Đuro Lubarda, u potrazi za „onom“ crvenom
Ima Đuro Lubarda u svojim slikama nešto sasvim „lubardovsko“. Možda boju, možda prozračnost, možda neki pokret, ili je to neka misao koja ga vezuje i povezuje, baš kao i geni, sa njegovim slavnim stricem Petrom Lubardom. Vuče ga neka nevidiljiva sila da označi to zajedništvo i u isto vreme posebnost.
-To je boja, mislim da u familiji svi tragamo zapravo za “tom” crvenom, za svim nijansama crvene, strastvene i moćne – reći će nam u razgovoru koji smo vodili u njegovom crnogorskom ateljeu u Herceg Novom, gde boravi kada nije u Kanadi.
oKoliko je Petar Lubarda uticao na vas u umetničkom smislu?
-U umtničkom smislu nije. Ja sam detinjstvo proveo u Beogradu, na Obilićevom vencu a onda smo se preselili u Goražde. Ali je moje detinjstvo, ipak, na jedan naćin vezano za njega. Sećam se kako sam ulazio u njegov atelje i atelje Čelebonovića…U meni je ostalo sećanje na te dane. Kad sam odrastao mislio sam da ću studirati arhitekturu, ali sam se ipak opredelio za likovnu umetnost. Stric i ja smo imali neke druge vrste kontakata i niti.
oKoje kontakte?
– Muzičke. Ja sam svirao trombom a on je obožavao džez. Kada sam nekih davnih godina bio na Amstrongovom koncertu u Beogradu, Petar mi je kupio za prvi koncert pile, za drugi-kartu. Ja kažem u razgovoru posle koncerta, kako je Luj improvizovao jednu deonicu, na šta mi stric Petar kaže: Improvizovao?! On nadograđuje melodiju. Improvizacija je nadogradnja, kreacija. To je ta konekcija sa svemirom i stvaralaštvom.
O Da li je bilo lakše ranije biti slikar ili danas?
-Uvek je teško bilo biti slikar. Umetnost je uvek zavisila od pojedinca. Od prodavca slika ili od galeriste. Danas od političara. A to nije dobro da od pojedinca zavisi umetnost.
U slikarstvu više nema mecena, to su uglavnom političke odluke. Tu se pojavljuje kič, stravičan kič, kao što u književnosti caruje šund. Mi smo u apsolutnom civilizacijskom sunovratu. Najbolji pokazatelj sunovrata je turbo koji će potpuno uništiti ljudsko biće i oštetiti mu sluh i vid i ukus.
oU čijim slikama uživate?
-Voleo sam El Greka, niko po meni ne naslika ruku kao što je on naslika. Kada posmatram Pikasa od detinjstva do kraja, shvatam da je pravi bard.
O Da li odmah prepoznate dobru sliku?
-Da. Najbolji pokazatelj da je nešto dobro jeste trenutak koji vas zaustavi pred slikom i odvuče, da ne kažem uvuče u ram. Umetnost je kada intimno čovek doživi neku lepotu. I ta procena je po meni, najverodostojnija.
O Da li običan čovek može da prepozna umetničko delo?
– Malo je ljudi koji mogu da prepoznaju pravu umetnost. Ljudi koji su studirali istoriju umetnosti proizveli su sebe u likovne kritičare. Mi smo se školovali da učimo decu a ne da procenjujemo umetnička dela. Dosta toga nakaradnog je nasleđeno od tih kvazi likovnih kritičara. Jedan moj prijatelj novinar pisao je svojevremeno o džezu i naveo sinkope. Ja ga pitam, znaš li šta je sinkopa, uopšte? Nije znao, naravno. Muzički nepismen je pisao kritiku džeza. Ne kažem da kritiku ne mogu da pišu svi, ali piši i pričaj svojim jezikom o tome šta se tebi dopada.
O Živite u Kanadi,u Herceg Novom, ima vas u Beogradu, Sarajevu…?
– Jesam svetski putnik ali nisam svetski slikar. Volim da kažem da sam sreski slikar. Nije ni Petar svetski slikar jer nije ni ušao u antologije svetskog slikarstva. Kada je Džonson trebalo da ga obradi kao slikara frontalno su bili neki pojedinci i institucije protiv toga i da ne bi rizikovali da im se ne prodaje knjiga, oni ga ne uvrste.
Drugo, nijedan čovek nije svetski, Pikaso je poznat u svetu ali nije svetski. On je Španac. Francuska se nikada nije bunila i rekla, pa Pikaso je 70 godina živeo u Francuskoj, on je Francuz.
O Srbija i Crna Gora su bile nepravedne prema Petru Lubardi?
– Vidite mog đeda ovde na slici. Njega je likvidirao Tempo. Bez srama ga je posle protežirao, pa pokupio njegove slike, pa ih posle poklanjao. Bratsveniku je naredio da mom đedu iščupa brk. Znate li šta znači iščupati Crnogorcu brk!? Moj đed je bio na Tarabošu ( Bitka za Skadar 1912). Onda su Petra izbacili sa akademije, nije je on dobrovoljno napustio, živeo je skromno a kad je umro, nestala je istorija bolesti…Mnogo se nepravde skupilo oko naše familije.
O Kako se nepavde ispravljaju?
-Ne možemo ispraviti nepravdu. Pogledajte, nismo bili sposobni da shvatimo ni veličinu Nikole Tesle. Najbolju knjigu o Nikoli Tesli su napravili Amerikanci. A sada ga kod nas nema u literaturi, ne posvećujemo mu nijedan čas. Tako se mi odnosimo prema vrednostima.
oKako se boriti protiv toga?
-Obrazovanjem. Škola je otišla u sunovarat i zato smo ovde. Danas nemate filozofiju, logiku, osnovne predmete koji trebaju da razvijaju ljudsku misao. Nema kriterijuma. Pogledajte šta je važno. Majka ćerki od 18 godina ugradila sise! Ili kad se beba rodi roditelj će reći muško ili žensko. U kom smo mi to svetu!? Posvađani smo s Bogom i s prirodom i moramo to promeniti. Tako ćemo sve ispraviti. Renesansa će doći, ali će se ljudski rod načekati.
Dijana Dimitrovska
- Svi srpski vladari
- Bačka Palanka i njena čudesa
- Ćilibarska kiselina – sunčev kamen koji leči
- Ana Besarab – Nemanjić, poslednja srpska carica
- Cvet soli – moje putovanje kroz strme obale
beograd car dušan cern crkva crna gora Dijana Dimitrovska dinastija dirigent doktor film freske gitara glumac glumica istorija istoričar karcinom klasična muzika knez lazar knjiga kosmos kosovo i metohija kosovski boj manastir more muzika muzičar narodno pozorište nemanjići pesnik pisac pozorište profesor reditelj slikar slikarka Srbija srednjovekovna srbija stefan nemanja stefan prvovenčani teatar turci tvrđava umetnost vukan nemanjić
đuro lubarda, petar lubarda, slikar
