Nebojša Jovanović, istoričar koji sanja kraljevinu
Nebojša Jovanović je istoričar koj najviše uči baš od istorije. Čitajući može da spozna šta je i kako bilo i kako može biti. Ali, Nebojša Jovanović, istoričar i pisac, naučio je od istorije bolje nego od vlastitih bora šta znači prolaznost vremena.
-Kad čitate istoriju vidite vreme kao reku, koja teče i postanete svesni toga – kaže Nebojša Jovanović. – Milan Rakić peva: „Sve je na meni kao na grobnoj ploči, ja prošlost branim od smrti što preti (…) Al, zaborav je, gospo, sav i svuda, zaborav svirep, neumitan, zao…“ Nadgradnja svesti o prolaznosti vremena može da postane istorijska svest, ali i ne mora. Poznavanje istorije tu igra ključnu ulogu. Pravilno poznavanje istorije, nebitno po obimu faktografije, već po rasuđivanju. Pretpostavljam da se i vaše pitanje ne odnosi na puku faktografiju, već na filozofiju istorije, promišljanje prošlosti, etičku dimenziju čoveka koji ima istorijsku svest i njegovo ponašanje u istorijskom vremenu.
o Šta je za vas istorija, da li je posmatrate kao celinu, kao fragmente nečega, kao vreme,kao …?
Vremenska i prostorna vertikala, koordinatni sistem koji obrazovanom čoveku daje vremensku i prostornu kompletnost. Omogućava lakše sagledavanje drugih društvenih nauka (npr. filozofije, sociologije, političkih nauka…), književnosti i umetnosti uopšte, jer daje kontekst, od najstarijih vremena do danas.
o Da li je istorija Srba potpuna, jasna, bez nedoumica?
– Naravno da nije, kao ni istorija bilo kog naroda, uostalom. Ili bilo čega drugog. Istorija je nauka koja metodološki priznaje tzv. prazna mesta u prošlosti, oslanja se na kritiku istorijskog izvora kao osnovu svoje naučne discipline (što znači da ne prihvata ni sve izvore, posebno ne one koji ciljaju na senzaciju ili nešto slično tome) i govori samo o onome što se naučno utvrdi kao činjenica. U istorijskoj nauci nema „slobodnih konstrukcija“ (mašte, imaginacije, pretpostavki, nagađanja…) između dva vremenski udaljena događaja. Istorija sme da kaže da se nešto jednostavno ne zna, jer nema izvora za to.
O Ima mnogo „ nezapisanih“ događaja i nedoumica?
– Otuda i postoje veliki razmaci između događaja kad je reč o starijoj prošlosti, a u bližoj prošlosti dobro odmerava gomilu svakojakih izvora koji se nude preko različitih medija, odbacuje falsifikate i sve „navodne“ izvore i traga za naučnom istinom tek kad dobro obradi svaki mogući izvor, i s lica i s naličja. To je osnova naučne discipline koja počiva na kritici istorijskog izvora. Na kraju se opet dolazi do činjenice da je najpouzdanije mesto za istraživanje svakog istoričara arhivska građa, odnosno dokumenti koji ostaju posle izvesnog protoka vremena, a koje su pisali ili potpisivali ljudi kojima se, uslovno rečeno, može više verovati nego nekim drugim ili koji su bili u situaciji da neki događaj sagledaju bolje nego neko drugi.
O Da li je istorija Srba bar potpuna i nedvosmislena od skorijeg vremena?
Istorija Srba nije potpuna ni kad je reč o 20. veku, a kamoli starija istorija. Posebno je važno naglasiti da su istoriju Srba u 20. veku namerno prekrajali ili je nisu dovoljno rasvetljavali u vreme postojanja jugoslovenske države, zbog niza razloga, ideoloških pre svega, a postojali su i mnogi drugi razlozi. Ona ni danas nije sasvim rasvetljena, ali postoji izvestan napredak i trud da se bar pravilno ustanovi ono za šta postoje relevantni izvori.
o Objavili ste nekoliko knjiga, poslednja „ Knez Aleksandar Karađorđević”. Da li ima nedoumica oko Karadjordjevića ili je sve istorijski potkrepljeno?
