Manastir Rustovo izgleda kao da uživa u pogledu na beskrajnu pučinu i carstvo nebesko.
Zagledan u Sveti Stefan, i plavo more i nebo, odakle jugo donosi miris algi i šum talasa. Taj mirisni vetar bistri misli, i povija monašku odeždu, pa se čini da je lakše nositi je.
Zbog tog vetra koji komeša sećanja i roji misli, lakše je uspinjati se do Božjeg hrama.
Korak po korak, misao po misao, i posle tri kilometra puta, lepom stazom uzbrdo od manastira Praskavice, stiže se do Rustova. Na tom 370-om metru od površine mora – hodočasniku stiže nagrada. Ako je bilo sunce – čeka ga hlad, ako je padala kiša, tu je sklonište, ako je duvao vetar – tu je zavetrina, ako je gladan – nahraniće ga, ako je žedan – napojiće ga…To je put za posvećene. Oni koji su u trci mogu stići i kolima uzanim putem.
Na kraju puta dočekaće ih hram građen u starom ruskom stilu.
– Posvećen je carskim mučenicima Romanovima – kaže nam sestra Teodotija.- Hram je sagrađen 2006. godine i posvećen je carskoj stradaloj porodici.
Zbog malog hrama brojni Rusi hodočaste ovde. To im daje osećaj kao da su kod kuće. Osim hrama posvećenog Romanovima tu je još jedna važna relikvija koja dovodi Ruse u Rustovo: Iverska ikona. Nju je naslikao Andrej Muntjan, ruski slikar koji je dvadeset godina stvarao u Budvi.
– Slikao je ikonu, ali nije mu išlo sve dok jednog dana nije opazio da se zapravo ikona kroz njegovu ruku sama slika – govori sestra Teodotija. – Bilo je to autofreskopisanje. Kada je završio ikonu i hteo da se potpiše na poleđini, ona je pala i udarila ga u glavu. On je tada shvatio da nema nikakve veze sa njenom izradom, več je to sve Bog uradio. Zatim je ikona počela da širi snažan miris. Prihvaćena je kao čudotvorna ikona koja pomaže bolesnima i parovima koji ne mogu da imaju decu. Do sada je, kasže sestra, na svet donela oko 300 dece.
Andrej Muntjan, slikar i tvorac Iverske ikone, koga smo ove, 2025. godine sreli u Budvi, rekao nam je da je Majku Božju naslikao 2004. godine, kada je slučajno došao u Budvu, kao turista i odseo sa suprugom u hotelu Slovenska plaža.
– Obilazili smo manastire i u manastiru Podmaine upoznali harizmatičnog oca Benedikta i nastojnicu manastira Rustovo – kaže Andrej Muntjan.
Ubrzo su posetili Rustovo, u kome je tada bilo tek nekoliko monahinja, ali je atmosfera, kako kaže Andrej, bila puna dobrote i ljubavi. Sledeće godine, Andrej se razboleo, bio je na operaciji i jedva je preživeo. U vreme tog strašnog događaja on se zavetovao da će ako preživi pokloniti ikonu Iverske Bogorodice manastiru Rustovo. Tako je i bilo.
Od tada ikona pomaže ljudima, posebno parovima bez dece. U Rustovu postoji knjiga u kojoj se beleže deca koja su došla na svet zahvaljujući ikoni, među kojima je i dete sveštenika.
Još jedna ikona pronosi slavu manastira Rustovo. To je ikona koju zovu Neuvenjeli cvijet, na kojoj je predstavljena Bogorodica sa cvetom, ili Blagouhani cvijet. Nju je manastiru poklonio vernik konzervator 2009. godine. Ikonu je dobio od trgovca starinama koji ga je zamolio da spoji daske koje su se odvajale. Kada je počeo da radi na njoj, razdvojene daske su se same spajale. Zatim se pojavila plavičasta svetlost i likovi Majke Božije i Isusa Hrista.
