Gordana Božić, kako je propalo školstvo
Bilo je je proleće u punom cvatu u Beogradu, godina 2023. kada je dečak od 13 godina, naoružan „do zuba“ očevim pištoljem I Molotovljevim koktelima, upao u svoju školu “ Vladislav Ribnikar” i ubio osmoro svojih vršnjaka, jednog člana obezbeđenja škole, a još troje dece i nastavnicu istorije ranio. Dok je maj odmicao, umrla je u bolnici još jedna ranjena devojčica… Broj žrtva se popeo na 10.
Crna priča iz nekog dalekog sveta – stigla je kao jeziva realnost u Srbiju.
Pitamo Gordanu Božić, profesorku u penziji:
O Da vam je neko osamdesetih godina rekao da će i kod nasi doći vreme kada će učenici sa pištoljima upadati u učionice i ubijati, šta biste rekli?
-Takva misao nikome ne bi mogla ni na pamet da padne – kaže Gordana Božić, prosvetni radnik u penzji, koja je svog radni vek provela radeći kao profesorka u beogradskim gimnazijama, a zatim u visokom školstvu i na kraju u privatnoj gimnaziji. – Pre raspada Jugoslavije, živeli smo u velikoj državi u kojoj je neizvesnost bila na najmanjem mogućem nivou.Imali smo široke mogućnosti u školstvu, zdravstvu, kulturi, umetnosti, amaterizmu, sportu i u ličnom razvoju. Društvo, u odnosu na današnje, bilo je uređeno I ako smo bili dovoljno angažovani i usredsređeni, mogli smo kreirati život kome smo težili, bez obzira na ekonomske i socijalne predispozicije pojedinca.
O Da li je bilo agresivnosti kod đaka?
– Agresivnost jednostavmno nije imala podlogu. Nije hranjena. Sitaucije masovnih ubistava bile su vezane posebno za SAD, to svi znamo, i dugo smo osećali da u našem društvu to ne može da se desi. Sve do danas…
O Da li masovno ubistvo u školi bio očekivani sled društvenih događaja?
-Sve se promenilo tragičnim raspadom države, pa i školstvo. Rastakanje sistema je bilo sistematsko i dugotrajno. Kapital koji smo stvarali između dva svetska rata bo je društveni i trebalo je da pređe u privatnu svoijiu, a kako je prešao, odlično znamo. Brzo su se stvorili novokomponovani bogataši, kriminalne grupe u sprezi sa vlašću, koje su nas preplavile počev od građanskog rata do današnjeg dana. U njihovim rukama je bio kapital a prema tome i moć. Uništavano je zdušno sve, do neprepoznatljivosti, bez milosti sistema i svesti za društvo koje će na taj način nastati. Imali smo mantru demokratije i priključivanja demokratskom civilizovanom i prosperitetnom zapadnom društvu. Ali, u isto vreme, značajne grupacije u vlasti su imale samo ličnu orijentaciju, zadržavanja moći što duže u demokratskom i u radikalskom bloku do danas. Školstvo, kultura, zdravstvo, sve je padalo na sve niže grane. Država koja ne neguje svoju bazu opstanka, a to je ulaganja u mladi naraštaj – propada neminovno.
O Koja su, po vama, osnovne razlike između današnjeg i nekadašnjeg školstva?
– Razlike su ogromne. Deca su postala nevaspitana – široko. To potiče najpre iz porodice, zatim društva a onda i iz školstva jer je škola prestala da bude vaspitna ustanova. Njoj je ta moć oduzeta, počev od roditelja samih a i samog društva. Deci se ne može izaći na crtu, njima je sve dopušteno. Nastavnik je samo figura čiji ugled već duže vreme ne postoji u društvu. Mladih, koji bi se upustili u studije posvećene obrazovanju – nema dovoljno, posebno u ozbiljnim naukama. Zar to nije bilo već dovoljno alarmantno!? U školama sve češće rade nesvršeni studenti i penzioneri. Danas učenici preslišavaju nastavnike na času i govore im šta treba da rade! Preslikano, kako duvaju vetrovi iz društva i porodice. Čak se govori da nastavnici treba da upoznaju roditelje na nedeljnom nivou o tome šta će se raditi na času da bi roditelj odlučio da li da pošalje svoje dete na čas!
O A u višem obrazovanju?
– Paraleleno nižem i srednjem obrazovanju, u višem, gde sam radila 37 godina i u visokom školstvu, događale su se velike promene. Na primer, kada je u viši sistem ušla Bolonja, dobili smo uputstva kako obraditi konačni rezultat uspeha za jednu generaciju. Bilo je bitno samo da Gausova kriva obuhvati što veće broj studenata generacije u okviru koje se i pravio konačan kriterijum. Nije se očikvalo da iko zaviruje u njihove radove, elementarno znanje i pismenost. Mi smo morali da snižavamo kriterijume i zahteve, inače bismo bili proglašeni za kočničare.
O Radili ste i u državnom i u privatnom školstvu? Kakava iskustva nosite?
-U državnim školama je nekada bilo zadovoljstvo raditi i postizati rezultate. Đacima nisu padale na pemet ideje do kojih su današnji stigli, kao i njihovim roditeljima. Sistem je bio jasan i čvrst. Tada nije bilo privatnih škola i nije bilo kupovanja diploma.
