Marko Aleksić, autor knjige o Kraljeviću Marku

Marko Aleksić, autor knjige o Kraljeviću Marku

   Kraljević Marko je najpopularnija istorijska ličnost kod Srba svih vremena. Bilo je u našoj bogatoj istoriografiji i hrabrijih, i jačih, i moćnijih – ali niko nije bio toliko voljen i obožavan kao on.  Popularan za života, još popularniji kroz prohujale vekove, toliko se duboko urezao u srpsku baštinu da i danas živi svoj dugi život od bezmalo 700 godina. Zaborav mu nije mogao ništa.

  Veličanstveni lik viteza i junaka čuvala je tolike vekove narodna poezija ali i istoričari, arheolozi, slikari, umetnici, pesnici, pisci – sakupljajući delove srednjovekovnog mozaika. Jedan takav čuvar naše prošlosti, Marko Aleksić traga za istinom,a mozaik je pokušao da sklopi u knjizi „ Marko Kraljević“

-Marko Kraljević je moja omiljena ličnost o kojoj sam napisao knjigu sa namerom da osvetlim ovaj slavni epski lik sa istorijske strane i sačinim njegovu prvu biografiju kao ličnosti koja je zaista živela u srednjovekovnoj Srbiji – kaže Marko Aleksić, autor knjige „ Marko Kraljević u razgovoru za naš časopis.- Kad budermo nestali, a svi nestajemo, i kraljevi i prosjaci, ostaće iza nas priča i istorija. Možda će nekome značiti da odmotava istorijska klupka, koja su zamršena i često tendenciozna. Kao što meni znači da odmotavam istorijska klupka. Ohrabruje što je istina na našoj strani.

O Zašto je Kraljević Marko kao niko drugi toliko voljen i poštovan?

-On je odrastao u vreme  kada je na srpskom tronu bio kralj a zatim i car Dušan.  Mladom Mladi Marko je odrastao u sredini u kojoj su se vrednovale ratničke veštine i viteške vrline. U to vreme viteštvo je imalo duboke moralne norme i Marko je imao i šta da nauči i na koga da se ugleda.   Car Dušan je bio sjajan ratnik, koji je širio granice svoje države. Ali nije samo ratovao. Preduzeo je i reformu državne administracije i sačinio 1349. godine  poznati Dušanov zakonik koje se smatra jednim od najvažnijih srednjovekovnih spomenika  slovenskih naroda. 

o Odakle su Mrnjavčevići?

-Najstariji podaci o poreklu porodice  Mrnjavčevića govore da potiču iz Hercegovine. Dubrovački pisac Mavro Orbin zabeležio je u 16. veku predanje da je bio jedan siromašni plemić  Mrnjava, iz oblasti Zahumlja, u Livnu u današnjoj zapadnoj Hercegovini. Vlastelin po imenu Mrnjan  pominje se oko 1280. godine u službi srpske kraljice Jelene poznate kao Anžujske u Trebinju. Ne zna se gde se Marko tačno rodio. Pretpostavlja se da se rodio između 1335. i 1340. godine. Njegov otac Vukašin i majka Jelena imali su  četiri sina: Marka, Andrejaša, Ivaniša i  Dmitra  i jednu po imenu poznatu ćerku Oliveru. Neki izvori pominju još jednu ćerku Milicu, a moguće je da je imao još braće i sestara koji nisu doživeli zrele godine. 

O Marko Kraljević se dva puta ženio istom ženom? To je neobično i za danas, a kamoli za srednji vek? Kako se to dogodilo?

– Marko se dva puta razvodio i dva puta ženio istom ženom, Jelenom koja je bila u domu Hlapenovih ali je bila ćerka slavnog vojvode Preljuba, oficira cara Dušana koji je poginuo, a njegova udovica Irina se preudala za Radoslava Hlapena. Marka je zapravo oženio otac VUKASIN. U to vreme, brakovi nisu prepuštani slučaju, niti ličnom izboru. To je politički postupak. Mrnjavčevići su se orodili sa Hlapenovima

O Kako su se razvreli?