– Blaženopočivši mitropolit Amfilohije rekao nam je da je ikona iz 14. veka i da je bogougodna. Prihvatili smo čudo na poklon, a ona i danas menja likove i boju – kaže sestra Teodotija.
U manastiru važi pravilo Sv. Benedikta: Ora et labora – moli se i radi, koje monahinje doslovno sprovode. Kada su 2004. godine stigle u tada razrušeni manastir, koji će vremenom podići, otac Benedikt Jovanović sa monaštvom, sestre su počele od bilja. U zapisima su pročitale da su se monasi nekada bavili monaškom medicinom, pa su odlučile da nastave tradiciju.
Počele su da beru bilje po Paštrovskoj gori, da ga prerađuju, sve veštije i vrsnije da bi vremenom dobile fantastične proizvode.
– Pravimo kreme za lice, ruke i telo – kaže nam sestra Teodotija. – Mirisne i hranljive vitaminske kreme od ruža, ruzmarina i gorskih trava protiv bora, za lepu kožu. Pravimo mnoštvo melema od bokvice, kantariona, lovora, gaveza, banane, cimeta… Bilje potapamo u bazna ulja, obično maslinovo i bademovo. U ta ulja potapamo trideset različitih biljaka od kojih nastaju lekovita ulja i melemi.
Sestrinstvo manastira Rustovo pravi lekovita vina. Tu je vino od smokve koje reguliše rad štitne žlezde i hormone,pa vino od koprive za celokupno zdravlje i mnoga druga. Zatim ulje od kleke koje čisti kožu, lek je za razne ekceme i psorijazu. Pa napitak „ Bolje od kafe“, kako sama reč kazuje koji se zavoli i pije umesto kafe.
Monahinje prave melem od gaveza i lovora protiv modrica i hemoroida. I zubnu pastu od prirodnih sastojaka, veoma mirisnu. Tu je i neizbežna manastirska travarica protiv bolova u stomaku, prehlada, virusa i temperature.
U manastiru se može dobiti i ulje od kandila koje gori nad Iverskom ikonom koje, kažu, takođe pomaže vernicima.
Deo setrinstva manastira Rustovo prevodi sa ruskog, francuskog, englesko,g a deo se bavi tkanjem, pravljenjem lutaka za decu,knjigovezačkim radom…
A sve krasi molitva. Tihu molitvu, koju sestrinstvo peva po kojoj je Rustovo takođe poznato, radost je čuti. Sve je njome okićeno. Čak i zvuk, i pogled, i nebo, i vetar. A možda baš i zbog te molitve, sve što se odavde ponese ima blagoslov.
Tačno 13 godina bilo je potrebno da se izgradi Pivski manastir u 16. veku i isto toliko godina da se četiri veka kasnije preseli na novu lokaciju, zbog stvaranja akumulacionog jezera.
Tada je svaki kamen, svaka freska, svaki detalj crkve Uspenja Bogorodice brižljivo skidan i prenošen u brda iznad novog gradića Plužine, na severu Crne Gore, gde je uskoro počeo da niče novi Pivski manastir. Do 1975. godine preseljeno je 1200 kvadrata fresaka neprocenjive vrednosti, a među njima i u ortodoksnom hrišćanstvu jedinstvena freska na kojoj je naslikan čovek nepravoslavne vere.
Velika enigma isplela se baš oko toga ko je na toj fresi predstavljen, a sudbina nije dala da se otkrije identitet jer je vreme izbrisalo natpis koji bi ukazao o kome je reč. Pretpostavlja se da je na fresci u Pivskom manastiru „glavom i bradom“ veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolovići kod Višegrada.
Stari Pivski manastir podigao je Savatije Sokolović, obnovitelj Pećke patrijaršije, u periodu od 1573. do 1586.godine i rođak Mehmed-paše Sokolovića. Vešti ikonopisci i čuveni majstori kao da su se na tom manstiru koji je izgrađen na veličanstvneom mestu, na obali Pivskog oka koje pravi lepotica reka Piva, na nadmorskoj visini 604 metara, takmičili u svom umeću. Živopišu njegove zidove najpoznatija imena freskoslikarstva: Kiro Kozma i pop Strahinja iz Budmilja.