O Kada je započeo taj trend kupovine diploma?
– Kupovanje diploma je počelo kada se otvorilo privatno školstvo u nižem i u srednjem, višem iI visokom, a nivo rada snižen u državnim obrazovnim ustanovama, da bi i same opstale u konkurenciji sa privatnim sistemom. U višem školstvu , gde sam dugo radila, kriterijumi za postignuto znanje studenata u kontinuetu su snižavani, posebno u opštim naukama, fizici, matematici, hemiji. Te nauke su proglašene kao kočnice za prohodnost generacije, a srednjoškolci koji su pristizali u više škole bili su sve nižeg nivoa znanja, a posebno pismenosti. I ono što su prethodno naučili kod nas, nisu umeli da izraze, što je bilo frapantno. Vremenom su dobijali samo fiktivne diplome, mnogi. Tako je bujalo fiktivno školstvo, a Srbi su postojali sve nepismenije. Takođe, obrazovni kadar na nivu države nije mogao da pokrije novostvoreno tržište rada i diplome su štampane. Broj fiktivno zaposlenih profesora na više mesta u Srbiji rastao je, a kvalitet rada u školama je saglasno tome opadao. Zakon o tome koliko zauzeće može da ima jedan profesor, izašao je iz prakse.
O Kakvo iskustvo imate sa privatnim gimnazijama?
-Osećajući da još mogu da radim, otišla sam u privatnu gumnaziju na Novom Beogradu, prvu kod nas otvorenu, koju je osnovao sam ministar prosvete. To je bio fijasko u mom radnom veku. Za ta tri meseca rada, shvatila sam svu tragediju posrnulog društva. I doživela je otvorenih očiju. U toj gumnaziji upoznala sam decu koju su roditelji bukvalno upisali da bi ih sklonili iz kuće i sa ulice, zatim decu koja su imala za cilj da na najlakši način dođu do diplome jer su dobro znala za kriterijum te škole, pa decu i odraslije iz dijaspore koja su tu dolazili da za par dana polože ispite, uz minimalnni broj pitanja koja su unapred dobila putem imejla. Tu su bila i deca koja su se primarno bavila sportom redovno upisana ali za niih je važilo nepisano pravilo da na časove uopšte ne moraju da dolaze jer treniraju. Čak ni na pismene vežbe.
Povratak
-Lično sam saglasna za snižavanje toleracije prema učenicima i uvođenje adekvatnih kazni usled neprimerenog ponašanja. Kao i za izbacivanja đaka iz škole kako bi postali svesni posledica. Zabranila bih korišćenje mobilnih telefona tokom časova. Oni odvlače pažnju. Mogu biti korisni za nastavu van časa. Nastavnike treba adekvatno platiti za njihov veoma odgovoran posao. Vraćanjem ugleda profesiji bismo privukli veće interesovanje mladih za rad u obrazovanju. Povećala bi se konkurencija za upis a tako bismo dobili I kvalitetniji kadar. Posebno treba vratiti značaj obrazovaja u oblastima kulture komunikacije, umetnosti i fizičke kulture, vratiti amaterizam dostupan svakom detetu, sportska društva koja bi država finanasirala pre nego da gradimo nacionalni stadio – kaže Gordana Božić.
Sam čas u toj školi nije se mogao predvideti. Ni sa brojem đaka, ni sa sadržajem. Đaci su imali primedbe, šta i koliko treba da rade sa obrazloženjem „da smo hteli da učimo, otišli bismo u neku ozbiljniju školu“. Inače, svuda su bile kamere, po učionicama i hodnicima, ali to nije alarmiralo direktora da ikada pozove nekog đaka na odgovornost. Na času su komotno odlučivali da igraju karte, pregledaju telefone, sede leđima okrenuti profesoru u klupama i u proredu. Izlazili su sa časa kag god su hteli, a mali broj đaka koji je želeo da sluša nastavu sedeo je u prvih par redova snuždeno. Đake nismo smeli da ostranimo sa časa jer bi otišli na ulicu a to je bilo izričito zabranjeno. Koliko je sve bilo iščašeno govori podatak da su pojedine razredne starešine inicirale popravku neuspele pismene vežbe van redovnih termina kada je odgovorni profesor bio u drugom odeljenju a svoje đake pustio da prepisuju uzajamno ili da koriste odgovore koje su unapred dobili. Internet je bio sredstvo da se nastavni proces fiktivno održi. On je tekao preko imejlova jer su nastavnici bili u obavezi da učenicima šalju sadržaj nastave i pitanja i zadateke. Zbog nedoloženja na nastavu đaci nisu imali odgovornosti, ni kazne ili odstranjivanje iz škole zbog nediscipline. Mogu misliti kako su bile uređene finansije. Ta škola i danas postoji.
O Šta bi, po vama, danas trebalo menjati da bismo dobili prihvatljivo školstvo?
-Mnogo toga je potrebno. Najpre želja, od vrha vlasti do nastavnika i roditelja. I sistem pomoću kog treba raditi na duge staze. Ali taj sistem su već napisali đaci uz pomoć bivše učenice Prve beogradske gimnazije, šokirani tragedijom u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Ministar budući bi mogao da ga prepiše i krene odmah.
Dijana Dimitrovska
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
gordana božić, obrazovanje, privatno školstvo, profesorka, školovanje, školstvo, visoko školstvo
