Ana Ilić, pesnikinja koja zbunjuje vreme
Ona je pesnikinja koja zbunjuje vreme. Za Anu Ilić nije bitno koliko ima godina, a ima dvadeset i četiri, ni gde je rođena, a rođena je u Vladičinom Hanu, nije bitno ni šta radi, a studira filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, niti da li je njeno telo zdravo, a nije jer boluje od retke i teške bolesti koja se zove Fridrajhova ataksija. Za Anu Ilić, mladu pesnikinju koja je osvojila srca Nišlija, i Beograđana, i Novosađana i svih stanovnika gradova u kojima su odzvanjali njeni stihovi, bitno je da piše. Ana Ilić piše dobre stihove i to joj daje moć da postane – bezvremena.
Oko nje se vreme upliće i zapliće i ostane zbunjeno, možda zbog tog osmeha, zagonetnog, koji očarava i rastužuje u isto vreme. Napisala je: ”…želećeš svoga osmeha svetlost”.
– Osmeh, bilo čime izazvan, smatram iuzetnim, jer nismo gospodari osmeha, kad mislimo da jesmo, onda je lažnjak. Ali kada dođe spontano, kad nas to sunce obasja, postajemo bitni jedan momenat, bitni večnosti.
O Koje je za tebe najdragocenije osećanje bez koga ne bi mogla da živiš?
– Ponos. Ali ne ponos u smislu gordosti, već onaj ponos usled ljubavi…
o Da li možeš da nas naučiš kako se prevazilazi tuga i nesreća?
– Ne baš, to se uči od vremena i vremenom, ako se uopšte i uči, pre bih rekla da se ta sposobnost samo otkriva.
O Kada je bio tvoj najtužniji dan?
– Ne delim baš tako dane, neki dani su emotivno iscrpni, ali takvi su i najviše poučni i ostaju urezani u sećanje. A sećanja, i mogućnost da osećanja iznova i iznova budimo tim putem, ma kakva ona bila, je najdragocenija od svih darova života.
O Koji je tvoj najsrećniji trenutak?
– Svaki trenutak kad ja mogu da budem ja. Najčešće je to kad sam sama, ali postoje i osobe pred kojima mogu da pokažem sebe, postoje i stvari koje me oslobađaju dok ih radim, zapravo, oslobađaju delove mene kojih nisam bila svesna, i čak sam više ja ja. Takvi trenuci mi prijaju…
o Šta pesnikinja koja zbunjuje vreme radi kada je srećna?
– Možda je prosto, ali ja uglavnom tada recitujem, onako dramatično, glasno. Osetim se kao u pozorištu… Jer kad sam srećna kao da imam kontrolu nad svim drugim osećanjima i lako ih interpretiram.
O Da li misliš da zdravi ljudi mogu da razumeju one koji to nisu?
– Nikad u potpunosti, ali nije uvek bitno razumeti, već samo prihvatiti.
O Kakav je tvoj unutrašnji svet? Koje boje ima? Zvukove? Reči…
– To bi možda trebala da dočaram uživo, pokretima, pravim zvukovima… Izgledalo bi otprilike ovako: veliki atelje gde je umesto poda platno, i svaki korak ostavlja posebnu boju, a skupa bi ličilo na impresionističku verziju čiste lepote, verovatno ljudske. U pozadini svira „Naima“ Džona Koltrejna. Uvek je svanuće kad odem tamo, i uvek je sveže, jer zidova nema, samo stubovi koji drže plafon. Ljudi se ne čuju, ali znam da su tu negde jer vidim panoramu grada.
To bi bio najrealniji opis, mada ja to obično izražavam apstraktno kroz poeziju.
O Da li misliš da su reči porecenjene? Da im se mnogo pridaje važnost, a da one umeju da budu prazne?
– Upravo zato što su često prazne, one su potcenjene. Uzimaju im se čari, oblici, ostaju u svojoj snazi i moći da čekaju da ih neko upotrebi na pravi način i oseti na pravi način. To što su zloupotrebljavane, to je samo površnost koja nas i inače svuda okružuje i uzima danak u svemu.
O Da li si razmišljall zašto se dogodi da neko bude bolestan?
– Iskreno, nisam. I nisam nikad pitala „zašto ja?“. Jednostavno svakome je dato onoliko koliko može da podnese, ne više.
O Da li veruješ da naše duše ne umiru, da živimo kroz vekove?
– Ne bih studirala to što studiram kad bih bila sigurna u odgovor. Ali ipak, verujem da bar duhovne ostavštine žive i bivaju vodiči novim dušama, ili jednostavno, dušama koje nisu ranije našle vodiče.
O Šta studiraš, šta bi volela da radiš, u čemu misliš da možeš najbolje da se ostvariš?
– Studiram filozofiju, na Filozofskom fakkultetu u Nišu. Razmišljala sam o tome, „šta ću da budem kad porastem“, i nije da nisam nalazila odgovore, znam šta volim i šta mogu, ali čovek nikad ne zna gde će život da ga odvede, ne želim da isplaniram nešto i da se razočaram. Idem dalje, i šta bude, biće, i to biće najbolje što može.
O U šta veruješ? U prirodu? U biljke, Boga, u samoisceljenje, u ljubav, u zahvalnost…
– Verujem u sve što je ljudsko, a poverenja imam u sve što nije. Jačina i intenzivnost postojanja čoveka su neminovna za mene, ali isto toliko krhkost tog postojanja nameće nadu u drugačije nebo…
Promocija
Naša pesnikinja koja zbunjuje vreme i objavljuje zbirke poezije od 2012. U julu 2014. godine u Beogradu je održana promocija Anine zbirke „One zvezdane oči“, a u martu 2018. „Utrnule reči“.Uplatom ‘pomerisrca’ pomažete u borbi protiv teške i nepredvidljive Fridrajhove ataksije a zauzvrat, kako kaže, dobijate još jedan skup spaljenih reči, najčudniji i najmorbidniji.
Fridrajhova ataksija
Početak bolesti pada između 8 i 16 godina, u pravilu počinje sa ataksijom stajanja i hoda ( teturav hod, na široj osnovi, nestabilan), slede ataksija ruku, zatim dizartrija ( poremećaj govora, izgovora). Bolest je progresivna. Unutar prvih 15 godina evolucije, najveći broj bolesnika postaje nepokretan i tada većina nema više od 44 godine života. Bolest je izuzetno teška.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
Vidi još: Vegetarijanac u zemlji roštilja
ana ilić, fridrajhova ataksija, niš, pesnikinja