Vekovima je odlevao svim nedaćama. Ni vreme, ni Turci Osmanlije nisu mu mogli ništa. Sačuvao je svoje dragocenosti i freske neprocenjive vrednosti koja danas predstavljaju vrhunac jedne kulture, države i naroda.
Kada su vlasti Crne Gore odlučile da se na tom području napravi akumulaciono jezero preseljenje Pivskog manastira bio je najznačajniji i najteži poduhvat.
U preseljenju 1260 kvadratnih metara fresaka Pivskog manastira učestvovali su mnogi zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Crne Gore i Srbije, pa čak i stručnjaci iz Rima.
Posao na skidanju fresaka odvajanjem od manastirskih zidova, obeležavanjem i konzervacijom zaspočet je je 1969. godina a 26.septembra 1982.godine završeno je kompletno preseljenje manastira na Sinjac, udaljen nekoliko kilometara od Pivskog oka koje jedino nije moglo biti preseljeno. Pivski manastir pored svojih neprocenjivih fresaka čuva bvrojne dragocenosti: četiri rukopisana jevanđelja, okovana srebrnim pločama, tri nastala u Rusiji, dok se za četvrto ne zna odakle potiče, gramatu ruskog cara Aleksandra I, iz 1816.godine, arhijerejski sto, Kolo Bogorodičino, ukrasna vrata, stari rukopisi, štampane knjige, razni zaveti. Poznat po svojoj riznici knjiga koja je jedna od najvećih u Crnoj Gori, okuplja duhovnike, a nepravaziđena prirodna lepota brojne zaljubljenike. Sve njih na kraju prigrli svojim mirom i nerešenom misterijom Pivski manastir – jedini koji je živeo na dva mesta.
Stalno se priča da pozorište nestaje, ali ono, posle pandemije koju je preživelo, još snažnije, žilavije i smelije dokazuje svoju neraskidivost od života. Andrija Milošević, crnogorsko – srpski glumac, Beograđanin nikšićkog porekla, veruje da će pozorište tek doživeti svoje slavne dane i da će u nekoj budućnosti biti prava – ekskluziva!
-Pozorište, naravno, neće nestati dok god ljudi žive na Zemlji – kaže Andrija Milošević.- Uvek će živ čovek biti zanimljiv za druge ljude koji će prema njemu stremiti. Pozorište će biti jedina istinska komunikacija medju ljudima i kao takvo prava pravcata ekskluziva.
O Kako vaš Teatar na Brdu funkcioniše?
-Za sada dobro. Publika se raduje našim predstavama.
O Danas se manje ide u pozorište, manje se generalno gleda TV…Kako se glumci bore za život?
-Zajedno sa svojim narodom i publikom. Kako je njima tako je i nama. Ali ja nemam utisak da se manje ide u pozorište, mislim da se ide više nego pre par godina.
O Koliko je u našem društvu glumcu potrebno truda i rada da bi zaradio za normalan život?
-Pa nema tu neke strategije. Kod nas je ekspanzija serija i filmskih produkcija, da nemate skoro ni jednog slobodnog glumca već par godina. Svi rade, snimaju. Imam utisak da trenutno svi imaju šansu da pokažu ko su i šta su. Ko će i na koji način valorizovati ove mogućnosti koje se sada nude, ne znam, ali kada dodje trenutak saznaćemo.
O Da li uživate u onome što radite? Ili još bolje, da li radite samo ono u čemu uživate?
-I jedno i drugo. U životu ne postoji samo ovo ili samo ono, jer niko nema moć da upravlja u punoj meri dešavanjima koja tek dolaze. Ali nastojanje da radim ono što volim kada je god to moguće , čini me vrlo srećnim.
