Zoran Bognar, pesnik i vegetarijanac u zemlji roštilja
On je Zoran Bognar. On je i nomad beskraja, neumorni putnik kroz volšebna sazvežđa ispod kože koji traga za zapanjujućom jasnoćom neizgovorenih reči. On predano prikuplja zapise iz vetra i kroti senke. Njemu je lako. On je pesnik i „bez problema sonete niže„ . Gotovo u isto vreme kada ga je „obuzela poezija” počeo je i da živi život vegetarijanca u zemlji roštilja. Pesnik, književnik, urednik u Grafičkom ateljeu „Dereta” i predsednik Fonda “Ars Longa” Zoran Bognar, seća se dana kada je prestao da jede meso:
– Bilo je to 4. aprila 1986. godine kada sam pročitao knjigu “Vegetarijanska ishrana” Julijana Bora, tadašnjeg predsednika Svetske asocijacije vegetarijanaca – kaže Zoran Bognar. -Tada sam shvatio šta sve čovek jede a ne bi trebalo, i koliko se na jednom gramu nekog mesa nalazi štetnih bakterija. Posle toga nisam imao više želju da jedem meso i proizvode životinjskog porekla. Utoliko lakše sam postao vegetarijanac pošto je moj rođeni brat Edi godinu dana pre mene prešao na vegetarijansku ishranu.
oKako je bilo biti vegetarijanac na Balkanu u to vreme?
– Tada je bilo potpuno svejedno da li ste vegetarijanac na Balkanu ili u nekoj zapadnoj zemlji jer su oni bili aktualni uglavnom u Indiji, Kini i Japanu. U ostalim zemljama “vodili” su vegetarijance kao statističku grešku, iako je takva ishrana neuporedivo zdravija od mesne ishrane. Ne kaže se bez razloga da kada pokosite travu ona miriše, a kada ubijete životinju ona se usmrdi… Takođe, najveći umovi u istoriji čovečanstva bili su vegetarijanci (Leonardo da Vinči, Nikola Tesla, Edison, itd)… U nekoliko reči: nije lako, ali je lepo biti vegetarijanac u zemlji roštilja…
o Koliko se menja životna filozofija tokom ishrane bez mesa?
– Kažu, kada bi svi ljudi na svetu bili vegetarijanci da uopšte ne bi ni bilo ratova, što ima logike, jer unošenjem tuđe krvi u sebe istovremeno stvarate žeđ za novom krvlju… Vegetarijance karakterišu sasvim suprotne odlike kao što su plemenitost (nasuprot varvarstva), pacifizam (nasuprot kanibalizma), itd…čovek ni anatomski, a ni po Bibliji nije programiran da bude mesojed nego vegetarijanac.
o Pred kojom hranom ne možete da se suzdržite?
– Imam mnogo toga što volim da jedem ali prevashodno žitarice, sve vrste voća, salate (posebno grčka i rukola), zapečeni pasulj u rerni, sojine šnicle i medaljone, zapečene paprike sa sirom u belom vinu, pirinač, potaž od bundeve, supu od koprive, polusušeni paradaiz, masline, i tako dalje…
oDa li pisac može da stvara i ako ne dobije priznanje za svoj rad?
– Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Ipak, setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Obično kažem: knjige su biografija pisca, a nagrade biografija knjiga.
oŠta čitate? Šta najviše volite da čitate?
– Najviše volim da čitam anglosaksonsku i hispanoameričku književnost…
oŠta najviše volite kod drugih ljudi?
– Spontanost, iskrenost i dobru auru…
oŠta je za vas sreća?
– Biti pesnik… I biti to u Srbiji…
oŠta je za vas nesreća?
– Imati takvu sreću…
oU šta verujete?
– Verujem u Put svetlosti, u Mir Božji, u svoju kćerku, u ljubav, u Boga, kralja i otadžbinu.
oKako biste definisali ljubav?
-Kao peti element bez kojeg života nema… Ili što bi rekao Merime: prvi dan ljubavi je i poslednji dan razuma…
o A, najveće iskušenje je…?
-Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi… Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski obrušava na nas.
oKada je Zoran Bognar bio najradosniji?
– Kada mi se rodila kćerka Luna.
oKada ste bili najtužniji?
– Kada sam 1991. godine odlazio iz do temelja razrušenog Vukovara misleći da se više nikada neću vratiti u rodni grad.
oŠta je vaše najveće blago?
– Čisto srce i bistri um.
oDa se ponovo rodite kakav biste životni put izabrali?
-Pitanje je da li uopšte mi biramo put ili put bira nas. Ali ne bih imao ništa protiv da imam isti životni put kao što sam ga imao do sada…
oŠta ste kao dete želeli da budete?
– Pekar, lekar, apotekar… naravno, šalim se. Hteo sam da budem muzičar…i bogami i bio sam to neko vreme…
oKo je bio junak Vašeg detinjstva?
– Bilo ih je nekoliko, u prevodu svi članovi grupe Pink Floyd: Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason, Rick Wright, a ranije i Syd Barett.
ODa li se sećate prve životne lekcije koju ste naučili…
– Otac mi je još u predškolskom dobu govorio da sve što radim radim sebi, tako da mi je još u najranijoj mladosti probudio i svest i savest, tako da nije bilo potrebe da me dodatno kažnjava tadašnjim konvencionalnim kaznama u vidu batina ili kojekakvih zabrana. Kada god bi mi otac ponovio tu rečenicu „sve što radiš sebi radiš“ bilo bi mi i gore i delotvornije od bilo kakvog šamara ili neke zabrane…
o Opišite najlepši trenutak u svom detinjstvu.
– Kada sam prvi puta, u selu Tomingaj u Lici, kod dede Milana, uzjahao konja.
oKoji je bio najtužniji trenutak iz tog doba?
– Kada mi je umro deda Milan.
oKoja vam je bila najveća greška u životu?
– Koja god da je… ako sam je već napravio i preživeo, onda sam dobro prošao.
o A koji je najbolji potez ?
– Bilo je sijaset dobrih poteza s kojima se ponosim, ali mislim da najbolji potez u mom životu još uvek čeka na mene…
oŠta može da vas nasmeje?
-Dobar vic, sopstveni lapsus, bilo koja epizoda serije «Mućke», crtani romani «Alan Ford»…
oŠta može da vas rasplače?
– Bol i tuga moje kćerke, dobra knjiga, film ili pozorišna predstava…
oZbog čega se najviše kajete?
– Zbog toga što 1991. godine nisam s porodicom otišao iz rodnog grada Vukovara pre nego što se zaratilo, nego smo kao poslednji naivci mislili i verovali da se takva tragedija ne može dogoditi na kraju drugog milenijuma… tako da smo ostali u tom paklu i bukvalno doživeli sudbinu glinenih golubova.
oŠta vas plaši?
-To što se ne bojim ničega.
oDa li ste ikada imali želju da nekog udarite i zbog čega?
– Jesam, kao i sav normalan svet… Bilo je milion razloga za tako nešto. No, pravo pitanje bi bilo da li sam ikada to i uradio…
oKoju pesmu uvek rado slušate?
– «Hey you» od Pink Floyda.
oKoju knjigu bi Zoran Bognar poneo u osamu?
– «Terra Nostra» Karlosa Fuentesa.
oKoji je vaš najveći talenat?
-Da bez ijedne izmenjene reči znam mnogo o nepoznatoj osobi nasuprot sebe.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
ars longa, dereta, knjige, književnik, pero, pesme, pesnik, pisac, poeta, urednik, zoran bognar
Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu
[…] Vidi još: Zoran Bognar, vegentarijanac u zemlji roštilja […]