– Nije ni o Karađorđevićima moguće još uvek dati konačnu sliku.Do skoro, opšte znanje o njima bilo je prava paradigma opšteg nepoznavanja među Srbima sopstvene istorije. Postoji mnogo nedoumica vezanih za svakog vladara iz te dinastije, ali oni su svojim delom bar zaslužili da im se konačno priđe pošteno i istraživački neutralno, pa kad god bude ispisana neka nova, potpunija istorija te dinastije ona će biti na tragu sve poštenijeg opisa i njihovog državničkog rada i značaja, i njihovih privatnih, porodičnih života. Oni su to, naglašavam, posebno zaslužili jer je upravo nad njima izvršen najveći ideološki „masakr“ u vremenu posle 1945. godine, toliko rogobatan da je, recimo, tek u najnovije vreme – ljudima koji nisu iz nauke – počelo bivati poznato ili jasno da je vrhovni komandant srpske vojske u Prvom svetskom ratu bio Aleksandar Karađorđević.
O Zbog čega to nije bilo poznato?
– Jednostavno, nigde se, ni u školama, ni u udžbenicima, ni u javnom manifestovanju sećanja na Prvi svetski rat, to nije smelo reći, jer je on bio ideološki protivnik komunista. Brisano je svako sećanje na tu činjenicu, rušeni su bukvalno svi spomenici koji su o tome svedočili ili – u najmanju ruku, natpisi na spomenicima koji su slavili vrhovnog komandanta srpske vojske u njenom najslavnijem dobu. Neka anketa među građanima ili odgovori koji su davani u brojnim kvizovima (a ima ih danas na skoro svakoj televiziji), na to pitanje, davali su niz različitih odgovora a nijedan pravi: neko bi rekao da je to bio Živojin Mišić, neko Stepa Stepanović, neko Putnik, neko kralj Petar Prvi (ovo je makar najbliže pravom odgovoru), a skoro niko nije znao da kaže da je to bio regent Aleksandar Karađorđević, docniji kralj (1921-1934).
O Da li je slika Petra Drugog jasnija?
Za njega će nam i danas svi reći da je bio kralj od 27. marta 1941. dok nije napustio zemlju, aprila iste godine, a on je zvanično bio kralj od 1934. do 1945. godine, kad su komunisti ukinuli monarhiju u Jugoslaviji. Da li je imao namesnike kao maloletan vladar i da li je poslednje četiri godine vladavine proveo u Londonu, zbog Drugog svetskog rata, manje je bitna činjenica u odnosu na to da je on za sve to vreme bio jugoslovenski i srpski kralj. I tačka. Naposletku, ja pripadam krugu istoričara koji smatra da istorija Karađorđevića, kao vladarske dinastije a ne samo porodice, još nije završena, opravdano, jer zašto bi Srbi i dalje poštovali odluku komunista iz 1945. godine, koja nije poštovala Srbe i koja je, kao takva, udarila diretno u simbol državotvornog bića srpskog naroda, a samim tim i u ponos i jednu od najvažnijih identitetskih tačaka našeg naroda? Danas Jugoslavije (ako je ona uopšte bila problem?) više nema, komunisti više nisu na vlasti, ne znam u čemu je problem da se vratimo Kraljevini Srbiji i parlamentarnoj monarhiji?
o Kao urednik u Zavodu za udžbenike, šta mislite, da li naša deca danas uče istoriju prilagođenu njihovom uzrastu, i lišenu politike?
– Udžbenici koje objavljuje Zavod za udžbenike – za sve nastavne predmete i za sve razrede osnovne i svih srednjih škola u Srbiji – prilagođeni su uzrastu učenika i lišeni su bilo kakve politike. Nisam siguran za naše konkurente na tržištu udžbenika ni da su njihovi udžbenici prilagođeni uzrastu ni da su lišeni bilo kakve politike, pogotovu ako znamo da su im centrale u Zagrebu ili Ljubljani – ili već ko zna gde? – a da je najveći magnat među njima neko ko se imenom i prezimenom zove Slavko Kvaternik. Zar su se za tako nešto borili naši preci i u Prvom i u Drugom svetskom ratu? Da nam Kvaternik piše istoriju?
o Udžbenici vrve od rogobatnih rečenica, birokratskih fraza, stranih izraza, kovanica… ne razumeju ih ni odrasli, a kamoli deca. Da li stručnjaci za jezik obrađuju udžbenike matematičara, hemičara, fizičara itd…?