O U kojoj ste ulozi koju ste igrali na filmu ili u pozorištu najviše uživali?
-Uživao sam skoro u svemu što sam radio. Trenutno uživam igrajući Herkula Poaroa u novoj produkciji Boška Buhe teatra.
O Snimali ste Survivor, Panama, Filipini, Kostarika…Da li biste u nekoj od tih egzotičnih zemalja živeli?
-Živeo bih na Arubi. To ostrvo bi bilo nešto sasvim posebno za mene. Mada moram reći da ja planetu doživljavam kao svoju kuću, a to smatram potpuno prirodnim osećanjem kojeg svako treba da ima. Gledano iz tog ugla, živeo bih na mnogim mestima i osećao da tu pripadam. Ova planeta je moj dom i pripadam svalkom mestu na njoj.
O Da li ste pobornik ideje da treba menjati svet društvenim angažovanjem, ili mislite da treba raditi samo na sebi i tako menjati svet?
-Jedina preostala revolucija je ona koju dižete protiv sebe i sopstvenih slabosti.
O Da li imate osećaj da se danas o deci mnogo govori a da se sa njima malo radi?
-Deca više nemaju koga da slušaju.
O Kako ste počeli da pišete bajke?
-Ne znam. Nisam jos naučio da pričam sa podsvešću. Ko zna šta se dešava u nama dok sadašnjica gori.
O Ako je Srbija zatrpana đubretom, da li to znači da su generacije roditelja ipak loše odgajale svoju decu?
-Mi smo deo planete, koja urla na sve nas. Opominje nas. Jer djubre koje pluta okeanima tamo je zbog ovih najbogatijih, koji upiru prstom u sve, a najviše u one najsiromašnije, dok u isto vreme zagadjuju beskrupulozno i ispod radara. Uzasan je danasnji svet. Svet laži.
O Da li još volite da putujete vozovima?
-Nažalost, nisam odavno. Ali bih voleo.
O Čemu se slatko nasmejete?
-Sebi. Sopstvenim slabostima i naivnosti.
O Šta mislite, da li oni koji čine nepoštene stvari nemaju miran san?
-Da. Ne mogu mirno da spavaju.
O Da li vam se čini da je više beščašća danas?
-Više je zato što niko više ne oseća sramotu. To nije moderno.
o Kako glumac zna da ga publika voli?
-To svako, kao i sam glumac, može da vidi pukim pogledom.
Zadenuo je za štap zavežljaj vere Slobodan Kotlica i krenuo, ima tome četvrt veka, na put gde nema skretanja, gde se samo otvorenog srca ide. Tražio je sebe u raznim borilačkim veštinama: karate-do i kik-boks, džudo, tradicionalni boks, rvanje, brazilska džiu-džica, bio je pripadnik specijalnih jedinica policije, ušao je zatim u jogu. Izučavao je taoizam, sufizam, budizam, zen budizam, hinduizam, pravoslavno tihovanje…Gore-dole, s brda na planinu pa u udolinu i opet gore, sve u potrazi za sobom.
Razne veštine i „put ratnika“ donele su mu disciplinu, mentalnu snagu, empatiju, svest o slobodnoj volji i zdravo telo koje ga je nagradilo titulom – najsnažnijeg Crnogorca.
-Mnogo toga čovek može da nauči kroz borilačke veštine – kaže Slobodan Kotlica majstor hata joge, hiropraktičar, duhovni i fizički iscelitelj. – U prošlim vremenima, kada je život vrijedio mnogo manje nego danas, dolazile su do izražaja te divne osobine ratnika. U modernom dobu, prave borilačke vještine se sve rjeđe izučavaju i već duže vrijeme su se transformisale u borilački sport koji je, iako ima pozitivnih strana, predstavlja iskrivljenu sliku života. U njemu se osoba takmiči da bude bolja od druge osobe i to je polazište za različite loše pojave.
O Da li se ikada završava „ put ratnika“?