– Kada su Mrnjavčevići došli na vrh države, apetiti su im porasli i, po svemu sudeći, sin je poštovao i dalje odluke oca i Marko se razveo od Jelene i oženio se Teodorom, takođe iz političkih razloga.

O Druga žena je bila iz današnje Hrvatske?

– Mislim da je Teodora dolazila iz porodice Šubića a Vukašinu je tada odgovaralo da ima širu političku koaliciju. Međutim, godinu dana kasnije, Vukašin je poginuo na Marici i opet su se političke okolnosti usložile. Nezgodna je situacija i Radoslav Hlapen odlučuje da pomogne Marku, odobrava ponovo brak sa Jelenom, ali Marko mora da se razvede od Teodore. Sigurno je i da je Hlapen ispunjavao želju poćerke Jelene.

O Da li su Marko i Jelena imali decu?

-Marko je imao bar jedno dete sa njom. Moje istraživanje dopušta mogućnost da je imao možda tri ali za jednu ćerku koja se zvala Irina sam uveren. To zaključujem na osnovu podataka o Jeleni koja se treći put udala, ali već ima odraslu ćerku Irinu koju udaje za jednog italijanskog viteza. Na osnovu toga sam zaključio da bi Irina mogla biti rođena samo u braku sa Kraljevićem Markom. 

O Ko bi rekao da se žena u srednjem veku tri puta udavala?

-Ponekad imamo previše stroge, pogrešne i stereotipne predstave o našoj  prošlosti doživljavamo je kao mračno doba iako je naše srednjovekovno društvo po mnogo čemu bilo zrelije i razvijenije nego što pretpostavljamo. U tom kontekstu i Jelena, zapravo, posle razvoda, živi sasvim slobodno, ima svoje posede, svoj društveni život.

o Koja vam je istorijska ličnost posebno draga?

-Jelena Lazarević, ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za Đurđa Balšića, a pošto je on umro, preudala se za  vojvodu Sandalja Hranića Kosaču. To je fascinantna osoba. Nju je izuzetno poštovala njena sredina. Ratovala je sa Venecijom, tada moćnom zemljom Evrope koja je ucenila čak i njenu glavu! A , zamislite, velika Jelena odlazi kod Dubrovčana, uzima brod i pravo ide u Veneciju! To može samo Srpkinja.         

O Kakava je bla srpska sredjovekovna viteška vojska?

-Veoma ozbiljna i organizovana. Nama je danas tesko da razumemo u kojoj meri su srpski srednjovekovni ratnici bili zaista pravi vitezovi sa svim osobinama i obeležjima tog zvanja. Ali on nije bio takav. Silan je, moćan, jak. Jaše velikog, bojnog konja, nosi skupu opremu koju finansira  car. Na osnovu jednog popisa dubrovačkog trgovca kod koga je jedan  vitez  cara Dušana založio opremu( posle je došao vitez Palman i sve otkupio) znamo tačno šta je nosio. Srpski vitez je imao grudni oklop, metalni koji se zove korača. Bio je to najmoderniji pršnjak, ispod je nosio verižnu košulju ili narodski brnju, onda metalne štitinike za potkolenice i natkolenice, rukavice, 6 šlemova od čega 3 ogromna, viteška sa čelenkama ili cimerima na nemačkom. Njihovi konji nisu obični već veliki,uvežbani da u boju budu prave mašine. Kad je juriš srpskih vitezova to su tone besnog mesa i čelika koji juri na vas i nema ideju da se zaustavi. Može samo da vas sravni sa zemljom ili da pobegnete. Turci su ovakve odrede srpskih vitezova nazivali železni breg čiji juriš nijedna živa sila nije mogla da izdrži pa su im se suprodstavljali tako što su kopali jarkove i podizali drvene palisade iza kojih su ih gadjali strelama“.

Srpska viteška vojska bila je veličanstvena vojska, baš kako i pesnik kaže, silni oklopnici bez mane i straha.

