Prof. dr Jovan Vasiljević, ujutru patolog, uveče hedonista
Dr Jovan Vasiljević je ujutru patolog, uveče hedonista. Nosi dve titule i obe su mu drage. Profesor doktor dr jovan vsiljevićJovan Vasiljević ujutru radi obdukciju, tražeći odgovor zbog čega je neko napustio ovaj svet, popodne vodi Udruženje hedonista u čemu uživa predanošću bogoslova. Sumornu stranu nadomešćuje lepotom, na tugu dodaje radost, na nesreću sreću. I tvrdi da je teže postati dobar hedonista nego dobar patolog.
– Ne može svako biti hedonista – kaže dr Jovan Vasiljević.- Hedonizam je izbor stila življenja u kome pokušavate da sve stvari koje radite dovedete do perfekcionizma. S druge strane, perfekcionizam donosi neizmerno zadovoljstvo. Mada, može se, naravno, postaviti pitanje ko su odabrani. Ko je odmerio, procenio, odlučio da samo pojedini ljudi mogu biti hedonisti. Da li njih opredeljuje za to inteliogencija, lepota, stil, poreklo…
o Ko, po vama može da bude hedonista? A ko nikako ne može ?
-Moje mišljenje jeste da hedonista mora biti inteligentan, emotivan, raznovrstan, studiozan, pametan, uspešan. To je ona osoba koja se razlikuje od drugih ljudi, toliko da čak mora imati i viziju. Mislim da hedonisti ne mogu biti glupi, primitivni, površni, sujetni, uobraženi… To onda nije hedonizam.
o Imaju li hedonisti neko osnovno pravilo, tipa ne započinji dan bez nekog užuvanja?
– Da. Hedonisti imaju sitne, male navike,slatke svakodnevne stvari koje treba podići na viši nivo. Jutarnja kafa, čitanje novina, TV, razni drugi događaji…Mi na jedrenju počinjemo dan ovako: najpre se umijemo, a zatim popijemo lozu i pojedemo sveže smokve.To je naš ritual. To je za nas hedonizam, naše uživanje.
o Šta je za vas vrhunac uživanja?
-Ima jedna scena u filu „Njujork, Njujork” sa Lajzom Mineli i Robertom de Nirom kada ga ona pita u čemu uživa a on odgovara: Kada sviram muziku koju volim, kada pijem piće koje volim i kada sam sa ženom koju volim…To je to to. Moj ideal ili sazvučje. Sve se skupi u jednom. Sve je zažeto, sabijeno u jednom. To je zaokruženje. Ako neko uspe da svoje ljubavi, zdravlje, posao, uspeh, muziku, da sve to izbalansira, to je onda vrhunac…Istovremeno, to je veoma teško uraditi jer treba sve usaglasiti…
o Da li vi kao hedonista radite u životu stvari koje ne želite da radite?
– Trudim se da to radim što manje. Pokušavam da ne podstičem sebe da radim ono što ne volim, kao što su, na primer, sastanci, duge sedeljke, dosadne žurke, prazan hod uopšte i ono što se danas u žargonu zove blejanje. Ima mnogo pametnih i kreativnih stvari koje mogu da se rade i prava je šteta što ogromna količina mladog sveta bleji i tako ispunjava svoje dragoceno vreme.
O Da li ste prvo postali patolog pa hedonista, obrnuto ili se u isto vreme rodila potreba za nekom ravnotežom?
– Mislim da sam prvo bio hedonista pa patolog. Živeo sam jedno vreme u Parizu, a posle sam svakog leta radio tamo na hirurgiji. Moj otac bio je uspešan hirurg, prvi školovani kardiohirurg u Jugoslaviji koji je završio kod čuvenog Majkla de Bejkija u Hjustonu, i svi su, logično, očekivali da ja krenem njegovim stopama. Ja sam, međutim u Gradu svetlosti počeo intenzivno da se provodim. Posle nedelju dana bio sam umoran, posle dve nedelje jako umoran a posle mesec dana mrtav umoran i došao samm u sitaciju da moram da izaberem da li ću da se proovodim ili da radim. Izabrao sam kompromis – i da radim i da se provodim. Kada sam se vratio u Beograd tražio sam neki posao koji mi to omogućava. Našao sam patologiju – službu bez dežurstava. Odmah sam je prihvatio. Nije mi krivo, jer sam napravio uspešnu karijeru.
O Da li treba hrabrosti da bi neko postao patolog?
– Hrabrosti možda ne, ali ludosti, da. Patologija je ozbiljna specijalizacija malo cenjena kod nas, možda zato što je neshvaćena iako danas u svetu prredstavlja glavnu dijagnostičku granu medicine. Svaka čast skeneru, ali tek posle biopsije dobije se prava analiza i dijagnoza nečega. Patolozi kod nas rade u teškim uslovima, ne cene nas, nismo dobro plaćeni, često radimo u podrumima i vrlo malo se ceni to što radimo. Svi znaju ko je najbolji hirurg, ginekolog, onkolog, a niko ne zna za patologe. Ali, to morate das prihvatite i da se trudite da napravite ravnotežu sa ostatkom života, da budete u ravnoteži, da imate i razvijate druge talente, i da uživate u njima.
O Šta vam je bilo na umu kada ste upisali patologiju?
– Bilo je to 1976. godine , tada smo počeli da stažiramo i sećam se da su nas prevarili. Rekli su nam da nemamo pravo na godišnji. Radili smo celo leto u lošim uslovima i bilo nam je grozno.
O Kako vam je izgledala prva obdukcija?
