu Brankoviću, ostaće tvrđava Žrnov koja će i dalje igrati veliku ulogu.
Ali i Turci koji nadiru će želeti Žrnov koga zauzimaju 1442. godine. Dve godine kasnije, 1444, odlukama Segedinskog mira, Trurci Osmanlije će morati da vrate gradove i utvrđenja Srbima, pa će se pored Golupca, Kruševca, Novog Brda naći i Žrnov.
Ratna sreća se menja i 1458. Turci Osmanlije ponovo zauzimaju Žrnov koji im je bio strateški važan za jurišanje na Beograd koji će pasti tek 1521. godine. U tom periodu oni će grad dograđivati prema ratnim potrebama.
Po jednoj turskoj mapi urađenoj na svili, iz 1521. godine, prikazan je Beograd sa okolinom iz ptičje perspektive na kojoj se vidi utvrđenje Žrnov sa kulama koje su imale krovove.
Kada je kralj Aleksandar odlučio da ga poruši, na opšte nezadovoljstvo srpske javnosti, utvrđenje je bilo još solidno. Nestalo je zatim u detonacijama koje je zatim prekrio beton i Spomenik neznanom junaku.
Zakoračio je Zdravko Šotra početkom ove godine u 89-tu godinu života, iza njega Drugi svetski rat 1941, pa građanski rat 1991, bombardovanje 1999. godine i još mnogo strahota ali ne postoji stvari koje se toliko plaši kao jedne.
-Najviše se bojim ljudske gluposti – kaže u razgovoru za Balkan city magazin.- Za razliku od pameti, koja je uzdržana, glupost je slobodna, bez kritičke svesti i drugih opterećenja, pa nema zapreka ni granica. Zato je strašno opasna. Danas je u velikom zamahu.
O Zašto danas ljudi toliko ćute?
-Nažalost, čuti onaj njihov bolji deo i to je tragično. A ćute baš zbog gluposti. Pametan čovek govori pošto zna da to može biti od pomoći i drugima, da nauče nešto, da ne prave greške, da znaju kako bi mogli pravovaljano da reaguju.
O Kako vam izgleda naše društvo?
-To je društvo u kojem ljudi ćute, zaplašeni ako zinu, da će im preostala kora hleba izmaći. Neće. Treba se samo zapitati da li je iko na našim prostorima umro od gladi. Pa, nije. Nažalost, prošlo je vreme kada su umiralo od sramote. Ovo vreme je ispod svake granice razuma, pameti, smisla. Prošao sam mnogo toga i tvrdim da je ovo nešto najgore što pamti moje iskustvo, od rata na ovamo.
O Jedom ste rekli da je najstrašnije bilo biti dete za vreme Drugog svetskog rata?
-Ja sam bio tokom Velikog rata gladno dete, kao i većina dece u to vreme. Ali, vidite, ni tada nismo umirali od gladi. Umiralo se od zla i od metka i granata. Od bolesti. Zato ponavljam, da je strašno gledati strah kod današnjih ljudi da ne umru od gladi.
O Volite da snimate istorijske priče, kakva li bi bila serija o srpskoj današnjici u vašoj režiji?
-Istorijske teme su samo mali deo onoga što sam radio. A o današnjim danima serije će snimati neki novi ljudi, iz neke pristojne vremenske distance.
Zdravko Šotra :Serije
Više od igre (1976),Priče iz radionice (1982),Volim i ja nerandže… no trpim (1992),Gde cveta limun žut (2006),Ranjeni orao (2008/2009),Greh njene majke (2009/2010),Nepobedivo srce (2011/2012),Šešir profesora Koste Vujića (TV serija) (2013),Santa Maria della Salute (2017),Aleksandar od Jugoslavije (2020)
Zdravko Šotra: Filmovi
Više od igre 1977,Pucanj u šljiviku preko reke 1978,Osvajanje slobode 1979,Šesta brzina 1982,Idemo dalje 1981,Igmanski marš 1983,Držanje za vazduh,1985,Braća po materi 1988,Boj na Kosovu 1989,Gospođa ministarka 1989,Dnevnik uvreda 1993,Lajanje na zvezde 1998,Zona Zamfirova 2002,Ilka 2003,Pljačka Trećeg rajha 2004,Ivkova slava 2005,Gde cveta limun žut 2006,Ranjeni orao 2009,Greh njene majke 2009,Šešir profesora Koste Vujića 2012,Santa Maria della Salute (2016),
O Kada zamišljate planetu i ljude na njoj za 100 godina, šta vidite?
-Vidim ljude koji sve manje liče na današnje ljude, a sve više na bića obezljuđena elektronikom. Vidim ljude bez duše, bez iskrenog osmeha, bez suza. Vidim ljude bez ljubavi i to mi je čak teško da zamislim a kamoli da izgovorim. Svet bez ljubavi će biti pusto i jezivo mesto na kome nema života.
O Zašto vas je privukao kralj Aleksandar Karađorđević?
– Istorija je, čini mi sem, bila nepravedna prema njemu. Prvo, vreme nije bilo pravedno prema njemu, najlepše godine mladosti proveo je ratujući u tri rata. Kad je iz rata izašao prihvatio se stvaranja države Južnih Slovena. Trebalo je da se oženi ruskom prncezom, ali su nju ubili boljševici, kao i ostale Romanove. Ni tu nije sreća bila blagonaklona prema njemu. Ogrubeo u ratu, on je toliko zapostavio svoj privatni život da su morali da formiraju odbor sa ciljem da mu nađu dostojnu nevestu. Srećom, izbor je pao na rumunsku princezu mariju koja je bila jedna divna osoba, puna razumevanja i za Aleksandra i za sve njegove brige i probleme. Marija je veoma oplemenila i obogatila njegov kratki život. I Mariju je voleo srpski narod.
O Otkud toliko kritika na seriju Kralj Aleksandar?
-Naviknete se da na istorijske filmove ljudi imaju svoje mišljenje i kritiku. To sam, ipak, očekivao. Kada jer istorija u pitanju i politika, a vic kaže i fudbal, nema tog Srbina koji neće imati svoje „ jako“ mišljenje. Svako ima neku svoju priču, ma koliko da o tome išta zna. Zamerali su mi na slaboj faktografiji kao da sam ja snimao istoriografsko delo, zanemarujući umetničke slobode pisca romana. Tako su neki nasrnuli i na inače vrlo kreativno urađenu seriju Porodica, u kojoj ima dosta umetničke slobode.
o Kako je došlo do toga da ste i reditelj i scenarista serije Kralj Aleksandar?
– Radi se o istorijskoj ličnosti, o kojoj postoje velike kontraverze. Lično sam imao mnogo nedoumica, iako je roman Vuka Draškovića čist, jasan, sa jasno izgrađenim likovima, ipak sam odlučio da pišem scenario. Reakcije su baš onakve kakve sam očekivao, veoma različite. Najlepše su reakcije od onih, koji su odgledali svih petnaest depizoda.
O Pronašli ste sebe u poslu koji volite? Da li je Zdravko Šotra oduvek znao šta želi da radi?
-Nikada nisam pomišljao da nešto drugo radim u svom životu osim da režiram. Sve se uvek vrtelo oko režije. U ono oskudno poratno vreme, morao sam da upišem Građevinsku srednjotehničku školu, da bih dobio stipendiju, ali kroz te godine ja sam visio u kinoteci i pozorištu, a čim sam, jedva nekako diplomirao, odmah sam konkurisao na klasu režije Vjekoslava Afrića –i eto me danas sa 89 godina života i 60 godina rediteljskog iskustva.