    Slovo

Dijana Dimitrovska

autori beograd car dušan crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija doktor film gitara glumac glumica istorija istoričar knez lazar knjiga kosovo i metohija kosovski boj manastir manastiri more muzika muzičar nebojša đorđević nemanjići pesnik pisac pozorište pravoslavlje profesor profesorka reditelj slikar slikarka SPC Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani svi srpski vladari teatar turci tvrđava umetnost vera

Predgovor

Predgovor

Živeti u izgnanstvu, veoma je teško. Ali umreti u tuđini, tuga je nemerljiva.
Širi se ona nezaustavljivo sa tih tihih, senovitih mesta na kojima nema namernika da ostavi cvet. Tišina humki uraslih u travu, poruke u kamenu koje je okrnjilo vreme i misao o samotnosti u belom svetu, pokrenula je autorku da okupi ljude značajnu za srpsku istoriju koji su umrli daleko od svoje otadžbine, da budu zajedno bar na papiru.
Mnogo je srpskih velikana sahranjeno daleko od rodne Srbije.Nebesnici srpskog roda. Od podobnih i nepodobnih, manje krivih i više krivih, onih koji su bili na pravoj strani i onih na pogrešnoj, od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka, članova srpskih dinastija Karađorđević i Obrenović, do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, generala, oficira, običnih ljudi koji su umrli sanjajući svoju domovinu… Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj…
Neki su vraćeni u domovinu: urna sa pepelom Nikole Tesle stigla je u Srbiju 1957, testamentalna želja Jovana Dučića da bude sahranjen u zavičajnom Trebinju ispunjena je 2000. godine, na Oplencu u dinastičkoj kripti vraćeni su posmrtni ostaci Karađorđevića: kralj Petar Drugi i supruga Aleksandra, njegova majka Marija, princ Andrej, knez Pavle, supruga Olga i sin Nikola…U Srbiju je stigao i Slobodan Jovanović kojme je izbeglištvo bila sudbina: rodio se u izbeglištvu, umro je u izbeglištvu, a počiva u svojoj domovini.
U ovoj knjizi je trideset i pet ličnosti važnih za našu istoriju koji su umrli u tuđini. Ima ih sigurno još koje nisam obuhvatila. Neke sam izostavila namerno, posebno one iz daleke prošlosti jer o njima nije bilo dovoljno podataka da se napiše priča, druge slučajno, treći tek čekaju da ih “ otkrijem“.
Budući da je ovo prva knjiga koja je na jednom mestu sve njih okupila, najteži posao bio je najpre pronaći koji su to znameniti Srbi umrli u inostranstvu. Kada je ovaj rukopis počeo da nastaje, internet nije bio od velike pomoći jer nije imao dovoljno podataka o ovoj tematici. Generalno, kada je tačnost u pitanju, i nije od pomoći jer se „od šume ne vidi drveće“: informacije su nepouzdane i veoma često netačne, a ne navode se ni izvori, što može da zavede čitaoca i napravi veću štetu nego korist. Za informacijama sam tragala „ručno“, listajući enciklopedije, knjige i rodoslove. Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu Nebojši Đorđeviću koji mi je u tom ogromnom i mukotrpnom poslu najviše pomogao. Najteži deo posla obavili smo zajedno, a onda je usledilo pisanje priča o ljudima koji su zadužili srpsku istoriju, nazvala sam ih nebesnici srpskog roda.
Dobar deo tih ličnosti naši istoričari su obradili i postoje izuzetno ozbiljne i dobre knjige o njima. Ali, takođe, ima i onih ličnosti o kojima se malo pisalo, kao, recimo Čučuk Stana, Vukašin Mrnjavčević, Teodor Janković Mirijevski, Ljuba Stojanović, Jelena Karađorđević Romanov…
U svakom slučaju, u rupkopisu su ljudi koji su nas zadužili. Red bi bilo da im se odužimo. Ja to činim na ovaj način, okupivši naše blistave zvezde zajedno u ovoj knjizi, sa nadom da će država činiti svoje i vratiti posmrtne ostatke svih onih koji su ostavili traga u istoriji Srbije – kući. Do tada, biće zajedno – bar u ovoj knjizi.

                     Autorka