– Obdukcija je neprijatna stvar. Svesni ste svega: da je pred vama mrtav čovek koji je do skora bio živ. I čudan vam je taj trenutak. Taj prelaz. Iz živog u mrtvo. Razmišljate o mnogim stvarima tada, najčešće o onima o kojima retko razmišljate. Ali više od svega najčudniji je odnos članova porodice koji ne shvataju da je obdukcija važna stvar. Da ona može i mora da odgovori na pitanja koja njih muče, a to je suštinsko pitanje, zašto je taj neko umro. Na ta pitanja mi dajemo odgovor. Patologija je važna grana koja može da ukaže kod, recimo, žena koje su izgubile decu zbog čega se to dogodilo i šta je potrebno da ona uradi da bi se izbegla nesreća kod druge trudnoće, na primer.
o Vi se susrećete sa smrću svakodnevno. Da li je ta činenica promenila vam odnos prema smrti? Da li se bojite smrti?
– Da, česti susreti sa smrću promenili su moj odnos prema toj najizvesnijoj od svih izvenosti na svetu. Ona je posle niza godina postala normalna, svakodnevna, stalna pojava. A to, zapravo, smrt i jeste. Zamislite samo koliko ljudi dnevno umre na planeti. Zamislite samo koliko drugih živih bića umre na planeti?! To je zastrašujuća brojka, ali i s druge strane toliko učestala i brojna da mora postati normalna. Posle toliko godina rada prestao sam da se bojim. Smrt je za mene svakodnevica.
O Kako ste to postigli?
– Jednostavno, postanete otporniji, ne neosetljiviji kao što se misli. Nego postanete imuni na tugu zbog smrti. Od toga niko nije pobegao. Niti će. I tako to prihvatate. Istorija nas , između ostalog, uči i da je najveći ljudski strah – strah od smrti. Od egipatskih faraona, preko Rimskog carstva, do današnjih dana jednostavno najveći strah je smrt. Čovek je pokušavao da pobegne od nje religijom , ali pitanje koliko je uspeo. Ako niko nije dokučio šta je iza – onda je pametnije da se život iskoristi ovde na najbolji mogući način.
o Da li verujete da duša ne umire?
– Ako je duša intelekt, emocija, osećanje, onda je ta vrsta energije koja postoji i koja ne može biti uništena ali koja je možda još za nas nemerljiva. U trenutku smrti, verovatno, oslobađa se i u tom kontekstu ne umire. Ja lično ne verujem u zagrobni, onostrani život. Kao lekar, tražim dokaz za to. Dok smo kao studenti radili obdukcije često smo razgovarali i pokušavali da odgonetnemo da li je duša još tu. Da li je taj mrtav čovek ispustio svoj poslednji dah. Smatrali smo da je bilo bolje da se čovečanstvo posvetilo poboljšanju čovekovog položaja uopšte nego što se okrenulo raznim obećanjima o životu posle smrti.
o Da li ste za stolom za kojim radite shvatili druge dimenzije života….?Šta je , uopšte, život za vas?
– Za mene je život čudo. To je sigurno najlepša i najčudesnija pojava koja se dogodila u svemiru. Iz nežive prirode – nastao je život. To je čudesno! Ali, nažalost, kao i sve što ima svoj kraj, pa čak i sunce, i čovek je smrtan. Ima svoju konačnost i kao takav treba da prihvati ovaj život sa više radosti.
o Da li ste nekog naučili da uživa? Da li se to može naučiti?
– Da, mislim da sam uspeo da nekoga naučim ili sam bar uticao da počne da uživa u svemu oko njega i u njemu. Ali moguće je to samo sa onima koji su multivalentni i otvoreni za najrazličitije uticaje. Nije moguće uticati na zatvorenu osobu sa uzanim vidicima. Recimo, neki od mojih studenata su mahom hedonisti. Učio sam ih medicini i hedonizmu. Oni su, na žalost, rasuti po celom svetu od Kanade, Amerike, Engleske, Nemačke, Malte i uživaju u poslu, porodičnom životu, sportu, ljubavi, deci…u svemu.
O Zašto ljudi ne žele ili ne umeju da uživaju u životu?
– Možda je ružno reći, ali da, ima ljudi koji ne umeju da uživaju u životu. Oni su prosto uskraćeni, emotivno, intelektualno, pokretom, mislima, duhom…Oni ne umeju da svoj život stave u tu harmoniju, da pokušaju da naprave tu vagu sa više tasova. S druge strane i današnji svet je jako težak. Čovečanstvo ide ka potpuno novom obliku eksploatacije. Ide ka „novom“ robovlasničkom odnosu. Po mom mišljenju, mi danas nemamo ni dovoljno vremena ni dovoljno para, možda ni želje da izlazimo, ne čitamo dovoljno knjige, ne vidjamo se sa prijateljima, čak se i ljubav vodi putem neta. U takvim okolnostima nemate baš mnogo mogućnosti da razvijate hedonizam. Verujem da bi bilo više hedonista kada bi ljudi imali više uslova. Ne znam…
o Da li smatrate da je ljudima bliža patnja nego radost i da oni uvek biraju ovo prvo?
– Ljudi se rađaju kao pozitivna, otvorena bića koja su, izgleda, u mogućnosti da uživaju, ali im život to ne dozvoljava. Svet je prepun sukoba, gladi, ratova, bolesti, ubijanja. Tu je i kapitalizam koji melje sve i degradira čoveka praveći od njega mašinu i zatirući u njemu emocije i potrebu za lepim. On nam ubija pravo na slobodu, na demorkatiju i iznad svega on briše naše pravo na izbor. A ako nam oduzmu pravo na izbor – pitanje je šta od čoveka ostaje. Moramo da se do poslednjeg daha borimo da se to ne dogodi.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
doktor, dr jovan vasiljević, hedonizam, medicina, obdukcija, patolog, profesor