-Ne, to je put do prosvijetljenja. U početku su protivnici spoljnje prijetnje koje pokušavamo savladati. Kako vrijeme prolazi, mi uviđamo da su te spoljašnje prijetnje samo projekcije našeg uma, te se ratništvo okreće ka unutra. Ego, um, podsvijest… Njihovo nadvladavanje predstavlja unutrašnji put ratnika koji se ne završava dok se ne vratimo u Boga, Izvor, Supersvijest ili kako već kome odgovara.
O Držite časove hata joge, zašto je uopšte joga važna za naše telo i naš duh?
-Hata joga ima za osnovni cilj pripremanje organizma za unaprijeđivanje našeg nervnog sistema, za provođenje božanskih energija.
O Da li su i koliko Crnogorci zainteresovni za jogu?
-Crnogorci na jogu uglavnom gledaju kao na neku čudnu, nerazumljivu disciplinu sa egzotičnog Istoka. U crkvenim redovima kažu čak, da je joga đavolja stvar. Oni koji je praktikuju, pak, po mojim saznanjima ne dostignu visok nivo duhovnog razvoja jer se ovdje joga reklamira kao sredstvo za mršanje, kao fitnes disciplina i slično.
O Kako menjamo sebe?
-Kada pominjemo „sebe“, moramo imati na umu definiciju toga. Postoji malo „ja“ koje je zapravo naša ličnost i koje predstavlja skup impresija od momenta začeća pa do određenog trenutka u životu, kao i naslijeđenu karmu i impresije iz prethodnih života. To je ono što mi nijesmo. Ono što mi istinski jesmo, je naše veliko „Ja“ a to je nemanifestovana, bezvremena, božanska priroda koja je čisto Biće, čista ekstatična ljubav/ blaženstvo. Mi možemo mijenjati naše malo ja, šta više to je smisao postojanja ljudskih bića, da transmutacijom našeg malog „ja“ spoznamo svoje veliko „Ja“. Svaka osoba ima svoj put i svoj način i zato može postojati religija koliko je ljudi na ovom svijetu. Bitno je shvatiti da sve patnje, teškoće i prepreke imaju uzrok unutar nas samih i onda čitav novi svijet kreće da se otvara. To je ozbiljan posao.
O Kako da umirimo um i naše postupke?
-Najjednostavnija alatka za smirenje uma i postupaka je duboko disanje. Dostupna je svima i možemo je praktikovati bilo gdje i bilo kada. Kada duboko dišemo, u organizmu se aktivira prirodni mehanizam za samoizliječenje. Udahnite duboko na nos, zadržite 3 sekunde i zatim lagano izdahnite na usta. Ponovite 3 puta ovaj proces i osjetićete kako se vašim tijelom širi talas svježine i opuštenosti. U jogičkim naukama postoji mnogo različitih tehnika disanja, pranajama, za različite benefite vašeg organizma.
O Šta mislite, koja je od svih osobina koje posedujemo najgora po nas?
-Vjerujem da je najgori po nas pretjeran materijalizam.
O Da li imate savet kako da pobedimo naš ego?
-Ne treba se boriti protiv ega. Buda je pomagao svojim sledbenicima da „vide“ kroz ego, da ga „provale“, drugim riječima, da vidimo da ego nije čvrst entitet koji povezujemo sa svojim tijelima i umovima, već samo misao ili niz misli koje se javljaju s vremena na vrijeme, i da se prema njemu postupa sa saosećanjem, kao što se odnosimo prema egu drugih. Jednostavno rečeno, mislim da treba da „smrtno volimo ego“. Ego napreduje u našim naporima da ga pokorimo, i zato bismo mogli pokušati da usvojimo prihvatljiviji stav prema njemu.
O Danas decu non-stop voze po nekakvim treninzima ali ona, izgleda, dobiju uglavnom prezauzetost…?
– Ne bi valjalo na djecu prenositi svoje ambicije. Svako dijete ima svoj put u životu i roditelji treba da budu više kao logistička podrška.