Sukob interesa
oNastavnici i profesori danas pišu udžbenike i iz kojih njihovi đaci uče. Zar to nije sukob interesa?
– Svakako da jeste. Ali, to je dozvolila i uslovila već pomenuta konkurencija („liberalizacija tržišta“), a ne Zavod za udžbenike, pa se utešno čuje da je bolje i to nego da nam udžbenike istorije, recimo, pišu stranci, a ima i toga. Mnogi udžbenici naših konkurenata su samo prevedeni na srpski jezik i odštampani na ćiriličnom pismu, a pravi autori su zaista stranci, bez obzira čija su navodna imena navedena na koricama. Zavod za udžbenike ne dozvoljava takvu praksu, niti ima potrebe za nekim sličnim potezima.
-Za razliku od naših konkurenata, Zavod za udžbenike ima specijalizovanu službu lekture i korekture, koja odlično radi svoj posao otkako postoji Zavod i to je, uz specijalizovane urednike za svaki nastavni predmet, nešto čime se Zavod ponosi kao svojim proverenim, tradicionalnim kvalitetom. Kod naših konkurenata jedan čovek može biti u isto vreme i urednik za biologiju, i za matematiku, i za istoriju, i lektor i korektor svih svojih udžbeničkih naslova. Tako nastaju birokratske fraze, kovanice i strani izrazi pomenuti u vašem pitanju, koje ne razumeju ni odrasli a kamoli deca kojoj je udžbenik namenjen.
O Da li verujete u kovanicu da „ istoriju pišu pobednici”?
– To je delimično tačno i nije za potcenjivanje, a ilustrovao sam to kroz odgovor vezan za Karađorđeviće i skrnavljenje sećanja na njih koje je trajalo više od pola veka. Ali, postoji ona narodna mudrost koja kaže: „Svaka sila za vremena svoga“ ili : „Ničija sveća ne gori do zore“. Pobednici se trude da prekroje istoriju, ali kad „njihova sveća izgori“ istorijska nauka, opet, sve postavi na svoje mesto, a i istorijska svest nacije proradi, tako da istorija „koju pišu pobednici“ važi samo određeno vreme, duže ili kraće, ali ipak oročeno i nikada trajno. I ne prekraja istoriju svaka nova vlast, daleko bilo, već vlasti koje nastaju iz revolucionarnih događaja, raspada država, bratoubilačkih ili identitetskih ratova, više nego posle nekih, uslovno rečeno, klasičnih ratova. Nama najbliži i najsvežiji, a loši i nezgrapni primeri za to su slučajevi Bosne, Crne Gore, Makedonije, Kosova… Tu identitetski ratovi koji se vode (i sa i bez oružane sile) već poprimaju karikaturalne oblike. Najpozitivniji primer za to dali su Karađorđevići, kada su došli na presto Srbije 1903. godine: nisu dozvolili da se promeni nijedna ulica (njen naziv), nijedan spomenik i nijedno drugo javno obeležje u Beogradu i u celoj Srbiji koje je čuvalo sećanje na dinastiju Obrenović.
o Kada bi vam tvorac otkrio tri tajne iz istorije, šta biste ga pitali da vam otkrije?
– Teško pitanje, ali verovatno nešto o Gavrilu Principu, Kosovskoj bici ili Svetom Nikoli, ne bih se usudio da mu postavljam pitanja o budućnosti…- kaže Nebojša Jovanović.
autro:Dijana Dimitrovska, izvor: Balkan City Magazine
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
Vidi još: Šta o istini misli istoričar Radovan Damnjanović
idemo na zagreb, istoričar, karađorđevići, knez aleksandar karađorđević, nebojša jovanović, obrenovići, zavod za udžbenike srbije