O Ta svakodnevna užurbanost i lažna zaposlenost sveta – kuda ona vodi i kako joj se odupreti?
-Vjerujem da je to nametnuto, jer nas samo odvlače od naše istinske svrhe, spoznaje Boga ili Sopstva. Znate, nijednom današnjem savremenom društvu nijesu potrebni prosvijetljeni ili produhovljeni ljudi. Njima se ne može manipulisati.
O Kako biti zdrav, šta raditi?
-Najjednostavnije rečeno, s jedne strane mi smo duh a sa druge materija. Održavanje balansa je ključno.
O Šta vas u životu ispunjava?
-Ja sam ispunjen sam po sebi, samo mi je trebalo vremena da se sjetim toga.
I da ne znate da je to na Luštici, pored sela Radovići u Crnoj Gori, nikada ne biste pogodili u kojoj ste državi na svetu.
Skladne i lepo oblikovane kamene kuće sa senovitim terasama, drvenim škurama, vitkim lukovima, i kaskadama koje presecaju kamena stepeništa. Svuda su čempresi koji hitaju ka nebu, mimoze raspevane u decembru, uvek rascvetani ruzmarini,kamelije blistave i nežne puzavice koje grle kamene zidove.
Luštica bay je potpuno nov gradić sa marinom u kojoj danas bezbrižno spavaju zimski san male i veće jahte. Čuva ih svetionik koji simbolično označava ulaz u tu rajsku luku.
Uz obalu tihi restorani raznih kuhinja, ulice sa kamenim kockama i kandelabrima, besprekorno čisto more, beskrajno plavetnilo i zelenilo.
Lepotica u kršu, rasla je u spletu osporavajućih okolnosti. Kada je investitor, egipatsko – švajcarski konzorcijum Oraskom, počeo da gradi na obali gde ničeg bukvalno nije bilo, mnogi su gunđali zbunjeni što ne gradi samo hotel kao većina velikih investitora koji unakaze okolinu i zakrče ulice i zaprljaju sve što može da se zaprlja. Čak su osnivaču kompanije Oraskom Samihu Savirisu zagledavali u krštenicu, govoreći kako će usred Luštice, nići prvo džamija.
Ali, projekat težak 1, 1 milijardu evra, u koga je do sada uloženo više od 300 miliona evra ide napred u skladu sa visokim standardima zelene gradnje, u predivnoj sinergiji čoveka i prirode.
Za razliku od elitnog Miločera i Svetog Stefana koji su simboli Crne Gore i oko kojih se i danas vode zakulisni i tajkunski poslovi, na Luštici raste, bez preterivanja, najlepše i najhumanije naselje sa vilama i stanovima u Crnoj Gori.
U toj lepoti već uživaju novi žitelji koji su kupili stanove, a kako kažu investitori, vlasnici su ljudi iz 46 država sveta.
Svi stanovi su namešteni, neki su od 46 kvadrata, drugi od stotinak, treći imaju bazene…
Treba naravno imati para za stan ovde, ali ne više nego što je potrebno za stan u Beogradu na vodi, koji nema dodirne tačke. Vlasnici stanova u Luštici bay ne moraju sami da plaćaju račune, sve radi Oraskom: plaća račune, održava stambeni prostor i zelenilo, čisti ulice i zgrade, a vlasnici stanova imaju besplatan pristup plažama i bazenima i velnesu, besplatne usluge e-auta ( električno vozilo) a ukoliko vlasnik želi da iznajmljuje svoj stan, Oraskom će ga rentirati. Svi stanari imaju 24-satni nadzor i obezbeđenje.
U ovom gradiću izgleda da su svi ostvarili svoje snove. I investitor da stvori harmoniju prirode, arhitekture i kulture stanovanja. I kupac da živi u gradu u kome su čovek, kamen i biljka – jedno.
I gde god da se vratite posle boravka u Luštici bay, sve će vam izgledati manje lepo, manje novo i manje svetlo.
